Književnost

Esej Ivana Ivanovića: Zagonetna smrt princa - pesnika Branka Miljkovića (2)

Priče iz knjige života

Misteriozna smrt slavnog srpskog i jugoslovenskog pesnika Branka Miljkovića nikada nije razjašnjena. Navodno je izvršio samoubistvo. Godine 1960. Miljković je iz Beograda prešao u Zagreb, gde je, godinu dana kasnije, 12. februara 1961, pod nera svetljenim okolnostima, tragično završio život. Nalazi autopsije nikad nisu objavljeni. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Maksima Miljkovićevog života i stvaranja sadržana je u njegovom stihu: „Ubi me prejaka reč". U ovom, četvrtom velikom eseju Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog pisca-disidenta, autor se bavi svojevrsnom kulturnom i društvenom hronikom toga vremena i okolnostima u kojima je Miljković živeo i stvarao.

Ivan Ivanović

Namah je ustuknuo pred tim užasnim sudbinama. Kao da su zgasla njegova napadna grozniča-va usijanja. Kao da su mu se raspršili snovi. Ideali. Kao da je patio sa svim tim nesrećnim ljudima čija su ga dela uznosila. Podsticala mu maštu. Kao da su se pomutile njegove uvek rozikaste beonjače od danonoćnih bdenja nad knjigama.

Nosim urezanu u svest i jednu Brankovu rečenicu tipičnu za sva njegova žrtvovanja poeziji, zagledanost u budućnost: "...Ne bolujem ni od jedne od ovih bolesti, od koje da obolim da bih postao - veliki pesnik?"

U takvom raspoloženju Branka i njegove drugove zatiče raskid sa Rusima. Pričalo se da će se u školi ukinuti ruski jezik i izbaciti iz programa ruski pisci. Kad se to ne desi, Branko je oduševljen. Civilizovanoi čovečanstvo ne bi moglo bez Puškina!

Na jednom sastanku Književne družine Njegoš Branko uzima reč i brani slobodu umetničkog stvaralaštva. Zalaže se za pravo pesnika da sam određuje svoju temu, da unese u pesmu svoju intimu. Kaže da „cilj socijalističke revolucije nije sputavanje i gušenje ljudskih emocija, već njihovo oslobađanje". Kao da prethodi čuvenom Krležinom referatu na Kongresu književnika 1952. godine, na koji će se kasnije stalno pozivati.

U traganju za pesničkim slobodama, svakako pod uticajem Puškina, Branko za temu pronalazi Cigane. Piše ciklus pesama o stradnju Cigana u velikoj poplavi koja je zadesila Niš. Prijavljuje se za nastup na literarnom sastanku. Najveća učionica Gimnazije Stevan Sremac „desetka" je dupke puna, došli su đaci ali i profesori da čuju šta to piše ovaj mladić koji se pročuo kao izuzetan znalac književnosti. Branko doživljava uspeh, svi ga hvale, u njemu prepoznaju novog niškog pesnika. O njemu se već tad govorilo kao o rođenom pesniku, i među đacima, i među nastavnicima.

Početkom školske 1950/51, Branko je izabran za predsednika Književne družine Njegoš. U isto vreme se u Nišu osniva omladinski list Naš glas u kojem Branko objavljuje svoje prve pesme. Redakcija mu prihvata neke socijalne pesme, ali odbacuje one o Cigan-mali. Nisu aktuelne, ne govore o izgradnji socijalizma. Branko je besan, u Redakciji su konzervativci. Odbija dalju saradnju s ovim listom.

Meni je naročito interesantno Brankovo poznanstvo sa Gordanom Todorović. Kad je do predsednika Književne družine došla sveska sa desetak pesama, Branko je odmah u autorki tih pesama video pravu vrednost. Gordana Todorović je rođena u selu Draincu kod Svrljiga, u Nišu je učila gimnaziju. Na literarnom sastanku Branko je Gordanu predstavio kao veliku pesnikinju Niša. Inače, Gordana je pre Branka objavila pesme u Poletu, a Oskar Davičo je uveo u Delo. Iz Niša je objavila pesme u Beogradu, a to je onda mnogo značilo. No Branko na Gordanu uopšte zbog toga nije bio ljubomoran. Govorio je: „...Ona je za sve nas ovde pojam! Ona je uspela u Beogradu, znate li šta to znači. Mi pričamo priče kako treba biti u Beogradu pa uspeti, a ona to postiže odavde iz Niša. Ona ulazi na velika vrata u srpsku književnost. Ona je naša nova Desanka Maksimović..."

Da li se između njih razvila romansa, Petrović ne ume da kaže, ali svedoči da su, sve dok Gordana sa roditeljima nije prešla u Beograd, bili često zajedno.

Nekako u to vreme je Branko počeo da pije. Verovatno pod uticajem lektire, došao je do zaključka da su svi veliki pesnici bili ispičuture. Njegov biograf Vidosav Petrović beleži iz tog vremena lepu Brankovu pesmu: Mi ne pijemo da s uma / smetnemo sve prilike: / mi pijemo da poteče / talasanje lirike. I: Mi nismo one pijanice tmurne, / koje je život ostavljao kraj plota: / mi vinom samo podvlačimo zanos / u knjizi našeg života. Kao da je još tad usvojio devizu: Mili rode - nikad vode!, koja će mu u Beogradu postati misao vodilja.

Buntovna Brankova priroda se naročito ispoljila kad su školske vlasti propisale da đaci nose uniforme. Devojke su morale da nose kecelje i beretke sa oznakom razreda, a mladići bluze i kačkete. Branko se tome opirao koliko je mogao, poslednji u gimnaziji je prihvatio uniformu. Reagovao je šaljivom pesmom: Širom lepe domovine naše, / Šeću cure čim se zamonaše. / Za njima marširaju kačketari, / noseći kape na kari!

Zbog jedne takve lascivne pesme Branko umalo nije izbačen iz škole. Kad je pesma slučajno došla do direktora gimnazije, ovaj je pozvao Branka na ribanje. Kao, došla mu do ruke jedna skaredna pesma, pa je pozvao Branka kao velikog književnog znalca da mu otkrije čija je. Pošto je pesma bila potpisana, Branko nije mogao da negira da je njegova, ali se pravdao da su svi veliki pesnici pisali takve pesme. Na to mu je direktor očitao bukvicu: Jeste, to je bilo nekad, ali danas mi stvaramo novi moral, nove ljude. Nemoralne, skaredne stvari su prošlost. Da ne bi bio isteran iz škole, Branko je obećao direktoru da neće više da piše takve pesme. Ali je bio besan: kakav mu to moral propisuje direktor, kad cela škola zna da ljubavnicu vodi na Delijski vis, iako je oženjen i ima decu.

Vidosav Petrović još beleži Brankov sukob sa pesnikom Veljkom Vidakovićem, koji je u Našem glasu kritikovao glumca Jovišu Vojnovića, što je tumačeći Pometa u „Dundu Maroju", „više ostvario lik veselog i razuzdanog čoveka renesanse, a manje siromaha iz naroda sa revolucionarnim težnjama". Branko je Veljku rekao da je „posle mračnjačkog srednjeg veka, posle inkvizicuja, smeh revolucionaran".

Posle tragično poginule Ruže, posle pesnikinje Gordane Todorović, Branko Miljković je iznenada pronašao svoju „Beatriču Portinari, Lauru de Noves, Juliju Primacovu"... To je bila lepa devojka iz Apelovca (pivara), koja nije išla u gimnaziju, Olivera Milovanović. Branko joj peva Sonetni venac! Uzdiže je kao Don Kihot Dulčineju del Toboso. Da li to Branko glumi pesnika, ili je već postao pesnik?

Kad je u Gimnaziju došao za profesora književnosti Dragoljub Milosavljević, inače veliki znalac književnosti, Branko se s njim prosto rvao. Hteo je da pokaže da više zna od profesora! No profesor je imao razumevanja za njega, ne samo da ga nije sputavao nego ga je forsirao. Bio je svestan da pred sobom ima učenika izuzetnih vrednosti, ali sklonog ekscentičnostima kojima paradira. Govorio mu je: „...Voleo bih da tako nastaviš. Da se razvijaš. Pred tobom je velika budućnost". Čak mu je dozvolio da tri časa govori o Balzaku, iako školski program predviđa jedan čas. Posle toga je Branko dobio nadimak Balzak!

Branko Miljković se prvi put predstavio Nišu na radiju pred novu 1952. godinu. Naime, Radio Niš je dao prostor Književnoj družini Njegoš u emisiji Kulturni život. Pre toga je u gimnaziji čitano obaveštenje da svi učenici treba da slušaju ovu emisiju. Pored Branka, nastupili su još pesnici iz gimnazije Dimitrije Milenković, Dobrivoje Jevtić i... Gordana Todorović.

Godina 1952. bila je značajna u srpskoj poeziji po dvema modernističkim zbirkama, „Kori" Vaska Pope i „87 pesama" Miodraga Pavlovića. Revolucija u srpskoj poeziji! Popa se Branku odmah dopao, ali ne i Miodrag Pavlović. Kako se o ovim zbirkama veoma mnogo pisalo, Branko je zaključio da je to zbog toga što one predstavljaju novinu. Već tad je znao da treba biti originalan, „pevati kao niko pre tebe", sasvim drugačiji.

Iste godine se dogodio Kongres književnika Jugoslavije u Ljubljani, na kojem je referat podneo Miroslav Krleža i koji je označio raskid sa socrealizmom i ozakonjenje modernizma u jugoslovenskoj književnosti. Branko je bio u osmom razredu gimnazije, na maturi, i ovaj kongres je primio sa oduševljenjem. „..Najzad, pravih reči o umetnosti. I hrabrih. Bilo je krajnje vreme da se sa nekog zvaničnog skupa čuje da naša umetnost treba, konačno, da progovori svojim vlastitim glasom."

Kao predsednik Književne družine Njegoš, Branko organizuje skup u Gimnaziji u znak podrške Krležinom referatu.

„...Krleža ne daje recept šta i kako treba pisati, već poziva da se darom, znanjem i ukusom - stvara slika o vremenu u kojem živimo, i to je ono o čemu treba promišljati i raspravljati." Čitav književni Niš je došao u Gimnaziju, tako je to odjeknulo. Branko je bio sav u Krležinom referatu. „...Ako dobro razumem Krležu, a mislim da on drugačije i ne može da misli, to je pokazao i svojim delom, treba pisati slobodno o svemu. Samo je na piscu, danas kao uostalom i u svakom razdoblju, da piše umetnički iskreno, da njegovo delo odiše kritičkom svešću i slobodnim emocijama - nezavisno da li piše o NOB-u i revoluciji ili o nekom minulom periodu, pa i građanskom, ako hoćete. Pisaće se i nadalje i te kako o izgradnji i obnovi zemlje, ali kritičkije. Preterujemo, brate, sa lakirovkama, a to već nije umetnost. To su liciderska srca!"

Tako se u niškoj Gimnaziji dogodio kongres pisaca! Može se reći da se Branko sve više goropadi. Presiguran u svoje znanje, našavši oslonac u Krleži, Branko kritički istupa na sastanku Društva književnika Niša. Povod je bila jedna, Vidosav kaže lepa, priča Brankovog druga Kolje Meljanickog, koju je jedan uskogrudi niški pisac (Vidosav neće da kaže koji!) napada kao dekadentnu, idejno-tematski neprihvatljivu. „...Dok se širom naše zemlje bije bitka za obnovu i izgradnju, ovaj pisac piše o ljubavi...Moja glava to ne može ni da shvati, ni da prihvati." Branko skače. „...A moje volovsko srce ovu priču i oseća i prihvata...A što se tiče nečije volovske glave koja to ne može ni da shvati ni da prihvati, to me uopšte nije briga!"

Nastaje incident. Velimir Živojinović - Masuka Brankov istup doživljava kao provokaciju, napušta skup. Odlaze još neki pisci. Onima koji su ostali, Branko govori: „...Šta, bre, hoće ovi pseudomarksisti, pseudorevolucionari?! Da im pročeprkaš po prošlosti - svašta možeš da otkriješ... Toliko su tupavi da ne vide da ovo društvo napušta ždanovštinu, a oni je se uporno drže. Za njih, izgleda, treba održati neki specijalan kongres, ovde! Ili, da sačekamo malo, dok dobiju 'stavove', jer oni i nisu u stanju da shvate Krležino izlaganje." Tako je Balzak odbranio Krležu u Nišu!

Te zime, uz ozbiljno učenje da bude odličan i oslobodi se usmenog dela maturskog ispita, Branko prevodi ljubavnu poemu Vladimira Majakovskog „Oblak u pantalonama". Konsultuje se sa profesorom ruskog jezika Nikolajem Kobeljevim (ruskog porekla), sa profesorom muzike Stevanom Guščinom (takođe Rusom), sa novodošlim profesorom ruskog jezika Savom Penčićem...Ali, dok Branko prevodi Majakovskog u Nišu, u Beogradu se pojavljuje „Oblak u pantalonama" u prevodu Bore Ćosića. Branko je van sebe: „Ako mi je tako kad sedim u provinciji. Trebalo je da sam već u Beogradu, u matici događaja, a ja sedim u sredini koja je sve neobaveštenija, sve dosadnija..."

Niške Narodne novine u prvomajskom broju 1953. godine objavljuju Brankovu pesmu Pobeda, u stvari preuzimaju je iz Našeg glasa. Branko nudi novinama još pesama, ali ih one odbijaju, jer nisu rodoljubive. Branko odlučuje da poseti glavnog urednika Niških novina Ivana Vučkovića i zatraži objašnjenje. Računa da je on slikar i da ima šire poglede na umetnost nego urednik kulturne rubrike koji je odbio Brankove misaone pesme. Ali Ivan Vučković ga dočekuje nebiranim rečima: Brankove pesme su čista nebuloza, fantazmagorija. Još mu drži lekciju: „...Mi gradimo socijalizam; u okruženju smo, borimo se za očuvanje nezavisnosti i ovakve neprimerene pesme nedolaze u obzir!Ovakva poezija je svojstvena građanskom, bolesnom duhu, a mi gradimo novo, zdravo društvo..." Branko je besan, kaže svojim drugovima da u Niškim novinama nisu čuli za Kongres književnika u Ljubljani i za Krležin referat.

Vidosav Petrović kaže da je Branko Miljković već tad bio toliko iznad svoje sredine, da joj je to već uveliko smetalo. Branko je govorio: „...Ja već mnogima smetam što mnogo znam i mnogo hoću. Što sam drukčiji, što se izdvajam". Napisao je pesmu Moja neskromnost u kojoj kaže da mu „skromnost uopšte nije dana". Piše pesme da bi užasnuo malograđansku sredinu.

Vidosav je zapisao Brankovo mišljenje o niškoj sredini i njenom mentalitetu, koje je izrekao drugovima povodom rđavog prijema nekog cirkuskog artiste u Nišu, kad je grupa obesnih mladića prekinula njegovu priredbu. U stvari, u tom artisti video je sebe! „Pa ovo je odvratno. To je naša slika. "...To smo mi: mali, sitni zajebanti! Kao kiselina, svojom ništavnošću nagrizamo, razaramo. Mi nismo spremni da prihvatimo nečiji uspeh. Da priznamo nečije vrednosti...Iz nas izbija zavist. Mržnja. A, to je znak nemoći. Jalovosti. Taj čovek je krv propljuvao dok je sve ovo postigao, a mi, evo, kako reagujemo...". I nastavlja: „...Molim, neka izvole oni što ga nipodaštavaju! Neka oni iskidaju 'gumeni' lanac, čik! Ali, to je naš pogubni provincijski mentalitet: Ne dozvoliti da se iko izdvoji, da uspe. Grčevito čuvati status kvo. Tako trajati, raspadati se, ali ne talasati. A mi smo u Evropi! Na svetskim putevima! Kao da nikakva strujanja ne mogu da nas menjaju. U pravu su oni koji kažu: Hoćeš li da uspeš, pokupi se i odlazi, što pre. Beži, na vreme...".

Mesec dana pre maturskog ispita dvojica niških mladih pesnika, Branko Miljković i Rade Vojvodić, odlaze u Beograd da obiđu književne redakcije i „osvoje Beograd". Pre toga je Branko slao svoje pesme raznim listovima, ali one nigde nisu objavljivane. Beogradski časopisi su štampali Gordanu Todorović, ali ne i Branka Miljkovića. Vratio se pun utisaka o Beogradu i nadom da će u glavnom gradu da bude prihvaćen kad se najesen preseli tamo.

Branko je završio osmi razred gimnazije sa odličnim uspehom i bio je oslobođen usmenog dela maturskog ispita. U septembru 1953. godine upisao je „čistu filozofiju" na Filozofskom fakultetu i preselio se u Beograd, preokupiran ambicijom da se već prvih meseci nametne Beogradu. O tome je govorio Vidosavu: "...Kao da sam neko sasvim novo biće; sve iz mene sada izlazi spregnutije, dublje..."

Ipak, pesme je objavio u Nišu. Početkom oktobra 1953. godine u Nišu je pokrenut časopis Gledišta i u njemu su objavljene dve Brankove pesme. Niš sa nestrpljenjem čeka Brankovu promociju u Beogradu, ali ona se dešava. Branko je rekao Vidosavu da je Beograd prava tvrđava, on je u njemu samo došljak, kao što je bio Milutin Uskoković.

Vidosav Petrović je ostao u Nišu još dve godine i retko je viđao Branka, ali je zabeležio svaki razgovor sa njim kad je ovaj dolazio u posetu rodnom gradu, što ja i dalje koristim. O beogradskom periodu Brankovog života napisao je roman Kosta Dimitrijević pod naslovom „Ubijeni pesnik", pa ću ja na njega da se pozivam. Kosta se upoznao sa Brankom 1954. godine i otad beleži šta se Branku dešavalo u Beogradu.

Branko je otišao u Beograd sa velikim ambicijama, sa „maršalskom palicom u torbi". Iz Niša su ga ispratili kao prvog svog pesnika i s pravom očekivali da to Beograd overi. No, Branko predaje svoje pesme svim beogradskim glasilima, ali niko ga ne štampa. Uzalud obilazi redakcije, nikako da doživi uzlet. Jedino što mu je pošlo za rukom to je da se ubaci u krug mladih pesnika na fakultetu, društvo novih boema koje se bori za afirmaciju koja teško dolazi pored pisaca koje je Partija etablirala. Stoga novi boemi neprekidno piju po kafanama i ponašaju se slobodno, dok državni pisci po redakcijama sprovode partijsku liniju. Vidosav beleži to Brankovo društvo: Žika Lazić, Boža Timotijević, Velimir Lukić, Dragan Kolundžija...Pokazaće se da je to društvo za Branka ispalo kobno.

Književna družina Njegoš, koju nasleđuje Vidosav Petrović, obeležava šezdeset pet godina rada, na samom kraju 1953. godine, uz pomoć gradskih vlasti i gimnazijske uprave. Zakazano je književno veče u Narodnom pozorištu, veliki događaj za Niš. Učestvuju niški pisci, a kao gosti su pozvana dva beogradska pesnika, Stevan Raičković i Branko Miljković. Stevan je već afirmisani pesnik, a Branko... van Niša ne postoji. Raičković je došao na to veče, ali se Branko Miljković nije usudio. Nije ga prihvatio Beograd! Požalio se Nišliji Predragu Žarkoviću da su za njega redakcije neosvojive kao tvrđave.

Vidosav Petrović je zabeležio zanimljivo poznanstvo Branka Miljkovića sa nadrealističkim pesnikom Dušanom Matićem. To se dogodilo uz pomoć studentkinje Tamare Miletić, koja će kasnije postati prvakinja Beogradskog dramskog pozorišta, najmodernijeg teatra do pojave Ateljea 212. Tamara je za neki ispit odabrala da recituje dve Brankove pesme (jedna je Uzalud je budim?). Ispitu je prisustvovao rektor Akademije Dušan Matić. Kad je čuo Brankove pesme zainteresovao se za autora, zatražio je od studentkinje da ga dovede na Akademiju. Matić je već imao veze sa Nišom, kao urednik Svedočanstva objavio je tri pesme Gordani Todorović. Branka je primio srdačno, razvilo se prijateljstvo. Kad je Matić postao urednik Književnosti, 1955. godine, objavio je poznati Brankov ciklus od pet pesama „Između dva dana". Sa svoje strane, Branko je napisao pesmu u prozi o Matiću, Zarni vlač ili Fragment o Matiću.

Branko je položio sve ispite na Filozofiji u junu, sa visokim ocenama, a u Niš dolazi gnevan na Baograd. (Jedino što je te godine objavio bile su dve pesme u novopokrenutom časopisu Gledišta u Nišu.)

Vidosav ga ovako opisuje: „...Ni traga od one njegove samouverenosti s kojom je krenuo na studije, ni traga od njegove spremnosti na igru - sve ili ništa sa kojom je poslednji put otišao u Beograd..."

Branko s gnevom govori o urednicima vlastodršcima koji mu odbijaju pesme.

„...Nemaju pojma šta su poezija i umetnost. Čuvaju svoje stolice. Dežuraju. Pišu nekakve papirnate, prazne stihove za dnevnu upotrebu. Parole. Iluminacije za narodne mase i vlast..." Posebno se žesti na urednika koji je bog i batina za naše književne prilike i neprilike (Branko je rekao njegovo ime, ali ga Vidosav ne pominje), koji mu ne samo odbija pesme nego ga i potkrada. Ne sme da se javno pobuni, jer će ga taj moćnik najuriti iz Beograda! Pričao je da ga i Letopis Matice srpske odbija, kao i urednik Mlade kulture Slavko Vukosavljević, ali da se on najviše trudi da zasluži najbolje ocene na Filozofskom fakultetu dok "za svoju dušu" prevodi ruske i francuske moderne pesnike, među kojima je pomenuo Brjusova, Bloka, Majakovskog, Pasternaka, Mandeljštama, Malarmea, Remboa, Verlena, Valerija, Elijara...

Kosta Dimitrijević je upoznao Branka u kasnu jesen 1954. godine na Kalemegdanu. Sedeo je na klupi sa pesnikom Miodragom Mladenovićem iz Šapca kod Roksandićeve fontane kad je naišao nepoznati mladić s natučenim šeširom na čelu, u crnom, dugačkom kaputu, koga Mile pozdravljajući oslovi, imitirajući južnosrbijanski govor: „...To je Branko Miljković, Balzak iz Niš!" Otad će Kosta stalno biti u Brankovom društvu i ostaviće niz zapisa o tome u romanu, koje ću da navedem kasnije. Ovde ću da citiram Kostin zapis o toj generaciji, koja je kucala na vrata srpske književnosti koja joj se nisu otvarala.

"...Naša skromna generacija, koju su nazivali s pravom 'preskočenom', jer za razliku od dece prvoboraca ili žrtava fašističkog terora, mogućnosti za napredovanje bile su nam minimalne. Isto nam se pisalo ako nismo bili moralno-politički podobni ili 'organizovani'...", odbijali da pristupimo članstvu partije u želji da budemo izvan svakih stega i tuđeg odlučivanja..."

Branko je seo na klupu i rezignirano počeo da priča da "gorkijevskog" materijala ima na gotovo svakom koraku, ali da predratni nadrealisti, sinovi ranije buržoazije i bogataša, i danas zauzimaju najbolja mesta u društvu žareći i paleći i u oblasti kulture.

Kritikovao je almanah Nemoguće, ali se lepo izrazio o obnovljenim Svedočanstvima u kojima nije imao sreće da ugleda svoje pesme, poput talentovane zemljakinje Gordane Todorović i prijatelja Žike Lazića.

Novi pesnici, uglavnom studenti Filozofskog fakulteta, posle predavanja najčešće su se sastajali u restoranu hotela Moskva, čuvenog stajališta i predratnih umetnika opisanih u Tokinovom romanu „Terazije". Imali su svoj stalni sto, za kojim su sa Brankom najčešće tada bili u društvu mladi pisci Živorad Lazić, Boža Timotijević, Dragan Kolundžija, Miodrag Bulatović, Matija Bećković, Petar Pajić, Rajko Čukić, Zvezdan Jović, Mića Danojlić, Dragoslav Kostić Kole, Vojkan "Prkos Drumski", Vladimir Bunjac...

Ponekad bi se ovom stolu pridruživala i "crnogorska trojka": Žarko Đurović, Sreten Perović, Ivan Ceković... Tu se raspravljalo o najnovijim zbirkama pesama Dušana Matića „Bagdala", Branka V. Radičevića „Zemlja", Vaska Pope „Kora", Miodraga Pavlovića „Stub sećanja", Oskara Daviča „Čovekov čovek". Govorilo se i povodom serije Đilasovih kritičkih članaka i njegove "jeretičke" proze Anatomije jednog morala, što ga je svrglo s vlasti.

(Nastavak u sledećem broju)