Natrag

Feljton

Ubistvo Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević (7)

Upad u nemački konzulat

Ovo dvostruko ubistvo, delo brozovskog iseljeništva, izraz dna srpskog društva, nije ono što sme da uđe u povest koja bi se ostavila našoj deci. Odbegli od Broza, oni su Broza nosili sobom. Sam zločin po sebi je jedan od mnogobrojnih zločina dece brozovskog vremena. Kao takav pre pripada brojevima nego nekom posebnom predmetu istraživanja. Ono što ovaj zločin čini posebnim je ubistvo male nevine devojčice, Ivanke Milošević, koja je u to vreme imala devet godina. Njena glava je bila razmrskana, a telo izbodeno noževima. To je što čini ovaj zločin posebnim, čime se ovaj zločin razlikuje od mnogobrojnih brozovih zločina koje je Broz doneo sirotinji. Ubijena je bila devojčica.Nevino dete je platilo glavom obračun između jednog nadrilekara, jednog nesveštenika, nekolicine besposličara, promašenih ljudi, jednog ratnog zločinca, društvenog dna Brozovog nevremena, sa blagoslovom Brozovih diplomata. Objavljujemo izvode iz knjige Mihaila Šaškijevića, uz njegovu saglasnot, o događajima koji nisu poznati srpskoj javnosti, a koji osvetljavaju ubistvo književnika Dragiše Kašikovića i njegove kćerke, kao i opis delovanja srpske emigracije oko SNO u Americi

Mihajlo Šaškijević

Kada su nemački teroristi iz grupe Baden-Meinchof bili 1978. godine uhvaćeni u Dubrovniku, Nemci zatraže njihovo izručenje. Brozovci iskoriste taj zahtev i postave protuzahtev tražeći da se neki jugo-teroristi izruče njima. U prvi mah Nemci uhapse Stipu Bilandžića . Dva Hrvata u Čikagu (Mile Kodžoman, star 31. godinu iz Dervente i Božo Kaleva, star 36. godina, iz Livna) se odluče da Stipu oslobode.

Sa oružjem 29.V.1978 godine upadnu u nemački konzulat u Čikagu. Konzula, njegovu ženu i malodobnu ćerku zatvore u jednu sobu i zatraže da razgovaraju za Stipom koji je bio u zatvoru u Nemačkoj. Nemci im to odmah dopuste. Možda su predložili Stipi Bilandžiću da ako on želi oni će napustiti konzulat pod uslovom da Nemci njega, Stipa Bilandžića, puste na slobodu. Zna se da su između ostalog rekli: „ Samo mi reci ja ću ih sve baciti kroz prozor." Izgleda da im je Stipe oštrim glasom uz reči koje ne bi bilo poželjno da se ovde iznesu, rekao da odmah napuste nemački konzulat i da odu kući. Kući nisu otišli, nego su otišli u federalni zatvor. Sa njima je otišao i Vinko Dizdar, kao saučesnik.

Jedan Hrvat zdrave pameti (a i toga u iseljenistvu koji put ima) je postavio retoričko pitanje: "Švicarska nema ni more, ni rudna bogatstva, ni plodne ravnice. Hrvatska ima i more i rude i plodne ravnice. Međutim Švicarska je jedna od najbogatijih zemalja sveta, a Hrvatska je puka sirotinja. Što Švicarska ima, a što Hrvatska nema?" Onda je isto tako retorički dao tačan odgovor: "Pamet, to je što Švicarska ima. Pamet, to je što Hrvatska nema."

Pošto Nemci nisu podneli tužbu, hrvatski borci nisu mogli da budu suđeni za nasilje nad službenicima nemačkog konzulata. Osuđeni su samo za nasilni upad sa američke teritorije u nemački konzulat. Mile Kodžoman je proveo dve i po godine u zatvoru, a Božo Kaleva samo godinu i šest meseci. Vinko Dizdar je oslobođen optužbe, jer on (kao) nije učestvovao u tome nego im je (samo) donosio hranu.

Dok su čekali na sudjenje sretnu se u federalnom zatvoru Stojko Kajevski i Vinko Dizdar. Kajevski prihvata da da intervju za "Hrvatski Tjednik", list Luburićevih sledbenika (najkrvavijih ustaša), koji uređuje Dinko Dedić u Australiji. Intervju je bio objavljen 19 rujna 1980 godine. Stojko priča Luburićevcima o potrebi rušenja Jugoslavije: "Ja sam uvek bio na stanovistu da Jugoslavija mora da se ruši. Kada je bio na stanovištvu da je potrebno da se nešto i gradi? Kao celina, slično kao kada slobodni žele da ruše robijašnicu; nije moguce da neko kaže ja ću da srušim samo jednu ćeliju da bih oslobodio samo svog prijatelja ili rođaka." Kasnije se nadopunjuje: "Rušenje Jugoslavije "DA". Građanski rat "NE"!"

Nikada se ni jedna razumna bilo srpska, bilo hrvatska grupa nije ogradila od ovih ljudi.

Nezavisno od rada članova organizacije SOPO, detektivi su i dalje posmatrali Nikolićeve. Svedoci su rekli da je na jednom parastosu Ivanki i Dragiši, na koje je svake godine dolazilo sve manje i manje posetilaca, Đorđe Nikolić rekao sa tužnim izrazom lica: „Nije mi žao za tog ludaka, ali zašto je ubio (jednina, ne monožina!) devojčicu..."

Tokom 1982. godine Sefer dolazi pred iseljenike sa dobrom vešću. Objavio je prijateljima da su neki arapski šeici koje je on lečio u Londonu njemu ponudili oko sto miliona dolara sa niskom kamatnom stopom. On može da taj novac uloži u američke poslove sa visokom kamatnom stopom i da sa tom zaradom „podigne srpske manastire po celoj Americi."

Da bi se to učinilo potrebno je da se plate advokati koji za te usluge traže oko sto dvadeset tisuća dolara. „Ako mi pozajmite te pare posao je siguran." Nije poznato da je Sefer ikada bio u Londonu. Zapravo otišao je samo do Njujorka. Iseljenici su mu turali novac u ruke da bi se „podigli srpski manastiri po celoj Americi", odnosno da bi i oni dobili nešto od razlike u kamatnim stopama.

U prvi mah niko nije obratio pažnju na taj novi „posao dr. Sefera". Međutim nešto kasnije on prijavi bankrotstvo za dugove u visini od oko 360.000 dolara. Ostao je dužan 25.000 dolara za izdržavanje svog vanvračnnog detetra , kuća mu je bila prezadužena tako da mu je ćerka ostala bez krova nad glavom.

Ženu koja je živela sa njim i koju je koristio kao sluškinju u svojim lekarskim uredima je takoreći isterao na ulicu. Spisak poverilaca je više nego žalostan: njegovi najbolji prijatelji, starci bez ušteđevine, neka mala apoteka za neku sitnu sumu, neplaćen porez za tri godine i tako dalje. (Kao uzgred može da se napomene da je Sefer ženu koja je živela sa njim vodio u Vašington, gde ju je pred naivnim Srbima predstavljao kao ženu nekog senatora koja mu je „kao što vidite švalerka".

Kao da će preko nje američki Senat osloboditi Srbiju. I to Srbi ozbiljno prihvataju.)

Posle ovoga ljudi su počeli da se pitaju u čudu šta se to zbilo. Prijatelji iz Njujorka su rekli da je Sefer išao gradom potpuno izgubljen, da nije znao šta govori i gde se kreće. Nije imao novaca ni da plati sebi večeru.

Vidak Ćelović je ponudio Seferu da sa tim „advokatima" pregovara njegov sin koji je bio američki advokat, ali Sefer je to odbio. Zatim je Vidak Ćelović razgovarao sa „posrednikom" tih šeika koji se predstavio kao nemački pukovnik u mirovini. Zvao ga je iz Njujorka, govorio je engleski sa stranim naglaskom. Uveravao je prijatelja da je novac sigurno uložen.Tog pukovnika niko nikada nije video, niti se o njemu bilo šta zna. Niko ne zna da je Sefer ikada bio tužen za neke greške na lekarskom polju (malpractise), što znači da mu novac nije bio za to potreban. Iseljenici su rekli da je Sefer bio prevaren. Detektivi kojima je to rečeno su bez razmišljanja uzviknuli: „Ucena."

Ko je mogao da ga uceni i zašto?

Postoje dve mogučnosti. Jedna je da su ga ucenili udbaši koji su znali sve ono što je svojevremeno Brozov konzul Branko Lakić javio predpostavljenima u Beograd.

Druga mogučnost je da se Sefer zapetljao sa nekim mafiozima koje je on pokušao da nadmudri. Sa njima nije bilo šale i oni su mu ispraznili novčanik.

Sefer, iako predsednik Srpske Narodne Odbrane nije došao na kongres koji je održan u leto 1984. godine. Izgovorio se bolešću. Za novog predsednika Srpske narodne odbrane bude izabran Vukale Vukotić. Tvornički radnik, čije obrazovanje je bila srednja škola u Crnoj Gori i jedna godina studija prava u Beogradu bez i jednog položenog ispita. Oženjen u Jugoslaviji pre rata, gde je za vreme rata silom prilika ostavio porodicu, da bi se kasnije u Italiji oženio sa Italijankom, bez da je ikome poznato da se razveo od prve žene. Pored toga što je Vukalu Vukotiću nedostajalo osnovno poštenje on je bio u osnovi „crnogorski zeleni" koji se nije uopšte osećao kao Srbin. Sefer je tog čoveka, dobro znajući ko je on i kakav je on, svojevremeno progurao na mesto podpredsednika Srpske narodne odbrane.

Za vreme Vukotićevog predsednikovanja nestaje arhiva Srpske narodne odbrane, veći deo zapisnika i biblioteke. Navodno sve papire, koje su mogli, su prodali nekom čoveku za otpad (recycling). Blagajničke knjige su nestale, nije se znalo ko šta uzima, gde šta ide. Fondovi Đure Đurovića, Draže Mihailovića i Save Bankovića u kojima je prema pisanjima „Slobode" bilo nekoliko tisuća dolara (4.X.1974, 31.I.1975, 7.II.1975, 18.VII.1975, 19.XII.1975, 5.III.1976) su jednostavno nestali. Slovoslagačka mašina je premeštena u Vukotićevu kuću gde je za honorar njegova ćerka kucala „Slobodu".

Nestala je zastava 51. pešadijskog puka Kraljevine Jugoslavije, koja je data na čuvanje Srpskoj narodnoj odbrani. Zastavu je sačuvao jedan Šiptar. Verno ju je čuvao celo vreme musolinijevske i brozovske okupacije. Zastava je u prisustvu kralja Petra II data lično u ruke Seferu. To je jedina pukovska zastava Kraljevine Jugoslavije koja nije pala Nemcima u ruke.

Zastava je u prvo vreme bila izložena na zidu glavne sale Srpske narodne odbrane. Jedne noći neki Srbin sa neke planine uzme makaze i iz grba Kraljevine Jugoslavije iseče šahovicu (hrvatski deo grba Kraljevine Jugoslavije). Ozbiljni ljudi počnu da protestuju, Sefer se smeje i sleže ramenima.

Nestanak te zastave je zločin učinjem srpskom narodu. Niko nije nikada ne samo pozvan na odgovornost, nego niko nije nikada ništa u vezi toga rekao. To ukazuje na to da u Srpskoj narodnoj odbrani niti je bilo niti ima Srba. Kako je još za Seferovog predsednikovanja oteran Radomir Stevanović koji je kao sekretar Srpske narodne odbrane vodio knjige koliko toliko uredno, to nije bilo čoveka koji bi stao na put delovanju Vukala Vukotića.

Dužnost sekretara je vršio Rade Blagojević, čovek niti pismen, niti za Srpstvo zauzet, a najmanje pošten. Dva siromašna radnika su pod zakletvom izjavila da im je Rade Blagojević uzimao novac da bi im izradio dozvolu boravka u Americi, da im to nije učinio, niti im je novac vratio (Volislav Stojanović za tisuću dolara i Milomir Stevanović za sedam stotina dolara).

Treći svedok, Stanko Jović, piše da je dao Radu Blagojeviću pedeset dolara za upis u Srpsku narodnu odbranu, ali da od njega nikada priznanicu nije dobio. Zatim piše da je Rade krao iz bašte njegovog suseda paprike i krastavce. Nije ni čudo što je Srpska narodna odbrana prestala da bude srpska, da bude narodna, a najmanje srpskom narodu odbrana.

Rade Blagojević je imao vrlo uspešnog sina koji je jedno vreme bio guverner države Ilionois. Sa tog položaja je bio premešten u besplatan stan gde mu je bio plaćen boravak za sledećih 15 godina. Ipak mu se ukazala milost te nije bilo svih 15, ali je bilo podosta. Rade je kao guverner države Ilionois stavio na prodaju („ko mu da više") položaj senatora države Ilinois. Na sreću srpskih iseljenika američka štampa nije nikada objavila da je on „američki Srbin".

Zapravo to i nije bio, niti „američki", a najmanje „Srbin". Ali ipak, što narod kaže, ne pada iver daleko od klade. Đura Radojević je rekao „Vukale je Srpsku narodnu odbranu pretvorio u svoju ličnu svojinu." To je rekao, ali nije ništa učinio da se to spreči.

Posle dve godine Vukotić umre. Od Srpske narodne odbrane nije ostalo ništa osim imena. Srpsku narodnu odbranu je iz temelja morao ponovo da diže doktor Rajko Tomović. Nešto potom umre i Uroš Sefer. Od čega je umro nije nikoga ni zanimalo. Možda samoubistvo (overdose). Da nije umro otišao bi u zatvor.

Dok su svi posmatrali Sefera i njegovo delovanje, niko nije obratio pažnju na delovanje Miomira Radovanovića i na događaje oko njegove krčme. Pre svega Dragica nije više htela da radi u toj krčmi. Rekla je da radi žalosti za izgubljenim detetom ne može više da radi. Međutim ubrzo je našla neki drugi posao. Đorđe je bez reči nastavio da radi kao konobar u toj krčmi. Zašto Dragica nije htela više da radi na tom mestu, a radila je na drugom, dok je Đorđe nastavio tamo da radi? Niko na to nije obraćao pažnju.

Posle nekoliko meseci Radovanović iznajmi krčmu Zoranu Zečeviću i Zoranovom „kumu" Ronu (Rade) Dabižljeviću. Za Dabižljevića kojekako, ali izvesno je da Zoran Zečević nije bio spreman za taj posao. Međutim oni su oko šest meseci vodili posao i onda se razišli. Radovanović je ponovo preuzeo krčmu, da bi posle izvesnog vremena prijavio bankrotstvo i krčmu zatvorio.

Kakav ugovor je postojao između te trojice (Radovanovića, Dabižljevića i Zečevića) nije poznato, ali posle razilaska se pričalo (istinito ili lažno) da je Zoran proneverio neki novac Dabižljevića. Nema podataka da je ta priča tačna, ali ona je postojala i namerno je proturana da bi se zamaglio stvarni razlog njihovog povlačenja iz krčme - pošto su prečistili novac nisu imali razlog da nastave poslovanje.

Zoran se od ranije poznavao sa Seferom. Jednom prilikom, još za života Dragiše Kašikovića, su neki uličari (Demir Sinanbašić, koji se zvao još i Mirsad Demirov, sa svojim drugovima) pokušali da skinu neke delove sa automobila koji su pripadali nekim članovima Srpske narodne odbrane i koji su bili u blizini parkirani. Sefer to dočuje, pozove Zorana Zečevića, da mu pedeset dolara i kaže da uredi da se sve vrati na svoje mesto. Zoran uzme pare i sve je bilo na svom mestu. Uličari su bez pogovora vratili sve što su uzeli.

Zoran ode u Jugoslaviju, zatim učestvuje u prebacivanju narkotika iz Jugoslavije u Švedsku. Bude od švedskih vlasti uhvaćen zajedno sa svojim saradnikom Borisom Rađenovićem. Imali su 996 grama heroina. Zoran bude osuđen na devet godina strogog zatvora. To je bilo u rujnu 1993 godine.

Prijatelji koji su sa njim delili narkotike mu više nisu bili prijatelji. Rođaci nisu bili od pomoći. Advokata nije imao, a krivično zakonodavstvo i sudstvo su bili daleko iznad njegove veštine rasturanja narkotika. Umesto da ostane u Švedskoj gde bi sačeko uslovni otpust, on zatraži da doizdrži kaznu u Americi jer je američki građanin. Šveđani to sa radošću prihvate.

Jednom u Americi, rok za uslovni otpust mu je počeo da teče ne od dana hapšenja, nego od dana kada je došao u Ameriku. Tako da nije nikada stekao pravo na uslovni otpust, te je ostao skoro svih devet godina iza brave. U Švedskoj u zatvoru Kumle, u Americi u zatvoru Marion u državi Ilinois. Oba zatvora su poznata kao najstrožiji zatvori za najgore zločince.

Podaci o ličnosti Zorana Zečevića su nejasni. Niko ne može sa sigurnošću da tvrdi kada i gde je rođen, niti ko su mu roditelji. Jedino sa sigurnošću može da se tvrdi da Zoran Zečević pripada brozovskom kriminalu koji luta svetom sa krivotvorenim dokumentima, tražeći žrtve.

On je navodno peto dete nekih doseljenika iz Peći (koji su opet navodno Crnogorci), ali niko ne može da tvrdi da li su ti ljudi zaista njegovi roditelji, ili su mu oni pomogli da preko njih dođe u Ameriku. Sigurno je da je rođen posle rata (1945 godine), ali tačno kada, niko ne zna. Još manje se zna gde je rođen. Među tim svetom je uobičajeno da se krštenice krivotvore sa namerom da se lakše uđe u neku stranu zemlju.

Nije isključeno da je Zoran Zečević neki rođak koji je podmetnut kao sin bračnom paru koji je imao pravo da svoju decu dovede u Ameriku. Samim tim se dovodi u pitanje i njegova starost.

Tome mišljenju ide u prilog i to da kada je Zoran Zečević dopao zatvora u Švedskoj, njegova braća i sestra nisu pokazali ni malo zanimanja za njegovu sudbinu.

Ovo su činjenice:

Zoran Zečević je vrlo krupan i snažan čovek, visok preko dva metra i težak oko sto i dvadeset kilograma.

Zoran Zečević je bio u Čikagu poznat po tučama i grubostima.

Zoran Zečević je između 1990 i 1991 godine rasturao zabranjenu robu (narkotike) u Švedskoj zbog čega je završio u zatvoru. Nekoliko zadnjih godina (do 2000) je doizdržavao kaznu u US Prison Marion, Ill. Ovo su podaci koje je dao vlastima u Švedskoj: Name: Zoran Zecevic. Date of birth: Feb. 1. 1956. Place of birth: Czech Republic. (Nije isključeno da je Zoran Zečević imao krivotvoreni češki ili slovački pasoš.) Ovo su podaci koje o njemu daje US Department of Justice: Status: CTA from Sweden. Domicile: Des Plaines, Ill. Prisoner number: 04863-000 To be released: Sep. 17. 2000. No parole.

U vreme ubistva Dragiše Kašikovića Zoran Zečević je imao između dvadeset i trideset godina i živeo je u Čikagu.

Miomir Radovanović nije hteo da sarađuje sa detektivima u potrazi za ubicom Dragiše Kašikovića. Radovanović nije hteo da se seti ko su bili tajanstveni gosti koji su posetili njegovu krčmu neposredno posle ubistva nakon ponoći 19 lipnja 1977 godine i zadržavali Dragicu do tri sata u zoru sledećeg dana.

Nekoliko godina posle ubistva Dragiše Kašikovića, Miomir Radovanović je izdao svoju krčmu pod zakup Zečeviću, iako Zečević nije imao nikakvo iskustvo u ugostiteljskoj struci. To takođe ukazuje na činjenicu da Zečević nije u to vreme mogao ne samo da bude „dete", nego ni mladić. Posle nekoliko meseci krčma je bila vraćena Radovanoviću.

Izvesno je da u pitanju nije bilo ugostiteljsko poslovanje nego nešto drugo. Osim prečišćavanja novca ništa drugo ne može da se predpostavi. Zečević se kasnije, u Švedskoj, pokazao kao jedan od takvih ljudi. Sledi da su Zečević i Radovanović imali neke zajedničke interese.

Sigurno je da postoji određeni razlog radi kojeg Radovanović nije hteo da tokom istrage spomene Zečevića vlastima, iako je u pitanju bila nagrada od $ 25,000.- što bi Radovanović svakako zgrabio od bilo koga. Samo ne u slučaju ako bi time mogao da izgubi više nego što bi taj novac vredeo.

Postoji još jedna stvar koja nije do sada bila poznata javnosti. Ubica je iza sebe ostavio jedan trag. Taj podatak je poslužio da se pokaže ko nije ubio Kašikovića, ali nije mogao da pokaže ko ga je ubio. Tako su odmah kao moguće ubice bili odbačeni Mihailo Naumović, Bogoje Panajotović, Stojko Kajevski i Miomir Radovanović. Medjutim taj podatak NE ISKLJUČUJE Zorana Zečevića kao mogućeg ubicu. Zapravo Zoran Zečević je prvi i za sada jedini osumnjičeni čovek koji nije tim podatkom isključen kao mogući ubica.

U prvi mah je bilo nejasno iz kojih izvora je došlo do istražnih organa ime Zorana Zečevića. Tokom vremena to je malo po malo izbilo na površinu. Zoran Zečević je bio zatvorenik u švedskom zatvoru Kumle, gde je bio podvrgnut nizu psiholoških ispita. Ti ispiti su jasno pokazali švedskim psiholozima da Zoran Zečević ima iza sebe barem jedno ubistvo. To je brzo došlo do detektiva policije u Čikagu, kojima sada nije bilo teško da vežu to obaveštenje sa ubistvom Dragiše Kašikovića. Jednom rečju Zoran Zečević je pao na psihološkom ispitu u Švedskoj. On je dorastao srpskom šljamu, ali nije dorastao švedskim psiholozima.

Detektivi su se raspitivali o Zoranu Zečeviću. Žene, pogotovu starije žene, su se vrlo lepo izražavale o njemu. Međutim detektivi su osetili da su ozbiljniji svedoci prestrašeni kada je reč o bilo kome iz porodice Zečevića. Jedna žena je u strahu rekla „Molim vas ne spominjite moje ime. Oni (porodica Zečevića) su razbojnici."

Prvi odgovor na ovo novostvoreno stanje istrage sa namerom da se ovaj zločin prečisti, je bio zahtev nekih Srba da se o ovome ne govori, jer je to „naša srpska sramota" te nije najpodesnije da ceo svet o tome zna. Tačno, ali ako to mi sami ne iznesemo i ne prečistimo, neko drugi će to uraditi.

Uradiće baš onaj koji tim iznošenjem može da nanese još jednu novu i veću štetu Srbima. „Vi prikrivate zločin, jer ste kao ceo narod zločinci." Zašto da se to pripiše Srbima? Bolje je da Srbi sami iznesu i sami prečiste svoj prljež i time spreče druge da to na još veću štetu srpstva učine. Ako nam čak i pođe za rukom da ovaj zločin prikrijemo, on će ipak ostati našoj deci, unucima i pokolenjima. Ako nismo u stanju da deci u nasleđe ostavimo naše uspehe jer ih nemamo, zašto da im ostavimo naše dugove, koji smo sami dužni da za našeg života isplatimo?

Drugi prigovor toj opravdanoj sumnji je bilo šaputanje da je Zoran Zečević bio dete u vreme ubistva. To je proturao niko drugi nego Đuro Krošnjar sveštenik crkve Svetog Vaskrsenja Hristovog. To je bila jedina Srpska pravoslavna crkva o kojoj bi u policiskim stanicama povremeno bilo reči. Sveštenik je govorio svojim vernicima ono što su oni hteli da čuju.

Do sada niko nije dao ni jedan podatak istražnim vlastima o Zečeviću. Zašto njegovi prijatelji čute? Braniti ga u kafani i šapatom nije isto što i dati istražnim vlastima neki određeni podatak koji bi pokazao da Zoran nije mogao da bude ubica.

Pada u oči i to da Đorđe Nikolić, koji je organizator tog krvoločnog zločina, javno ne brani Zorana Zečevića. Kada je ime Zorana Zečevića izbilo na površinu Đorđe Nikolić je zanemeo.

Samim tim Zoran Zečević postaje prvoosumnjičeni kao ubica Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević.

Iako se među iseljeništvom otvoreno govorilo da je Đorđe organizator tog ubistva, Đorđe nije ništa učinio da opovrgne te tvrdnje. Ako bi ga neko upitao za nešto u vezi tog on bi stavio ruke na grudi i rekao da je voljan da se u crkvi na ikoni Svetoga Save zakune da on nije organizovao ubistvo male Ivanke, ne spominjući ubistvo Dragiše Kašikovića.

Đorđu Nikoliću je smetalo da njegove pesmice nemaju ama baš nikakvu prođu na bilo kojem književnom tržištu. Čak ni na književnoj buvljoj pijaci. Kad god bi mu se ukazala prilika pokušao je da nešto učini za svoju književnu mrtvorođenčad. Imao je susret sa Branom Crnčevićem, sa Matijom Bećkovićem i sa Dobricom Ćosićem. Za Branu Crnčevića nije ni važno, njegov ugled neće Đorđe Nikolić moći da učini gorim nego što već jeste. Ali šta da se kaže za dva člana Akademije, bez obzira na koje grane je ta Akademija spala?

Dobrica Ćosić nije znao ko je Đorđe Nikolić. Biljana Šljivić mu ga je podmetnula. Verovatno da je nju Đorđe moljakao, a ona ga se ne malo i plašila. Sa druge strane htela je da se otrese Dobrice, da ne bi gubila vreme sa njim. Neka ga Đorđe vozika i neka mu pokazuje znamenitosti Srba.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane