Natrag

Uzbunjivači

Uhapšen novinar koji je uzbunjivao svet

Posle Isusa Asanž je najveći uzbunjivač u istoriji

Izdavača i osnivača Vikiliksa Džuliana Asanža, 47, uhapsila je londonska policija i izvukla ga iz ekvatorske ambasade u kojoj je proveo skoro sedam poslednjih godina. Dogodilo se to u četvrtak ujutru 11. aprila i taj će događaj ostati zapamćen kao „crni trenutak za slobodu štampe". Materijali iz Iraka, Afganistana i iz drugih regiona sveta koje je Vikiliks objavio postali su jedinstveni, neprocenjivi izvori za istraživačko novinarstvo i novinarske škole širom sveta. Koji god da su pogledi na filozofiju i radikalnu transparentnost Vikiliksa, taj izdavač je ulagao napore da vladajuće nomenklature i njihov način delovanja ne ostanu skrivene iza zida tajne. Vašington zahteva da im Asanže bude isporučen bez obzira što će optužnica morati da bude veoma „kreativna" jer po Prvom amandmanu američkog Ustava izdavač ima pravo da objavi sve što dobije bez obzira kako je do tog materijala dostavljač došao. Osim toga, Asanž je izdavač koji deluje iz inostranstva i koji ni na bilo koji način nije povezan sa Amerikom,zaključujekolumnistaMagazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji reporter američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

U demokratskim društvima izdavač ima pravo da objavi informacije koje su u javnom interesu - tačka! Kad to ne bi bilo tako, onda bi trebalo uhapsiti i izdavača Njujork tajmsa, Vašington posta, Gardiana, Der špigla... jer su svi oni objavili iste materijale koje je objavio Vikiliks. I ne samo te informacije, već i sve one koje su ti prestižni mediji objavljivali tokom decenija. Sve te informacije, od kojih su mnoge bile označene kao tajne, nisu nikada ni trebale da budu prikrivene.

Nije trebalo da bude tajna video snimak koji pokazuje kako u Iraku iz vojnog helikoptera pucaju na civile, a i na dvojicu reportera Rojtersa koji su poginuli. Nije trebalo da bude tajna odakle kandidatima na američkim, ili bilo kojim drugim, izborima stiže veliki novac. Vladajuća struktura, bilo da je ona politička, vojna ili finansijska odredi šta ostatak sveta ne bi trebalo da zna, a onda želi da sudi onima koji su im takve prljave trikove obelodanili.

Za one koji se kolebaju da li izdavači, a i novinari, imaju pravo da objave bilo šta što je u javnom interesu, važno je podvući da ni Asanž, a ni Vikiliks nisu pucali iz vojnog helikoptera, već da su objavili ono što su drugi hteli da sakriju od očiju javnosti. Džulijan Asanž nikada nije lično, čak ni to, ugrabio neki tajni materijal, on ga je samo objavio nakon što mu je neko drugi dostavio. Prvi amandman to jasno dozvoljava.

Nekima nelagodne informacije su važne za javnost. Asanž nije nikada ukrao nikakvu tajnu, samo ih je objavio. A istiniti razlog zašto je Asanž uhapšen u Londonu je da Velika Britanija čini uslugu svom savezniku Americi. Druga je stvar što jednom kad Amerika bude imala u svojim rukama Džulijana Asanža, ako ga bude imala, biće kao da u svojim rukama drži vruć krompir, jer optužnica koja je u tajnosti podignuta pre dosta godina je veoma slaba. Čak i kada bi bio osuđen, a nije baš sigurno da će neki sud prihvatiti takvu optužnicu, Asanž bi maksimalno mogao da dobije pet godina robije. Možda i manje jer to bi po zakonu bio maksimum, a praksa je da po federalnim optužnicama kazne su manje od maksimalnih. A što se Britanije tiče, jedina vredna optužnica je da je Asanž prekršio uslove kaucije i za to se obično dobija novčana kazna, ili maksimalno 12 meseci u zatvoru.

Ovaj scenario sa hapšenjem izdavača Vikiliksa neodoljivo asocira na orvelijansko društvo gde su vesti zamenjene propagandom, trivijalnostima i zabavom. Takođe je pitanje po kojem je zakonu ekvatorski predsednik Lenin Moreno kapriciozno ukinuo Asanžovo pravo na azil kao politička izbeglica. Nema sumnji da će i ekvatorski vladini advokati vešto koristiti legalne peripetije da bi opravdali isporuku izdavača Vikiliksa. Osim toga, Asanž je u međuvremenu dobio ekvatorsko državljanstvo i tako je ekvatorska vlada izručila svog građanina. Zakoni su čudne zveri i po njima, na primer, ljudi imaju pravo na privatnost, ali bez privatnosti. Kao što imaju pravo slobode govora, ali bez govora.

Ovo hapšenje je označilo kraj dosadašnje Asanžove sage, ali ono što sledi neće biti, najverovatnije, ništa manje dramatično. Međutim, kako je sve počelo? Evo skraćene verzije te hronologije:

Avgust 2010. - Švedsko tužilaštvo izdalo je nalog za hapšenje Džulijana Asanža. Tamo je stajalo da postoje dve različite optužbe - jedna za silovanje i jedna za seksualno uznemiravanje. Asanž je tvrdio da optužbe nemaju osnove.

Decembar 2010. - Asanž je uhapšen u Londonu i pušten uz kauciju.

Maj 2012. - Britanski vrhovni sud doneo je odluku da se Asanž isporuči Švedskoj i suoči se sa dve optužbe.

Jun 2012. - Asanž je ušao u ekvatorijansku ambasadu u Londonu.

Avgust 2012. - Ekvador daje azil Asanžu uz obrazloženje da je moguće kršenje ljudskih prava ukoliko on bude isporučen Švedskoj koja bi ga potom isporučila Americi.

Avgust 2015. - Švedski tužilac odustaje od nekih optužbi protiv Asanža, ali optužba za silovanje ostala je na snazi.

Oktobar 2015. - Londonska policija objavljuje da uniformisani policajci neće više stajati ispred ekvatorske ambasade.

Februar 2016. - Jedan panel Ujedinjenih Nacija zaključuje da je Asanž „bezvlasno uhapšen" od strane Švedske i Velike Britanije.

Maj 2017. - Švedska objavljuje da je obustavljena optužba za silovanje.

Juli 2018. - Velika Britanija i Ekvador potvrdili su da vode razgovore o sudbini Asanža.

Oktobar 2018. - Ekvadorska ambasada uručuje Asanžu pravila ponašanja.

Oktobar 2018. - Otkriva se da se Asanž sprema da tuži vladu Ekvadora zbog kršenja „osnovnih prava i slobode".

Decembar 2018. - Asanžov advokat odbija dogovor koji je najavio predsednik Ekvadora da bi Asanž napustio ambasadu.

Februar 2019. - Australija uručuje Asanžu novi pasoš u strahu da bi Ekvador mogao da mu uskrati gostoprimstvo.

April 2019. - Londonska policija hapsi Asanža pod optužbom da se nije pojavio u sudu po nalogu iz 2012. godine.

To bi bilo u najkraćim crtama, ali skoro svi od ovih događaja imaju nešto dublje objašnjene. Prvo, žena koja ga je optužila za silovanje i napastovanje je rekla da su oni prvo imali saglasni seks, ali da se to kasnije promenilo. Druga žena je tvrdila da su oni imali seks uz dogovor da on koristi prezervativ, ali da on to nije uradio. Asanž je svojevremeno izjavio da jeste imao prezervativ, ali da se on pocepao tokom seksa. Jedno je sigurno, Švedska nesumnjivo ima svojevrsna pravila i zakone.

Kasnije je Asanž imao hroničnu infekciju pluća, ali nije postignut sporazum da mu se obezbedi „bezbedan odlazak i povratak" u i iz bolnice. A u januaru 2017. godine tadašnji američki predsednik pred samim napuštanjem Bele kuće pomilovao je Čelsi Mening, koja se pre promene pola zvala Bredli Mening i koja je u vojnom zatvoru provela sedam od 35 godina na koliko je bila osuđena, a koja je Vikiliksu doturila tajne dokumente. Ona je tada bila u američkoj vojsci, stacionirana u Iraku i imala je pristup klasifikovanim dokumentima.

Nakon pomilovanja Asanž je rekao da ostaje kod svoje ponude da se preda Americi ukoliko Mening bude oslobođen. Vašington tada nije bio zainteresovan. Asanž je zatražio azil u vreme kada je predsednik Ekvadora bio levičarski nastrojen Rafael Korea, a izbačen je kada je na vlast došao njegov više na desnici Lenin Moreno koji negira da je sa Amerikom napravio dogovor da se Ekvadoru oproste međunarodni dugovi.

Ekvador ima svoju verziju događaja oko Asanža u njihovoj ambasadi u Londonu. Predsednik Moreno je izjavio u jednom intervjuu za britanski Gardian da je Asanž koristio njihovu ambasadu kao „centar za špijunažu". Asanž je optuživan da se ponašao nehigijenski, kako on, tako i njegova mačka, pa čak da je mazao i zidove ambasade fekalijima. Inače sukobi između Asanža i bezbednosnih snaga ambasade bili su veoma učestali, a moguće je da je ambasada na taj način vršila neprekidni pritisak na svog gosta. Mortenov potez protiv Asanža pokazao se kontraverznim u Ekvadoru gde ga je i prethodni predsednik, svojevremeno njegov politički saradnik, optužio za „kriminal koje čovečanstvo neće nikad oprostiti", a opisao je Morena kao najvećeg izdajicu u ekvadorskoj i latinoameričkoj istoriji.

Ono što je moglo da bude deo plana da se Moreno oslabi je da je Vikiliks bio povezan sa jednim anonimnim internet sajtom koji je tvrdio da Morenov brat ima skrivenu kompaniju izvan zemlje, a takođe je objavio fotografije Morena i njegove familije. Predsednik Ekvadora optužio je Asanža da se meša u unutrašnje poslove drugih država, osvrćući se na slučaj kada je Vikiliks objavio dokumenta Vatikana januara meseca ove godine, a iz prostorija ekvadorske ambasade. Asanžov advokat Dženifer Robinson odbacila je optužbe da se Asanž nije pristojno ponašao u ambasadi.

Bilo kako bilo, ekvadorski predsednik dobio je pisma dvojice britanskim ministara spoljnih poslova, sadašnjeg Džeremi Hanta i bivšeg Borisa Džonsona. Hant je pismo poslao 7. marta 2018, a Džonson 10. avgusta iste godine. U pismima se garantuje da će Asanžova prava biti respektovana, kao da on neće biti suočen sa smrtnom kaznom ukoliko bude isporučen Americi. Pisma koja su skoro identična i u njima stoji da Velika Britanija ne isporučuje nikoga u zemlje u kojima bi mogla da ih snađe smrtna kazna. SAD će zasigurno to garantovati, a osim toga u obavezi je da napismeno objasni pod kojom optužbom će se dotičnom licu suditi. Ta optužba ne može da se promeni kad isporučeni kroči na američko tlo. Moguće je, međutim, da ako je isporučeni proglašen krivim, onda mogu da se podignu i druge optužbe, ali precizniji uslovi za tako nešto su diskutabilni.

U trećem pismu sa datumom od 3. aprila britanska ambasada u Kitu uverava na španskom ministra spoljnih poslova Ekvadora da Asanž ne može biti tretiran na „neljudski ili ponižavajući način". Nema sumnje da će London zahtevati od Vašingtona da Asanžu neće biti suđeno za izdaju jer bi to vodilo ka smrtnoj kazni. Ekvador je potrošio 5,8 miliona dolara na obezbeđenje Asanža između 2012. i 2018. i blizu 400.000 dolara za medicinske troškove, hranu i pranje - izjavio je ekvadorski ministar inostranih poslova, Hose Valencija.

Odmah nakon što je Asanž bio u rukama britanske policije, američko ministarstvo pravde izdalo je saopštenje o optužbama podignutim protiv njega i u tim optužbama veoma je jasno da se on ne smatra okrivljenim zbog onoga što je objavljivao na Vikiliksu tokom 2016. godine, tokom američke predizborne kampanje. Sve optužbe se odnose na njegovu aktivnost u 2010. kada je Vikiliks objavio blizu 750.000 tajnih ili diplomatski osetljivih dokumenata koji su bili povezani sa ratom u Iraku.

Ipak, optužbe nisu podignute zato što je Asanž objavio ta dokumenta, već optužuju da je Asanž pružao tehničku saradnju uzbunjivaću Čelsi Meningu da bi ona (tada - on) provalila šifru postavljenu na kompjuteru američkog Ministarstva odbrane koji je bio povezan sa Tajnu internet protokol mrežu (SIPRNet). Drugim rečima, Asanž je optužen da je provalio, zajedno sa Meningom, i ukrao dokumenta. Na čisto legalnoj bazi ovakva optužba američke vlade izbegla je dodirnih tačaka sa Prvim amandmanom američkog Ustava po kojem bi Asanž i Vikiliks uživali istu zaštitu kao i svi drugi izdavači kada se tajni dokumenti objavljivanjem pružaju na uvid javnosti.

Ovo ne znači da Asanžov slučaj nema duboke posledice po slobodu reči i štampe, a takođe ne znači da je američka vlada na čvrstom pravnom tlu sa ovakvom optužbom. Prvo, nije jasno da li je Asanž zaista dostavio Meningu bilo šta, bilo kakvu pomoć za razbijanje kompjuterske šifre i vladine optužbe ni u jednom delu ne tvrde da postoje čvrsti dokazi. Isto tako nije jasno da li je tokom 2016. Asanž znajući i voljno sarađivao sa ruskom stranom kada je objavio dokumenta ukraden od privatnih američkih građana u ilegalnim akcijama. Čak i da je znao, Asanž kao izdavač bi možda i dalje bio zaštićen Prvim amandmanom.

Ukoliko američko Ministarstvo pravde zaista želi da sudi Asanžu, onda će morati da formuliše optužbe koje bi bile održive u sudu. Najbliže tome bi bila optužba o konspiraciji protiv Sjedinjenih Država a povezanoj sa njegovim akcijama tokom 2016. godine. U potpunosti je nejasno da li je američka vlada spremna da podigne takvu optužnicu. Postoji još jedan faktor - Asanž nije zatražio azil u ambasadi Ekvadora da bi izbegao optužbe o saradnji sa Meningom, već da bi izbegao optužbe koje su stizale iz Švedske. I dok je Asanž sedeo u ekvadorskoj ambasadi, od optužbi u Stokholmu se odustalo. Međutim, sasvim je moguće da Švedska „oživi" optužbu protiv Asanža u slučaju silovanja.

Ukoliko se tako nešto dogodi, on bi možda mogao biti izručen tamo, a tako nečemu dovoljan broj britanskih parlamentaraca je naklonjeno. Eventualne optužbe protiv Asanža zastareće sledeće godine i ukoliko Švedska želi da ga izvede pred svoj sud, moraće da požuri da bi bila prva na listi za isporuku izdavača Vikiliksa. Svojevremeno je Asanž podneo zahtev za boravišnu vizu u toj zemlji, pa je odbijen, a, interesantno je, svake godine još od 2010. Asanž je bivao predlagan za Nobelovu nagradu. Džulian Asanž je sva dokumenta koje je objavljivao na Vikiliksu delio sa najprestižnijim medijima sveta koji su isto to objavljivali. Objavljivali su zato što je to u interesu javnosti, ali niko od njih ne može biti optužen zbog takvog delovanja.

Na nesumnjivo bahati način, bez jasnih dokaza, američko Ministarstvo pravde tvrdi da je Asanž izvršio provalu u kompjuter, a u saradnji sa Čelsi (Bredli) Meningom. Po Prvom amandmanu izdavač može da zna da su neki materijali ukradeni, ali sve dok taj izdavač nije sam u tome učestvovao (uključujući neko od zaposlenih kod tog izdavača) objavljivanje potpada pod zaštitu američkog Ustava.

Sadašnji američki predsednik kritikovao je Vikiliks 2010. godine kada je Vikiliks objavljivao dokumenta iz iračkog rata. Te iste godine u jednom intervjuu za Foks njuz Tramp je o Vikiliksu rekao sledeće: „To je gnusno. Mislim da bio morala da postoji nešto kao smrtna kazna ili nešto." Međutim, tokom 2016. godine Tramp je u mnogim situacijama hvalio Vikiliks, da bi između ostalog izjavio svojim budućim glasačima na mitinzima - „Ja volim Vikiliks!"

Odmah nakon što je Asanž uhapšen Tramp je rekao da on nije u toku događaja i da čitava ta priča „nije moja priča". Bilo kako bilo, stav Donalda Trampa po pitanju Asanža u ovom trenutku nije jasna, ali postoje mišljenja da će biti političkih trzavica između Bele kuće i američkih bezbednosnih agencija. Koliko je u nekim trenucima Asanž bio „neprijatelj" Republikanaca i Demokrata, a koliko u drugim „prijatelj", zavisi šta se u kom trenutku objavljivalo na Vikiliksu.

Asanž je bio omrznut od Demokrata kada je objavio mejlove Džona Pedeste, tadašnjeg šefa izbornog štaba Hilari Klinton. U tim mejlovima stajalo je da je Klintonka, odnosno njena fondacija, dobijala donacije u milionima dolara od Saudijske Arabije i Katara, vodećim sponzorima Islamske države. U Podestinim mejlovima takođe je stajalo da je Goldman Saks platio Hilari Klinton 657.000 dolara za jedno javno predavanje, suma koja je dovoljno velika da bi mogla da se okarakteriše kao podmićivanje. U njenim stavovima upućenim finansijskoj eliti stajalo je da se ona zalaže za „otvorenu trgovinu i otvorene granice", kao i da veruje da su vođe Volstrita u najboljoj poziciji da upravljaju ekonomijom. Njeni stavovi tokom kampanje koji su bili upućeni generalnoj američkoj publici bili su potpuno suprotni.

Vikiliks je takođe objavio dokumenta u kojima se videlo da se Klintokina kampanja upirala da utiče na republikanske unutarpartijske izbore sa ciljem da Donald Tramp bude izabran kao kandidat te partije. Demokratska partija je procenila da bi to bio najslabiji kandidat i da ne bi imao nikakve šanse u trci protiv Hilari Klinton. Dokumenti su takođe obelodanili da ja Klintonka bila glavni arhitekt rata u Libiji, rata za koji je verovala da će polirati njene kvalifikacije kao predsedničkog kandidata.

Demokratska strana, vođe te partije, okrivile su hakere ruske vlade za gubitak protiv Donalda Trampa, mada je Džejms Komi, bivši FBI direktor, izjavio da veruje da su mejlovi Vikiliksu dotureni posredstvom neke treće strane. Rusi preko treće strane, ili ne-Rusi uopšte, manje je važno ukoliko mejlovi, kako tvrdi Asanž, nisu došli od bilo kojih „državnih likova". U svakom slučaju, Vikiliks je uradio više od bilo koga drugog u otkrivanju zloupotrebe vlasti i kriminala u vladajućoj američkoj eliti. Vikiliks je takođe objavio dokumenta o aktivnostima američkih agencija da utiču na izborima drugih zemalja, uključujući i u Francuskoj.

Vikiliks je takođe intervenisao da bi spasao Edvarda Snoudena koji je objavio dokaze da američka Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) špijunira kako u Americi tako i po čitavom svetu, uključujući i svetske lidere, uključujući i lidere savezničkih zemalja. Vikiliks je pomogao Snoudenu da izbegne američko hapšenje, da pobegne u Hong Kong, a odatle u Rusiju. Sa svoje strane Snouden je otkrio dokumenta na kojima se vidi da je Asanž bio na tajnoj američkoj poternici.

Suština Asanžove priče, bez obzira da li je nekome simpatičan, ili to nije, bez obzira na svu propagandu moćnika i bez obzira što mnogi ljudi nisu familijarni sa pravima javnog mnenja da znaju sve što je u njihovom interesu, suština je da je on obelodanio dokumenta koja su pokazala svima koji su to hteli da vide kako moćnici upravljaju svetom. Dokumenta koja su ukazala na korupciju moćnika, na međunarodne spletke, a da se u osnovi uvek radilo o novcu, velikoj količini novca. Ono što je zbunilo mnogo sveta je da su ta dokumenta koje je objavio Vikiliks, a nakon njega i vodeći svetski mediji, bila veliko iznenađenje, toliko šokantna da su se mnogi pitali „pa zar ovo sme da se objavi?". U tom grmu leži zec - naravno da sme jer su svi ti dokumenti od javnog značaja, a bili su skriveni od iste javnosti jer radnje koje su opisane u njima su bile ilegalne.

U dokumentima koje je objavio Vikiliks ne postoje imena ljudi čiji bi život mogao da bude ugrožen nakon što su eksponirani. Nema imena agenata ni jedne špijunske organizacije i niko nije lično doveden u opasnost. Ostaje da vidimo može li Vikiliks da nastavi bez prisustva Džulijana Asanža.

A. 1 Ovo je direktan napad na slobodu štampe

Mnogi delovi optužbe američkog tužioca u potpunosti upadaju u kontradikciju sa Prvim amandmanom američkog Ustava koji brani aktivnosti novinarstva i novinara. Tamo stoji da je Asanž šurovao, konspirisao sa Meningom da dobavi informacije i podatke iz ministarstava i agencija Sjedinjenih Država. Osnovna funkcija novinarstva je da ohrabri izvore da dostave informaciju koja je u javnom interesu a tiče se delovanja vlade.

Ukoliko mediji ne ohrabruju izvore informacija i ukoliko im ne garantuju da će ostati anonimni, onda bi teško neko pristao da te informacije dobavi i medijima dostavi. Optužba tvrdi da je deo konspiracije to što su se Asanž i Mening koristili internet aplikaciju Džeber da bi diskutovali svoje akcije. Optužba isto tako spominje i Dropboks gde je informacije trebalo odložiti. Oba, i Džeber i Dropboks su alatke za komunikaciju koje se redovno koriste od strane novinara koji rade sa uzbinjivačima.

Fondacija Sloboda štampe je povodom hapšenja i podignute optužnice protiv Asanža izdala saopštenje u kojem stoji i: „Bez obzira da li vam se Asanž dopada ili ne, optužbe protiv njega je ozbiljna pretnja slobodi štampe i trebalo bi se odlučno suprostaviti od strane svih onih kojima je stalo do Prvog amandmana."

Nekoliko dana nakon Asanžovog hapšenja Reporteri beza granica objavili su svoj godišnji rejting o slobodi štampe na globalnom nivou. Sloboda je u povlačenju, a jedina poboljšana mogu da se osete u ne svim, ali većini zemalja Afrike. Interesantno je da se na poslednjem 180. mestu po slobodi medija više ne nalazi Severna Koreja, sada na 179. mestu, već Turkmenistan.

Srbija je pala za 14 mesta i sada se nalazi na 90. Pad slobode štampe u Srbiji se nastavlja iz godine u godinu počevši od 2014. kada se nalazila na 54. poziciji. Napadi na novinare su glavni razlozi zašto se sloboda štampe u Srbiji svake godine sve više srozava.

Međutim, u Srbiji postoji jedna druga kontrola medija koju vrše vladajuće strukture. Radi se o tome da su mediji svakim danom sve više obesmisleni. TV kanali, dnevna štampa i mnogi magazini sa svojim tekstovima i svojim bombastim naslovima, koji su pre svega izmišljene „vesti", doveli do apsurdnog stanja da je stanovništvo izgubilo poverenje u sve medije, čak i u one koje korektno rade svoj posao, mada je tih veoma malo. U takav scenario može se dodati i trivijalnosti kojima se mediji bave i tokom godina „zaglupljuju" prosečnu populaciju.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane