Natrag

(P)likovi

Građanski rat u Srbiji je pripremljen

Na kraju puta uvek je krv

Građanski rat u Srbiji traje već sedam godina. Agresorske trupe Srpske napredne stranke osvojile su sve državne institucije, skoro sve medije, otele su firme i javne resurse, oranice i reke, oterano je više od pola miliona stanovnika, a preostali su svedeni na nivo robova. Okupaciona vlast gazi Ustav i zakone, veleizdajničkim potezima odrekla se Kosova i Metohije, štiti okorele kriminalce, a hapsi srednjoškolce, pljačka radnike i penzionere, montira sudske postupke i vodi beskrupulozne hajke protiv svakog ko pruži otpor, tvrdi zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Nacionala, Dnevnog telegrafa i Pravde i bivši blizak Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Aleksandar Vučić ima apsolutnu vlast, misli da je gospodar života i smrti, a i to mu je malo. Podjaren mržnjom, javno preti brutalnim nasiljem nad političkim protivnicima i normalnim građanima, koje naziva fašistima, lopovima, banditima, ološom i kretenima. Preti policijom i vojskom, a organizovao je batinaške odrede, koji stražare na beogradskim ulicama i provociraju aktiviste opozicionih stranaka. Vučić je stvorio atmosferu straha, podelio je i zavadio srpsko društvo, pa sad samo čeka povod za konačni obračun.

Celu političku karijeru Vučić je obeležio huškanjem na rat. U tim ratovima stradali su milioni ljudi, ne i on. Iz svake tuđe nesreće on je izlazio bogatiji i moćniji. Nada se da će tako proći i u ratu koji sad vodi protiv Srbije. Građanski protesti su ga uplašili i uzdrmali, ali karakter, neuporedivo jači od inteligencije, ne dozvoljava mu da se smiri. Naprotiv, kao i uvek u kriznim situacijama, Vučić podiže tenzije.

Kao da je upozoravao na Vučića, Ivo Andrić je davno napisao: „Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi, oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često podmuklo napadaju". Vučić zna da je ugrožen, zna da mu se tron ljulja i da će pad biti vrlo bolan, bez hepienda. Takođe, svestan je da će se kola prelomiti na njemu, da će morati da snosi odgovornost za sve zločine naprednjačkog kartela. Zastrašen, više ne može ni da se kontroliše. Sve doživljava lično, kao napad isključivo na njega. Uveren je da ljudi ne protestuju iz političkih razloga, nego samo da bi ga psovali i tražili njegovu glavu. Upravo iz te glave potekla je patologija koja je zarazila političku scenu. Zaražen paranojom, Vučić u odnosu prema građanima primenjuje i vojnu terminologiju.

- Neprijatelj grupiše snage, opet su zakazali protest - rekao je nedavno na sastanku neformalnog ratnog štaba u vili Bokeljki.

Uz pomoć svojih „šaptača", konsiljerea Vladimira Bebe Popovića i izraelskog marketinškog stručnjaka Asafa Ejsina, Vučić je odlučio da uzvrati istom merom, kontramitingom. U slavu voljenog sebe, napravio je megalomanski plan za spektakl s pevanjem i pucanjem.

Za pevanje su bili zaduženi Aca Lukas, Oliver Mandić i Bora Đorđević. Pored njih, svoje su otpevali Milorad Dodik, Ivica Dačić i Vučić. Uzalud svi hitovi, miting je propao.

Vučić je uradio sve što je mogao. Zloupotrebio je državne institucije i privatna preduzeća. Pod pritiskom, u Beograd je dovedeno više od 7.000 zaposlenih u opštinskoj upravi. Pošto je hepening zakazan za petak, naprednjaci su se služili primitivnim trikovima. U nekoliko opština su proglasili neradni dan, navodno zbog renoviranja zgrada. Ulazna vrata su blokirali skelama i trakama, da niko ne može da uđe i uveri se u nerad javnih službenika. U putujućem cirkusu učestvovalo je oko 1.700 autobusa. U Beograd su stigli sa svih strana, čak i iz Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i nekoliko konvoja iz Republike Srpske. S Kosova je stiglo 70-tak autobusa, među kojima je bilo i onih s prištinskim tablicama. Autobusko preduzeće „Lasta" je sva vozila stavilo na raspolaganje kartelu. U akciju se uključila i industrija mesa „Matijević", koja je ustupila nekoliko kamiona u kojima su postavljena sedišta, da se idolopoklonici ne osećaju kao uobičajeni putnici koji se transportuju u njima. U kolonama autobusa nalazili su se i automobili s obezbeđenjem i kombiji sa sendvičima, bananama, vodom, zastavama i transparentima. Organizovan je i grupni dolazak vozovima.

Vođe naprednjačkih opštinskih odbora dobili su precizno određene kvote, koliko ljudi moraju da privedu u Beograd. Po ustaljenoj proceduri, ucenjivali su zaposlene u javnim preduzećima i privatnim firmama svojih tajkuna, koji su bili u obavezi da obezbede i novac za podmićivanje sendvičara. Vučić je odredio i cenovnik. Obični statisti dobijali su po hiljadu dinara. Vikari, zaduženi za uzvikivanje parola („Aco Srbine", „Tako je" i „Ua, fašisti") nagrađeni su sa po 1.500, a barjaktari čak sa 1.700 dinara.

Za doček su bili zaduženi visoki funkcioneri SNS-a i njihovi dužnici, među kojima se istakao i Andrej Kesić. Menadžer restorana i klubova „Savanova", „Play", „Magacin", „Cinema" i ko zna kojih još, dočekivao je, prebrojavao i raspoređivao nevoljne putnike. Zli jezici tvrde da je tom prilikom nestalo i nekoliko sendviča, aludirajući na saznanja da je Kesić 2013. bio uhapšen u Kaliforniji zbog „sitne krađe". Nije poznato da li su mu taj greh oprostili američki pravosudni organi, ali zna se da ga je Vučić digao visoko u hijerarhiji svog ganga. U skladu s tim rangom, Kesićeva firma „Štrafta", koja se vodi na ime njegovog oca Miroslava, a registrovana je na adresi stana u kome živi mama Ljiljana, dobila je priliku da ugostiteljski biznis razvija u okviru projekta „Beograd na vodi".

Suprotno propisima, bez neophodnih dozvola, tamo je otvoren ekskluzivni restoran „Savanova", koji i danas predstavlja sabirni centar viđenijih naprednjaka. Uz Kesića, još 80 tzv. koordinatora je brinulo za prijem mobilisanih nesrećnika.

I pored svega, na plato ispred Doma Narodne skupštine dovedeno je manje ljudi nego što je veliki vođa očekivao. Kamernu atmosferu upotpunio je koncert Riblje čorbe. Bora Đorđević je s mukom pevao stare hitove, dobro pazeći da mu ne ne omaknu oni poput „Neću da budem član mafije", „Pogledaj dom svoj, anđele" ili „Al Kapone". Oprez mu je bio nepotreban, ova publika nije znala ni za „Lutku sa naslovne strane". Pristanak da učestvuje u Vučićevoj propagandi Đorđević je objasnio patriotskim razlozima. Onda je uzeo honorar i vratio se kući, u Ljubljanu, kod bečkih konjušara, kako je nekad opisivao braću Slovence.

Iz patriotskih razloga, s Kosova je stiglo i 7.000 ljutih Srba. Pod transparentima „Kosovo je srce Srbije", slušali su Vučićevo objašnjenje da Srbija morati da se odrekne Prizrena, Peći, Prištine, Dečana i ostalih simbola srpstva, kao što se Nemačka pomirila s gubitkom Kenigsberga i Štrazburga.

Prodaji Kosova aplaudirali su svečani gosti osuđeni siledžija Simo Spasić i Milena Popović, udovica Olivera Ivanovića. Lični pečat toj sramoti dao je penzionisani potpukovnik Dragutin Dimčevski iz Đakovice, koji je predstavljen kao "junak sa Košara". Junak je nahvalio mudru politiku Aleksandra Vučića, koja je ratne veterane, pa i one koji su preživeli bitku na Košarama, dovela do toga da preko interneta prose pare za lečenje, skapavaju od gladi i, u očajanju, dižu ruku na sebe. Junak Dimčevski se zahvaljivao Vučiću na tome što je NATO bombardovanje nazvao agresijom, kao da je to bitnije od činjenice da se taj ratni ministar informisanja useljavao u stan, koji mu je poklonila vlast čiji je bio deo, upravo dok su na Košarama masakrirani momci, mlađi i hrabriji od njega.

Morbidna predstava doživela je totalni fijasko. Još dok je govorio, Vučić je s bine mogao da vidi kako sendvičari napuštaju bal vampira. Uzalud su režimski mediji pokušali da slažu njega i Srbiju. Uzalud je Predrag Sarapa sto puta ponovio da je miting "fantastično veličanstven", a Politika na naslovnoj strani objavila da je bilo više od 140.000 ljudi. Vučić je dobro procenio pravo stanje stvari.

Bes je iskalio na najbližim saradnicima. U dugoj besanoj noći prvi je stradao Bratislav Gašić, direktor Bezbednosno-informativne agencije. Gašić mu je doneo podatke, prikupljene od mobilnih operatera, prema kojima je u periodu od 17 do 20 sati na platou ispred Skupštine registrovano 82.000 telefona, tek desetak hiljada više nego sedam dana ranije, na opozicionom mitingu. Vučić je još teže prihvatio informacije o trikovima kojima su se služili lokalni naprednjaci kako bi ga prevarili. Većina ih je ispunila zadatu kvotu autobusa, ali ne i putnika. Upravo iz Gašićevog Kruševca stiglo je 67 autobusa, ali u njima nije bilo očekivanih 3.000 naprednjaka već skoro duplo manje. Iz Smederevske Palanke je, u sedam vozila, stiglo tek tridesetak nesrećnika. Dok se Vučić na sva usta hvali da SNS ima 700.000 članova, procentualno više čak i od bivšeg Saveza komunista, podršku mu nije dalo više od 10 odsto njih.

Odgovornost za te kikseve Vučić je prebacio na Gašića, Nebojšu Stefanovića i Darka Glišića, koji su morali da znaju šta se dešava, a ništa nisu preduzeli. U nervnom rastrojstvu, vladar ih je častio najprimitivnijim uvredama. Gašiću je zabranio da ubuduće koristi helikopter BIA, kojim je dvaput nedeljno dovozio pečenu jagnjetinu iz Stopanje kod Trstenika. Ministru policije je psovao sve po spisku, počev od tate Branka. Šta je sve rekao Glišiću, to nije za objavljivanje, da se ne uznemire njegove švalerke oba pola.

U telefonskom razgovoru, izvređao je i Ivicu Dačića, pošto ni SPS nije ispunio svoju kvotu. U govoru na mitingu, Dačić je opoziciju nazvao đubretom, a Vučić mu je rekao da ni socijalisti nisu bolji, jer ih je došlo manje nego što imaju poslaničkih i direktorskih funkcija.

Vučić je propast mitinga shvatio kao izraz nezahvalnosti i podli udar na njega. Kad im treba za izbore, lokalni naprednjački knezovi ga nemilice koriste u kampanji, a kad njemu zatrebaju, da prezentuje moć, nigde ih nema. Sa osvetničkim žarom, Vučić je odmah najavio čistku u opštinskim odborima, ali i u vrhu stranke. Ko god mu nije prineo dovoljan broj kupljenih i zaplašenih komada glasačkog tela ostaće bez funkcije. Isti princip važi za nosioce lokalne i republičke vlasti.

Iz svega, Vučić je izvukao dve bitne pouke. Prva se odnosi na izbore. U ovakvim okolnostima, kad naprednjačke vođe iz unutrašnjosti odbijaju da se ozbiljnije angažuju i oko njegovih privatnih akcija, ne može da očekuje da će biti vredniji u kampanji pred parlamentarne izbore. Ta logika nije dovoljna da definitivno odustane od namere da raspiše vanredne izbore, ali pojačala je uverenje da bi mu bilo pametnije da sačeka, pa da republičke izbore veže s lokalnim. Na taj način animirao bi neposlušne naprednjake da se pokrenu, pa da, zbog svojih interesa, pomognu i njemu da zaustavi pad rejtinga stranke. Druga pouka upućuje Vučića da zaoštri odnos prema opoziciji. Građanski protesti, čije vođstvo su preuzeli lideri Saveza za Srbiju, nisu bitnije promenili stanje na političkoj sceni, ali oslobodili su ljude straha i pokazali da vlast nije sposobna da se odupre pritiscima. Da bi se taj zamajac slobode na vreme sputao, Vučić je naredio da se protesti ugase, po svaku cenu.

Toj psihozi podlegli su i neki Vučićevi pametniji i oprezniji saradnici, pa i Nikola Selaković, koji je predložio da se formira advokatski tim koji bi podneo hiljade krivičnih i prekršajnih prijava protiv demonstranata. Policija i naprednjački specijalci fotografisali bi i identifikovali sve građane koji protestuju, a onda bi ih advokati zatrpali tužbama zbog narušavanja javnog reda i mira, lepljenja plakata, uklanjanja ograda s gradilišta ili bilo kakvog drugog dela. Uz podršku stranačkih aktivista, koji bi svedočili u sudskim postupcima, lako i brzo bi bile donete presude. Aleksandar Vulin je konkretizovao tu ideju predlogom da se kao ogledni primer uzme profesor Jovo Bakić.

- Nažalost, nema kritične mase, ali ja bih voleo da je ima, pa da naprednjake jurimo po ulicama - izjavio je nedavno Bakić.

Vulinu smatra da je to dovoljno da se trenira strogoća, pa da se protiv njega povede medijska i pravosudna kampanja. S optužbom da poziva na nasilnu promenu vlasti, sociolog bi bio uhapšen i pritvoren. Pošto nema zaštitu nijedne opozicione stranke, Bakić je i Vučiću izgledao kao dobra meta, laka za odstrel. Ideja nije realizovana, ali nije ni odbačena. Samo je odložena usled potrebe da se rešavaju preči problemi, koji su stigli spolja.

Problem se zove Zvonko Veselinović. Sve što se dosad o njemu spekulisalo u retkim slobodnim medijima, nedavno je ozvaničeno u istražnom postupku koji vodi kosovsko tužilaštvo. Pod sumnjom da su učestvovali u atentatu na Olivera Ivanovića, prošlog novembra su uhapšeni Nedeljko Spasojević, Dragiša Marković i Marko Rošić, a u bekstvu se nalazi Milan Radoičić. Pre nekoliko dana istraga je proširena na Milana Mihailovića i Zvonka Veselinovića, koji su osumnjičeni za organizovanje kriminalnog klana i izvršenje više krivičnih dela, među kojima i za teško ubistvo.

Vučić je znao da će mu taj problem kad-tad zakucati na vrata. Po svom starom običaju, pokušao je da se pripremi na dva načina. S jedne strane, Veselinoviću je lično garantovao zaštitu, a s druge je pristao na saradnju s kosovskim tužilaštvom. Na Vučićev zahtev, BIA je pripremila iscrpan izveštaj, koji je prosleđen u Prištinu i na još nekoliko adresa, u kome se Veselinović opisuje kao vođa mafijaškog klana koji se bavi trgovinom droge, švercom oružja i nafte i pranjem novca. Uporedo s tim, vladar kosovskog severa u januaru je u Pirotu osuđen na dve godine zatvora zbog nelegalne eksploatacije šljunka. Tu presudu Vučić namerava da iskoristi za hapšenje Veselinovića ili za njegovo zastrašivanje. Ako ne bude imao drugog izlaza, Vučić će montirati neku novu istragu protiv Veselinovića, koji u strahu od hapšenja može da se skloni samo na Kosovo, mečki na rupu. Tamo, u Kosovskoj Mitrovici, bio bi dostupan albanskim policajcima. Šta će kasnije da se dešava, Vučića ne zanima. Ako Veselinović bude uhapšen, nema veze. A, ako pruži otpor i bude ubijen, opet nema veze, jedan neprijatan svedok manje.

Veselinović nije naivan, shvata šta mu se sprema, zato izokola preti: "Svako može da postane silueta kredom nacrtana na betonu, možda ću to biti ja, možda onaj ko krene na mene". Naravno, ne pominje ime drugog potencijalnog modela za siluetu na betonu.

Istovremeno s otkrivanjem informacije o proširenju istrage za ubistvo Ivanovića, u pojedinim medijima pojavile su se fotografije Zvonka Veselinovića i Andreja Vučića. Istraživačka mreža KRIK objavila je dve njihove zajedničke fotografije, snimljene krajem marta 2015. godine u restoranu "Salaš 137" na Kopaoniku. Na sajtu BIRN-a objavio je selfi, koji je napravio lično Veselinović, dok je sedeo pored Andreja Vučića u kancelariji marketinške agencije "Inviktus" tokom predizborne kampanje 2014. godine. Nemanja Milutinović, vlasnik "Inviktusa" uspešno posluje sa državnim institucijama i režimskim medijima. Njegova agencija ima milionske ugovore s opštinom Rakovica, Studijom B i, naravno, sa Srpskom naprednom strankom, koja joj je samo za saradnju u kampanji 2014. platila 7.344.725 dinara.

Fotografije vođe kosovskog klana i mlađeg brata srpskog vladara demantovale su tvrdnje da se oni "jedva poznaju".

- Moj brat je, možda, jednom video tog Veselinovića, valjda na nekoj svadbi. Sedeli su u istoj prostori sa još 200 ljudi, pa šta? - lagao je Aleksandar Vučić.

Na istu temu lagao je i Zvonko Veselinović: "Ja sam se sa njim jednom sreo, na zdravo-zdravo, dok su još bili u opoziciji, pre 2012. čoveka ne poznajem, niti imam kontakt s njim. Ako neko kaže da me viđa s njim, taj laže. To je još jedna vaša dezinformacija, još jedan spin, kao i svaki tekst o meni. Ako imate fotografije s mojih i Andrejevih susreta super, izbacite fotografije u medije. Nisam se viđao sa njim, stojim iza toga - rekao je Veselinović novinarima KRIK-a.

Objavljivanje dokaza o sprezi mafije i vlasti, Aleksandar Vučić je dobro shvatio kao stezanje omče oko vrata. Abeljard Tahiri, kosovski ministar pravde, sredinom marta je predsednika Srbije osumnjičio kao nalogodavca za atentat na Ivanovića.

- Istraga ubistva Olivera Ivanovića zaglavljena je onog trenutka kad su sve osnovane sumnje dovele do Milana Radoičića. Umesto saradnje i stavljanja pred zakon kao glavnog osumnjičenog, on je amnestiran od strane predsednika Aleksandra Vučića.Nema nijednog racionalnog objašnjenja osim činjenice da između Vučića i Radoičića postoji odnos nalogodavca i izvršioca - rekao je Tahiri.

Vučić ne zna šta će još isplivati u javnost o tom slučaju i da li će se sve završiti samo na obračunu s Veselinovićem ili će strani centri moći, za koje je uveren da vuku sve konce, ići do kraja, do njega. Nedovoljno hrabar da upre prstom u američke diplomate i obaveštajce, zasad se brani optužbama na račun Rade Trajković i novinara koji su ofirali njegovog batu. Ti plaćenici, po nečijem nalogu, u kritičnom trenutku, dok strane sile Srbiji otimaju Kosovo, kriminalizacijom njegove porodice urušavaju srpske nacionalne i državne interese. Bez obzira koliko to izgledalo besmisleno, može da bude opasno. Da bi opstao na vlasti, Vučić se neće uzdržavati od otvorenog nasilja.

Vučićevi bivši i aktuelni saradnici imali su priliku da ga hiljadu puta čuju kako citira rečenice iz mafijaških filmova i knjiga. I sam se u intervjuima hvalio da je odličan poznavalac tog žanra. Posle ubistva Zorana Đinđića, da bi dokazao svoju tadašnju teoriju da je to očekivani ishod sukoba u vrhu mafije, Vučić je citirao deo iz knjige Džefa Gina "Pali su zajedno - Istinita priča o Boni i Klajdu".

- Na kraju puta uvek je krv - ponavljao je Vučić.

Istu tezu je zastupao i kad je u haškoj ćeliji umro Slobodan Milošević. Vučić tada nije slutio da će i on krenuti putem diktature. Sad, kad se uživeo u tu ulogu, ne može da se zaustavi, nastavlja da srlja u propast. I, ne bira koga će sve uvući u nesreću, njemu su sve žrtve iste. S istom strašću, s kojom kompromituje opozicionare, ponižava i svoje sledbenike.

U ratnom pohodu na Srbiju, s jedne strane fronta nalazi se Vučić, a s druge svi ostali. U nastupu depresije, posle neuspelog mitinga, razočaran izostankom podrške većine naprednjačkih glavešina, tobože u šali, žalio se da su ga svi izdali: "Pa, kad bi me neko kidnapovao, moji najbliži saradnici bi zataškali slučaj". U svakoj šali ima pola istine, a u ovoj 99 odsto.

Pametnija grupa njegovih saradnika, u kojoj se nalaze njegov kum, Zoran Korać i Nenad Kovač, već su se distancirali na bezbednu udaljenost. Podjednako pametni, ali malo više ucenjeni, poput Ane Brnabić, Siniše Malog i Zorane Mihajlović, tek traže način da se što bezbolnije izvuku iz zagrljaja diktatora. Nadolazeće opasnosti svesni su i Bratislav Gašić, Aleksa Jokić i Darko Glišić, ali nemaju mogućnost da utiču na šefa. Balansira čak i Nikola Selaković, koji podržava neke Vučićeve ekstremne poteze, ali samo do određene granice. Selaković je ponudio plan za hapšenje građana koji protestuju kako bi zadovoljio Vučićevu želju za osvetom. On smatra da je i to bolje nego da vladar prihvati ideju Vladimira Bebe Popovića i isprovocira neki veći sukob, koji bi mu poslužio za uvođenje vanrednog stanja. Popovićev plan je još na Vučićevom stolu, spreman da se primeni čim se steknu okolnosti. Kao povod može da posluži hapšenje Radoičića i Veselinovića ili ulični incident na protestima u Beogradu. Vučić je svestan da bi to bio riskantan potez, za koji ne bi dobio podršku mentora iz Vašingtona i Brisela, ali ne odbacuje tu opciju. Naprotiv, s njom preti strancima. Ako ga suviše ugroze, on će ugroziti celu Srbiju.

Nije isključeno da Vučić zaista, kad mu popuste živci, pokuša da pretnju sprovede u delo, ali to bi samo ubrzalo njegov pad. Podmićivanjem i prinudom nije uspeo ni da članove svoje stranke dovede na miting, a kamoli da ih uvuče u otvoreni obračun s političkim protivnicima.

U naprednjačkom kartelu, policiji i navijačkim eskadronima možda može da nađe pojedince koji bi pristali da ga prate u tom avanturizmu, ali to nije dovoljno, svi će stati u jedan zatvor.

Otkad je sveta i veka, svaki diktator je poražen u ratu protiv svog naroda. To čeka i Vučića. Posle sveg zla koje je naneo, ako bude imao sreće, pobeći će na vreme. Samo tako može da se nada da će jednog lepog dana, kao Mira Marković, makar u urni, moći da se vrati u Srbiju. U suprotnom, moraće da sedne na optuženičku klupu, pa da odgovara za sve zločine naprednjačkog kartela, ako ga pre toga, bolest ne odnese. A ozbiljno je bolestan.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane