Očekuje nas velika nesreća, glad i siromaštvo

A šizofreni diktator nastavlja da obećava

Režim se hvali praznom kasom, odnosno minimalnim (kako oni tvrde) padom BDP-a od 3 odsto, što je u realnim parama oko, 1,7 milijardi dolara. Za siromašnu Srbiju enormna cifra. U svom bunilu Aleksandar Vučić najavljuje investicije u visini od oko 10 odsto godišnjeg BDP-a bez da postoje realni planovi gde te pare nabaviti i u šta je najbolje investirati ih. Po običaju većina će biti potrošena na besmislene projekte poliranja imidža vlasti, veliki deo će se zalepiti za prste političara, a samo mali deo će se korisno upotrebiti. Srbija i dalje živi od jednog do drugog lažnog obećanja klike na vlasti.

Milan Malenović

Dobra strana informacije kako će nam bruto domaći proizvod ove godine pasti za 3 odsto je to da uopšte imamo BDP i da nam privreda nije u potpunosti do sada opljačkana, već je ostalo nešto malo i da korona virus upropasti. Srbija, naime, ima tako mizeran BDP da je svaki njegov pad u stvari ceđenje vode iz suve drenovine.

Po zvaničnim podacima Međunarodnog monetarnog fonda pre korona krize naš BDP je ove godine trebalo da iznosi 55,437 milijardi američkih dolara, odnosno po glavi stanovnika 7.992 dolara. Po tome smo negde na sredini liste zemalja u okruženju: iza nas su Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija, Albanija i nepriznata država Kosovo.

Nekada smo u Rumuniju putovali da bismo se za par najlon čarapa ili farmerice ludo provodili celu noć. Danas je BDP po glavi stanovnika Rumunije skoro duplo veći od našeg: 13.414 dolara. Hrvatska je ubedljivo ispred nas sa BDP-om od 15.646 dolara po glavi stanovnika, a bolja je i Bugarska sa 10.133 dolara. Ovako bi bilo da nije bilo epidemije, a posle svega naš BDP će u odnosu na pomenute susede najmanje pasti, ali kod njih još uvek ima šta da se uzme - nama su džepovi ionako prazni.

Najava države kako će, navodno, uložiti 5,2 milijarde dolara (u drugoj verziji: evra) u obnovu privrede je još jedna od naprednjačkih farsi. Mi te pare nemamo, a kako stanje stoji na svetskim berzama sve je manja verovatnoća da ćemo imati i od koga da ih pozajmimo. Osim toga, te pare ne bi ni bile potrošene na investicije, već na predizbornu kampanju u kojoj bi se život u Srbiji obojio u šarenoliki kolorit, umesto u realno sivilo do potpunog mraka.

Da je upravo ovo namera Vučićevog režima vidi se iz upoređivanja stavki koje su planirane za isplatu. Srbija još uvek živi od poljoprivrede, a ova privredna grana je ruinirana ograničenjima za vreme vanrednog stanja: od zabrane izlaska u polja za vreme policijskog časa, pa do zatvaranja pijaca u najvećim gradovima. Za obnovu celokupne poljoprivrede vlada je planirala da izdvoji manje od 25 miliona evra.

Sa druge strane, da bi se dodvorio biračima režim planira da svakom punoletnom građaninu pokloni po 100 evra, što će nas koštati preko 600 miliona evra (procene broja punoletnih građana u Srbiji su protivrečne i variraju od zavisnosti kako režimu najviše odgovara).

Dakle, za popravku imidža propale vlasti biće izdvojeno preko 20 puta više nego za najbitniju granu srpske privrede!?!

Da obratimo malo pažnju na onih obećanih 100 evra po stanovniku, a što se u ekonomiji zove „novac iz helikoptera". Režimski ekonomisti smatraju da će se na ovaj način pokrenuti potrošnja, što bi dovelo do povećanja proizvodnje i do obnove privrednih aktivnosti. Greška!

Novac će prvenstveno biti utrošen na plaćanje najosnovnijih dugova koje je stanovništvo akumuliralo za vreme privredne obamrlosti tokom vanrednog stanja, kao što su računi za komunalije, struju i telefon.

Ko ne plati te račune biće kažnjen ili prekidom pružanja usluga, ili slanjem izvršitelja da mu otme ono malo što još ima.

Od toga privreda u sušini ništa neće imati, a kako su pomenuti poverioci u većini preduzeća u državnom vlasništvu, „novac iz helikoptera" će se samo iz jedne budžetske stavke preseliti u neku drugu. Država, dakle, na ovaj način ništa ne gubi, a režim ima besplatnu reklamu kako je, navodno, human i posvećen dobrobitu naroda.

Postoji još jedan problem kod ovakvih donacija na koje režimski ekonomisti ne žele i ne smeju da ukažu. „Novac iz helikoptera" po pravilu povećava inflaciju. Za razliku od evra ili dolara, dinar nema na koga da prebaci inflatorni teret: naša inflacija je samo naša.

Veliki nedostatak naše privrede je što ona nije obamrla u ovoj krizi, ona je i pre nje potpuno izumrla. „Novac iz helikoptera" uložen u potrošna dobra odlazi ne našim, već inostranim privrednicima od kojih ćemo tu robu da nabavljamo.

Pošto je trenutno nema na zalihama, već će tek biti naručen, u prvom momentu će se na tržištu pojaviti gomila novca za koje neće biti dovoljno robe, a to neminovno vodi u inflaciju i porast cena, što će veoma brzo istopiti ne smao tih 100 evra poklona, već i plate koje neće rasti istim tempom.

Srbija je ne tako davno okusila šta znači hiperinflacija i ponavljanje takvog scenarija joj nije potrebno. S obzirom da su na vlasti isti oni koji su nam devedesitih podarili najveći u istoriji Evrope inflatorni udar, i njihovi učenici, teško da možemo da očekujemo da će ovoga puta uspeti da izbegnu inflatorne zamke.

Međunarodna ekonomska kretanja nam takođe, ne idu na ruku. Mi nismo zemlja u koju stranci rado investiraju: sve naše strane „investicije" se svode na to da stranci ovde troše novac koji im mi dajemo iz budžeta. To nije priliv, već odliv sredstava.

Osim toga, u svetu su najtraženije mogućnosti za plasman kapitala kroz berzanske poslove. Naša berza je mrtva već godinama, a ni zaštitne mere za uloženi kapital nisu razvijene, tako da sa te strane ne možemo ništa da očekujemo. Ostaje nam samo mogućnost klasičnog zaduživanja, ali s obzirom da će ceo svet krenuti u uzimanje kredita, za nas će ostati samo mrvice.

stanju u našoj privredi dovoljno nas informiše odnos cena goriva kod nas i u svetu. Na dan 20. aprila prvi put u istoriji je cena barela nafte na svetskom tržištu pala na jedan dolar po barelu, a za pojedine sorte je bila čak i negativna cena (prodavac je kupcu plaćao da preuzme naftu).

Nasuprot tome, kod nas se najavljuje poskupljenje svega, pa i goriva. Država mora kroz nenormalno povećanje akciza da nadoknadi fiskalni minus nastao privrednom neaktivnošću, kao i izdatke za revitalizaciju privrede. Cena goriva utiče na cene svih ostalih proizvoda, tako da će i ovo biti jedan od inflatornih zamajaca.

Evropska komisija i većina značajnih ekonomskih instituta u svetu upozoravaju da će najveći udar privredne krize posle epidemije doživeti zemlje u razvoju: bogati imaju dovoljno sredstava da se brzo izvuku, a siromašni nemaju šta više da izgube, što je i naš slučaj.

Vlasnici kapitala će sa svoje strane prvenstveno ulagati u najrazvijenije privrede, jer su tamo investicije najsigurnije. Posle će redom ići na niže, pa ćemo u nekom momentu i mi doći na red. Ne treba, međutim, da se nadamo nekim značajnim investicijama.

Posle epidemije svet više neće biti isti, kao što je bio pre nje, u tome se svi slažu. Stara Evropska Unija odlazi u istoriju. Nova će biti daleko manje centralizovana, države članice ponovo dobijaju visok stepen suvereniteta. Međusobne granice će ostati zatvorene još izvesno vreme - češki predsednik je upravo najavio da namerava da za još godinu dana produži ograničenje prelaska granice.

Ovo znači za Srbiju ne samo smanjenje trgovinskih mogućnosti, već i povratak armije naših pečalbara koji su na crno, ili sa kratkoročnim dozvolama boravka radili u zemljama Evropske Unije. Zafaliće nam njihove donacije rodbini u Srbiji, ali će oni biti i dodatni pritisak na ionako krhko tržište rada.

Umesto pripremljenog plana „pomoći" privredi, koja će se svesti opet na „mazanje repa masnoj guski" za nas, s obzirom na stanje naše privrede i tržišta, pametnije bi bilo masovna državna finansijska pomoć mikro i malim preduzećima koja se prvenstveno bave proizvodnjom. U to spadaju i poljoprivredna dobra. Tek na kraju treba razmišljati o davanju subvencija velikim industrijskim pogonima.

Velikim trgovinskim lancima ne treba davati nikakve subvencije niti pomoć: oni mogu da se na tržištu nametnu zdravom cenovnom politikom kojom bi privukli kupce.

Pomoć stranim „investitorima", kakva je do sada praktikovana, je potpuno besmislena. Sve što oni donesu su montažno-demontažni uređaji i oprema koji mogu za kratko vreme, često u toku jednog vikenda, da budu razmontirani i prebačeni na novu lokaciju na drugom kraju sveta. Da se to ne bi desilo država je primorana da im stalno izlazi u susret i zadovoljava njihove prohteve, postajući vremenom njihov talac. Investiranje u mikro i mala preduzeća je već sa te strane daleko pametnije.

Da se samo podsetimo: pre nekoliko godina Aleksandar Vučić je u nekom nastupu ludila obećavao veliki investicioni ciklus od 10 milijardi evra u roku od pet godina. Od tih para ni centa nismo videli, a sada lupamo glavu gde naći i pare da se pokrije rupa koju je nenadano ostavila za sobom pandemija korona-virusa.