Zločin

Kinezi će kupovinom „Telekoma" investirati u same sebe

Novi Vučićev zločinački udar na Srbiju

Kako stvari stoje „Telekom" je prodat dalekoistočnoj kompaniji poznatoj po svojoj pogubnoj 5G tehnologiji. Kupac „Huawei" , koji će po dogovoru kompaniju preuzeti na proleće, uopšte nije zainteresovan za dalji razvoj nekada osnovnog segmenta ovog nacionalnog giganta, fiksne telefonije, koja se već sada zanemaruje. Naredne mesece, do formalnog okončanja privatizacionog postupka, vlastodršci će iskoristiti za pojačanu pljačku ove nekadašnje „zlatne koke" domaće privrede, što je već sada veoma očigledno.

Milan Malenović

Preduzeće za telekomunikacije „Telekom Srbija" akcionarsko društvo, Beograd, je sigurno jedno od preferentnih preduzeća u Srbiji za izvlačenje novca. Radi se o ogromnom sistemu koji je prošle godine zapošljavao 7.777 ljudi samo u matičnom preduzeću, ostvario poslovni prihod od 85.618.530.000 dinara i, faktički, je bez vlasnika.

Na papiru je država Srbija najveći akcionar, nešto akcija je i u posedu građana, koji za njih trebva da dobijaju dividende, međutim, Centralni registar hartija od vrednosti za ovo akcionarsko društvo ne navodi ko su sve akcionari. U stvarnosti, to je skoro pa privatna imovina vrha republičke vlasti i nekolicine ljudi okupljenih u poslovodstvu kompanije.

Predrag Ćulibrk je generalni direktor, dok bord doirektora čine još Nataša Miškov Omorac, Dragoljunb Arsić, Biljana Đorđević i Slaviša Bećarević. Postoje još i nadzorni i izvršni odbor sa ukupno 14 članova, od kojih su neki i na drugim pozicijama (na primer Predrag Ćulibrk je i generalni direktor i član izvršnog odbora). Brojnost raznih direktora i članova različitih odbora nije nikakva garancija za zakonitost poslovanja.

Telekom je stalno u postupku privatizacije. Jednom je već bio prodat stranim partnerima, pa ponovo vraćen u većinsko državno vlasništvo. Od tada se stalno govori o njegovoj ponovnoj prodaji. Jedino što se sada zna jeste da je „obećan" kineskom gigantu „Huawei"-u, ali se još uvek zvanično ne zna cena po kojoj će biti prodat negde na proleće, kako se priča. Pre toga će, forme radi, biti održan javni tender kako bi sve izgledalo potpuno legalno.

Ovo je, verovatno, prva akvizicija ove veličine „na poček" i to tako što kupljeno preduzeće (u ovom slučaju samo „bezecovano") ima pravo da u međuvremenu slobodno raspolaže svojim kapitalom i troši ga na kupovinu drugih privrednih društava.

Sredinom decembra je „Telekom" tako kupio banjalučki „Blicnet" za 35,4 miliona evra.

Kineski kupac, očigledno, nije mnogo zainteresovan za pravu vrednost „Telekoma", već za njegovo tržišno pozicioniranje, odnosno za broj pretplatnika i za potencijal rasta. „Huawei" je, da podsetimo, najveći svetski ponuđač 5G tehnologije čija je primena već privremeno zabranjena u pojedinim zemljama zbog još uvek nepoznatih negativnih uticaja na ljude i prirodu.

Time što „Telekom", sam, a i preko zavisnih društava, ima znatan udeo na tržištu bežičnih telekomunikacija, Kinezi dobijaju mogućnost eksperimentisanja na širokom (tačnije na do sada najširem) području sa milionima „zamorčića", odnosno naših ljudi koji nisu ni svesni da služe u eksperimentalne svrhe. Tako dobijeni rezutati će biti daleko značajniji od onih labaratorijskih i poslužiće da se tehnologija u narednim godinama poboljša.

Zbog ovoga uopšte ne čudi što se sve još uvek drži u tajnosti i što kineski kupac nema primedbi na činjenicu da „Telekom" nastavlja da kupuje druga preduzeća sa izvesnim tržišnim udelom u bežičnoj telekomunikaciji.

Ni sam resorni ministar Rasim Ljajić krajem leta (kada je državni vrh već privodio kraju pregovore sa „Huawei"-em) nije bio spreman da bilo šta saopšti javnosti tvrdeći samo kako ne veruje da će „Telekom" biti prodat ove godine (što je tačno, jer će zvanična prodaja uslediti dogodine).

Direktor Predrag Ćulibrk je u isto to vreme (kraj leta) bio nešto malo rečitiji i između redova njegove izjave već je moglo da se nasluti kome se „Telekom" prodaje. Na redovnoj konferenciji kompanija regionalnih lidera u telekomunikacijama, „Digital 2019" u Beogradu, on je početkom septembra novinarima rekao: „Nemamo mnogo izbora za 5G. Moraćemo da investiramo u tu mrežu i da se takmičimo za 5G licence". U suštini, za 5G nema izbora - svi putevi, za sada, vode u Kinu.

To nas dovodi do druge nepoznanice u vezi prodaje „Telekoma": da li se prodaju akcije preduzeća (klasična privatizacija), ili se ide na neki oblik dokapitalizacije (što bi bilo nalaženje strateškog partnera)? Premijerka Ana Brnabić je letos saopštila kako je država zainteresovana i da nađe strateškog partnera za „Telekom", a ne samo da, kao 90-ih prošlog veka, proda većinski udeo.

Moguće da je, u ovom slučaju, „Huawei" strateški partner koji će izvesnom sumom novca kupiti određeni broj akcija „Telekoma", ali će njegova glavna investicija biti u besplatnom ustupanju na korišćenje nove tehnologije. Samim tim, Kinezi će kupovinom „Telekoma" investirati u same sebe.

U svakom slučaju, kada dođe do zvaničnog objavljivanja privatizacije „Telekoma" građani, koji su mali akcionari ove kompanije, moraju da obrate pažnju da li će kompoanija izaći na berzu kako bi oni zaista slobodno mogli da raspolažu sopstvenim akcijama i da ih, po želji, i prodaju.

Ono što ne treba da se zabvoravi jeste to da „Telekom" već nekoliko godina u nazad nije isplaćivao dividende (zarade od akjcija), već je taj novac koristio za kupovinu drugih privrednih društava, čime je uvećana imovina preduzeća i to bi moralo da se odrazi na vrednost akcija. Ako se ne omogući slobodna trgovina akcijama, to će značiti da je „Telekom" raspolagao isključivo imovinom malih akcionara, jer će većinski akcionar, država, u svakom slučaju da profitira od privatizacije. Ne bi bilo prvi put da građani u Srbiji izvuku deblji kraj u poslovanju sa stranim investitorom.

Sa obzirom na istorijat „Telekoma", najverovatnije je da će umesto klasične privatizacije biti izabrano „nalaženje strateškog partnera", jer je ova kompanija do sada bila krava muzara koju su koristile bukvalno sve vlasti do sada. I to, ponajviše, kako bi se uvećali privatni računi uskog kruga ljudi na vrhu skoro svih partija i to potpuno nebitno da li se radi o partijama pozicije ili opozicije - za sve je uvek bilo dovoljno para.

Aleksandar Vučić je oko bacio na „Telekom" još dok je bio u opoziciji. Služeći se činjenicom da poseduje određene kompromitujuće materijale u vezi saradnje ovog preduzeća i firmi u vlasništvu Darka Šarića, on je klasičnim ucenama izvlačio novac za sebe, ali i za potrebe tada još opozicione Srpske napredne stranke.

Kako je Magazin Tabloid već pisao, da bi se Vučić primirio i prestao sa iznošenjem prljavog veša o poslovanju „Telekoma" i najvećeg balkanskog narko dilera, tadašnji direktor Branko Radujko je milionske sume uplaćivao dnevnom listu „Pravda", na ime troškova za reklame.

Treba podsetiti da je nominalni suvlasnik tog glasila bio i Nebojša Stefanović, sadašnji ministar unutrašnjih poslova, dok je u „Telekomu" na izmišljenom mestu referenta radio njegov otac - Branko Stefanović.

Kako tvrde upućeni, Branko se u ovom preduzeću zaposlio pošto je početkom veka i smene režima Slobodana Miloševića propala do tada moćna marketinška agencija „Akcent medija" u kojoj je bio zaposlen. Privremeno je utočište našao u „Simpu", ali je i ta firma posle odlaska Jula sa vlasti i političke scene, takođe bila u padu, pa je Branko tražio neko sigurnije uhlebljenje. Njegov sin je bio potrčko Aleksandru Vučiću u Srpskoj radikalnoj stranci i preko njega je sređeno da Stefanović stariji dođe u „Telekom" na sigurno i dobro plaćeno radno mesto na kome ništa nije morao da radi.

„Telekom" je u to vreme bio pod kontrolom DSS-a, ali to uopšte nije smetalo da se otac skoro nepoznatog funkcionera jedne opozicione stranke u njemu zaposli. Ovaj aspekt domaće političke scene, najbolje je definisao Tomislav Nikolić na jednom od poslednjih sastanaka Centralne otadžbinske uprave SRS-a kojoj je lično prisustvovao, rečima, kako politika nije ideologija i njena odbrana, već „da možeš nekog da nazoveš da ti nekog zaposli".

Potvrdu ove teze dobijamo ubrzo u liku i karijeri Branislava Stefanovića koga je DSS zaposlio u „Telekomu", a koji je u bolji platni razred u istoj kompaniji dospeo u vreme kada je na njenom čelu bio kadar Demokratske stranke, Branko Radujko, osoba koja je sarađivala sa Šarićem i koji je sigurnu robiju izbegao čineći različite usluge (najviše one finansijske prirode) tadašnjoj političkoj zvezdi u usponu - Aleksandru Vučiću.

Oni koji su u to vreme poznavali Stefanovića starijeg sumnjaju da su kompromitujući materijali iz „Telekoma" preko njega stizali do Vučića koji ih je obilato koristio kada god je želeo da iz ovog preduzeća iscedi neko milionče za svoje potrebe.

Kako je portal Telepromter.rs svojevremeno objavio, Branko nije imao nikakv jasno definisan posao u „Telekomu", već je radno vreme provodio spletkareći i uhodeći zaposlene. Od njih je na taj način dolazio i do saznanja o poslovnim vezama sa Šarićem.

Kada je njegov sin postao ministar unutrašnjih poslova Branko je naglo avanzovao do mesta direktora odeljenja za velike poslovne korisnike u „Telekomu". Njegove doušničke usluge više nisu bile tražene, jer je u međuvremenu na mesto direktora ove kompanije došao naprednjački kadar, tako da je ovo nameštenje bila dodatna nagrada za „minuli rad" oca ministra unutrašnjih poslova.

Za generalnog direktora prvobitno je bio predviđen Milenko Dželetović, naprednjački stručnjak za ekonomiju i privredu, ali je naknadno odlučeno da on postane član Izvršnog odbora, a da manje poznati i priznati, ali zato poslušniji Predrag Ćulibrk bude prvi čovek „Telekoma".

Strateški dobro raspoređeni kadrovi Srpske napredne stranke na ključnim mestima, podržani pojedincima iz koalicionog SPS-a, lako su ušli u trag tokovima novca koji se u ranijem periodu odlivao iz ovog giganta. Novi korisnici tih sredstava postala su preduzeća bliska naprednjacima, što se najbolje videlo u kupovini „Kopernikusa", preduzeća u vlasništvu dugogodišnjeg finansijera Aleksandra Vučića, koje je plaćeno deset puta više od svoje realne tržišne vrednosti.

Iako penzionisan, ni Branko Stefanović nije želeo da iz publike posmatra čerupanje ove zlatne koke. Upućeni tvrde kako se on poslednjih meseci ponovo često viđa u razgovorima sa najvišim rukovodiocima „Telekoma". Posao sa Kinezima je isuviše veliki zalogaj za njega, ali je u senci tog aranžmana ostalo dovoljno manevarskog prostora za nove poslovne „podvige".

Ne treba zaboraviti kako je Branko bio direktor sektora za odnose sa velikim poslovnim partnerima gde je upoznao mnoge uticajne i bogate ljude sa kojima je dogovarao različite poslove na štetu „Telekoma". Njemu je poznato da kineske kupce uopšte ne interesuje količina novca koji će zateći u kasi srpskog telekomunikacionog giganta kada ga na proleće budu preuzimali, pa je procenio kako je ovo idealan momenat da se zaradi još neki milion dinara, dolara, evra.

Posle milijardi izvučenih iz „Telekoma", državna vrhuška je procenila kako je najuputnije preduzeće privatizovati i predati na upravljanje nekom pouzdanom stranom partneru, koji će umeti da dobro čuva poverljive podatke o različitim mahinacijama u prošlosti, odnosno (još bolje) uopšte neće postavljati pitanja oko dokumentacije koja očligledno nedostaje u arhivi, a tiče se ranijeg poslovanja. „Huawei" je upravo takav jedan partner, jer je ovom gigantu stalo da probije američku blokadu i da zakorači na evropsko tržište („Telekom" preko svog zavisnog preduzeća mts-a ima preduzeće i u Austriji), kao i da dođe do dovoljno velikog uzorka građana za ispitivanje stvarne štetnosti 5G tehnologije.

Kako bi se maksimalno izašlo u susret kineskom partneru koga skoro isključivo interesuje bežični transfer informacija, „Telekom" je već svoju nekada osnovnu delatnost, fiksnu telefoniju, skoro potpuno zanemarioo. Direktor Ćulibrk je letos priznao kako kompanija na godišnjem nivou gubi između dve i tri milijarde dinara zbog odliva pretplatnika fiksne telefonije i smanjenog poslovnog obima ovog sektora u koji se skoro uopšte više ni ne ulaže. Uprkos tom saznanju nije vidljiv nikakav pomak u modernizaciji i proširenju ponude kako bi se postojeći pretplatnici zadržali, a novi privukli.

Još 2018. je Ana Brnabnić, govoreći o perspektivama razvoja Telekoma isticala osvajanje 5G tehnologije, hvaleći se kako će Srbija pre mnogih evropskih država uvesti ovaj sistem prenosa podataka. Već tada se znalo da će doći do bliske saradnje „Telekoma" sa kineskim kompanijama, mada još nije bilo poznato koja će se forma primeniti.

Kupovina operatera kablovskog prenosa TV programa, koja je izuzetno uzela maha poslednjih meseci, manje služi povećanju vrednosti kompanije pred predstojeću privatizaciju, a daleko više ispunjenju jednog unutarpolotičkog, čak stranačkog cilja: onemogućavanju prenosa programa režimu nenaklonjene televizije N1. U borbi za tržište sa SBB-om (koji u ponudi ima pomenutu televizijsku stanicu) „Telekomu" je sada dobro poslužila jedna akvizicija od pre skoro devet godina koja je onda proglašena za skandal.

Sportski programi kod svakog operatera kablovske predstavljaju jedan od glavnih mamaca za nove klijente. „Telekom" je 2011. godine, u vreme kada je političkom scenom Srbije suvereno vladala DS, kupio većinski udeo u preduzeću „HD WIN" čiji je skoro sav kapital bio u četiri sportska kanala „Arena sporta".

Ova kupovina, koja je svojevrsna preteča kasnije kupovine „Kopernikusa", bila je skandalozna ne samo zato što u to vreme država nije smela da poseduje medije, osim nacionalne televizije, već i zato što je suvlasnik preduzeća i prodavac svog udela bio tadašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas.

Kupoprodajna cena je iznosila 7,7 miliona evra, a „Telekom" je narednih godina ulagao znatna sredstva u pomenute TV kanale koji su otkupili prava prenosa najznačajnijih fudbalskih mečeva i drugih sportskih događaja. Time je „Arena sport" postala ozbiljan konkurent „Sport klubu" koji je u vlasništvu iste kompanije kojoj pripada SBB i time olakšala klijentima prelazak na kablovsku mrežu koja nema N1 u svojoj ponudi.

Ono što je nekada započelo u skromnim okvirima investicijom od manje od osam miliona evra, danas je naraslo do enormnih razmera, pa se svake godine troše desetine, pa i stotine miliona evra na kupovinu raznih TV stanica (zakon je u međuvremenu promenjen, pa država ponovo sme da bude vlasnik i drugih medija osim RTS-a), kao i operatera kablovske televizije i mobilne telefonije.

Da li je svaka kupovina tržišno opravdana postalo je nebitno za čelnike „Telekoma", jer oni ionako troše novac akcionara plaćajući poslovnu ekspanziju iz dividendi koje se već godinama ne isplaćuju. Ponovo su republički vlastodršci našli načina da uzimaju novac od običnih građana za sopstvene potrebe.

A:

Koliko vredi ''Telekom''

Sledeće podatke treba imati u vidu kada bude bila objavljena suma po kojoj se „Telekom" privatizuje.

Na kraju 2018. godine ukupna poslovna imovina „Telekoma" vredela je 323.093.576.000 dinara, odnosno nešto manje od tri milijarde evra. Samim tim privatizaciona cena za većinski paket akcija (51 odsto) ne bi smela da bude ispod 1,4 milijarde evra. Posebno jer poslovna imovina poslednjih godina beleži rast: ona je na početku 2018. iznosila 259.602.659.000 dinara.

Sa druge strane, dobitak iz poslovanja beleži pad: na kraju 2018. on je iznosio 10.906.926.000 dinara, dok je godinu dana ranije bio 16.023.693.000 dinara. Dobitak svih zavisnih preduzeća je nešto viši, 11.946.267.000 dinara, ali još uvek ispod onog od godinu dana ranije.

Treba obratiti pažnju kako su poslovni prihodi na nivou celog poslovnog sistema „Telekoma" za tih godinu dana ostali skoro istovetni: u toku 2018. su iznosili 120.069.930.000 dinara, dok su godinu dana ranije bili neznatno niži - 120.014.249.000 dinara.

U samom Telekomu 2018 je bilo nešto manje od osam hiljada zaposlenih, dok je na nivou celokupnog poslovnog sistema (računajući i zavisna društva) radilo 12.970 ljudi, što je malo povećanje u odnosu na 2017. godinu (12.032 zaposlena)..