Druga strana

Dok se čeka na hapšenje Vučićeve mafije, ostaje pitanje ko treba da plati za naše

Muke Isusove

Do pre samo mesec dana briselski komesari i političari raznih boja i formata, tapšali su, grlili se sa njim i čestitali Vučiću na ''veličanstvenim reformama'', dok nas je on tlačio, pljačkao, oduzimao nam svaku nadu da možemo preživeti njegov teror. Dođe vreme da sada od njega okreću glavu, ne zarezujući ga kao smrdljiv sir. Za muke Isusove kroz koje smo prošli, neko mora da plati...

M. Hadžić

Prota Sava Banković proveo je skoro dve decenije u robijašnici u Sremskoj Mitrovici. Posle rata, piše u njegovim memoarima, dve godine nije izlazio sa sapatnicima iz ćelije. Pali su na noge, obnevideli su, jedva su ustajali kada su ih stražari prebrojavali. Bili su gladni, žedni, vašljivi.

Jednog dana, seća se prota Banković, zatvor je posetio tadašnji vlastodržac Slobodan Penezić Krcun, poznat u narodu kao krvnik i surovi ubica. ''Mene je pitao - koliko si dobio pope robije. Odgovorio sam da sam osuđen na 15 godina. ''Malo, pope, malo, zaslužio si i više.''

''Kada je izašao, mi smo se uplašili da će nas baciti i na gore muke'', zapisao je prota Sava.

Međutim, ujutru je postavljen novi upravnik, neki Slovenac, koji je ušao u svaku ćeliju, sa svakim se od njih pozdravio, rukovao. Od tog jutra su svakog jutra odlazili u šetnju po sat vremena, a sat su se šetali posle podne. Sve se promenilo, posetom čoveka od koga su mogli, u najboljem slučaju da dobiju metak. I hrana im se promenila, i prijem paketa, i poseta rodbine.

Golootočani nisu imali te sreće. Poseta Dobrice Čosića i drugih komunističkih drmatora ništa im dobro nije donela. Proboj logora nije bio moguć. Mnogi su tu ostavili kosti, umirući u najtežim mukama, prezreni od svih.

Dolaskom na vlast šizofrenog pedera Aleksandra Vučića, sa svojom gey kamarilom, Srbija je pretvorena u koncentracioni logor. Vučić je ''stražare'' regrutovao među životnim i profesionalnim marginalcima. Uspeo je da za njih pribavi 15.000 lažnih diploma. Kondukteri su postajali magistri, doktori nauka, metalostrugari su završavali ekonomske fakultete...

Tako je za direktora Elektromreže Vučić postavio kuma koji je u CV napisao da je završio Fakultet za preduzetnički biznis, ne prilažući nikakvu diplomu. Reč kuma je reč koja je važnija od diplome. Šta će mu!

Lažni lekari, inženjeri, lažni doktori nauka, lažni magistri postavljeni su za predsednike opština, gradonačelnike, ministre, državne sekretare, direktore javnih preduzeća... Polupismeni Vučićevi jurušnici nametali su svoja pravila rada i života. Do izražaja je došla psihologija - zgrabi pa živi. Budi samo veran Vođi, pošalji njemu ono što je njegovo, ostalo uzmi, koliko ti drago.

Što si bio veći lopov, miliji si bio Vođi, mogao si da napreduješ. Lopovi protiv kojih se vodi pred specijalnim sudom i po više krivičnih postupaka, po deset puta im se produžava v.d. stanje direktora u Putevima Srbije i drugim strateškim javnim preduzećima

Stotine hiljada kvalifikovanih i sposobnih ljudi je dobilo otkaz. Poniženi, postiđeni, oterani su od polupismenih skotova, koji ništa o poslu nisu znali, osim da veličaju Vođu. Da služe njemu, njegovom bratu, ocu Anđelku i kartelu.

Izlažući u narodnoj skupštini svoj plan o Kosovu, koji je bio gomila loših istorijskih citata, Vučić je, ne trepnuvši, rekao da je Briselski sporazum potpisao Ivica Dačić, a ne on! Svi znamo da je Vučić plakao i valjao se na podu pred komesarkom Keti Ešton, a da je, formalno, taj nama nepoznati dokument Dačić samo parafirao. A Dačić je to slušao, ni reč da progovori, da kaže čijeg mozga je to delo, taj Briselski sporazum.

Srbija je kao koncentracioni logor. Ko ostane u njemu, može da izgubi svaku nadu, ako nema snage da pobegne.

Pred našim očima Vučića su hvalili i slavili banditi iz Brisela i satelitskih zemalja kojima je upravljala još uvek kancelarka Angela Merkel.

Što je nama bilo teže, pohvale Vučiću su bile sve veće. Zaista smo svi mislili da će dobiti Nobelovu nagradu za izdaju.

Tako je, samo pre dva meseca, komesar Johanes Han, na pitanje novinara, kako komentariše pisma novinarskih organizacija i nevladinog sektora o izuzetno teškom stanju u medijima u Srbiji i vladavini prava, puna srca odgovorio da taj tekst još nije pročitao, da će ga verovatno pročitati, ako ga dobije, ali da je posebno zadovoljan izjavom Vučića koji mu je rekao da ni on nije zadovoljan medijskom slikom u Srbiji!

Šteta što nijedan Srbin nije mogao da priđe i da sa neposredne blizine kazni ovu austrijsku protuvu.

Da podsetimo, Magazin Tabloid je objavio priču o ovom čoveku.

''Johanes Han je iz Austrije prebačen u Brisel da ne bi više ugrožavao vladu čiji je bio član. U toku svoje kratke karijere ministra za nauku uspeo je protiv sebe da okrene i naučnike i studente, a na kraju i samog kancelara. Na početku svog političkog delovanja plaćala ga je kompanija koja se bavi organizovanjem igara na sreću, a od nedavno novac dobija i od albanskih narko-kartela. Han je uvek tamo gde ima materijalnu korist (http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=378&cl=09).

I dok smo svih ovih godina stenjali pod teretom despotije i nasilja Vučićevog kartela, sećamo se samo gospođe Merkel, njenih seiza Donalda Tuska, Dejvida Mekalistera, raznih komesara, državnih sekretara, koji su tapšali po ramenu nadmenog šizofrenog pedera Vučića, znajući da je on zaražen sarkomom male karlice i da umire u teškim mukama, zajedno sa nama koje tlači zajedno sa bandom iz Brisela.

Sada ti isti ljudi počinju da se odriču Vučića, kao da ga nisu tapšali po ramenu, kao da ga nisu održavali u sedlu, dok nas je pljačkao, zastrašivao, premlaćivao...

Samo da ne izgubimo pamćenje i sećanje na ove ljude iz belog sveta.