Razaranje

Zao duh ponovo u pančevačkom muzeju: povratak kupler-dame na mesto kulturološkog zločina

Memla iz buđavih depoa

Kakva je sličnost Dikensovog "Velikog iščekivanja" i ostataka Narodnog muzeja Pančevo, kakva su sve velika iščekivanja tamo trenutno u toku, ko je i zbog čega dreždao ispred muzeja i kakve su sve monumentalne svađe odjekivale muzejom? Kakva se "kapitalna" terenska istraživanja vrše, gde se sve nalaze kubici muzejskog arheološkog materijala, gde je servis za pranje i peglanje keramike, kakav je master-plan napravljen, zbog čega su istovremeno zatrudnele nepostojeće muzejske radnice i zbog čega bi trebalo prirediti izložbu "Nekad davno u Pančevu"? Odgovore na sva ova pitanja nudi Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.

Stanislav Živkov

Velika iščekivanja (eng Great Expectations) je naziv pretposlednjeg romana engleskog književnika Čarlsa Dikensa koji je prvi put objavljen 1861. godine. Književni kritičari ga smatraju Dikensovim najzrelijim romanom u kome sa velikom dozom društvene kritike i veoma eksplicitno prikazuje aspekte društvene patologije u Engleskoj tog vremena. U svakodnevnom životu prvenstveno se odnosi na sve ono čime baš uvek započinju sva velika razočarenja u životu, a drugo značenje, zapravo prava aluzija (innuendo) generalno se odnosi na očekivanje nekog narednog sranja a u slučaju ostataka Narodnog muzeja Pančevo, sranja ionako ima dovoljno i to toliko da se naprosto međusobno takmiče koje će pre isplivati na površinu, sasvim u skladu sa izrekom kada se voda zamuti, govna isplivaju. Među svim tim velikim iščekivanjima prioritet svakako ima slučaj krađe autorskih prava vezanih za plagiranje naučnog rada Nesibe Palibrk Sukić koju je nemilice plagirala prva ekipa štetočina u sastavu BMW GS DJ o čemu smo već pisali a tada je nepostojeći direktor ostataka Narodnog muzeja Pančevo Miroslavčić Birclin čak izjavio vređajući Palibrkovu („...Pošto osećam obavezu da ispred Narodnog muzeja Pančevo opovrgnem sve njene iznesene neistine...") desilo se da je muž Palibrkove, Branko Palibrk sam napisao na sajtu Pančevo City da je dreždao nekoliko dana ispred Narodnog muzeja Pančevo i čekao da čuje „opovrgnuće" (reč je namerno „izvrnuo"), ali ga nije dočekao.

Palibrk je potom napisao: Valjda je čelnik „osećao obavezu" na nekom drugom, nepoznatom, mestu. Nije fer, lepo je obećao da će to uraditi „ispred Narodnog muzeja..." Ove dve greške su, inače, vrlo česte jer ljudi ne obraćaju pažnju na reči. Nisu oni krivi. Časove maternjeg jezika većina smatra nepotrebnim, čak i u srednjoj školi, a na fakultetima tim pre. A, ako akademske studije sa 19 ispita neko rastegne na 17 godina, onda ni najmanje ne čude ovakve izjave. Elem, prvo veliko iščekivanje odnosi se na epilog Palibrkovog dreždanja ispred Muzeja i rezultate njegovog iščekivanja da čuje Birclinovo opovrgnuće. Ipak tokom trajanja ovog velikog iščekivanja dogodilo se još nekoliko veoma zanimljivih događaja: recimo prva od nekoliko monumentalnih svađa tokom kojih se čitava zgrada orila od vike i dreke!

Ovaj put zvezde programa bili su sam Birclin i njegova prethodnica BMW Mesicki Svetlana koja je na Birclinovo insistiranje da se u tekstu kataloga pozove na ranija istraživanja Palibrkove, urlala iz glasa, neeeću, ne pada mi na pamet i šta mi možeš. Osim toga, još jedan lik uhvaćen u krađi autorskih prava Dimitrije Jovanov, zvani Mita fratar zbog raskošne ćele koju je stekao tokom osam godina svog nerada u muzeju kao iz zbog sistematskog nabijanja rogova od strane muzejske krađovođe Jovane Vuković koja je sa drugim likovima u stanu Mesicke nadoknađivala ono što nije dovoljno dobijala od Jovanova, takođe se u više navrata požalio kako za tih osam godina nikada nije bio ovoliko izmaltretiran, a takođe se postavlja pitanje šta je on uopšte za tih osam godina uradio, osim što je uglavnom dodavao stolice u pregrađeni deo hodnika gde je Mesicka svakodnevno organizovala čapraz divan uz kafu i loše posluženje! Uglavnom, iz svega ovoga se vidi da očito predstoji još koji nastavak ove trakavice oko krađe autorskih prava Mesicke i bratije, tim pre što se pročulo da su pokradena autorska prava učiteljica iz jedne pančevačke osnovne škole čiji je rad Mesicka pretočila u nekakvu izložbu. Sledeće muzejsko veliko iščekivanje odnosi se na fantomski terenski rad i baktanje oko železnice čemu je takođe prethodila monumentalna svađa, koja je odjekivala Muzejem ovaj put između Birclina i Aleksandre Jakovljević, kustosa etnologa pred penzijom koja je nekada bila prava lepotica ali nakon dolaska iz Kikinde u Pančevo, em što je sebe zapustila, em je umesto svojom najviše počela da misli glavom svoje etnološke muze dr Vesne Marjanović pa je tako, umesto da se bavi pokretnim kulturnim dobrima, dakle prikupljanjem, obradom i izlaganjem muzejskog materijala, Jakovljevićka naprasno počela da se bavi proučavanjem nematerijalne baštine.

Doduše mogući razlog za to je činjenica što je dve kancelarije pretvorila u stovarište krša i loma za koji nema mesta u vlažnom, mračnom i buđavom depou u koji je BMW Mesicka iskipovala kubike predmeta štamparske radionice pa je ova svađa najpre počela oko izbacivanja tih predmeta iz depoa, nakon čega su se strasti uzburkale pa je onda između Jakovljevićke i Birclina počelo međusobno čašćavanje, najpre je ona vikala "Miroslave ti si jedno govance" na šta joj je Miroslavčić rekao "...piiiizda di materina, gubi se, marš napolje!"

A samo dan dva kasnije su ćaskali kao da nije bilo ništa, a očito je da je napravljen nekakav dil, jer nakon svega toga Jakovljevićke već nedeljama nema u Muzeju da bi se pre neki dan ispostavilo da je Birclin odnekuda namakao pare za finansiranje bizarnog projekta "Tragom banatske železnice" za koji Ministarstvo kulture nije htelo da da ni prebijeni dinar a kao rezultat svega toga se danima i nedeljama navodno ide po terenu i to tako što se privatnim vozilom po ceo dan vozika unaokolo i fotografišu postojeći i nepostojeći objekti železničke infrastrukture i još snima privatnom dronom muzejskog fotografa amatera Radovana Đerića koji više ne može da se sakriva iza ugleda svog tasta koji je otišao u penziju. A, uza sve to, Jakovljevićka sve više pokazuje znake rastrojenosti pa malo malo napada kolege kako je difamiraju u Partiji! Bilo bi stoga jako lepo recimo videti kakve veze sa Pančevom ima željeznička stanica u Kikindi koju su detaljno snimili i spolja i iznutra, tim pre jer za to područje uopšte nije nadležan Narodni muzej Pančevo već Narodni Muzej Kikinda i Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Subotici a Narodni muzej Pančevo po zakonu uopšte nije nadležan za bilo kakvu brigu o nepokretnim spomenicima kulture.

Naravno o tome da je tzv. terenski rad zapravo izgovor za sistematski nerad najbolje govori činjenica da Đerić u radno vreme, umesto da snima predmete iz zbirki muzeja, uglavnom ili montira filmiće sa svadbi i drugih tezgi koje je snimao tokom vikenda ili satima sedi u Jakovljevićkinoj kancelariji i cereka se kao svraka na jugovinu pri čemu oboje spadaju u kategoriju grebatora, s tim što je on specijalista da se grebe za cigarete a ona da se grebe o njega kao šofera a osim toga i da žica pare uokolo , recimo 500 eura, koliko joj je trebalo da da kćerki za džeparac za New York, a kako se čuje, uspela je svojevremeno da se ogrebe i o zimovanje u tuđem stanu kako ne bi plaćala režije!

Osim toga popela se apsolutno svima u gradskoj upravi kao i u javnim preduzećima i celom komšiluku doslovce na glavu oko rešavanja problema nastalih isljučenjem vode u Boks klubu Dinamo, a verovatno zbog svega toga najveći deo zbirke joj je kamarisan na hrpe, a napamet joj ne pada da sve to snimi pa je tako posao od jednog dana, snimanje 50 predmeta predvidela za celu godinu!

Naravno ima tu i jedno treće veliko iščekivanje a ovaj put se iščekuje povratak arheološkog materijala koji su u različito vreme u različitim pravcima odneli arheolozi Jelena i mr Vojislav Đorđević koji bi mogao da kaže zbog čega je pre preko šest godina bez znanja i dozvole tadašnjeg direktora dao čitav pik ap kutija kasnoantičkog materijala svom pajtosu Stanku Trifunoviću iz Muzeja Vojvodine radi obrade, kao da u muzeju ne rade tri arheologa.

Takođe bi mogao da kaže zbog čega do danas nije obrađen materijal zatečen u depou, recimo 15.000 novih predmeta a ovu cifru je rekao 2013. godine prilikom stručnog nadzora Muzeja Vojvodine. Takođe bi mogao da kaže koliko je uopšte predmeta arheološke zbirke snimljeno a zbog čega nije snimljen ostatak, tim pre ako se zna da je kod snimanja sitnih predmeta moguće napraviti i do 1.000 snimaka dnevno, tim pre što Muzej ima i kakvog takvog fotografa a taj opet ima svu moguću opremu. Elem poslednje arheološko veliko iščekivanje odnosi se na pitanje vraćanja kubika muzejskog materijala koji je pre nekoliko meseci odnet u privatan servis za pranje I peglanje keramike na adresi Vojvođanski bulevar 30 gde živi najnovija nepostojeća radnica muzeja koja po gradu priča kako je ona dobila posao kao arheolog u Muzeju, iako ih tamo trenutno ima četvoro.

O tome dokle je surduknjavanje muzeja došlo najbolje će govoriti nezvanična virtuelna tura po muzeja koji je u takvom stanju upravo zahvaljujući svojoj doskorašnjoj drugarici direktorki koja je svesrdnim naporima pobačenih ostataka Žutog preduzeća uspela da spreči rekonstrukciju planiranu 2012. godine, sprečenu 2013. pa kao započetu 2014. pri čemu od svega toga nema ništa!

Virtuelna tura započinje ispred centralnog rizalita Magistrata koji se u prizemlju dobrano ljušti zbog lošeg isušivanja zidova što ni najmanje nije smetalo drugarici direktorki da namesti poslić svom pajtašu Zumbul agi Nebojši Jeremiću koji je sistematski hoblovao sve tri muzejske kapije kako bi prezentirao izvornu strukturu drveta na vratima koja su od 1833 pa sve do 2015 godine bila prebojena sve dok drugarici direktorki nije palo na pamet da bi ih trebalo hoblovati kako bi Jeremić uzeo kintu!

Kada se uđe u zgradu u muzejskom holu u prizemlju na sve strane se vide obijeni zidovi što stoji još od isecanja vlage 2006 godine dok sa plafona podjednako vise stalaktiti paučine i krpe poslednjeg moleraja koji se odvojio od prethodnih viševekovnih naslaga. Naravno tu je i izdrndana dvorišna kapija a sveprisutni ostaci lapidarijuma temeljno su prekriveni naslagama prašinčine a u centralnom delu novi i ljepši stari pod od drvenih kocaka u stanju natrulosti i poluraspada.

Kada se skrene u hodnik desno, najpre se naleti na metalnu kasu visine dva metra i tešku jedno tri tone a malo dalje slede ogoljeni kablovi na sve strane i razvaljen plakar sa osiguračima i strujomerom, muzejska prodavnica smeštena u brlogu prekoputa. U nastavku je izložbeni prostor u kome su donji delovi zidova već šest godina privremeno prekriveni imitacijom tarabe, baš kao i sivi musavi premaz zidova u susednom izložbenom prostoru čiji je ulaz odmah do ulaza u klozet pa posetioci, kada ih uopšte ima brkaju šta je šta pri čemu je zbog očitog daltonizma drugarica direktorka sivu mazariju prozvala smaragdnom!

Nakon klozeta hodnik skreće ulevo sve do sporednog ulaza i stepeništa za desno krilo Magistrata a ovaj hodnik takođe predstavlja posebnu atrakciju pošto su sa leve strane vrata od raznih depoa prepunih buđi i memle jer su po direktorkinom nalogu sa fasade počupane klime koje su služile za odvlaživanje vazduha pa je sada manje više sve zrelo ili za dezinfekciju, dezinseksiju, uklanjanje buđi i ponovnu konzervaciju ili za odnošenje na deponiju gde je već završila velika količina muzejskih postamenata, vitrina i svega drugoga što se drugarici direktorki učinilo nepotrebnim.

Nasuprot depoa nalazi se zid prema svetlarniku u kome rastu u botanici još nezabeležene vrste svetlarničke flore, a kroz njega prolazi i kanalizacija iz malopre spomenutih klozeta pa je tako ostalo zabeleženo da je nakon jednog začepljenja, ustanovljeno da je bivši muzejski domar na jednom mestu iz revizionog šahta namerno gurao cipele u kanalizacionu cev, a na drugom konzerve pune šljunka a sve sa ciljem da napravi poplavu što se odrazilo prigodom skaredne izložbe štamparske radionice u muzejskom podrumu nakon koje je drugarica direktorka mrtva hladna ostavila predmete ispod kanalizacionih cevi iz kojih su fekalije neometano nekoliko meseci curile na inventar radionice tako da ono što nisu prekrila govna, prekrili su buđ i korozija a sve zajedno je prebačeno u depo iznad podruma!

Čitav hodnik je inače zakrčen kubicima dasaka, balvana, greda, letava trske i blata, što je zaostalo nakon skaredne izložbe Stanka Trifunovića a sa čime u Muzeju Vojvodine ne znaju šta da rade!

Hodnik se završava sporednim izlazom u dvorište na kome su potpuno rasklimatana vrata koja se podupiru kamenim avanom visine od metra jerbo šarke ne drže. Kada se stepeništem neko popne na prvi sprat desnog krila muzeja direktno će naleteti na dva klozeta sa natrulim vratima i vodom koja ne radi zatim na nekadašnju kancelariju pedagoga u koju je samu sebe nakon smene preselila drugarica direktorka i u kojoj visi i dragoceni bronzani luster sa plavom kristalnom kuglom, koji je inače deo zbirke primenjene umetnosti iz koje su brojni primerci nameštaja razvučeni po kancelarijama!

Sledeća vrata u hodniku su vrata kancelarije Odeljenja za etnologiju a kada su uđe unutra naleće se na sedeću garnituru iz 1964. godine, koja je specijalno projektovana i pravljena za opremanje Gradske većnice u Pančevu i koja je ustupljena muzeju radi popune zbirki primenjene umetnosti, a sada služi za čapraz divan. Takođe, u istoj toj kancelariji nalazi se gomila predmeta iz zbirki odeljenja za etnologiju nego u privremenoj stalnoj postavci ali je nastrašnije saznanje da su recimo odlično očuvana i konzervirana zaprežna kola pre nekoliko godina izbačena iz hola u prizemlju kako bi se oslobodio prostor i sada tavore pod naslagama prašine i šuta na muzejskom tavanu baš kao i mnogo toga drugoga, recimo veliki broj gipsanih odlivaka i pripremnih skica skulptura vajara Božidara Jovovića koje ni za koga ne postoje pošto je drugarica direktorka mrtva hladna svojedobno izjavila kako je za nju to neki tamo vajar što po njoj nije bio dovoljan razlog da se taj materijal uopšte obradi ali je zato gromoglasno preko svih mogućih medija plasirala senzacionalnu vest kako se nakon stručnog nadzora Galerije Matice Srpske iz Novog Sada, koja je u pančevački muzej ušla po preporuci kolega iz Matične službe Muzeja Vojvodine, a koja je od septembra meseca obavljala, takođe, stručni nadzor došlo do do neprijatnog saznanja da je iz likovne zbirke nestalo 53 dela što je samo po sebi nonsens jer se za sve to zna još delom od 1978, delom od 1990. godine a najlepše u svemu je bila činjenica da se uopšte nije znalo šta se traži jer navodno nisu postojale fotografije dela koja nedostaju... Podsećanja radi, septembra 2013. godine naložena je revizija svim zbirki a nakon pet godina nije urađena nijedna a to da bi se sakrilo oštećenje velikog broja predmeta belog rublja i veza u kojima su baletani i žgadija đuskali da bi svi predmeti bili poslati na tzv. odgovarajući tretman odnosno najobičnije pranje u vešeraju.

Revizija se izbegava kako se ne bi ustanovilo stanje u kome se nalazi muzejska zbirka ćilima, koje je Mesicka ribala četkom pod šmrkom u muzejskom dvorištu po kome je tekla obojena voda, kao i da se ne bi videlo šta još uopšte postoji od muzejske zbirke kožuha koje je strpala 2006. godine u zamrzivač i pretvorila ih u santu leda! Ipak pored svega ovoga trebalo bi postaviti i pitanje stanja u kome se sada nalazi prva verzija Seobe Srba Paje Jovanovića mesecima stajala neposredno pored slapova koji su se slivali u privremenoj stalnoj postavci Narodnog muzeja Pančevo i to zbog nenormalnog prokišnjavanja fušerski urađenog krova koji je mesecima stajao razbucan prepun pukotina i rupa tako da se voda nemilice slivala po svim izložbenim prostorijama tog dela zgrade te da su podređeni danima skidali sa sprata desetine kofa i šafolja prepunih vode.

Ipak, drugarica direktorka je pokazala izuzetno neznanje kada je reč u restauraciji nepokretnih kulturnih dobara i to tako što je prekoreda organizivala restauraciju enterijera svečane sale na šta je samo za prvu fazu straćeno 2,9 miliona dinara samo za prvu fazu radova iako u čitavom tom delu zgrade uopšte nisu rekonstruisani elektroinstalacija ni zaštita od požara niti je zamenjena stolarija. Zbog toga će nedavno restaurisani zidovi i plafon najverovatnije biti štemovani kako bi se sprovela nova struja. Za to vreme će zidno slikarstvo povremeno prokišnjavati sve do naredne rekonstrukcije...

Međutim, nastavak je bio daleko spektakularniji pošto je od NIS-a izmuzeno još jedno milionče za restauraciju zidova što se svelo na najobičnije krečenje jer su po nalogu drugarice direktorke donji delovi zidova naprosto prekrečeni sa imitacijom originalnog slikarstva koje je ostalo ispod najnovijih naslaga kreča.Ipak, kulminacija se dogodila kada je u muzej upala policija povodom istrage o uništenju predmeta iz muzejskih zbirki.

Drugarica BMW je tada po svom običaju započela sa pretnjama: "...videćete vi ko sam ja, ja imam leđa, ovolika, meni niko ništa ne može, Jevreji stoje iza mene!" što je neko od prisutnih prokomentarisao rečima: "...Pa svi znamo šta ti radiš na leđima...."

Ipak najveće muzejsko veliko iščekivanje odnosi se na epiloge trenutnih muzejskih trudnoća I rezultate brojih krivičnih prijava podnetih protiv pojedinih radnica muzeja. Malo je poznato da su nepostojećim muzejskim radnicama ugovori o privremenim i povremenim poslovima istekli još u oktobru i to bez ikakve nade za njihovo produženje pa su zato dve nepostojeće radnice naprasno ostale trudne kako bi na taj način nastavile sa mužom državnih para i tokom 2019. godine. E, sada se ovde postavlja pitanje: šta je sledeće? Imajući u obzir trenutne feminističko majčinske histerije i sve više prisutan matrijarhat i empatiju za žgepčadima u najmanju ruku bi se mogla očekivati neka vrsta poklonjenja kraljeva novorođenom Isusu što je najbolje prokomentarisala Alexis Morell Colby Dexter u devetoj sezoni Dinastije, kada je vest o trudnoći svoje jetrve (pri čemu je otac Aleksisin treći muž) prokomentarisala rečima: "baš lepo, da li sada trebamo da odemo da odaberemo iz legla?"

Stvari postaju sve jasnije ako se zna da drugarica direktorka zapravo ima pakleni masterplan pod radnim nazivom "Trijumfalni povratak" iz dve faze: prva faza je zapravo preslikana iz Gospođe Ministarke što se ogleda u stalnoj dreci i pijanom baljezganju drugarice direktorke koja što trezna što pijana najavljuje svoj skori povratak na mesto direktora a druga faza i jedini način da se to desi je nameštanje igre Miroslavu Birclinu kome namerno na realizaciju podmeću sve započete gluposti kako bi on na kraju ispao blesav a Mesicka se pojavila kao nekakav anđeo spasitelj!

Zbog radi ostvarivanja ovako monumentalno zacrtanog masterplana, bilo je hitno potrebno skloniti u hladovinu njene najodanije saradnice, odnosno putem održavanja trudnoća i potom trudničkog bolovanja sve do Mesickinog trijumfalnog povratka u ulozi nekakve spasiteljke muzeja, nakon što su Birclina kompromitovale raznim podmetanjima! A, dobro je poznato o kakvoj se ekipi zlikovaca zapravo radi.

U srpskom rečniku postoji adekvatna reč za takve: skot iliti proizvod reproduktivnih napora životinje koja se koti. U prevodu zla, nemilosrdna i podla osoba a upravo dve takve su uspele da sebi obezbede ličnu robinju koja im dva puta dnevno kuva kafu servira doručak i još je jedno vreme bila na lečenju u ludnici zbog mobinga kome je bila godinama izložena. E, kako je sada veoma moderna multikulturalost i interaktivnost, možda su se stekli uslovi za održavanje jedne nesvakidašnje izložbe pod nazivom Once Upon a Time in Pančevo (Jednom davno u Pančevu) koja bi trebala da objasni srodstvo i društvenu slojevitost pa bi se tu recimo prikazao događaj iz jedne osnovne škole u kojoj su učenici profesora matematike zvanog Kliker uhvatili in flagranti sa učenicom koja kleči ispred njega! Zatim bi tu trebali biti prikazani metalize srebrni BMW i njegov vlasnik doživotni student arhitekture, zatim crveni BMW i njegov vlasnik koji je kasnije pao zbog droge, zatim žuti golf i Doberman i njihov vlasnik koga je najpre Doberman krvnički ugrizao za viseće delove tela koje su mu ipak spasli da bi na kraju bio ukokan usred Pančeva te jedan od braće advokata poznat po doživotnom tužakanju i tučnjavama sa rođenim bratom, takođe advokatom... Zatim bi tu trebao biti prikazan enterijer noćnog kluba Cabare u kući etnologa Nikole Vlajića sa polovnim Mercedesom koji je služio kao separe u podrumu i kao idealan prostor za intimno druženje, kao i fotografija jednog uglednika sa višegodišnjim službenim putem u Italiji.

Zatim bi trebale biti prikazane žurke i orgije u istom lokalu koje su nakon dva sata ujutru priređivali pripadnici Miloševićevog obezbeđenja sa lokalnim prijateljicama kao i jedan frizerski salon čija se vlasnica ubila kada je čula ko joj je trenutna snaja.

Svakako bi trebalo prikazati izvesnog Miku Maminog koga vlasnik stana izbacuje iz svog kreveta zajedno sa nekom crnokosom spodobom! Zatim bi trebalo prikazati dešavanja sa pojedinim članovima pančevačkih sportskih klubova kao i sve učesnike veselih žurki koje su priređivane u prostorijama nekadašnje koalicije Vojvodina koju je vodio dr Dragan Veselinov u kasnim večernjim satima. Zatim bi trebalo prikazati dešavanja vezana za vlasnika jednog nazovi eminentnog vlasnika restorana i jednog vlasnika kafića, kao i dešavanja u nekadašnjem kafiću Lesendro. Naravno, trebalo bi prikazati i dešavanja vezana za crvenog fiću i njegovog vlasnika, inače sina profesora Klikera, kao i dogodovštine vezane za ličnog vozača jedne bivše pančevačke političarke.

I tek nakon ovakve multimedijalne izložbe, postaće jasno zbog čega smo ga definitivno ugasili, jer kada se voda zamuti, govna isplivaju!