Preko pune linije

Na isti našin već dve decenije politička elita pljačka državi i građane

Propast Srbije podvučena žutim

U pravu je Zoran Lutovac kad kaže da je Demokratska stranka „simbol demokratije u Srbiji". Zaista, Demokratska stranka je stvorila ovakvu „demokratiju", u kojoj vlast krši Ustav i zakone i zloupotrebljava državne institucije, kontroliše pravosuđe i medije, pljačka javne resurse i građane tretira kao taoce. Demokratska stranka je uzrok svih vrsta političkog zla koje je, kao posledicu, stvorilo Aleksandra Vučića.

Predrag Popović

Svaki trag zločina nad Srbijom vuče prema Demokratskoj stranci. Gde je „žuto preduzeće" stalo, nastavio je Aleksandar Vučić. Radikalima je ukrao stranačku infrastrukturu i glasače, demokratama domaće sponzore, strane mentore i politikantsku strategiju za manipulisanje masama. Na isti način kao njegovi prethodnici i idejni tvorci iz DS-a, Vučić je spoljnu politiku sveo na nivo kapitulacije, okružio se lopovima i prevarantima, okupirao je političku scenu i zaveo jednoumlje, odnosno, u njegovom slučaju, maloumlje. Sistem je isti. Razlika je samo personalne prirode, a primećuje se kad vođa preskoči terapiju.

- Vučić je isti kao moj Zoran - ocenila je Ružica Đinđić.

Nije bitno da li je to njeno iskreno mišljenje ili pokušaj da osvoji milost diktatora, za nagradu je dobila tuđu vilu na Dedinju, a njena ćerka Jovana posao u Vladi Srbije.

Kakav god bio Ružičin motiv, rekla je istinu. Vučić je prihvatio stavove Zorana Đinđića. Za početak, usvojio je tezu "kome je do morala, neka ide u crkvu, a ne u politiku". rasterećen moralnih uzusa, u praksi je primenio iste trikove. Sve im je isto: način vladavine, odnos prema Evropskoj uniji i Kosovu i Metohiji, kriterijumi za izbor saradnika, veze s kriminalnim gangovima, sve...

Kontinuitet propasti najjasnije se vidi u odnosu prema evroatlantskim integracijama i kosovskom pitanju. Đinđić je, još dok je bio u opoziciji, izgradio imidž evropejca. Tačnije, zastupnika nemačkih interesa.

Dolaskom na vlast, usmerio je Srbiju ka Evropskoj uniji. Na tom putu, nije stigao daleko.

Vašingtonski i briselski partneri, u koje se onoliko nadao, tražili su više nego što je mogao da im da. Pod pritiskom, dao im je Slobodana Miloševića, a po svojoj volji i Vojislava Šešelja. Kad su zatražili Kosovo i Metohiju, Đinđić se usprotivio.

Odlučnije od socijalista i radikala insistirao je na primeni Rezolucije 1244. Uz to, strane moćnike je nervirao nepodobnom paralelom - ako albanska većina na Kosovu može da se otcepi od Srbije, zašto Srbi ne bi mogli da odvoje Republiku Srpsku iz sastava Bosne i Hercegovine. Teme sa Đinđićeve agende nikad nisu stavljene na pregovarački sto, nestale su zajedno s njim, na Novom groblju.

Posle Đinđića, dok su Boris Tadić i Vojislav Koštunica kohabitirali na vlasti, trasiran je put kojim se Kosovo i zvanično odvojilo od Srbije. U sledećoj fazi, Tadić i Ivica Dačić su prihvatili obavezu da učvršćuju državnost albanske Republike Kosovo.

Umesto pregovora o tehničkim uslovima, koji bi uticali na normalizaciju života na toj teritoriji, pristali su na raspravu o statusnim pitanjima, što je rezultovalo granicom, učešćem na izborima i u albanskim institucijama, kao i omogućavanjem nezavisnom Kosovu da ulazi u međunarodne organizacije.

Međutim, ni Tadić nije mogao da obavi posao do kraja. Čim je počeo da se gica, na njegovo mesto je postavljen Aleksandar Vučić.

Za razliku od opreznih i kolebljivih prethodnika, Vučić je dodao gas do daske. Briselskim sporazumom stvorio je uslove da Kosovo zaokruži državnost. Predao je svu imovinu Srbije, saobraćajnu i telekomunikacijsku infrastrukturu, rudnike i fabrike, pa i privatnu imovinu proteranih Srba. Izdaju je prikrivao lažima da "više nijedan metar na Kosovu nije srpski", da su "srpska naselja južno od Ibra potpuno prazna, bez Srba", pa i da "nijedan srpski policajac ili vojnik ne bi hteo da ide na Kosovo".

Na neistinama defetizmu zasnovao je propagandnu zabludu da je Kosovo teret koga Srbija treba da se reši ako želi da napreduje na putu ka Evropskoj uniji. Zamenu teza, zdravo za gotovo, prihvatio je deo njegove privatne opozicije. Nenad Čanak, Čedomir Jovanović i naprednjačka frakcija Demokratske stranke već dve decenije parazitira na toj paroli, zaklinjujući se u EU.

Lažna dilema - EU ili KiM - ima toliko duboke korene da će, po svemu sudeći, nadživeti Vučićev režim. Lideri Saveza za Srbiju zasad zastupaju tvrđi ustavobraniteljski stav. Boško Obradović i Vuk Jeremić srbuju, ne odriču se svete srpske zemlje. Dragan Đilas ne izlazi iz okvira politički korektne priče o potrebi da se traži mirno i za sve prihvatljivo rešenje, ali njegovi kritičari i to doživljavaju kao višak nacionalizma.

Većina, ogromna većina, javnih ličnosti koje lideri SzS doživljavaju kao saradnike i saveznike, a često i kao autoritete zadužene za određivanje političkih smernica, ne odstupa od stavova koje je zacrtao Đinđić, nastavio Tadić, a razvio Vučić. Najvažnije državno pitanje oni žele da reše na isti način kao i aktuelni diktator.

Akademik Dušan Teodorović smatra da Srbija treba da se ratosilja Kosova, jer ne bi bilo dobro da čak 80 Albanaca dobije poslanički mandat. Teodorović optužuje Vučića za fašizam, a sam zastupa fašističke i rasističke stavove o Albancima, nedostojnim da učestvuju u političkom životu Srbije.

S istim objašnjenjem, isti stav zagovara i Sergej Trifunović. Sociolog Jovo Bakić preti naprednjacima da će plivati Dunavom. U borbi za vlast, spreman je na krvave obračune, a istovremeno tvrdi da je Kosovo završena priča, treba je što pre zaboraviti.

Njegovim mozgom razmišlja i glumica Bojana Maljević. Najdalje je otišao Dušan Petričić, koji u opoziciji i među protestantima uživa status simbola odlučnog otpora naprednjačkoj pošasti.

- Naša proevropska i demokratska opozicija je pogrešila što nije rekla Evropskoj uniji: "Da, mi jesmo za to da se stvar sa Kosovom završi, da se potpiše neki sporazum i da živimo u ljubavi s tim narodom s kojim stotinama godinama živimo zajedno". Opozicija je pogrešila što to nije uradila - rekao je nedavno Petričić u intervjuu za jednu lokalnu televiziju.

Karikaturista predlaže da opozicija pobedi izdajnika tako što će stranim gospodarima ponuditi još bržu i efikasniju izdaju. Mogao je da se seti da bi bilo dobro ponuditi i nezavisnost Vojvodine i Sandžaka, sigurno bi to naišlo na dobar prijem u Briselu i Soroševom delu Vašingtona.

Demokratska stranka i svi njeni restlovi i sateliti već 20 godina promovišu nakaznu teoriju da je Kosovo teret koga Srbija treba što pre da se ratosilja. Nijedan promoter te ideje ne može da objasni kako je moguće da Španija i Kipar, kao i mnoge druge države, zbog svojih interesa ne žele da priznaju nezavisnost Kosova, a Srbija to treba da uradi zbog tuđih zahteva.

Za napredak, Srbija ne treba da se odrekne Kosova i Metohije, nego da se oslobodi diktature i kriminalaca iz vlasti. Međutim, i sprega vlasti, pravosuđa i kriminala ima dugu tradiciju, podvučenu žuto.

U vreme vladavine Slobodana Miloševića mafijaški gangovi su se raširili celom Srbijom. Narko dileri, šverceri nafte i duvana, reketaši i lopovi su imali podršku policije, pravosuđa i medija, ali morali su da se drže svog podzemnog resora. Za političke potrebe, ponekad bi bio upotrebljen neko od njih, poput Arkana, ali i to je bilo pod strogom kontrolom njegovih tvoraca iz Državne bezbednosti.

Kriminalni talog se s dna podigao posle petooktobarskog puča. Zoran Đinđić nije znao u šta se upušta, s kim ima posla. Iskoristio je kriminalce da bi došao na vlast, a nije znao kako da ih obuzda. Đinđić se držao devize "guske su spasile Rim, ali kasnije nisu vladale njime". Lepo rečeno, s tim što surčinski i zemunski razbojnici i njihovi ortaci iz "crvenih beretki" nisu bili guske, nego gladni vukovi koji žele svoj deo plena.

Đinđić je, preko svog kuma Dragoljuba Markovića, vlasnika "Krmivo produkta", uspostavio saradnju sa Ljubišom Buhom Čumetom i Miloradom Ulemekom Legijom. Najopasnijeg u tom društvu, Legiju, držao je uz sebe. Obećao mu je proviziju u prodaji "Telekoma" jednoj grčkoj kompaniji. Dok posao nije propao, trajala je idila. Čumeta, šefa surčinskog klana, Đinđić je poverio Vladimiru Bebi Popoviću. Posle deobe "surčinaca", zemunskog bosa Dušana Spasojevića Šiptara dobio je na vezu Čedomir Jovanović. Greška do greške.

Šta ga je snašlo, Đinđić je shvatio kad je Čume upao u zgradu Pinka i zarobio Željka Mitrovića. Premijer, koji se tada nalazio u inostranstvu, naredio je da policija uhapsi Čumeta i sve njegove vojnike, koji su u nekoliko džipova opkolili Pink. Ne samo što nije uhapšen, Čume nikad nije ni odgovarao za taj prepad.

U Pink je došao Beba Popović, nagovorio je šefa surčinaca da se smiri i oprosti Mitroviću, pa će se sve lepo zaboraviti. Tako je i bilo. U poslovnom partnerstvu s pojedincima iz vrha DOS-ove vlasti, Buha je postao "kralj asfalta". Umersto kriminala u privatnom, počeo je da se bavi kriminalom u državnom sektorom.

U Surčinu je pravio hepeninge za izabrano društvo, premijera Đinđića, njegovog potrčka Gorana Vesića, načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića, brojne tužioce, sudije, advokate i policijske oficire.

U leto 2002, kad je Legija digao u vazduh mašine "Difens Rouda" i izvršio atentat na Čumeta, još dok su mu meci leteli oko glave, skriven iza bagera, surčinski bos je u pomoć pozvao Bebu Popovića. Nije zvao policiju, nego konobara na funkciji šefa Biroa za komunikaciju. Znao je ko je pravi vladar Srbije.

To je znao i Čedomir Jovanović, zato nije mario za Đinđića. O tome je svedočio Miroslav Mišković 2007. godine, kad se uplašio da će ga Jovanović oteti, strpati u šahtu i uzeti milionsku otkupninu. "Ja znam šta mi je premijer rekao, ja sam svedok njegovog ogorčenja što ne uspeva - ni kaznama, ni pretnjama, ni prekidom prijateljstva i kontakta - da sebi bliskog, mladog saradnika odmakne od mafije", tvrdio je Mišković.

Nije jedini, mnogo je svedoka Jovanovićeve bliskosti sa zemunskim klanom, a tragovi su ostali i u zapisnicima sa suđenja za ubistvo Đinđića, u izjavama svedoka saradnika koji su opisivali kako je Spasojević poklanjao Jovanoviću satove i ogromne količine novca.

Dragoljub Marković je uvukao Đinđića u surčinsku mafijašku mrežu, a drugi kum, Miodrag Kostić, nabacio mu je na leđa teret novosadskog narko bosa Nenada Opačića, vođu veterničkog klana. Nenad Čanak je u intervjuima tvrdio da je "Opačić jedan od nas, naš saborac". To je dokazivao pričom da je Opačić bio najzaslužniji za Đinđićev bezbedan povratak u Srbiju 1999. godine.

Đinđić je već 17 godina u Aleji zaslužnih građana. Beba Popović i Čeda Jovanović su uz Vučića. Tu je bio, dok ga bolest nije sputala, i Miodrag Kostić. Krmivoje Marković okajava grehe. Pustio je bradu, obukao monašku mantiju i imanje u Surčinu pretvorio u neku vrstu laičkog manastira.

Vučić ide Đinđićevim stopama. Okružio se predstavnicima političkog krila surčinsko-zemunskih mafijaša, a vlast je podelio s kolegama iz naprednjačkog kartela. Ulogu Čumeta uzeo je Zvonko Veselinović, novi "kralj asfalta". Bratislav Gašić, Zaltibor Lončar, Darko Glišić i Branko Malović kontrolišu lokalne gangove. Na isti način, pod zaštitom političara, policije i pravosuđa, napredni kriminalci pljačkaju Srbiju kao što su to radili i njihovi idoli iz prethodne razbojničke generacije.

Sve što aktuelni opozicionari, ponikli u DS-u, mogu da prigovore Vučićevom kartelu, ima žuto poreklo. Lutovac, Đilas i Jeremić nisu lično opterećeni tim nasleđem. Nisu učestvovali u tom delu istorije Demokratske stranke, ali nisu se ni potrudili da se distanciraju od partijskih drugara prljavih ruku. Nije dovoljno kritikovati Bebu Popovića zbog brutalnih medijskih manipulacija i Čedu Jovanovića zbog pristanka da glumi podobnog opozicionara. Zločini, koji su obeležili vreme vladavine DOS-a, prošarani grobovima od Novog Sada do Medveđe, zahtevaju pravdu.

Kad preuzme vlast ( ako preuzme), Savez za Srbiju moraće i da kazni naprednjačke zločince. Samo tako može da se prekine kontinuitet propasti u koju je Srbiju uvukla sprega vlasti i kriminala.

Slobodan Milošević je na vlasti proveo 10 godina. Pobedio je samo na prvim višestranačkim izborima, posle svih ostalih vlast je održavao krađom glasova ili kupovinom poslanika. Đinđić i Tadić su išli težim putem. Demokratska stranka nikad nije osvojila većinu na izborima, a na vlasti je provela 11 godina.

Đinđićeva politikantska strategija opevana je stihovima "sad ste se ušemili, pa nema revanšizma, to je kodeks lopova". Na vlast je došao posle Koštuničine pobede, da bi odmah okrenuo ćurak naopako. Nije mogao da sarađuje sa Koštunicom i DSS-om, ali jeste s beznačajnim i pohlepnim parazitima poput Dragana Veselinova, Momčila Perišića i još desetak njih, koji, svi zajedno, ne bi mogli da preskoče cenzus. Pored toga, napravio je i svoju privatnu opoziciju. Iz parlamenta je izbacio poslanike DSS-a, nervirali su ga kritikom glasanja iz Soluna i Bodruma. Mnogo uspešnije je sarađivao s poslanicima Stranke srpskog jedinstva i dve frakcije Socijalističke partije Srbije, naročito s onom koju je predvodio Branislav Ivković, organizator izborne kraće 1996. godine.

Boris Tadić nije menjao taj sistem. Ni on nije mogao s Koštunicom, bliži mu je bio Ivica Dačić, s Palmom, koferom, Vladom Zagrađaninom, Nemanjom Đorđevićem, Brankom Ružićem, Mišom Bananom, braćom Tončev i takvim tipovima. Glasači DS-a su u parlament uvodili Rasima Ljajića, SPO i druge abonente Metjua Palmera.

Taj model ponašanja primenjuje Vučić. Na vlast je došao zahvaljujući izbornoj pobedi Tomislava Nikolića, koga je, na prvoj krivini, gurnuo u prošlost. Vučić odbija saradnju s normalnim ljudima, naziva ih lopovima, banditima i reketašima, a poslaničke mandate deli Vulinima, Karićima, Rističeviću, čak i avetima prošlosti iz pokojnog SPO-a i naslednicima Arkanove Stranke srpskog jedinstva.

U SNS-u je i Branislav Ivković, čija doskorašnja supruga Biljana Popović Ivković ima status najagresivnije i najprimitivnije naprednjakuše. Za prljave radove Vučić koristi političke svaštočinje nalike sebi: Šešelja i Vacića, pa i bivše dosmanlije Čanka, Jovanovića i otpadnike iz DS-a i DSS-a...

Diktatoru u jedra, a i još ponegde, duvaju i pripadnici napredne frakcije DS-a. Na nedavnoj konvenciji Saveza za Srbiju, kojom je najavljena kampanja bojkota izbora, govorio je i Slobodan Samardžić, bivši potpredsednik DSS-a i ministar za Kosovo i Metohiju, a danas predsednik Državotvornog pokreta Srbije. Samardžićeva pojava je sablaznula žute evroatlantske fundamentaliste, najviše Dragana Šutanovca.

- Slobodan Samardžić, onaj što je sa Koštunicom rušio Đinđića, podržavao JSO, onaj što je odobravao kad je Jočić rekao da od demokrata treba napraviti sanitarni otklon. E, da, taj Slobodan!!! Čeka se Koštunica, pa Amfilohije, a tu su negde Nalić, Tomić... Slično se sličnom raduje - napisao je Šutanovac na Tviteru, gde i inače botuje protiv Đilasa, Bastaća, Jeremića i ostalih članova Saveza za Srbiju.

Samo Šutanovac može u tako malo reči da prezentuje tako veliko licemerje. Smeta mu profesor Samardžić, asocira ga na JSO. Nije mu smetao Dragan Marković Palma, nekad najbliži saradnik Željka Ražnatovića Arkana. U Jagodini, kod Palme, Šutanovac je bio rado viđen gost na kik-boks turnirima, a i u vladi Srbije. Nije dobar mitropolit Amfilohije, nosi drveni krst, a ne zlatni kao braća Rutović, Šutanovčevi poslovni partneri. Ne valja ni general Tomić, nije ni za prineti slobističkom udbašu Stevanu Nikčeviću, ekspertu za čerupanje SDPR-a. Ipak, u pravu je Šutanovac kad kaže da se sličan sličnom raduje. Baš kao što se Šutanovac radovao istorijskom pomirenju sa SPS-om, pomoću koga je dobio šansu da postane ministar odbrane.

Vučić je zaustavio proces demokratizacije srpskog društva, ali to je uradio Đinđićevim i Tadićevim metodama.

Đinđić je u vlast uveo belosvetske "ekonomske stručnjake" Božidara Đelića, Gorana Pitića i Aleksandra Vlahovića, dao im je šansu da unište srpsku privredu i napune svoje džepove. Đelić je dokazivao da se žrtvuje za Srbiju tako što spava na tetkinom kauču, a širio se u luksuznoj vili na Senjaku, koju je platio 2,5 miliona ko zna čijih evra.

Uz tetkinu pomoć okućio se i Vulin, malo na Zvezdari, malo više na Dedinju. Koliko je sve isto, ličnim primerom ilustruje Siniša Mali. U vreme DOS-a, s pozicije direktora Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju u Agenciji za privatizaciju. Transferom u SNS nastavio je istu vrstu posla, koja će svoj epilog kad-tad dobiti na sudu.

Za osam godina vladavine, naprednjački kartel je iznedrio plejadu fascinantnih lopova, secikesa i prevaranata. Primitivci su napustili poštene poslove limara, automehaničara i konduktera, pa se prihvatili pljačke javnih resursa. Preko noći su stekli enormnu imovinu.

Od mesečne plate od oko 800 evra uspeli su da uštede za kupovinu stanova za po 200.000 evra, pa naviše. Uz šampione bahatosti, kao što su Zorana Mihajlović i Biljana Popović Ivković (nedavno je u centru Beograda, u Resavskoj ulici, kupila stan vredan 400.000 evra), ističu se i mali miševi, poput Dejana Matića, gradonačelnika Zemuna.

Bivši Vučićev šofer već je napunio imovinsku kartu kućama, lokalima, njivama i voćnjacima. Pre neki dan, Matić je organizovao rođendansku proslavu svom sinu. Dvogodišnji princ je drhtavim prstićima čašćavao muzikante sa po 50 tatinih evrića.

Naprednjaci su zadržali stari sistem taljenja. Kao i njihovi prethodnici, i oni se ugrađuju u sve poslove. Nikola Džomba, bivši nezvanični gospodar Kule, javno je, na konferenciji za medije, opisao kako ga je reketirao Goran Ješić, visoki funkcioner DS-a. Džomba je podneo zahtev za subvencionisanje Razvojnom fondu Vojvodine. Tražio je 40 miliona dinara za protivgradnu odbranu i sistem navodnjavanja. Prikupio je svu potrebnu dokumentaciju, ali nije naišao na razumevanje. Za pomoć se obratio Ješiću.

- Nisi mali, znaš kako se to radi. Daj mi 50.000 evra i dobićeš subvencije - rekao mu je Ješić.

Džomba je optužbe izneo javno, a mogao je i da ih okači svom mačku o rep, dođe na isto. Iako i danas ima poslanički mandat ispred Demokratske stranke, Ješić je zaštićeno lice. Štiti ga gazda Predrag Ranković Peconi, koji uredno plaća reket Vučiću. Dok je potreban Peconiju, Ješić je nedodirljiv za zakon.

U Ješićevom stilu, tzv. biznismena Milojicu Markovića reketirao je Dejan Anđus. Preko svog najboljeg prijatelja, Aleksandra Vučića, Anđus je nabacivao poslove Markovićevoj firmi "Europark". U rekordnom roku je, prema Vučićevoj preciznoj računici, na ime provizija uzeo 1,5 milion evra.

Kad je preterao i počeo da ih ofira u medijima, Milojicu i Aleka, vođa je drugara strpao iza rešetaka, na hlađenje. Pritvor je pedagoški delovao na Anđusa. Smirio se, revidirao je stavove i nastavio da hvali Vučića. Ako ništa drugo, bar može da se pohvali kako je zgrnuo neuporedivo veće pare od mnogih dosmanlija.

Skromni Miroljub Labus je, kao potpredsednik vlade, nabacivao poslove "Eriksonu", za šta je nagrađen sa samo 13.000 evra. Nešto uspešniji je bio Slobodan Milosavljević, Tadićev "ministar za Deltu".

Kao u međunarodoj politici, domaćem međustranačkom spletkarenju i otimanju javnih resursa, naprednjaci kopiraju "žuto preduzeće" i u odnosu prema medijima.

Informativni program RTS-a, dok ga je uređivala Bojana Lekić nije bio ništa normalniji od ovog koji kreira Nenad Lj. Stefanović. Lekićka je od Srbije skrivala istinu o Ulemeku, Buhi i Spasojeviću, kao danas Stefanović o Zvonku Veselinoviću, Zelji Milojeviću ili Petru Paniću.

Pre 20 godina Željko Mitrović je radio isto što i sada radi, pod kontrolom istog medijskog kerbera Bebe Popovića, samo za drugog gazdu.

Duga je lista Đinđićevih medijskih saradnika, koji su se udomili kod Vučića. Istim lažima ulepšavaju stvarnost i kreiraju bajke o reformama, oporavku, uspehu, budućnosti koja samo što nije stigla.

U vreme DOS-a nijedan režimski medij nije hteo da objavi oglas Jove Ćuruvije, koji je javno optuživao Đinđića za opstrukciju istrage ubistva njegovog brata Slavka Ćuruvije.

U vreme SNS-a, režimski mediji ne smeju da objave kritiku sramnog sudskog postupka za atentat na vlasnika Dnevnog telegrafa, koji je montirao Vučić, kako bi oprao savest.

Kad god danas Vučić slaže, to je samo eho Dinkićevog obećanja da će svi građani dobiti hiljadu evra od privatizacije.

Na toj laži Tadić je pobedio na predsedničkim izborima 2008. godine.

Ulogu medijskog dželata u vreme DOS-a imao je Branislav Lečić. Kao ministar protiv kulture i informisanja zabranio je rad nekoliko medija. Sudovi su kaznili Republiku Srbiju, ne i Lečića. Zbog kršenja zakona on nije ni pozvan na odgovornost, ali jeste u Savez za Srbiju. Na nedavnoj konvenciji u beogradskom Domu sindikata, Lečić je sedeo u drugom redu, spreman da se opet uvali u ministarsku fotelju i nastavi gde je stao.

Na spisku naprednjačkih zločina, zloupotreba i prevara nalaze se i ostali žuti artefakti. Nebojša Stefanović ima lažne diplome, baš kao i bivši članovi predsedništva DS-a Jelena Trivan i Aleksandar Šapić. Demokratska stranka je stvorila javne izvršitelje, komunalnu policiju i druge parazitske sisteme za pljačku i torturu građana.

Mladi i obrazovani ljudi beže iz Srbije. Beže od naprednjačke vlasti, ali i od beznađa, koje je stvoreno uverenjem da su svi političari isti, bez obzira da li su podvučeni crnom, crvenom ili žutom bojom.

U ostavinskoj raspravi, posle smrti Nenada Bogdanovića, demokratskog gradonačelnika Beograda, naslednici su podelili imovinu zatečenu na 18 bankarskih računa i u četiri sefa. Vreme je da se u Srbiji sprovede ostavinska rasprava u kojoj će naslednici pokojne Demokratske stranke dobiti obavezu da izađu iz začaranog pljačkaškog kruga i naprave sanitarni otklon od prošlosti koja traje. Tu obavezu, pre svih, imaju Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Zoran Lutovac.

Od njihove volje i snage zavisi da li će Savez za Srbiju uspeti da, posle pada Vučića, promeni zločinački sistem.