Evropa

U lavirintu evropskih politika

Buđenje razočaranih i izneverenih

Mnogi su se prerano obradovali šansom da je Sabor smogao snage da se odbrani od davljeničkog ropca nakon Vučićevog nežnog zagrljaja; Svaka država Evropske Unije, a to je još uvek 28 njih, ima svoje probleme, a kada se sve to sabere - Unija grca u bilo ekonomskim, dužničkim, finansijskim, kulturološkim ili političkim nedaćama. Od Švedske i Finske na severu kontinenta, pa do Malte i Kipra na jugu, od Poljske na istoku, pa do Portugala na zapadu, leže sve nevolja do nevolje. Neke od tih neprilika mogle bi da se reše, a neke su utkane u same temelje nacija. Neke od njih nisu mogle da se izbegnu, a neke nisu ni morale da se stvore. Golema nevolja nadvila se, primera radi, nad Velikom Britanijom još od momenta kada je neodgovorni premijer Dejvid Kamerun obećao referendum za koji je mislio da neće proći. Loše je mislio jer su se i Britanci pokazali kao nacija sposobna da samu sebe uvuče u nepotrebne i štetne zavrzlame. Nekoliko premijera kasnije, ponovo jedan neodgovorni čovek, Boris Džonson, rešen je da preseče Gordijev čvor, pa šta košta da košta. U međuvremenu u Nemačkoj... piše u kolumni Milana Balinde, dugogodišnjeg novinara američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

U Nemačkoj, na lokalnim izborima koji su se održali 1. septembra, Demohrišćanska partija kancelarke Angele Merkel i partija levog centra, Socijaldemokrati, jedva su uspeli da u Saksoniji i Brandenburgu održe svoju koaliciju na vlasti. Alternativa za Nemačku (AfD) postigla je drugo mesto u obe države što je ogroman uspeh u odnosu na izbore od pre četiri godine, ali su dobili približno isti broj glasova kao na poslednjim nacionalnim izborima iz 2017.

Demohrišćani (DH) i Socijaldemokrate (SD) još su i dobro prošli jer su ispitivanja javnog mnjenja pred same izbore prognozirala da će biti još gore. Presudni su bili pomešani rezultati Socijaldemokrata koji su u Saksoniji sa 7,7 odsto glasova pali na peto mesto, ali su zato u Brandenburgu pobedili osvojivši 26,2 odsto glasova. Da se nisu na taj način "izvukli", SD bi najverovatnije, odnosno jake struje unutar partije, zahtevale raskid koalicije sa Demohrišćanima.

Inače, DH su u Saksoniji osvojili 32,1 odsto i tako tamo izbili na prvo mesto, a u Brandenburgu 15,6 odsto, što ih je u toj državi stavilo na treće mesto.

Alternativa za Nemačku u obe te države izbila je na drugo mesto; u Saksoniji sa 27,5 odsto, a u Brandenburgu sa 23,5 odsto. Zeleni su u Saksoniji dobili 8,6 odsto, a u Brandenburgu 10,8 odsto. Levica (Di Linke) u Saksoniji 10,4 odsto, a u Brandenburgu 10,7 odsto, a možda i nisu loše prošli u bivšoj komunističkoj Istočnoj Nemačkoj gde solidan broj ljudi glasa za neo-naciste.

Socijaldemokrati su pre izbora oštro kritikovali AfD zato što su ovi na predizbornim plakatama koristili lik Vili Branta, bivšeg kancelara i vođe Socijaldemokrata. Poster se prvo pojavio u državi Brandenburg i na njemu osim lika Vili Branta dominira i njegov citat: "Usudi se da budeš još demokratskiji!" Ispod toga stoje poruke: "Glasaj za AfD!" i "Mi pišemo istoriju!".

Brant je bio kancelar od 1969. do 1974. i mnogi Nemci, kao i ostatak sveta, sećaju ga se zbog njegovog klečanja u Varšavi 1970. na komemoraciji žrtava Varšavskog ustanka tokom Drugog svetskog rata. Dobio je Nobelovu nagradu za mir 1971. godine, a delom jer je pokušavao da uspostavi bliže veze sa Istočnom Nemačkom a i drugim komunističkim zemljama u jeku Hladnog rata.

Inače, Vili Brant je je napustio nacističku Nemačku kada mu je oduzeto državljanstvo i za vreme rata živeo je u Švedskoj kao izbeglica.

Uspeh AfD je bio "dupli šamar u lice Angele Merkel, ali nije bio zemljotres koga su se svi plašili", prokomentarisao je italijanski dnevnik Koriere dela sera. La Republika je bila više zabrinuta: "... strah, nacionalizam i ksenofobija bili su glavni instrumenti upotrebljavani u predizbornoj kampanji".

Naslov u britanskom Gardianu "Krajnje desničarska AfD dobila na veliko, ali nije uspela da prebaci najveće partije". Poljski list naklonjen levici, Gazeta Virboršča objavio je sličnu poruku. Čuveni francuski Le Mond nazvao je rast AfD "jakim prodorom" dodajući da ta partija nikad nije toliko postigla, a holandski De Telegraf javio je da je rezultat bio "šamar nestabilnoj nemačkoj koaliciji".

Volkskrant, drugi holandski dnevnik, rekao je da "populisti desnog krila" nisu najveća partija ni u jednoj od te dve nemačke države gde je bilo glasanje, ali da "AfD može sebe sada da nazove 'narodnom partijom' na (bivšem) Istoku".

U Španiji su bili više optimisti i La Vangardia je rekla da su Demohrišćani i Socijaldemokrati "uspeli da uspore porast ultra-desnice". Danski dnevnik Politiken je napisao da iako su DH i SD preživeli poraz na Istoku, uspeli su da izbegnu katastrofu. Vašington post je podvukao da AfD još nije dovoljno jaka da bi prevazišla partije establišmenta.

Bilo kako bilo, Berlinu bi konačno trebalo da bude jasno da Nemci iz bivše Istočne Nemačke itekako mogu da kazne dve najveće partije koje su se udobno smestile u koaliciji i nakon godinama starog savezništva nisu sproveli nikakve po narod potrebne i korisne promene.

Lider krajnje desnice Italije, Mateo Salvini, liže svoje rane nakon što se kockao nameravajući da obori svoju vladu i u toj opasnoj igri izgubio. Krajem jula Salvini se baškario na svojoj omiljenoj plaži u turističkom gradu Milano Maritima, pio mohito i slikao se bez košulje pokazujući, valjda, koliki je mačo.

Razlog za tako ponašanje, za triumfalno šepurenje bio je očigledan: njegova partija Liga po ispitivanjima javnog mnjenja imala je 39 odsto glasova. Odlučio je da isprovocira vanredne izbore, pobedi na njima i postane premijer. Nije više hteo da bude ministar unutrašnjih poslova u koalicionoj vladi sa Pokretom 5 zvezda (M5S). Međutim, M5S je uzvratio udarac na Salvinijevu zaveru i dogovorio se sa Demokratskom partijom, koja je politički na levom centru, da oforme većinu u italijanskom parlamentu. Niko se nije iznenadio da M5S, koji nema ideološki profil, pređe iz koalicije sa partnerom iz krajnje desnice u koaliciju sa levičarima. Prvo je premijer Đuzepe Konte podneo ostavku i tako sprečio Salvinija da ga obori, a onda je ponovo postao premijer, ali sada ispred nove koalicije.

Salviniju je popularnost odmah spala za šest osto. On je kasnije pozvao svoje saborce da krenu da marširaju na Rim (sećamo se Musolinija), ali malo ko se na taj poziv odazvao mada je Ligi srodna partija, Italijansko bratstvo, takođe pozvala svoje članove na marš. Nakon što je Salvinijeva igra ružno propala, on je optuživao za svoju sramotu novu koaliciju koja se formirala da bi "njemu naudila", Pariz, Brisel i Berlin.

Salvini je veoma efikasan u predizbornim kampanjama i njegova Liga je skočila sa 17 odsto glasova na generalnim izborima iz 2018. do 34 odsto na glasanju za Evropski parlament prošlog maja meseca. Dobar deo uspeha Lige duguje se njihovoj sposobnosti da izazovu mržnju prema nekim grupacijama ljudi, bilo da su to Italijani na jugu, imigranti, muslimani, homoseksualci, pa čak i Rimski Papa.

Od nove italijanske koalicije se očekuje da poboljša odnose sa Evropskom Unijom i da ublaži stavove kada su imigranti u pitanju. Novi premijer imenovao je vođu Pokreta 5 zvezda, Luiđi di Majo, za ministra inostranih poslova. Di Majo ima 33 godine i biće najmlađi ministar inostranih poslova u italijanskoj istoriji. Luciana Lamorgese, koja nema politička opredeljena, postala je ministarka unutrašnjih poslova, položaj koji je držao Mateo Salvini. Ona je, inače, bila šef bezbednosnih snaga Milana.

I dok se u Italiji stvari brzo odvijaju, dok se tamo menja vlada, menja pravac italijanske politike i budućnost zemlje, u Španiji se pregovara polako, detaljno i jalovo. Radnička socijalistička partija Španije je na vlasti nakon što je preuzet mandat od prethodne konzervativne (narodnjačke) partije, ali to je manjinska vlada koju podržava Podemos, takođe sa levice, krajnje levice. Te dve partije rešile su da i zvanično naprave koaliciju i evo već drže vreme na tome rade, a rezultata, makar zvanično, još nema.

Jedan dan procuri vest da su se nešto dogovorili, a već sledeći da se ništa nisu dogovorili i da će se od koalicije odustati. Potom procure informacije da su se pregovori intenzifikovali, da ni jedna strana ne odustaje od koalicije, a odmah potom da to nije baš tako.

Na čelu Socijalista je Pedro Sančez koji povremeno o vođi Podemosa, Pablu Iglesiasu, govori da se sa njim ne može ništa dogovoriti. Oko svake tačke, oko svakog detalja bilo koje tačke koalicionog dogovora pregovaraju komisije te dve partije, a do javnosti stiže nešto malo ili ni malo o dogovorenom.

Sve je prekriveno velom tajnosti, atmosfera neke podseća na zasedanja inkvizicije. Bilo kako bilo, španske grupacije sa levice gledaju kako su to uradili Portugalci gde je njihova Socijalistička partija na vlasti, ali sa manjinskom vladom i uz podršku komunista, nezavisnih poslanika i "slobodnih marksista" portugalskog parlamenta.

Ta lisabonska koalicija toliko je nezvanična da komunisti tvrde da oni ne podržavaju manjinsku vladu socijalista. Poznato je da su se pregovori vodili u prostorijama komunističke partije, ali, primera radi, postoji samo nekoliko fotografija koje mogu da potvrde postojanje pakta sa portugalske levice.

Inače, došavši na vlast 2015. godine nova portugalska vlada napustila je politiku prethodne i odustala od stezanja kaiša i svih preporuka i naredbi koje su stizale iz Brisela i ostatka evropskih centara moći.

Osim što i dalje Portugal ima veliki dug, nekih 120 odsto od BND, u svemu ostalo drastična promena smera politike donela je veoma pozitivne rezultate.

Povećane su penzije, porastao je minimalni dohodak, skraćeno je radno vreme u javnom sektoru na 35 sati nedeljno, a takođe se odustalo od privatizacija mnogih društvenih kompanija. Izbori u Portugalu zakazani su za 6. oktobar i prognoze su da će pobediti Socijalistička partija. A da li će im biti potrebna "tajna" sardnja sa komunistima i njima sličnim samo se nagađa. Uostalom, ne bi Socijalisti tu saradnju sa komunistima prikrivali, već to komunisti ne vole da objavljuju jer bi ta saradnja bila kontradiktorna njihovim ortodoksnim "komunističkim načelima".

Na krajnjem severu kontinenta, tamo gde su se smestili Skandinavci takođe ima većih političkih previranja. Važno je napomenuti da oni nisu kompaktna grupa i da ne mogu da "zamene" jedni druge, a nije obavezno ni to da se Vikinzi međusobno mnogo vole.

Tokom decenija Šveđani su držali otvorena vrata za izbeglice, emigrante i strane radnike iz svih krajeva sveta, ali sada populisti sa krajnje desnice sve više dobijaju na snazi i stepen švedske tolerancije i velikodušnosti naglo je spao. Sve donedavno Švedska je primala proporcionalno najveći broj izbeglica; samo tokom 2015. u zemlju je ušlo 163.000 njih, uglavnom iz Sirije, Avganistana i Iraka. Međutim, nije se svima dopadao taj trend, Švedski Demokrati, politička partija krajnje desnice sa neonacističkim korenima, imali su 2010. podršku 5,7 odsto glasača, ali septembra 2018. ta se podrška popela na 17,5 odsto, a to je zato što je ta partija podgrejavala anti-imigrantska osećanja. Njihov politički slogan je - "Sačuvaj Švedsku švedskom". Inače, Šveđani, čini se, uvek vole pomalo da preteruju.

Kada je politička korektnost bila "u modi" Šveđani su, po procenama ostatka sveta, u tome preterivali. Sada su počeli da preteruju sa svojim "nativizmom", sa svojim nacionalizmom. Interesantno je da se ista politička, slični društvena kretanja događaju i u susednoj Danskoj. Tamo je čak donet i "zakon nakita", koji dozvoljava da vlast izbeglicama konfiskuje i zapleni lični nakit na granici. Bilo kako bilo neki Šveđani, na primer, ističu da su ranije imigranti bili iz iste kulturne zone, slični Šveđanima, kao što je Jugoslavija ili Španija, ali da su imigranti sada iz drugih civilizacija i da ne postoji način da se uklope u švedsko društvo.

Zemlja koja se sada nalazi u centru evropske, a i svetske, pažnje je Velika Britanija. Tamo u ovom trenutku dominira politički haos. Koje će odluke oko izlaska iz Evropske Unije Britanci doneti može samo da se nagađa, ali će te odluke promeniti način života budućim generacijama Britanaca.

Boris Džonson, premijer britanske vlade, čovek koji nije izglasan na nacionalnim izborima, do sada je izgubio na svim mogućim glasanjima u Vestminster parlamentu, ali je tvrdio da ne razmišlja o podnošenju ostavke. Njegov rođeni mlađi brat napustio je ministarsku fotelju jer se ne slaže sa Borisovom politikom.

Prethodna premijerka takođe je gubila u Parlamentu, ali isto tako nije uspela da pridobije podršku ni od strane biznis i finansijskog sektora, ni od sindikata, ni škotskih nacionalista, a takođe ni od, što je za očekivati, stranke Laburista. Pomerila je izlazak Britanije sa 29. marta na 31. oktobar, pokupila svoje stvari, pa napustila britansku vladu ostavivši je u ruke Borisu Džonsonu, koji glasno govori i takođe gubi glasove i u Donjem i u Gornjem domu Parlamenta.

Kraljica mu je dozvolila da "ugasi" Parlament tokom pet nedelja, ali je vrlo moguće da ni taj "prljavi trik" neće za njegove ideje doneti dovoljno pozitivnih rezultata.

Inače, politika u Britaniji je komplikovan posao i zbog same činjenice da ta zemlja nema Ustav po kome može da se ravnja. Imaju bezbrojan broj zakona iz raznih istorijskih epoha, imaju i nekoliko tekstova filozofa, ali Ustav ne postoji kao vodilja.

Tokom jednog od Džonsonovih izlaganja u Parlamentu jedan od parlamentaraca iz njegove partije, inače bivši ministar unutrašnjih poslova, prepešačio je sa jedne ne drugu stranu sale i seo među poslanike opozicije. Džonson je u tom trenutku ostao bez većine u Parlamentu. A kada je izjavio da "vlada ne može da funkcioniše ukoliko parlament odbija da usvoji ono što on predlaže", bio je u pravu. Vođa Laburista, Korbin, povišenim je glasom, kako se inače nadvikuje u britanskom Parlamentu, rekao da Džonson nema mandat, nema moralno pravo i da "sada nema ni većinu".

Onda su poslanici usvojili zakon da Britanija ne može da napusti Evropsku Uniju bez dogovora, a taj njihov stav potvrdio je i Dom lordova. Potom je Džonson rekao da bi on "radije bio mrtav u jarku" nego da u Briselu traži produženje roka za izlazak. Takođe je rekao da zakon protiv Bregzita bez dogovora "oduzima pravo zemlji da odluči koliko bi dugo trebalo da ostane u Evropskoj Uniji".

Na te njegove izjave niko nije ni trepnuo. Sada se postavlja pitanje ko će da ode u Brisel i zatraži to produženje, a navodi se da bi to na kraju morala da uradi i sama kraljica. Šta sve kraljica može i šta hoće da uradi se ne zna, jer nema Ustava da bude konsultovan. Džonson je zahtevao nove izbore, ali kako opozicioni političari u njega nemaju poverenje i nisu sigurni gde će da ih izigra, hteli su prvo da proguraju zakon o zabrani "tvrdog Bregzita".

Potom je Džonson skoknuo do Jokšira i kratki video zapis te posete postao je jedan od najgledanijih širom Evrope. Na njemu jedan Britanac prilazi Džonsonu, njih dvojica se rukuju uz smešak i Britanac mu se ljubazno obraća: "Molim Vas, napustite moj grad!"

Svako produženje roka britanskog izlaska iz Unije morali bi da potvrde svih 27 preostalih zemalja, a britanska vlada morala bi da predstavi prihvatljiv razlog za takvo produženje roka. U ovom trenutku, što je potvrdila i Finska koja predsedava Unijom, evropsko raspoloženje da se Britancima odloži izlazak nije na zavidnom nivou. Ipak, svi strepe da bi kad bi Britanija izašla bez dogovora ekonomska šteta bila nesaglediva.

Odnosno, tačno je izračunato koliko katastrofalno bi cena takvog izlaska bila. Čak se iz Turske čuo glas da bi njih Bregzit bez dogovora stajao gubitka od tri milijardi evra. Osim izlaska bez dogovora i izlaska sa dogovorom Britaniji ostaje i mogućnost da napusti ideju napuštanja Evropske Unije, ali kako bi se to izvelo na demokratski način sasvim je drugo pitanje.

Unija je spremila fond od 780 miliona evra za hitne intervencije u slučaju da ih Britanija napusti bez dogovora. Najveću materijalnu štetu od takvog scenarija imale bi Irska, Nemačka, Holandija, Belgija, Francuska i Danska. Šteta za samu Britaniju bila bi skoro nesaglediva. Samo nekoliko detalja: Britanija bi trenutno izgubila pristup evropskim bazama podataka.

Ne bi imali pristup Europolu, šengenskom informativnom sistemu, a ni podacima o teroristima i kriminalcima čiji dosijei se nalaze u evropskim bazama informacija. Najveća i najopasnija nepoznanica bi bila šta će se dogoditi sa ostrvom Irskom.

Kako će se urediti granica između Republike Irske i Severne Irske biće problem koji će morati da se reši od prvog dana. Kasnije će se videti hoće li Škotska da odluči da raspiše referendum o ostanku ili odlasku iz Velike Britanije.

Za sada se procenjuje da će se sve na jedan ili drugi način s prolaskom vremena srediti. Nakon deset godina, izračunato je već, prihod po glavi stanovnika Britanije smanjiće se za od 3,5 do 8,7 odsto. Ukoliko bi se Bregzit dogodio bez dogovora, hiljade drugih detalja, hiljade drugih problema morali bi odmah da se reše, a zvanična ponuda Amerike i današnje Bele kuće da će sa Britanijom odmah početi pregovori o slobodnoj trgovinskoj razmeni nekima liči na obećanje na dugom štapu.

ANTRFILE:

Turska preti otvaranjem kapije

Turska i jeste i nije u Evropi, ali nije u Evropskoj Uniji i za sada postoje vrlo tanke mogućnosti da će jednog dana to biti.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan zapretio je da će da otvori rutu za izbeglice iz Sirije da stignu do Evrope ukoliko ne primi više podrške za svoj plan da smesti te izbeglice na sever Sirije. Erdogan insistira kod Amerikanaca da se formira "sigurnosna zona" u delovima Sirije koje preko Kurda kontrolišu Amerikanci. Vašington insistira da Sirijci koji su pobegli zbog sukoba iz svojih mesta, iz svojih kuća moraju da se, kad za to dođe vreme, vrate u svoje domove. Kurdi kažu da na teritoriji koji oni kontrolišu ne dolazi u obzir da dođu Sirijci iz drugih delova zemlje.

Turci smatraju da su Kurdi iz Sirije koji se nalaze blizu granice sa Turskom bezbednosna opasnost za Tursku, a Erdogan je ranije tokom ove godine pretio da će izvršiti invaziju na teritoriju Kurda u Siriji.

Turska i Evropska Unija su se dogovorile 2016. godine da Turska zatvori, što su efikasno i uradili, takozvanu "Balkansku rutu" za izbeglice. To bi značilo da se ne dozvoli izbeglicama da iz Turske pređu u Grčku i dalje krenu ka Evropi preko Makedonije, Srbije, Bosne i Hrvatske. Za to zatvaranje prolaza izbeglicama Turska je trebalo da dobije šest milijardi evra, a od toga su već dobili 5,6 milijardi.

Više od milion izbeglica ušlo je u Evropsku Uniju tokom 2015. godine, a mnogi od njih su bežali od ratova u Siriji, potom u Aziji i Africi. Te godine skoro 900.000 izbeglica zatražilo je azil u Nemačkoj. Inače, u Nemačkoj živi 20,8 miliona ljudi koji su poreklom imigranti.

Erdogan je takođe početkom septembra rekao da je neprihvatljivo da Turska ne može da ima nuklearno oružje, ali nije precizirao da li Turska planira da ih proizvede. "Neke zemlje imaju rakete sa nuklearnim bojevim glavama, ne samo jednom ili dve. Nama kažu da mi to ne možemo da imamo. To ne mogu da prihvatim", izgovorio je Erdogan članovima svoje partije na jednom skupu u gradu Sisas.

Dodao je da "imamo blizu Izrael, skoro sused. Oni plaše druge nacije jer imaju nuklearno oružje. Niko ne može da ih dodirne." Kao da su Evropi prepunoj problema potrebne turske ucene.