Postdemokratija

GLUMCI I NATURŠČICI

Nešto je trulo u državi Srbiji, pa nije slučajno da su glumci na udaru vlasti, jer kao kod Šekspira oni su ti koji otkrivaju istinu o vladarima prljavog obraza i krvavih ruku. Pri tom, u modernim vremenima postali su i nelojalna konkurencija savremenim političarima, koji pokušavaju da glume narodne tribune i spasioce. I naravno, smetaju im majstori tog zanata pored kojih njihov bedni amaterizam postaje proziran. A, to se ne prašta, ova vlast je prisvojila sve u ovoj zemlji i ni jedan esnaf im se tako otvoreno nije suprotstavio, ni sudije, ni tužioci, ni lekari, ni profesori, ni novinari... Režim je iznenađen i uvređen, kako se to glumci usuđuju da ne daju svoju profesiju da bude zloupotrebljena za prevaru i porobljavanje naroda, tvrdi ugledni novinar Mile Isakov, potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Glumci su, po prirodi posla, oduvek bili glasnogovornici slobode, a time i kritičari svake vlasti, ali to im je tolerisano jer mala su pozorišta. Bilo je, doduše, zabrana pojedinih predstava ali ne i glumaca. Odavno je svet shvatio značenje latinske izreke „Nemoj ubiti glasnika", samo u najprimitivnijim režimima, u kojima vladari pokušavaju da glume mesijanske vođe i zaštitnike naroda, pravi glumci mogu biti smetnja jer samim svojim postojanjem predstavljaju dokaz da su pripadnici novokomponovane političke klase naturščici nedostojni uloga koje glumataju.

Inače, sve što glumci sad govore na protestima i po medijima, govorili su oni godinama radeći svoj posao i za to dobijali ovacije. Ljudi su ih zato i zavoleli jer su govorili o svim društvenim devijacijama koje se ponavljaju vekovima, o svim ljudskim kvalitetama i manama, dilemama i zabludama, o svim dobrim i lošim stranama naših karaktera i mentaliteta.

Aplaudirali su im i oni koji ih sada pljuju i optužuju, jer se nisu prepoznavali pošto nisu bili lično pominjani, a nisu pominjani zato što nisu ni postojali. Ajde, dobro, nisu baš svi, Rističević, Atlagić, Jovanov, Martinović i slični likovi ne skitaju po pozorištima i po internet mrežama na kojima se emituju ozbiljni filmovi, pa su u tom smislu bili oslobođeni filozofiranja i te vrste sekiracije. I onda nije čudo da su sad iznenađeni i uvređeni pojavom glumaca na javnoj sceni sa zapažanjima da mnogo toga u ovoj zemlji ne valja i zahtevima da se to menja. Sasvim opravdano sumnjaju da bi to moglo i na njih da se odnosi i logično se pitaju odakle su sad ovi ispali i otkud im takve ideje!? Da ne pričamo o tome koliko su zapanjeni prozivkama za glumatanje njihovog gazde, koji ih je svojom glumom potpuno fascinirao, toliko da ne vide potrebu da uopšte postoje neki drugi glumci i da još dobijaju priliku da nešto i kažu. Čemu to i šta će nam uopšte toliko glumaca, kad u ovom amaterskom pozorištu jedan naturščik igra sve uloge i svi zadovoljni?

I uopšte, šta će nam drame i filmovi sa izmišljenim temama i dilemama, kad imamo televizije sa rijaliti programima i redovnim monodramama glavnog glumca. To je onaj pravi, realan život.

Evo, i sad dok ovo pišem, upravo Vučić, u dvosatnom monologu sa Marićem, odgovara na sve primedbe izrečene na njegov račun prethodne nedelje. I sve je jasno. Nije on govorio o serijskim ubistvima svoje dece i njihovim grobovima, koji će nastaviti da se bore protiv ustaša, nego to pričaju neznalice koje nikad nisu čule za Aleksu Šantića, a kojeg je on samo parafrazirao. Ali, dok on detaljno objašnjava šta je neki dan jeo i pio u poseti tradicionalno prijateljskoj porodici osuđenog ratnog zločinca, Šešelja, koji ga je svojevremeno prokleo kao izroda i poslednju fukaru, ipak treba zabeležiti njegovu antologijsku glumu žrtve u pomenutom TV nastupu besa. Mada smo svi to čuli već više puta, neka i ovde ostane zapisano, jer reč je o zaista besprizorno morbidnoj manipulaciji životima sopstvene dece. Dakle, pošto je više puta preteći ponovio poziv da ga neidentifikovani teroristi ubiju ako mogu, doslovce je rekao i ovo: Ali, ako mene ubiju ostaće moj brat Andrej, ako ubiju i njega ostaće moj sin Danilo, ako ubiju i Danila, ostaće moja ćerka Milica, a ako ubiju i Milicu ostaće moj sin Vukan. Ako ubiju i Vukana, i grobovi njihovi boriće se protiv ustaša. To nema nikakve veze sa Šantićem, još manje sa poezijom. To je prosto bulažnjenje nedostojno ni poslednje pijane krčme, a kamoli predsednika države u obraćanju naciji. I to u vreme dok još svi u ovoj zemlji žale za decom koja su zaista streljana.

I eto nas opet kod glumaca i Šekspira, koji ih inspiriše već više od pet vekova, i koji je i danas aktuelniji od našeg naturščika koji šmiranjem pokušava fascinirati prostotu. I Hamlet je često govorio o samoubistvu i ubistvu, ali sa mnogo dubljim promišljanjem života, države, društvu i vlasti. Za razliku od njegovih neznalica, Vučić je sigurno čuo za njega, možda ga čak i pročitao ili bar gledao na televiziji, ali očigledno ništa nije razumeo. Kao ni Šantićevu pesmu „Mi znamo sudbu", koja govori o žrtvovanju u borbi za slobodu, a ne za vlast.

Vlast je vlast, a čast je čast. Opozicija je opozicija, a inkvizicija je inkvizicija. Protesti su protesti, a ne kolone neprijateljskih vojnika. Građani koji ustaše, nisu ustaše. Upravo obrnuto, oni su ti koji znaju sudbu i stoga spremni da „pođu preko oštra kama, sve tamo do Golgote", da bi spasili a ne žrtvovali živote. To su prepoznali i oni o čijim životima je reč, pa su se studenti i srednjoškolci pridružili, dodajući protestima još jednu dimenziju. Mladost je ta koja sad svemu daje nova značenja, što otvara i nova pitanja šta i kako dalje.

Nije to više samo borba za promene sumorne stvarnosti koja gazi dostojanstvo onih koji tu žive i rade jer nemaju drugog izbora. To sad prerasta u bitku i za otvaranje novih perspektiva onima koji dolaze, da ne moraju da odlaze. I nije više samo pitanje kada će i kako ovaj represivni režim biti srušen, nego kako će biti promenjen sistem i stvoreni uslovi za normalan život, u kojem će vlast biti sluga građanima, a ne obrnuto. Gotovo da se golim okom može videti kako iz nedelje u nedelju polako sazreva svest o tome da trenutno nije najvažnije ko će preuzeti vlast, čija će ideologija prevladati i koji partijski programi će sutra biti dominantni. Važnije od toga je da se država vrati u vlasništvo njenim građanima, da počne da služi njihovim interesima, a ne interesima političke klase koja je od nje napravila partijsku državu, pa se samo smenjuju na vlasti. Kada se država oslobodi i njene institucije profunkcionišu i počnu da rade svoj, biće manje važno koja će stranka imati najviše mesta u Parlamentu, jer svaka će se morati držati Ustava i zakona.

Otud sve ozbiljnije rasprave šta i kako treba dalje činiti sa protestima, koji su miroljubivim šetnjama i porukama dostigli impozantnu masovnost, ali bez konkretnih rezultata. Mada očigledno zabrinuta i uplašena, vlast se još uvek opire i ne prihvata postavljene zahteve, jer joj je jasno da to vodi njenom urušavanju. Da bi se oslobodio tog pritiska, Vučić bi što pre na izbore, računajući na svoju premoć u istim uslovima kao i dosad, ali zahtevi protestanata su usmereni upravo na promenu tih uslova. Pre svega u sferi informisanja, odnosno u medijima, naročito na prorežimskim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Pinku i Hepiju ih treba oduzeti zbog promovisanja nasilja, kriminalaca i ratnih zločinaca, a RTS mora zaista da postane javni servis svih građana. Vučiću ti zahtevi najteže padaju jer dobro zna da bez njihove propagande nema prednost kakvu je dosad uvek imao na izborima. Zbog toga oteže sa prihvatanjem, u nadi da će cenkanjem kupiti vreme u kojem će protesti početi da jenjavaju, a opoziciju podeliti prodavajući joj rog za sveću. Radije bi dao i celu vladu, jer lako bi je zamenio istom takvom, ali ne sme da se odrekne televizija na kojima on svakodnevno celoj Srbiji priča o svojim velikim uspesima i još većim planovima, obećavajući narodu brda i doline.

To je najveći i gotovo nerešiv problem, ako se ne pronađe nekakvo kompromisno rešenje. Niti protestanti mogu odustati od tih zahteva, jer bez njihove realizacije čabe su krečili, niti on može na sve to pristati, jer bez nacionalne televizije njegove šanse da još jednom pobedi na izborima bile bi znatno umanjene. Imajući sve to u vidu, dopao mi se predlog predstavnika nekog od brojnih centara za političke studije, čije ime nažalost nisam zapamtio, da na nacionalnim TV frekvencijama ostane samo RTS sa svoja dva programa, od kojih bi Upravni odbor za prvi program birala Skupštinska većina, a za drugi program Skupštinska manjina, odnosno opozicija. To znači da bi sve komercijalne televizije, i one prorežimske i one kritički nastrojene prema vlasti, svoju misiju obavljale u tržišnoj utakmici na kablovskim mrežama, a da nacionalnu mrežu pokriva samo Javni servis sa svoja dva programa koji će se nadmetati u kvalitetu programa i pružanju što tačnijih i objektivnijih informacija. I pored činjenice da im Upravne odbore biraju vlast i opozicija, to bi moglo da utiče i na profesionalniji odnos urednika i novinara oba kanala, uz veće poštovanje javnog interesa i novinarskog kodeksa.

Sasvim je drugo pitanje da li je uopšte moguće doći do bilo kakvog kompromisa. To će, mnogo više od vlasti i opozicije, zavisiti od odlučnosti i upornosti građana koji izlaze na ulične proteste, jer pitanje je dokle to može da traje sa mirnim šetnjama i transparentima, koji uznemiravaju vlast ali je ozbiljnije ne ugrožavaju. Svesni zasićenja do kojeg može doći od zaludnih šetnji ulicama glavnog grada, ljudi iz opozicije najavljuju radikalizaciju ili zaoštravanje protesta, ali to može biti mač sa dve oštrice. Pojačani uticaj opozicije može demotivisati dobar deo nestranačkih ili neopredeljenih demonstranata, a ipak je u nekom trenutku neophodna uloga organizovanih političkih snaga. Radikalizacija je neophodna pri kraju, kada se proceni da je zrelo da se poentira i ostvare glavni ciljevi. Ali, to je kao skok iz aviona, ako padobran prerano otvorite vetar vas može odneti daleko od cilja, a ako ga ne otvorite na vreme možete se razbiti o zemlju.

I na kraju, zašto su glumci postali glavni negativci? Ponajpre zato što su mnogo uspešniji i popularniji od onih koji ih napadaju, dakle u pitanju je prevashodno zavist i pakost loših đaka koji su nezasluženo postali nešto a ostali niko i ništa. Zatim i zato što njihova reč daleko čuje i rado prihvata, pa da bi se umanjio njihov uticaj na neobaveštene i zaluđene mase. I na kraju ali ne najmanje važno, zato što su nedodirljivi u političkom smislu. Njihove ambicije nisu da preuzmu vlast, što njihove poruke oslobođa svake sumnje i čini još ubedljivijim i prihvatljivijim.