Natrag

Pogled iz Moskve

Zašto Nemačka istovremeno podržava Severni tok 2 i štiti ukrajinski tranzit?

TAJNE GASNE DIPLOMATIJE

Nemački ministar ekonomije i energetike Peter Altmajer nedavno je posetio Rusiju. Zvanično, došao je povodom otvaranja pogona koncerna Dajmler za proizvodnju automobila Mercedes-Benc u Moskovskoj oblasti. U trenutnoj geopolitičkoj situaciji, kada većina zapadnih zemalja, a među njima i Nemačka (kao i Australija i Japan), aktivno učestvuju u američkoj politici sankcija, usmerenoj pre svega na podrivanje ruske ekonomije, složićete se da je ovaj događaj neobičan. Na njegov značaj ukazuje i to što su ceremoniji otvaranja prisustvovali predsednik RF Vladimir Putin, predsednik upravnog odbora Dajmlera AG Diter Ceče, potpredsednik vlade RF Dmitrij Kozak, ministar industrije i trgovine Denis Manturov i gubernator Moskovske oblasti Andrej Vorobjev.

Piše: Valerij Panov

Uoči posete P. Altmajera, nemačko ministarstvo ekonomije je saopštilo da će on u Moskvi, verovatno, razgovarati i o pitanjima u vezi sa izgradnjom gasovoda Severni tok 2, kao i o tranzitu ruskog gasa kroz Ukrajinu. U ovom ministarstvu su rekli da „pozicija federalne vlade prema projektu Severni tok 2 ostaje jasna. Radi se o komercijalnom projektu u kojem moraju biti uzeti u obzir legitimni interesi Ukrajine. Razlog za pripremu terena za posetu ministra Altmajera Ukrajini i Rusiji su direktni pregovori između Rusije, Ukrajine i Evropske komisije".

Ipak, u medijskim izveštajima o poseti nemačkog ministra nije bilo ni reči o ukrajinskom tranzitu.

Može se pretpostaviti da su obe strane još jednom potvrdile svoje pozicije, jer poslednjih nekoliko godina bez razmatranja gasne problematike Ukrajine nije prošao nijedan rusko-nemački susret, a ta tema je prilično česta i u telefonskim razgovorima između Berlina i Moskve.

Zanimljivu ocenu situacije dao je nedavno šef ruskog Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost Konstantin Simonov: „Sa jedne strane Nemačka je zainteresovana za to da prorade zaobilazne rute, posebno ona kroz Baltik - Severni tok 2. Sa druge strane, nemačka kancelarka Merkel ima političke obaveze prema SAD. To je očigledno, zato ona stalno ubeđuje ruskog predsednika Putina da se sačuva ukrajinska ruta. Zato mislim da će Nemačka i dalje nastojati da se sačuva ukrajinska ruta. Tim pre što je Putin to obećao." Tako da ponovo, kao i ranije, Nemačka nastupa na dva fronta.

Jedan od prioritetnih pravaca spoljnopolitičkog delovanja predsednika Donalda Trampa jeste promocija energenata na evropskom tržištu. U tom pasijansu SAD-a posebno mesto je rezervisano za Ukrajinu, koja je od 2014. godine orijentisana pre svega na „Ameriku", ali i na Zapad u celosti. Isključivo u njihovim interesima, Vrhovna rada je donela zakon o mogućnosti prodaje 49% akcija operativne kompanije GTSU (Gasno-transportni sistem Ukrajine) rezidentima SAD ili EU, ali ne i RF. Sasvim je jasno da pravi menadžer ukrajinskog „cevovoda" može da postane upravo američki kapital, kako bi iskoristio kontrolu nad GTSU i istovremeno se suprotstavio izgradnji i daljoj eksploataciji Severnog toka 2, stvarajući rizike za snabdevanje gasom Evrope putem sistema cevovoda, i na taj način uvećavajući potrebu evropskih zemalja za američkim tečnim gasom, kako bi zatim dramatično podigao cene.

Zato treba uzeti zdravo za gotovo pritisak SAD na Nemačku. Bela kuća nastavlja da ubeđuje Berlin da promeni svoju poziciju u vezi sa projektom Severni tok 2, izjavila je ovih dana direktorka odeljenja za političko planiranje Stejt departmenta Kiron Skiner. U Stejt departmentu ocenjuju da Vašington „predlaže državama da svoje nacionalne interese stave na prvo mesto", ali može pokušati da ubedi saveznike da razmišljaju o tim interesima „na drugi način", kao i da „grade svoje interese u skladu sa zajedničkim izazovima" (to jest u skladu sa američkim interesima).

Istina, mogućnost realizacije te strategije nije previsoka, jer postoji otpor Evropljana, pre svega Berlina i Beča, i ukrajinske elite koji sabotiraju proces privatizacije GTSU ne želeći da liše sebe finansijskih tokova vrednih više milijardi evra.

Ali, zašto gubitke treba da snosi Rusija? Nekoliko poslednjih godina ona je upozoravala na svoju nameru da ne koristi konfliktnu i lopovsku Ukrajinu kao tranzitnu zemlju za energente koji idu na zapadna tržišta.

Ali, GTSU predstavlja veliku vrednost samo ako se tranzit ruskog gasa nastavi; bez njega „cev" se pretvara u staro gvožđe. I ako do toga dođe, onda će se u ukrajinskoj ekonomiji otvoriti velika rupa koju ni EU, ni SAD, nisu spremni da ispune, piše National Interest. Kada Ukrajina prestane da ostvaruje profit od ruskog tranzita (3-3,5 milijarde dolara godišnje), onda će ukrajinska energetska kompanija Naftogas ostati sa mrežom cevovoda, skladišta i pumpnih stanica za čije korišćenje će morati da traže nove klijente. Valja pomenuti da je kancelarka Merkel uvek isticala privrženost Nemačke očuvanju tranzita gasa kroz Ukrajinu, faktički to je bio jedan od uslova pod kojim su se Berlin i druge evropske zemlje, učesnice projekta Severni tok 2 složile da učestvuju. Pritom Angela Merkel, kakv god da je njen odnos prema Putinu i bez obzira koliko sumnja u namere Kremlja, privržena je zaštiti energetske bezbednosti Nemačke i investicijama Nemačke u ruske energetske projekte. I u tome postoji duboko značenje.

Prema proračunima nemačkih stručnjaka iz analitičkog centra EWI ER&S, puštanje u rad Severnog toka 2 uštedeće evropskim potrošačima od 8 do 24 milijarde evra već 2020. godine, jer će ih spasti od prevelikog izdvajanja za uvoz američkog tečnog gasa. Prema rečima rukovodioca EWI ER&S Haralda Hekinga, Severni tok 2 će povećati konkurenciju na energetskom tržištu EU. „Čim u EU bude dolazio ruski gas po povoljnim cenama, Evropljani će morati da uvoze manje tečnog gasa. Kada bude postojala manja tražnja Evrope i sveta za tečnim gasom, on će biti jeftiniji", rekao je Heking u intervjuu za DW.

Vodeći stručnjak za RF iz Nemačkog saveta za spoljne poslove (DGAP) Štefan Majster je pojasnio da su za izgradnju Severnog toka 2 u Nemačkoj mnogi zainteresovani. Pre svega, to su preduzetnici za koje je gasovod - profitabilan komercijalni projekt; oni imaju dobre veze u Socijal-demokratskoj partiji Nemačke (SDPG) i Hrišćansko-demokratskoj uniji (HDU), koji ulaze u vladajuću koaliciju, ističe Majster. Imajući to u vidu, za Nemačku bi bilo veoma teško da zaustavi Severni tok 2. Zato diskusiju u Nemačkoj na temu mogućeg odustajanja Berlina od ovog projekta ne treba uzimati za ozbiljno, uveren je Majster. Osim toga, za projekat lobiraju i vlade saveznih država Nemačke kroz čiju teritoriju bi trebalo da prođe cevovod, npr. Meklenburg-Prednja Pomeranija.

Severni tok 2 je neodvojiv od politike: Kremlj radi sve da bi poništio ulogu Ukrajine kao tranzitera gasa. Koliko god delovalo čudno, upravo u tome se poklapaju ciljevi Rusije i Nemačke.

Do prvog „majdana" Kijev je mogao da se nazove glavnim gasnim čvorištem Evrope. Kroz njega je, iz Rusije, na Zapad proticalo više od 100 milijardi kubika gasa, što je ukrajinsku rutu činilo najvažnijom u tom trenutku, pa čak i nezamenljivom. Koristeći monopolistički položaj u tranzitu gasa, Ukrajina je praktično dikritala svoje uslove ne samo Rusiji, nego i Evropi. Ako se prisetite da je „nezavisnom" realno upravljao i upravlja Vašington, onda postaje jasno za čije interese je Ukrajina preduzimala sve svoje „gasne ratove". Na taj način ona je u Evropi unapred spremala teren za prekookeanski tečni gas.

Nova „cev" za gas po dnu Baltičkog mora, a tim pre izgradnja njene druge faze, u potpunosti menja postojeću gasnu situaciju. Sada Severni tokovi pretvaraju Nemačku u takvo čvorište i ne samo da u potpunosti isključuju ukrajinsku i istočnoevropsku gasnu ucenu (SAD mogu to da organizuju), već i čine da u budućnosti mnoge evropske zemlje u potpunosti budu zavisne od volje nemačkog monopoliste. Na taj način Nemačka u toj geostrateškoj igri očigledno namerava da zameni Ukrajinu, ali i da na svoje mesto stavi SAD. Treba reći i da će joj to uspeti uz pomoć Moskve kojoj takođe odgovara ovakav razvoj situacije.

Da li se sada treba čuditi što je upravo Nemačka istovremeno izdvajala novac za „majdane" i investirala ogromna sredstva za zaobilazne puteve gasa iz Rusije do svoje teritorije? A zatim, kada je došlo vreme da se ide dalje, Berlin je počeo da prilagođava ove projekte evropskom zakonodavstvu i čak i da gradi svoje sopstvene obilaznice koje dopunjavaju ruske morske rute. Otuda postaje jasno zašto je, sa jedne strane Berlin otvoreno podržavao Ukrajinu, a sa druge - tajno je izdavao. Što bi se reklo, ništa lično, samo biznis.

Severni tok 2 koji po mišljenju njegovih protivnika predstavlja „čisto politički projekat", u stvari je veoma unosno ekonomsko preduzeće. Toliko profitabilno da se može uporediti samo sa najuspešnijim svetskim proizvođačima. U Evropi se za slične projekte dobrom profitabilnošću smatra ako troškove vrate za 15-20 godina. Nova ruska „cev", kada se uzmu u obzir svi indirektni prihodi, vratiće troškove Gaspromu već za 5-7 godina. To je izgleda shvatila i Ukrajina, zato je Nafotgas počeo aktivnu borbu za ruski gasni tranzit. Ali, ne treba se boriti, već sarađivati. Svakoj evropskoj kompaniji su potrebne garancije koje joj može dati samo Rusija, samo Gasprom. Uzgred, nedavno je na predlog jednog od kijevskih gostiju u Kremlju (inače, već bivšeg kandidata za predsednika Ukrajine) da učestvuju u mogućem konzorcijumu kompanije-operatera GTSU, rukovodilac Gasproma Aleksej Miler, u prisustvu premijera Dmitrija Medvedeva odgovorio da je spreman da učestvuje u pregovorima o tom projektu.

Ugovor, po kome Ukrajina pruža tranzitne usluge za isporuke gasa iz RF u EU ističe krajem 2019. Sada tripartitna grupa u sastavu Evropska komisija, RF i Ukrajina pokušava da usaglasi parametre budućeg ugovora. Za sada bezuspešno.

Moskva je više puta isticala da neće dozvoliti da joj se namente nepovoljan ugovor. Ministar energetike RF Aleksandar Novak je više puta rekao da tranzit kroz Ukrajinu košta Rusiju mnogo skuplje od isporuka drugim rutama, te da je tarifa za ovaj tranzit „2-2,5 puta viša od drugih".

On ocenjuje da je ukrajinski sistem za transport gasa dotrajao i da zahteva značajne investicije. Istovremeno, Severni tok 2 i Turski tok se projektuju uz korišćenje najsavremenijih tehnologija. Troškovi, utvrdio je on, toliko su ozbiljni, da dovode do značajnih gubitaka prilikom transporta gasa. A. Novak je takođe istakao dva uslova čije ispunjavanje prethodi obnavljanu tranzita ruskog gasa preko ukrajinske teritorije. Prvo, tarife koje moraju da budu konkurentne, i uslovi koji bi opravdali izbor upravo te rute za tranzit gasa, a koji treba da budu ekonomski isplativi za Rusiju. Drugo, rešavanje svih postojećih sporova u međurnarodnim sudovima. Predstoji velika diskusija, kaže Novak.

Uz to, postoji mogućnost da 2020. Evropljani, na svojoj teritoriji, ne nastave izgradnju Severnog toka 2 u punom obimu. Takođe, nije isključeno da ne uspeju da završe na evropskom delu drugi krak Turskog toka. U vezi sa tim Nemačka će ubeđivati Rusiju da sačuva u određenoj meri tranzit kroz Ukrajinu, ukazuje Konstantin Simonov. „Nemačka će potvrditi podršku Severnom toku 2 u zamenu za rusko obećanje da će sačuvati deo tranzita. Mislim da je 15 milijardi kubika tranzitnog gasa maksimalno, više od toga Rusija nije spremna da ponudi. I to za nekoliko narednih godina, dok Turski tok i Severni tok 2 ne prorade u punom kapacitetu, a onda, objektivno govoreći, Ukrajina može da računa na maksimum 7-8 milijardi kubika tranzita."

Generalno, prema njegovom mišljenju, situacija postaje u potpunosti tržišna: grade se zaobilazni gasovodi kako bi se gas pumpao jeftinije i pouzdanije. „Nekakav nivo će morati da se održi, ali Ukrajina u principu može da računa na mali obim tranzita", smatra Simonov.

Sve će zavisiti od toga koliko gasa će kupiti Evropljani. Norveška i holandska nalazišta gasa se smanjuju. Evropa mora da poveća uvoz i nema realnu alternativu za ruski gas. Osim što je američki tečni gas skup, u SAD nema ni potrebnog obima proizvodnje, ni dovoljno brodova za nesmetano snabdevanje. Potrebe za gasom u EU rastu, i Gasprom je zainteresovan da ih zadovolji, ali bez ukrajinskog GTS to je nemoguće uraditi.

Na taj način, za očuvanje tranzita ruskog gasa kroz GTSU zainteresovani su i Gasprom, i evropske kompanije, i deo sadašnje ukrajinske političke elite koja je bar delimično zabrinuta za perspektive svoje države. Ali, najzainteresovanija je grupa evropskih gasnih kompanija koja treba da obezbedi snabdevanje energentima i energetsku bezbednost svojih zemalja.

Ako se trenutna geopolitička situacija dramatično ne promeni, onda će Nemačka sigurno postati novo glavno čvorište gasa u Evropi i na taj način u potpunosti preuzeti na sebe ulogu koju je do sada imala Ukrajina. Rusija će u Berlinu dobiti pouzdranog partnera, istovremeno zainteresovanog za dalje povećanje svog udela na evropskom gasnom tržištu. To bi rezultiralo gubljenjem mogućnost SAD da kontrolišu evropske gasne tokove, a samim tim i manji uticaj na političku i ekonomsku situaciju na kontinentu. A to je potpuno drugačija politička konstrukcija. I u tom slučaju treba očekivati širenje ekonomskih veza između Rusije i Evrope, što se na kraju može završiti formiranjem strateške ose Moskva-Berlin, čije konture se već jasno vide kao minimum u gasnom segmentu. Danas je za SAD to jedan od najstrašnijih snova, zajedno sa onim o jačanju kineskog uticaja u svetu.

Upravo zbog toga SAD ne pokušavaju da, pre svega, reše organizaciju isporuke svog tečnog gasa u Evropu, već se bave stvaranjem problema u obezbeđivanju Evrope gasom bez obzira na to ko i kako ga isporučuje. I ako se Amerikanci dokopaju upravljanja GTSU-om, onda tranzit ruskog gasa kroz Ukrajinu može biti zaista prekinut. Ako uspeju da Evropskoj komisiji namentu obustavu izgradnje Severnog toka 2, SAD neće svojim tečnim gasom nadoknaditi gas neophodan Evropi. Ukrajini je u toj igri energetskih titana dodeljena uloga sitniša. Bez Rusije ona više ne vredi.

Rosstat: gotovo 80% porodica jedva sastavlja kraj s krajem

NOVI SIROMASI

Jedna od trenutno najaktuelnijih tema je mišljenje Zavoda za statistiku (podaci za 2018. godinu) o tome da gotovo 80% porodica u Rusiji jedva sastavlja kraj s krajem. Više od polovine Rusa ne mogu da dozvole sebi neočekivane troškove, npr. popravke po kući ili hitne medicinske usluge, a više od trećine porodica ne može da kupi čak ni jedan par sezonske obuće, o čemu je glas već stigao i do Putina. Najviše takvih siromaha ima u porodicama sa više dece, u kojima plate oca i majke nisu dovoljne da bi se deca nahranila i da bi im se kupila jeftina odeća. Stvar je alarmantna, piše ruski istraživač Ivan Poletajev

Piše: Ivan Poletajev

Država pokušava da popravi statistiku. U poslednjem kvartalu prošle godine minimalni troškovi života su smanjeni sa 10.451 na 10.213 rubalja. Pokazatelji bi trebalo da budu bolji prilikom novog izveštaja. Ali, broj ljudi koji žive ispod granice siromaštva i dalje raste.

Na mnogo ozbiljnija razmišljanja navode podaci Međunarodne organizacije rada (MOR), odnosno upravo objavljeno rangiranje zemalja u svetu na osnovu prosečne plate. Prema prihodima koje imaju naši sugrađani, Rusija se nalazi na istom nivou sa siromašnim zemljama Azije i Afrike. Treba reći da MOR uzima zvanične podatke iz dostupnih javnih izvora.

Državni službenici ne mogu da razumeju šta se dešava i za sve krive Rosstat. Odakle takve brojke kada lekari i nastavnici kod nas nisu lišeni pažnje od strane države, njihove plate moraju da budu veće od prosečne plate u privredi.

Tačno, u Moskvi i Moskovskoj oblasti nastavnici nisu loše plaćeni. Ali u provincijskim gradovima, palte kvalifikovanih doktora, nastavnika, predavača i vaspitača, su na nivou minimalne zarade. Tako se npr. u Salavatskom porodilištu Baškirije plate medicinskog osoblja kreću u rasponu od samo 10 do 28.000 rubalja. Plata lekara koji radi puno radno vreme ne premašuje 17.000. U drugim regionima zaposleni u državnoj službi žive još gore. Osnovna plata profesora u Vladimirskoj oblasti je samo 7.350 rubalja.

U obdaništima u Kareliji, Astrahanu, Vologodskoj oblasti, mlađi vaspitači zadovoljavaju se platama od 2-3 hiljade rubalja! I niko tu ne vidi nikakvo narušavanje radnog zakonodavstva jer ti ljudi formalno ne rade puno radno vreme.

Dadilje i vaspitači ne izlaze na ulice, ne protestuju protiv ropskog rada, zato što u blizini nema drugog posla. A nekoliko hiljada ne pada s neba. Da bi preživeli, neki rade na crno, neki imaju vrt i kravu. Ali takvih je sve manje. Našavši se u velikom siromaštvu, ljudi iz duboke provincije obično padaju u depresiju, počinju da piju i dospevaju u kategoriju beznadežnih prosjaka.

Kada Rosstat zaključi da prihodi porodice sa troje i više dece, po sadašnjim cenama, treba budu na nivou od 82.000 rubalja mesečno, dok porodica sa jednim (samohranim) roditeljem mora da ima prihod 62,5 hiljade rubalja, u provinciji to izaziva smeh ili se smatra maštom dalekom od stvarnog života.

Problem je u tome što su ljudi poniženi „po zakonu". Zakon ne zabranjuje određivanje plate manje od minimalne. Još 2007. godine iz Zakona o radu je ispala rečenica o tome da veličina stope plate, osnovna plata i osnovne stope plate ne mogu da budu niže od minimalca.

Od tada su mizerne plate ušle u modu, iako su počeli da im dodaju naknade - kompenzacije i stimulativne isplate kako bi držali radnike na kratkom lancu, da se ne bi usudili da se raspravljaju sa šefovima. Takva praksa je dovela do toga da su severnjacima, žiteljima regiona sa specifičnim klimatskim uslovima, na primer, počeli da isplaćuju platu koja je samo sa teritorijalnim nadokandama jedva dostizala minimalac.

Ranije je član 129 Zakona o radu RF određivao minimalnu zaradu kao „platu za rad nekvalifikovanog radnika, koji je radio puno radno vreme i izvršavao jednostavne zadatke uz normalne uslove rada", a zatim je ova odredba jednostavno izbrisana. Minimalna zarada je prestala da bude plata za rad nekvalifikovanog radnika, a finansijeri su shvatili da takve plate mogu da isplaćuju svima, pa i visokokvalifikovanim stručnjacima sa visokim obrazovanjem.

Kada je urađen jedinstven tarifni sistem (JTS) za zaposlene u javnom sektoru, novčana naknada je predstavljala osnovni deo plate. Naknada kvalifikovanog radnika je, u tom trenutku, bila mnogo veća od minimalca. Plata je bila jednaka ukupnoj novčanoj naknadi i niko nije zbog toga postavljao pitanja, a u određenoj meri je to ublažavalo socijalnu napetost.

Jedinstveni tarifni sistem je 2011. zamenjen konceptom „osnovne plate", u članu 144 Zakona o radu RF promenili su reč „obavezno" sa „može". Iz toga proizilazi da Vlada RF sada nije obavezna, već može po sopstvenom nahođenju da „određuje osnovne plate, stope plata za profesionalne kvalifikacione grupe". Što znači - može, a i ne mora...

Ispostavilo se da su osnovnu platu počeli da određuju na terenu, a ne sa vrha. To je dovelo do toga da su se, npr. plata top menadžera Sberbanke i dadilje razlikovale 4.500 puta! Za jednu platu bankarskog šefa danas možete imati 4,5 hiljade dadilja u vrtićima čija plata je jednaka minimalcu. A ako se pogledaju realne brojke, onda je prihod siromašnih dadilja još skromniji.

Stručnjaci Ruske akademije nauka, Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose, Instituta za ishranu, odavno su izračunali minimalnu potrošačku korpu po novim cenama po kojima se ona nikako ne uklapa u 10-11 hiljada rubalja u koje danas pokušavaju da ih „uguraju".

Nivo egzistencijalnog minimuma, smatra prorektor Akademije za rad i socijalne odnose Aleksandar Safonov, kod nas je potpuno odvojen od stvarnosti. Prema njemu, na primer, za komunalne usluge odlazi četvrtina mesečnog budžeta porodice, a u stvarnosti na njih ponekad odlazi i do 60% prihoda siromašnih građana.

Egzistencijalni minimum i minimalna plata bi trebalo danas, po mišljenju naučnika, da iznose ne manje od 30.000 rubalja. Na osnovu tog broja, deputati Državne dume su pripremili novi zakon o potrošačkoj korpi RF. Ipak, zvaničnici ne žure da promene uspostavljene norme.

Kako u tom slučaju ispuniti majski ukaz predsednika Rusije - do 2014. za dva puta smanjiti nivo siromaštva?

Rosstat je odlučio da preduzme mere predostrožnosti, predloživši nov metod određivanja siromaštva u zemlji, i sada će podaci o nivou životnog standarda biti objavljivani kvartalno, a ne mesečno. Ali, jedno ponovno preračunavanje ne rešava problem siromaštva.

Ministarstvo rada je predstavilo svoj program borbe protiv siromaštva, koji obećava da se već ove godine iz bede izvuče skoro četiri miliona Rusa, a da se do 2024. dva puta smanji broj siromašnih.

Za početak, oni žele da daju po 36.800 rubalja za sedam miliona siromašnih, potpisujući sa njima socijalni ugovor. Pod socijalnim ugovorom se podrazumeva davanje novca pojedincu ili porodici pod nekoliko uslova: zapošljavanje, pokretanje sopstvenog biznisa, prekvalifikacija za novo zanimanje.

Ako se, osim ugovora, po novom obračunu indeksiraju penzije, zaposle majke sa decom uzrasta do šest godina, onda će, prema računu državnih službenika, već za godinu dana polovina učesnika programa borbe protiv siromaštva mehanički preći na drugi nivo dohodaka.

Ova ideja je sama po sebi dobra, ali je bolno odvojena od našeg života. Čak i da svi predloženi mehanizmi počnu da deluju, teško je ostvarivo smanjenje broja siromašnih za četiri miliona do kraja godine. Nivo životnog standarda može se podići samo ako se ljudima obezbede poslovi sa dobrom platom. Ali, kako to ostvariti ako se preduzeća zatvaraju, ako nema radnih mesta, a poslodavci nisu zainteresovani da svojim zaposlenima daju dobre plate? Odgovora za sada nema.

Naš narod je trpeljiv, sudeći po redovnim statističkim istraživanjima najviše im smeta to što oko 23% stanovništva Rusije koje ubrzano osvaja visoke tehnologije, nema pristup... centralizovanoj kanalizaciji. Naravno, toaleti ne određuju pristojan životni standard. Pa, ipak...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane