Pretorijanska garda

Kako je sistem odbrane u Srbiji postao „lična garda" Aleksandra Vučića

Odbrana i poslednji dani

Dok se Aleksandar Vučić doslovno sprda sa Vojskom Srbije, šetajući je svake godine od Pasuljarskih livada do Raške i granice sa samoproglašenim Kosovom pa nazad, dotle tu tragikomičnu situaciju prati odliv kadrova, loše materijalno stanje i sve drugo čega ne bi smelo biti. Sa druge strane, evidentno je da se primitivno naprednjačko pleme „dobro ugojilo", da milione pominju kao da je sitan novac u novčaniku. Na sve to, već duži niz godina, Vučić sistematski ponižava vojnu profesiju, birajući sebi najgore, amoralne, mizerne ličnosti koji se doslovno klanjaju i njemu i njegovim primitivnim ministrima.

Nikola Vlahović

Vojsku Srbije je od prošle godine napustilo čak 47 oficira i 24 podoficira, dok je u službu primljeno njih 19. Tako to kažu podaci zvanično dostupni na sajtu Ministarstva odbrane. Situacija je, međutim, znatno gora. Ovo govori da odbrambeni sistem ne može da nadoknadi kadrove koji nedostaju. Stanje je neuporedivo gore među vojnicima po ugovoru. Da nekom nesrećom sutra započne bilo kakav rat, Srbiju bi opet branio ovaj isti narod koga Vučić svakodnevno vređa, rečima, (ne)delima ali i samom svojim pojavom i načinom na koji opšti sa svojim podređenim službenicima.

Duže od deset godina Ministarstvo odbrane Srbije uporno obmanjuje javnost da je stanje u Vojsci Srbije „nikad bolje". Istovremeno, one koji su odlučili da obuku vojnu uniformu i zarađuju mršavu platu kao profesionalni vojnici, uče ih da pevaju neke navodno patriotske pesme, stavljaju ih kao mazge-nosače kovčega sa „svetim moštima", pod komandom patrijarha SPC i slične cirkuse. Drže i dalje „počasnu stražu" ispred zgrade predsedništva (često taj posao „počasne straže" obavljaju devojke na službi u VS, što Vučiću kao osvedočenom sadomazohisti očito prija da mu, kao nekada Muameru El Gadafiju, „vojnikinje" stražare pred njegovim šatorom).

Takve stvari nije niko nikada radio od vremena Josipa Broza, pa čak ni tada, jer Garda nije bez posebnih prilika izvođena na ulice. Ipak, prohtelo se to službeniku javnog komunalnog preduzeća iz Kragujevca, Tomislavu Nikoliću, čoveku koji danas ima godišnju državnu „potporu" od milion evra i živi u vili na Dedinju. Pa kad je Vučić video kako to dobro izgleda, poželeo je da i njemu tu „svečanu stražu" drže.

Sprdao se Vučić i sa ranijom garniturom generala i pukovnika, ali, kad je počeo da postavlja za ministre odbrane svoje stranačke i koalicione „kadrove", mnogi su napustili i vojsku i uniformu.

U zarobljenoj državi i zarobljenom sistemu odbrane, mnoge mračne detalje o životu u Vojsci Srbije Vučićeva propaganda krije od javnosti, kako im istina ne bi ugrozila vlast.

Od 2017. godine do danas Vojsku Srbije napustilo je više od 6.000 profesionalnih vojnika svih profila.

Početkom 2018. godine administracija tadašnjeg ministra odbrane Aleksandra Vulina je nekoliko oficira kaznila gubitka čina i službe u Vojsci Srbije zato što su javno govorili o problemima vojnika i zbog kritika upućenih na račun menadžmenta Ministarstva odbrane Srbije. Između ostalih, jedan od tako brutalno kažnjenih bio je višestruko odlikovni pripadnik Vojske Srbije.

Veliki odliv oficirskog kadra iz VS nije došao slučajno. Razlozi su egzistencijalne prirode, teški uslovi rada, ogromni psihofizički napori, teški oblici mobinga ali pre svega nebriga države o ovim ljudima koji su Srbiji stavili sopstveni život na raspolaganje.

Nema načina da vojnički poziv u generaciji opljačkanih, izigranih i poniženih građana, vojnički poziv bude popularan. Možda to i jeste bio cilj jedne znatno podlije strategije, da se Srbija „razvojniči" uz pomoć dežurnog korisnog idiota. On je taj posao savršeno izveo. Vojska Srbije danas ne predstavlja nikakav autoritet. I kako bi kad jedan smešni čovek koga zovu „Herr Flick" (lik iz britanske serije Alo-Alo), skakuće pred Vučićem na svaki njegov pokret ruke. Kao najodaniji čovekov prijatelj. Ta osoba se zove Milan Mojsilović i prošao je u vojsci sve, od običnog „prašinara", od čina vodnika, pa do čina generala. U međuvremenu je završio u Beogradu i vojnu akademiju. Do pojave Aleksandra Vučića kao neprikosnovenog u svim oblastima života, Mojsilović je bio nepoznat. A, onda, od 2013. do 2017. bio je šef Vojnog predstavništva u Misiji Republike Srbije pri NATO paktu. Pre postavljenja na dužnost načelnika Generalštaba Vojske Srbije, od 2017. do 2018. godine, obavljao je dužnost pomoćnika ministra odbrane za politiku odbrane. Ukratko, sluga pokoran. I Vučiću i NATO paktu. Od njega ne treba očekivati da se pita za bilo šta.

On ipak zna da njegova vojska ima bednu platu, da nema naknadu za regres i topli obrok, naknadu za prevoz do posla (neki putuju svakog dana po 50 kilometara u jednom pravcu), da su uslovi za lečenje katastrofalni, da participaciju vojnici danas plaćaju dvostruko više nego civili čak i u vojnim zdravstvenim ustanovama, da su liste čekanja za osnovne dijagnostičke procedure su ogromne i mnogo toga još. Sve to zna general Mojsilović, zvani Herr Flick. Zna ali ga ne zanima.

Nedavno je Ministarstvo odbrane izmenilo Uredbu o stanjima u službi po kojoj se ne priznaju civilne škole i fakulteti što je od značaja da bi se napredovalo u službi, a što je takođe jedan apsurd i presedan ali i diskriminacija i suspendovanje državnog školskog sistema unutar sistema odbrane.

Vrhunac poniženja koje je Vojska Srbije od Vučića doživela, svakako je bio momenat kad je za ministra vojnog izabran Aleksandar Vulin koji je tokom mandata na svakom mestu i u svakoj prilici kršio Ustav, zakone i međunarodne konvencije. Ostaće upamćen po tiraniji i progonu vojnih sindikata. Njegov učinak na čelu Ministarstva odbrane, bio je poražavajući: uveo je na velika vrata korupciju i kriminal, dao je odrešene ruke grupi primitivnih vucibatina da pljačkaju i maltretiraju sve oko sebe, tako da je samo najgorim srpskim neprijateljima bilo u interesu da Vulin bude na čelu jedne takve važne institucije. Aleksandar Vulin je zaveo jednoumlje i diktaturu u sistem odbrane i potpuno je skrajnuo struku i one koji zapravo treba da komanduju vojskom, a to su vojne starešine, na prvom mestu generali. Tako se desila „seča generala", koje ni Vulin ni Vučić ne mogu da podnesu, jer su im autoriteti, znanje i karakter, glavna pretnja. Smešna i tragikomična ličnost Milana Mojsilovića, bilo je idealno rešenje.

Odnos prema ratnim vojnim veteranima je sraman i skoro neprijateljski. U Srbiji danas ima nezvanično oko 400.000 boraca i veterana ratova. A, borili su se za režim koji je uporno tvrdio da nije u ratu. Veterani su danas mahom socijalni slučajevi i potpuno obespravljeni.

Početkom ove godine pomenuti načelnik Generalštaba Vojske Srbije (VS) Milan Mojsilović obišao je 118. vazduhoplovnu bazu francuskih oružanih snaga u Mon de Marsanu, u kojoj su bazirani višenamenski borbeni avioni „Rafal". Inače, među najskupljim ratnim avionima na svetu. To je već iskusila Hrvatska kad je kupila „Rafale", pa će sad stotinama miliona evra iz njihovog „proračuna" plaćati tu NATO avanturu. Zašto je to isto trebalo Vučićevom režimu?

Mojsilović, Ministarstvo odbrane i delegacija Vojske Srbije, predstavili su se u Francuskoj ka zainteresovani kupci, pa su im predstavljene karakteristike tog aviona, kapaciteti za održavanje i kakva je obuka pilota kao i reagovanje dežurne jedinice francuske lovačke avijacije naoružane „Rafalima". Mojsilović je na kraju te dvodnevne posete Francuskoj, tokom koje je razgovarao sa ministrom odbrane te zemlje i načelnikom francuskog Generalštaba, kazao nešto „prigodno", da je uveren da će ministarstvo odbrane Francuske dati „pun doprinos daljem jačanju kako vojno-vojne tako i vojno-ekonomske saradnje" dve zemlje.

Odmah, još tokom te posete, Vučić se odmah oglasio izjavom „da su u toku pregovori sa Francuzima" oko nabavke aviona „Rafal" za potrebe srpskog vazduhoplovstva i da bi kupovina tih letelica mogla da košta i „više od tri milijarde evra". Cenu je pogodio „od prve". Upravo tolko ih je platila i Hrvatska, mada joj još nije isporučen čitav kontigent. Skoro u isto ili slično vreme, zbog ozbiljnosti situacije u državi a pre svega zbog njegove paranoične ličnosti koja vidi zaveru „sa ulice", došao je na ideju da Vojska Srbije treba da ima još 5.000 „specijalaca", pa je danima pretio „neprijateljima" da je to gotova stvar. Međutim, tih 5.000 „specijalaca" sa opremom i obukom koštaju. A, dobro je poznato da nikakvi specijalci ne mogu da pomognu diktaturi kad masa naroda ustane u odbranu svojih osnovnih prava pa i prava na sam život, što je mnogima danas uskraćeno, na razne načine.

Za mnoge čudno, ishitreno i nejasno, budući da se otvara prostor za različita tumačenja, šta će Srbiji 5.000 specijalaca, kada Vojska Srbije broji ukupno oko 20.000 vojnika. Iz računice se vidi da bi četvrtina vojnika „otpadala" na specijalce, što je fenomen koji ne postoji u svetu.

Upravo je to jedna od najvećih dilema koju otvaraju stručnjaci iz oblasti odbrane. Svi su saglasni u oceni da je nerealno, nepotrebno i preskupo da Srbija ima 5.000 visokoobučenih i specijalizovnaih vojnika koji mogu da odgovore na najveće psihozifičke napore.

Uz početnu platu od 200.000 dinara, garantovanu budućnost u državnoj službi, istovremeno se nameće pitanje da li bi takvi uslovi bili garant da su država i njen vrh stvorili kastu koja im je lično zahvalna i odgovorna za takvo angažovanje.

Stručnjaci iz oblasti odbrane tvrde da ovakav projekat gotovo izvesno neće biti realizovan, da je preskup, nerealan i u službi marketinga vlasti. Država ne može ni sa redovnim sastavom da ispuni ono što joj je obaveza, a suluda ideja da čak četvrtina od ukupnog broja vojnika bude u sastavu specijalnih jedinica, prosto je neostvariva i nije nešto čemu teže ni mnogo stabilnije i finansijski moćnije zemlje koje imaju savremeniju i jaču vojsku.

Zato je Vučić pribegao drugom „modelu" zastrašivanja građana. Pojavila se i vest sledeće sadržine: „Na osnovu odluke predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je i vrhovni komandant oružanih snaga, Ministarstvo odbrane i Vojska raspisali su konkurs za prijem novih pripadnika u 63. padobransku brigadu, 72. brigadu za specijalne operacije i Odred vojne policije specijalne namene Kobre." Dakle, diktator ne odustaje od ideje da uključi vojne jedinice, u ovom slučaju „Kobre", za ulične obračune protiv legitimnih prava građana Srbije da izraze svoj bunt protiv autokratskog nasilja jednog čoveka. U daljem tekstu poziva piše: „Na konkurs mogu da se prijave mladići i devojke do 30 godina starosti, čak i ukoliko nisu služili vojni rok sa oružjem.". Dakle, da ne bude zabune, Vučić traži svoju dodatnu „pretorijansku gardu". Kako mu režim sve dublje tone, tako mu je potreba za takvom „zadnjom linijom odbrane" sve veća.

Vučić ipak nije prestao da radi na realizaciji ideje o 5.000 specijalaca za ulične obračune, a mnogi koji ga znaju tvrde da „on ne odustaje od toga".

Takva „pretorijanska garda", bliska vlasti koja je parafirala odluku da „specijalcima" odredi p platu od 200.000 dinara, teško može da opstane. Ceo projekat je unapred predodređen da propadne pre formiranja bilo kog bataljona ili brigade.

Gotovo nemoguće sakupiti 5.000 za rad u specijalnim jedinicama, to znaju svi vojni stručnjaci. Ali, jasno odakle dolazi cela ta priča, iz koje kuhinje. Postoji jedna grupa generala, na čelu sa izvesnim generalom Stuparom, koja permanentno radi na „potpaljivanju" Vučićevih suludih ideja. Vojska Srbije ima problem sa redovnom popunom, što govori u kakvom se stanju nalaze njene jednice.

Natprosečno sposobni vojnici mogu da budu deo specijalnih jedinica, ali ne za namene koje planira Vučić i ne u tom broju koji mu treba. Jer, to uključuje nadprosečnu motoriku, psihofizičke sposobnosti, te rigorozne provere na selektivnoj obuci. U praksi to znači da na 100 kanditata, posle rigorozne provere, maksimalno ostane 30 odsto. Ako bi teoretski Vučićev režim imao odličan odziv na konkurs, morao bi, takođe teoretski, da ima oko 25.000 prijavljenih kandata da bi eventualno zadržali 5.000. To je apsolutno nemoguće čak i u znatno većim i znatno bogatijim vojskama.

Mladi oficiri danas napuštaju vojsku nakon završetka Vojne akademije. Ti mladi oficiri čak nemaju problem da plate troškove školovanja i da odu iz sistema. Vojskom Srbije rukovode penzioneri koji nemaju svest kako funkcioniše savremena vojska.

Milan Mojsilović, načelnik Generalštaba promenio je priču o „specijalcima", pa rekao da to neće biti za godinu dana kako je najavljeno, već za dve godine. Prvo su rekli biće 5.000 specijalaca, pa će biti 4.500 hiljade, pa tri faze...

Plan prema kome „specijalci" imaju višestruko veću platu nego artiljerci, generali, lekari, IT stručnjaci, pokazuje samo koliko je Vučić spreman da razvaljuje već skoro razvaljeni sistem. On misli da je razumevanje sistema to što je kao ministar odbrane znao da nabroji 10 kalibara. Bez obzira da li pravi pretorijansku gardu, marketing ili je stvarno mislio da može da napravi 5.000 specijalaca, on time direktno urušava vojni sistem. I tu misiju ima u svim oblastima života u Srbiji. Da razvaljuje. Da ponižava i maltretira pa čak i ismejava vojnu profesiju i da dovodi svoje klovnove u vrh Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.

Odnos njega i čitavog državnog vrha prema MO i VS može se sagledati i kroz česte promene ministara odbrane. Miloš Vučević je sedmi, od jula 2012. godine(?). To, nedvosmisleno ukazuje da je, ako se izuzmu nabavke naoružanja, organizaciona reforma i uspostvljanje održive kadrovske strukture, za vlast - sporedna stvar. Da li će se nešto promeniti, ostaje da vidimo, a za to je potrebno vreme. Za sada, na sajtu MO je vidljiva postavka - "Savremena funkcija upravljanja ljudskim resursima i njeni benefiti". Jasno je da će biti potrebne godine za napuštanje tradicionalnog modela upravljanja kadrom i implementaciju savremenog koncepta, jer treba imati na umu da se isplativost ulaganja ne može sagledati u kraćem periodu. Ostaje nejasno da li je (i šta) preduzeto, od 2012. godine, zašto je zapostavljena Doktrina upravljanja ljudskim resursima VS i čemu su služili kadrovski planovi. Decenija je "potrošena", a polazne osnove za delovanje su zavisne od karakteristika sadašnjeg stanja (ozbiljan broj alternativnih postavljenja, nedostatak profesionalnih vojnih lica, nepovoljna starosna struktura). O tome i o mnogim drugim stvarima, razočaran stanjem u VS, progovrio je i Petar Radojčić, general-potpukovnik u penziji, bivši načelnik Uprave za ljudske resurse GŠ VSCG (potom i VS), direktor Inspektorata odbrane i član Kadrovskog saveta MO, ali u jednoj drugoj prilici i na drugom mestu.

Nažalost, netransparentnost, lične veze, subjektivan utisak i selektivna primena kriterijuma u upravljanju ljudskim resursima potisnule su opredeljenja donosioca odluka zasnovana na zaslugama, talentu, veštini, inteligenciji... Voljom pojedinaca (ili većine), prednost imaju lojalni kadrovi poroznog morala i kandidati čije diplome ne prati znanje, ne retko kompromitovani (oni koji krše akademske, pravne i društvene norme). Bilo bi logično očekivati da je, zbog postojećih (propisanih) procedura i specifičnosti poslova, negativna selekcija u bezbednosnim službama i sistemu odbrane manje prisutna nego u drugim oblastima ali, nažalost, nije tako.

Aktuelni ministar odbrane, koji još sagledava gde je došao, šta je i u kakvom stanju zatekao, šta mu valja činiti i koji su mu prioritetni zadaci, treba, pre svega da shvati, da ljudi, čije su oči uprte u njega, nisu trošak već potrebna (dugoročna i stabilna) investicija, da se, imajući u vidu starosnu strukturu (preostalog broja) pripadnika MO i VS, stručan i pouzdan kadar ne stvara (ali se može izgubiti) "preko noći" i da prepozna vezu između razvoja ljudskih resursa, opremanja sistemima naoružanja i organizacijsko-formacijske strukture. Za početak, trebao bi da ispolji uticaj na "vrhovnog komandanta", kako bi se izjednačio procenat povećanja januarske plate profesionalnim vojnim licima i civilnim licima koji su raspoređeni na dužnosti - radna mesta u MO i drugim državnim organima sa onima koji su na službi u VS. Osnov je zakonski, jer su i jedni i drugi pripadnici VS, a vršenje vojnih i drugih dužnosti je izjednačeno. Uz to, mogao bi smanji nezadovljstvo zaposlenih, "stvaranjem uslova" za isplatu naknada troškova za ishranu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Jedna ozbiljna analiza stanja u MO i VS, govori da zvanični podaci o odlivu kadrova iz sistema odbrane nisu javno dostupni, te da „na osnovu raspoloživih izvora možemo zaključiti da je ovaj problem poslednjih godina sve izraženiji". Pripadnici Vojske Srbije na puštaju na sopstveni zahtev službu ne samo zato što su nezadovoljni primanjima, već i zbog nekoliko drugih faktora.

Izveštaj nudi odgovore na nekoliko ključnih pitanja kada je reč o odlivu kadra iz sistema odbrane. Kao glavni problemi zbog kojih zaposleni odlaze iz sistema odbrane identifikovani su: percepcija negativne selekcije u napredovanju, postavljenju na formacijska mesta i slanju na usavršavanje (od koga zavisi dalja mogućnost napredovanja i status pripadnika VS), preopterećenost poslom, neplaćanje prekovremenog rada i nedostatak vremena za porodični život, nezadovoljstvo zbog previše čestog obavljanja zadataka koje zaposleni ne vide kao svoj glavni posao (naročito održavanja prostorija i kruga), loš odnos dela starešina prema potčinjenima i nezadovoljstvo zbog uslova rada (smeštaj, hrana, nedostatak opreme), osećanje nepravde, „beznađa" i pogrešne „suštine postojanja".

Istraživanje je takođe ukazalo na jaz između očekivanja zaposlenih i organizacione kulture u sistemu odbrane koja se i dalje neguje bez obzira na promene u savremenom okruženju. Nerealistično je očekivati da glavna motivacija zaposlenih bude patriotizam, uprkos lošim uslovima rada i demotivišućem radnom ambijentu.

Teško je verovati da će Vučićevo Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije da shvate da su oni u XXI veku poslodavac kao i svaki drugi. To znači da se na tržištu rada takmiče da privuku najsposobnije kadrove različitih profila, i da moraju kontinuirano da rade na tome da zaposlene i zadrže. Pripadnici Vojske u toku su sa tim šta se dešava u njihovom civilnom okruženju i izloženi su društvenim trendovima, a danas su i podučeni koja su im prava i obaveze. Dakle, brže mogu da uoče ukoliko su im određena prava narušena i da reaguju na to traženjem drugog posla.

Mere koje je Ministarstvo odbrane do sada preduzimalo radi zadržavanja kadrova velikim delom ne ciljaju prave razloge za napuštanje sistema. Ministarstvo odbrane je jedino uočilo koliko je značajno povećanje plata. Ispitanici su saglasni da je uz odgovarajuće plate lakše tolerisati druge probleme na radnom mestu.

Ipak, u trenutnim okolnostima Vlada Srbije ne može da priušti povećanje plata do mere koja bi zadovoljila sve zaposlene u sistemu odbrane, i naročito ne sve u javnom sektoru. Osim toga, istraživanje pokazuje da u mnogim slučajevima plata nije ključni razlog napuštanja profesionalne vojne službe.

Za neke druge multimilionske troškove, novca uvek ima. Tako je sa svakom vojskom u diktaturama, kad postanu „lična garda" diktatora i privatna vojska vladajućeg režima. Vučić i njegova mafija u tom smislu misu nikakav izuzetak.