Nestao major (1)

Odbrana kapetana/majora Bože Ivanovića

Pravičan komandant i blag čovek

U Prokuplju se od 29. novembra do 1. decembra 2019. godine održava skup istoričara iz Južne Srbije sa temom Građanski rat na jugu Srbije 1941 - 45. godine. Organizator skupa, Narodni muzej Toplice, pozvao je na ovaj skup saradnika Tabloida književnika Ivana Ivanovića. Motiv je taj da je Ivan Ivanović na temu građanskog rata napisao dva romana, trilogiju „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije" i „Crni dani Rake Drainca". Poseban razlog poziva pisca je što je njegov otac, kapetan/major Boža Ivanović iz Žitnog Potoka, bio aktivan učesnik tog rata, kao komandant Druge topličke brigade u sastavu Topličkog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini, kojom je komandovao general Dragoljub Draža Mihailović. Samim tim bio je kreator te istorije. Njegov sin književnik Ivan Ivanović je o tome napisao za prokupački Skup tekst koji Magazin Tabloid donosi u pet nastavaka.

Ivan Ivanović

Poštovani Topličani, uvaženi istoričari Južne Srbije

Sa velikim zadovoljstvom sam prihvatio učešće na ovom skupu, jer je ovo prva prilika u mom životu da mogu otvoreno i slobodno da govorim na jednom javnom skupu u Srbiji o životnom putu mog oca Bože Ivanovića iz Žitnog Potoka. Dosad sam o tome samo literarno svedočio, uz mnogo osporavanja i anatemisanja ovde u Toplici.

Ako sam dobro razumeo, ovaj skup je na putu prevazilaženja crno-belog poimanja istorije i njenog dogmatskog promišljanja. Pri tom smo u prilici da revalorizujemo komunističku dogmatiku i prevaziđemo neke zablude prošlosti. To nikako ne znači prekrajanje istorije, kako govore neki neokomunistički istoričari.

Činjenice su tvrdoglave i ne mogu se preinačavati, ali se o njima može razmišljati dogmatski i dijalektički. Prvi način predstavlja propagandu, a drugi filozofiju istorije. Držim da smo ovde da budemo filozofi istorije a ne njeni ideolozi. Jer, to je definisao još Marks, ideologija je iskrivljena svest.

ČETNIČKA TRAGEDIJA NA ZELENGORI

(Odlomak iz romana „Crni dani Rake Drainca")

Planina Zelengora u istočnoj Bosni. 13. maj 1945. godine. Gusta magla, ne vidi se prst pred okom. Ostaci razbijene Jugoslovenske vojske u otadžbini lutaju planinom.

Na jednom proplanku zaustavlja se Konjačka brigada Topličkog korpusa, ono što je ostalo od nje. U stalnim borbama brigada je desetkovana, svedena na pedesetak boraca. Borci su iscrpljeni, izmoreni, izgladneli, živi leševi. Kako pristignu tako popadaju na mokru zemlju. Brigadi se obraća njen komandant major Buda Jugović:

BUDA JUGOVIĆ: Zemljaci, rođaci, braćo! Ovo je poslednji put da vam se obraćam... Ono što se pre godinu-dve dalo naslutiti sada je stvarnost. Naša vojska je razbijena, naš pokret je propao! Otkad smo krenuli nazad u Srbiju trpimo poraz za porazom, naša vojska praktično više ne postoji... Ja kao komandant ne znam da vam kažem gde se nalazimo... Računam da je tamo Srbija, da je tu negde dole Drina... Sigurno je da smo opkoljeni sa svih strana, samo nas još ova magla štiti... Zato moramo da se rasformiramo... tri godine posle formiranja u Konjskoj... No, pre nego se rastanemo, da odamo počast našoj braći koji su izginuli u borbi za slobodu i slavu srpskog naroda... Neka im je večita hvala i slava...

VOJNICI: Slava im!

Čuje se puškaranje koje postaje sve jače. Štekću mitraljezi, grme topovi. A onda, pucnjavu nadjačava zvuk aviona koji nadleću Zelengoru.

BUDA JUGOVIĆ: To nas traže! Partizani žele da nas dokusuraju, da nas potpuno unište! Dobili su i avione... Braćo, sa nama je gotovo, naš pokret je propao, više ne postoji nikakva organizacija... Ništa nam drugo ne preostaje nego da svako krene na svoju stranu. Šta će biti sa nama to više niko ne zna, do sam Gospod Bog! Zajedno ćemo biti brzo otkriveni i uništeni, pojedinačno može još poneko da preživi. Najbolje je da se organizujete u trojke, pa da krenete za Srbiju... Možda će Srbija ponekom još da bude majka? Možda će nekoga i da primi! Sve što znam da vam kažem, to je da je Srbija tamo...

Odjednom se diže magla, Konjačka brigada je obasjana suncem. Sa okolnih brda naglo pripuca.

GLAS SA BRDA: Četnici, jebem vam sestru srbijansku, opkoljeni ste sa sviju strana! Predajte se!

Vojnici se naglo razbeže na sve strane, na njih se puca sa brda. Na livadi ostaju samo Buda Jugović i braća Pešići, Dragutin i Milutin.

BUDA JUGOVIĆ: Zašto ne bežite? Zar ne vidite da smo im meta?

PEŠIĆI: A ti, komandante?

BUDA JUGOVIĆ: Ja nemam kuda da bežim! Ovu bombu nosim od početka rata i čuvam je za kraj... Sad je taj kraj došao... Kucnuo je čas da je aktiviram...

MILUTIN PEŠIĆ: Nemoj tako, gosin majore! Imaš tri sina, zarad nji moraš da živiš...

BUDA JUGOVIĆ: Naprotiv, zbog njih moram da umrem! Njihov spas je u mojoj smrti! Samo moja smrt za njih znači život!

Odjednom se na livadi pojavljuje vo Lisko. Vo glasno zariče, tako jako da njegova rika nadjača pucnjavu i buku aviona koji nadleću Zelengoru.

DRAGUTIN PEŠIĆ: Lisko! To je naš Lisko!

BUDA JUGOVIĆ: Onaj vo što nam ga je poklonio starac Radojko iz Žitnog Potoka, još na Goču prilikom našeg povlačenja iz Srbije? Pa zar on nije završio u kazanu?

MILUTIN PEŠIĆ: Jok, gosin majore. De smo mogli da ga zakoljemo, kad ni je on sve što ni je ostalo od Srbiju!?

DRAGUTIN PEŠIĆ: Nas dvojica smo ga pazili i čuvali, nesmo dali da ga zakolju... Tovarili smo ga s kože koje smo drali od druga goveda i konji... Tako smo brigadu snabdevali s opanci!

MILUTIN PEŠIĆ: Dok je on živ, živa je naša Srbija!

Pešići potrče prema volu. Kad ih partizani sa okolnih brda primete, zapucaju iz svih oružja. Pešići padaju u isti čas, pogođeni mitraljeskim rafalima. Na trenutak nastaje zatišje. Partizani ne primećuju četničkog komandanta.

BUDA JUGOVIĆ: Gospode Bože, kako je glup ovaj kraj! Zar je moguće da je Srbija završila svoj put na Zelengori? I zar je moguće da mene više neće biti? Iako sam znao da mi se neminovno bliži kraj, ipak mi se ne umire! Sa trideset pet godina najveći broj ljudi tek počinje svoje delo. Ja ga završavam!

Pucnji se postepeno udaljuju, borba se prenosi na drugi kraj. o BUDA JUGOVIĆ: Ostavljam ženu i tri sina na milost i nemilost pobedniku... Bože, šta li će istorija reći o nama? Kako je glupo umreti, a ipak nema drugog izbora! Zbogom svete za večnost!

Buda Jugović aktivira bombu, odjekne strašna eksplozija. Komandant Konjačke brigade je raznesen u paramparčad. Nastane tišina, borba se udaljila.

Tad ponovo zariče Lisko koji nastavlja da živi. Njegova rika odjekuje Zelengorom.

Sremčica, 1997. godine

KAPETAN BOŽA IVANOVIĆ

1.

Miloslav SAMARDŽIĆ : KAPETAN BOŽA IVANOVIĆ

NENAD : Zamolio bih gospodina Samardžića da napiše nešto više o Božidaru Ivanoviću koji je nastradao negde na Zelengori. To je otac meni omiljenog pisca Ivana Ivanovića koji je mnogo propatio od komunističkog režima.

SAMARDžIĆ : Kapetan Božidar Ivanović bio je komandant 2. topličke brigade, a jedno vreme i v.d. Topličkog korpusa. O njemu najviše piše Miloš Mladenović u knjizi "Lažni idoli i varljivi ideali". Miloš Ivanovića opisuje kao pravičnog komandanta i blagog čoveka.

2.

BOŽIDAR BOŽA IVANOVIĆ - 1908-1945. godine ? BIOGRAFSKI PODACI

(Ovaj tekst sam napisao na zahtev Skupštine opštine Prokuplje 2012.godine. Tad je postojala inicijativa grupe odbornika Demohrišćanske stranke, na čelu sa Milivojem Joksimovićem Joksom, da jedna ulica u Prokuplju ponese ime mog oca. Inicijativa je propala, jer su odbornici SPS i Demokratske stranke bili protiv.)

Božidar Ivanović je rođen je 21. decembra 1908. godine u Žitnom Potoku u porodici doseljenika iz Crne Trave. Ovo selo je naseljeno 1878. godine, kad i čitav kraj. Svi Žitnopotočani su bili doselci iz Crnotravskog kraja.

Njegov otac Stojan (Stojanča) oženio se Milevom iz Magaša, takođe doseljeničkog sela iz Crne Trave. Iz tog braka se rodilo četvoro dece. Pored zemljoradnje, Stojanča se bavio i građevinarstvom, kao svi stanovnici Žitnog Potoka. Tako je radio na podizanju Narodne skupštine Srbije.

Kad su izbili ratovi za oslobođenje srpskih zemalja, Stojanča je bio njihov učesnik. Po okupaciji zemlje, 1917. godine učestvovao je u Topličkom ustanku. Poginuo je prilikom sloma ustanka u ataru Žitnog Potoka.

Kao dete topličkog ustanika, Božidar je dobio stipendiju i tako se školovao. Osnovnu školu (četiri razreda) završio je u Žitnom Potoku, a gimnaziju (šest razreda) u Prokuplju.

Odatle je otišao na vojnu akademiju (pešadijski smer). Po završetku akademije dobio je službu u garnizonu u Novom Pazaru, u činu potporučnika.

Božidar se oženio Miljom, iz familije Dinića iz Žitnog Potoka. Miljin otac Božidar ratovao je u Drugom pešadijskom puku (Gvozdenom) Moravske divizije u oba balkanska rata. Poginuo je 1914. godine u Prvom svetskom ratu u okviru Cerske bitke, na Lazarevačkom položaju (gde i Dimitrije Tucović).

Miljin deda Jovan, poznat kao Jonča kafedžija, bio je narodni prvak Žitnopotočkog kraja, istaknuti član Demokratske stranke. Bio je solunac, pisar kod vojvode Petra Bojovića. On je iškolovao Milju za učiteljicu. Po završetku učiteljske škole u Kragujevcu, Milja se zaposlila u Konjarniku.

Ovaj brak je sklopljen 1934. godine, mladenci su se venčali u Sopoćanima. Milja je bila prinuđena da napusti posao.

Božidar je iz Novog Pazara dobio prekomandu u Niš, gde se bračnom paru rodio 1936. godine sin Ivan. Iz Niša je prekomandovan u Negotin, a odatle je otišao na generalštabnu vojnu akademiju, koju je završio uoči Drugog svetskog rata.

Slom Kraljevske jugoslovenske vojske zatekao ga je u Splitskom garnizonu, kao zamenika komandanta, u činu kapetana prve klase. Po kapitulaciji jugoslovenske vojske Božidar je izbegao zarobljavanje i vratio se u Srbiju, u rodni Žitni Potok.

Kad je došlo do ustanka protiv okupatora, Božidar se stavio na raspolaganje komandantu Jugoslovenske vojske u Otadžbini, generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću.

U Toplici je formiran Toplički korpus JVuO. U svojoj istoriji Korpus je imao tri komandanta: prvi komandant je bio potpukovnik Milutin Radojević, drugi vazduhoplovni poručnik unapređen u čin majora Milan Ciga Stojanović, treći pukovnik Stevan Jovović.

Toplički korpus se sastojao iz tri brigade. Prvom topličkom brigadoma komandovao je kapetan Miodrag Đurković iz Beloljina; Drugom topličkom brigadom kapetan Boža Ivanović iz Žitnog Potoka; Trećom topličkom brigadom kapetan Preslav Julinac, poreklom iz Rusije. Komandanti brigada se nisu menjali u toku rata.

Toplički korpus se naročito odlikovao u borbi za oslobođenje Kruševca oktobra meseca 1944. godine. Kruševac je oslobodila grupa Rasinskih korpusa (gde je spadao i Toplički korpus) pod komandom pukovnika Dragutina Keserovića, ali je morao da ga preda partizanima kad je pristigla Crvena armija.

Tom prilikom je Toplički korpus izveo akciju zarobljavanja nemačkog transportnog voza u selu Stopanji, na pruzi Kruševac - Kraljevo. Plen sa transportera omogućio je povlačenje Rasinskih korpusa u Bosnu. Za ovaj podvig sva trojica komandanta brigada Topličkog korpusa unapređeni su u čin majora.

Major Boža Ivanović je nestao prilikom sloma JVuO na Zelengori sredinom maja 1945. godine. Nema podataka kako je završio, vodi se kao „nestao". Poginuo je i major Miodrag Đurković. Major Preslav Julinac se predao partizanima. Komunisti su mu montirali proces u Nišu, osudili ga na smrt i streljali.

Kapetan/major Boža Ivanović bio je poznat kao protivnik bratoubilačkog rata. U tu svrhu je u tri navrata pregovarao sa vođom topličkih partizana, Ratkom Pavlovićem Ćićkom, o saradnji. Razvoj događaja je učinio da ovi pregovori ostanu bez rezultata.

3.

KAPETAN BOŽA IVANOVIĆ

(MOJA SAZNANjA)

Biografijom svog oca počeo sam da se bavim relativo kasno, mada sam je nosio u sebi čitavog detinjstva. Još kao dete morao sam da shvatim da ja, za razliku od druge seljačke dece, nisam imao oca, i da temom oca nisam smeo da se bavim. Bila je to tabu tema, opasna po moj život kao kakav duboki vir.

Pobednički partizani po završetku rata zaveli su komunističku diktaturu sa Josipom Brozom Titom kao doživotnim vladaocem. Komunisti su svoj pokret divinizovali a četnički satanizovali. Mi, deca poraženih četnika, imali smo da se odreknemo svojih očeva, da bismo nekako opstali u novom režimu. Razume se da sam i ja dobio tu ulogu epizodiste u vremenu koje je obeležila komunistička diktatura.

Jasno je da ja svih tih godina nisam smeo da se bavim svojim ocem. Tek kad je ovaj režim počeo da malaksava, pošto je pojeo sam sebe, usudio sam se da potajno tragam za očevom biografijom. Tako sam došao do teme traganja za ocem.

Inače, ova tema je u svetskoj literaturi veoma stara, zapravo je počela sa Homerovom „Odisejom". Najumniji helenski vojskovođa Odisej sa ostrva Itake nije se vratio iz rata još punih deset godina po slomu Troje. Kad je pošao u rat ostavio je sina Telemaha kao dete, a ovaj je za dvadeset godina izrastao u uzornog mladića. „Odiseja", za koju mnogi misle (i Džems Džojs, koji ju je parodirao u „Ulisu") da je ponajveće delo svetske književosti, počinje Telemahovim traganjem za ocem. Naime, Telemah se kod povratnika iz Troje raspituje da li znaju šta je bilo sa njegovim ocem Odisejom. Stoga se traganje za ocem naziva Telemahija.

Kad je moj otac otišao u rat, bio sam dete. Kad sam došao u mladićske godine, u meni se javila prirodna Telemahija. Ali ta tema je u komunističkom režimu bila strogo zabranjena. Tek kad je taj režim počeo da se urušava, usudio sam se da temu traganja za ocem prošvercujem u svoja dva romana, „Braću Jugoviće..." 1990. i „Crne dane Rake Drainca" 1997. godine. Ali to je bilo ilegalno, kroz književnog junaka Budu Jugovića.

Legalno, priliku da progovorim o očevoj biografiji dobio sam tek na poziv Joksine odborničke grupe u SO Prokuplje, što sam rekao ranije. Ali to je bila više službena, administrativna biografija, od opštih podataka.

Shvatio sam da ni tom prilikom, ni sad, nisam u stanju da napišem intelektualnu biografiju Bože Ivanovića, jer iza njega nije ostalo gotovo ništa. Najpre su nam bugarski okupatori pred kraj rata spalili dobar deo biblioteke, koju su moj otac Boža i moja majka Milja uspeli da formiraju u Splitu, gde je kapetan dobio vojni raspored po završetku General-štabne akademije.

Potom su nam komunisti konfiskovali celokupnu Božinu imovinu, pošto su ga prethodno proglasili ratnim zločincem i narodnim neprijateljem. Nestale su i Božine knjige, koje je majka uspela u toku rata da sa ostalim stvarima preseli u Žitni Potok, pošto su se Nedić i ustaške vlasti sporazumeli da se omogući oficirskim ženama da izvuku iz Nezavisne Države Hrvatske to malo s mukom stečene imovine. Ipak, da na osnovu jednog podatka, pokušam da prodrem i lik Bože Ivanovića.

Još dok sam pisao trotomni roman „Braća Jugovići..." pronašao sam u preostaloj Božinoj biblioteci roman Alfreda de Vinjija „Robovanje i veličina vojničkog poziva", na čijim je marginama Boža ispisao nekakvu svoju filozofiju, u kojoj sam video da je on bio sve samo ne militarista, iako ga je život gurnuo u vojnički poziv.

Sada, po propasti Joksine inicijative, pronašao sam u majčinoj biblioteci jedan neugledni đački list pod nazivom Luča u kojem se nalazi crtica ili priča „Sećanje", potpisana inicijalima B.I., što mogu biti samo početna slova imena i prezimena mog oca. (Da nije tako, zašto bi Milja tu sveščicu donela iz Splita i ljubomorno spasila od propasti?)

Da najpre pogledamo taj časopis i analiziramo radove u njemu, a onda da se upoznamo sa Božinom pričom, koju ću da preštampam u celini.

Iz impresuma veoma skromnog časopisa vidimo da je pokrenut 1929. godine u Prokuplju i da je odštampan u štampariji Prekomorac. (U toj štampariji je Rade Drainac objavio svoju drugu knjigu pesama, „Afroditin vrt", 1921. godine, u tri primerka!) U zaglavlju stoji da je to Književni Omladinski List. Ne kaže se ko je izdavač, a kao urednik je potpisan Živojin Mitić. (Nažalost, ne znam ništa o ovom književnom pregaocu, nije se uzdigao.) Primerak koji sam pronašao u majčinoj zaostavštini je dvobroj 2 i 3 za mart i april 1929. godine, što znači da je časopis zamišljen kao mesečnik, i da je prvi broj izašao u februaru. Nemam prvi broj i ne znam da li je časopis nastavio dalje da izlazi.

Uvodni prilog u časopisu čini pesma Uteha autora Velimira D. Ivanovića (ne znam o njemu ništa). Pesma predstavlja apoteozu ljubavi (Jer ljubav je naša - od svemira veća!), puna je čežnje za izgubljenom dragom (Pod žalosnom vrbom jednom sam je sreo / Kad nam je sudba trnov venac plela), dučićevska elegija (moto pesme je iz Dučićeve pesme Duša).

Takve su i sve druge pesme u Luči, zakasneli refleksi minule romantičarske epohe. Autori su, svakako, đaci ili bivši đaci prokupačke Gimnazije, razasuti po Nišu, Aleksincu, Jagodini... To je uglavnom imitatorska poezija, bez autentičnosti, ali sa dosta veštine i jezičke prijemčivosti.

Milica Dukić u pesmi Priča uz pratnju zvona meditira o smrtnom času, kad zvone zvona i kad se pale voštane sveće, kao znak da je i nje bilo i da joj je nekada milo padala pomisao što i ona živi. Alek. J. Markišić peva u dve pesme o izgubljenoj ljubavi.

Meni je interesantan autor Drag. B. Milačić (Jesenja pesma u stilu Vojislava Ilića), koga dovodim u vezu sa Bratimirom Milačićem, iz čuvene porodice Milačića, koji je bio pisar kod vojvode Koste Pećanca u Topličkom ustanku. Svetomir G. Stanojević - Carić (Carići su poznata prokupačka familija) je pročitao pesmu U okrilju noći „na sednici literarne družine Njegoš 21. oktobra 1928. godine u Nišu.

Ovo navodim stoga što je u Njegošu delovao Borisav Stanković iz Vranja, kad je pohađao osmi razred gimnazije u Nišu. Od pesnika koji su ostali u srpskoj poeziji navodim Bogdana Čiplića, koji u pesmi Želje život predstavlja kao patnju (Patnja to je životu naš dug!), ali on, svakako, nije Topličanin.

Interesantno je da u Luči nema Radeta Drainca, Topličanina koji je u to vreme uveo modernizam u srpsku poeziju i udario joj lični pečat za kakav ona dotad nije znala. Nema ni socijalne poezije, kakvu je pisao Ratko Pavlović Ćićko iz Berilja kod Prokuplja, potonji komunista, španski borac i toplički revolucionar.

Meni je interesantnija proza u Luči, iako ni ona nije dostigla visok umetnički stepen. Fredi Fazlovski objavljuje priču Poljubac, u kojoj se nije ostvarila ljubav prokupačkih gimnazijalaca Sergija i Nataše, što će odvesti junaka priče na „daske koje život znače", i ispuniti mu život splinom, boemijom, pijanstvom, sve zbog izgubljene prve ljubavi. (Sve mi se čini da je Fredi Fazlovski bio glumac jednog putujućeg pozorišta, ali nisam siguran.)

Glavni urednik Živojin Mitić je objavio priču Lilija, nastavak iz prvog broja koji ja nisam pregledao. Radnja ove ljubavne priče se dešava u Toplici, junak priče Žarko je iz Prokuplja a junakinja Lilija iz sela Prekadina. Ovo dvoje mladih su đaci koje je život rastavio (odlaze na studije), ali njihova ljubav je večna. U sličnom stilu je i priča (skica). Jedna idila, autora Radovana Zotovića, o ljubavi seoske učiteljice Zore i studenta Jovana - Žana, iz sela u kojoj je učiteljica dobila službu. Ova priča ima tužni završetak, jer je odvojenost učinila da se ova veza prekine. Poslednja u ovom nizu je priča Sećanje, potpisana inicijalima B.I., koju ja pripisujem mom ocu kapetanu Boži Ivanoviću.

Pre nego što priču prenesem iz Luče, da kažem da je u vreme pokretanja ovog omladinskog lista direktor prokupačke Gimnazije bio Mihailo Milinković. Ovaj profesor je bio istaknuti nacionalni radnik i napisao je prvu značajniju studiju o Topličkom ustanku, koju je objavio u Nišu 1927. godine, pod naslovom "Toplički ustanak 1917."

Autor je još kao student u Lozani u Švajcarskoj napisao jednočinku o ustanku, koju su izveli srpski studenti u znak podrške ustanku i radi ukazivanja svetskoj javnosti na ovaj događaj.

U studiji je ustanak okarakterisan kao "revolt srpskog naroda iz dna duše", naroda čije je "nacionalno dostojanstvo bilo povređeno od strane bugarskog osvajača". "Propast naše državne organizacije i zamena naše demokratske uprave bugarskim autokratizmom, razvili su jaku reakciju u svim okruzima, a najviše u okrugu Topličkom i srezu Jablaničkom."

Pisac zaključuje: ''Kad porobljeni narod organizuje revolt za odbranu svojih ugroženih nacionalnih i moralnih interesa od strane okupatora koji je pogazio sve osnove međunarodnog prava i ne samo faktički nego i pravno zagospodario državom, onda takav potez najvišeg heroizma više je no ustanak, to je narodna epopeja".

ojvode su samo dale izraz narodnom nezadovoljstvu. (Ja sam o ovome pisao u romanu „Narodna buna 1 - ČETNICI", citat sam preneo iz njega.)