Stav

Srpski Austerlic ili bitka četiri faktora

Obruč koji guši Aleksandra Vučića čine tri faktora, sa kojima on, kao četvrti činilac, mora da se nosi. Narod koji ga, ma koliko opozicija bila zbunjena, snažno pritiska da ostavi Srbiju na miru. Amerika, koja mu, s druge strane, to ne da dok ne isplati dug koji prema njoj ima. Konačno, u igri su i saradnici kriminalno-nasilničkog tipa. Oni, koliko god malo (pravih) škola imali, dobro umeju da broje pare i zatvorske godine. Da bez prvog ne bi ostali, dok bi ih drugim obilno „nagradili", spremni su da rade ono što najbolje znaju. Makar i na štetu svog gospodara. Oni Vučića sada snažno pritiskaju da uprkos nalozima iz Vašingtona ide na izbore i, kako se nadaju, neko vreme nastavi po starom!

Piše: Dragoljub Anđelković

Čuvena bitka „tri cara" kod Austerlica odigrala se krajem 1805. Od Londona do Moskve, očekivalo se da će udružene snage Rusije i Austrije poraziti Francuze. Toga su se pribojavali i u Parizu. Napoleon još nije stekao oreol nepobedivosti. Međutim, sudbina mu se već osmehnula. Mladi francuski car je izvojevao pobedu za koju mnogi smatraju da je najveća u njegovoj brilijantnoj vojničkoj karijeri. Ruse je saterao u njihove granice, a Austrijancima je zadao takav udarac da se francuska zastava zavijorila nad Bečom.

Posrednik koji je od strane Austrije i Rusije bio odabran da posle njihovog trijumfa Bonaparti uruči mirovne uslove, kod njega je otišao da ponizno zatraži kraj rata. Napoleon ga je sa osmehom saslušao i potom mu odgovorio da se nada da njegovi carski oponenti shvataju da je Fortuna promenila adresu. Oni kojima je to poručio, nisu bili politički autistični. Razumeli su ko je postao ljubimac rimske boginje sreće, i nisu oklevali da njegovim zahtevima izađu u susret.

Vučić kao ateista ne veruje u Boga, a ni u mitska bića iz paganskih vremena, ali dobro zna šta su u politici trendovi i kakve su (ne)prilike koje oni nose. Od njih može da se beži ali ne i da se pobegne. Jasno je i da vidi da ga je Fortuna napustila. Uostalom, jedanaest godina ljubavi sa njom, za svakog normalnog, već je više od onoga što se i sanja. Ali za razliku od Franca II i Aleksandra I, „naš" Alek Samozvani procenjuje da ima smisla da pokuša neko vreme da ignoriše realnost. Pokušaće da ponovo siluje napaćenu Srbiju. Još ga nije uverila da mu to nije najlakše rešenje!

Austrijski i ruski imperatori mogli su Napoleonu da daju velike ustupke - koliko god bili bolni - i tako kupe opstanak na vlasti. Vučić nema tu mogućnost, a ne zna u kakvom stanju bi bio posle pada. On ne sumnja u to da bi skliznuo sa trona ako bi ispunio ono što građani traže. Zamislite Ostapa Bendera koji se odriče varanja. Šta bi onda radio? Deinstaliranje monstruoznog mehanizma medijske hipnoze, presipanja glasova te zastrašivanja - što je Vučić razradio do savršenstva - pokazalo bi da je umišljeni srpski car go. A posle svega što je učinio, svoju opskurnu vladavinu ne bi mogao da zameni za normalno opoziciono delovanje. Kako se seje tako se i žanje!

Zato će Vučić pokušati da još neko vreme sekirom pravi brazde po srpskoj zemlji. Nije da se on ne bi pomirio sa time da već sada ode sa vlasti i prepusti je nekom svom satrapu koji bi mu neko vreme čuvao leđa. Uradio bi on i to. Ali zna da nije obavio kosovski posao koji je, sada je to očito, bio deo njegove pogodbe sa Vašingtonom. Kod Amerikanaca ništa, a pogotovo vladarska večera, nije džabe. A ne bi hteo „Aca Srbin" da rizikuje da prođe kao Norijega.

To je razlog što će morati da nastavi da vodi unutrašnji rat protiv većinske Srbije, koji ne može da dobije. Kažu mu zapadni mentori da mora da pokuša da kupi još neko vreme i izgubi rat tek pošto pomogne Beloj kući da uspešno okončaju agresiju koju je otpočela 1999. Eskobar, Hil i ostatak ekipe koja se nama bavi, pomerili su tzv. donatorsku konferenciju i uz nju formalno potpisivane od strane oficijelne Srbije kosovske kapitulacije, za kraj godine (umesto u avgustu). Do tada Aleksandar Državorazorni mora da smisli šta će, te da to realizuje na dobrobit Vašingtona a štetu Srbije. Ali bez izbora, jer na njih mu ne daju da ide, pošto bi kosovska priča bila prebačena za sledeću godinu!

Pokušaće stoga „Aca Srbin" da se po svaku cenu sa nekim iz opozicije nagodi (prozapadne i tzv. patriotske, obe su za to bitne), a da druge što više posvađa i marginalizuje. Spreman je da radi toga pravi i vladu nacionalne prevare, gde bi potencijalnim partnerima dosta toga dao, što mu, sklonom da samo uzima, do sada nije bilo svojstveno. Jer, važno je to još jednom istaći, svestan da je napušten od Fortune, prihvatio je da bude odlazeći Đukanović, ali to će mu biti darovano tek pošto okonča prljavi zadatak koji ima. Do tada mu šalju slike Norijege u zatvorskom odelu. Polazeći od toga, ne brani više Vučić vlast, već slobodu i stečenu slast. Za sebe i najbliže okruženje. Kada se radi o ostalima što se guraju oko njega, baš ga briga, to su za njega bezvredne sluge. Jedino je problem što oni tako ne misle. I neki su tu u stanju da se bore da ne ispadnu žrtveni ovnovi.

Usled toga „naš" samozvani „vrhovni komandant" nalazi se u paklenom obruču. Mnogo gorem nego što na prvi pogled izgleda. Višestruko bi mu bilo lakše da se radi samo o (geo)politici. Ali ne radi se. Obruč koji ga guši čine tri faktora, sa kojima on, kao četvrti činilac, mora da se nosi. Narod koji ga, ma koliko opozicija bila zbunjena, snažno pritiska da ostavi Srbiju na miru. Amerika, koja mu, s druge strane, to ne da dok ne isplati dug koji prema njoj ima. Konačno - što se često zaboravlja - u igri su i saradnici kriminalno-nasilničkog tipa. Oni, koliko god malo (pravih) škola imali, dobro umeju da broje pare i zatvorske godine. Da bez prvog ne bi ostali, dok bi ih drugim obilno „nagradili", spremni su da rade ono što najbolje znaju. Makar i na štetu svog gospodara. Oni Vučića sada snažno pritiskaju da uprkos nalozima iz Vašingtona ide na izbore i, kako se nadaju, neko vreme nastavi po starom!

Sećamo se šta se desilo tokom protesta poljoprivrednika u Pančevu. SNS batinaši, predvođeni generalnim sekretarom vlade, rasterali su nezadovoljni narod. Pokazalo se da Belivuk nije izuzetak, već samo element u kriminalnom sistemu koji i dalje funkcioniše. On je u zatvoru a sve je u njegovom „resoru" ostalo isto. U pitanju su SA ili SS odredi naprednjačkog režima, koji za njega obavljaju, kada zatreba, ono zbog čega im je dato da neometano za sebe realizuju razne crne poslove. Ali, kako upućeni kažu, poslednji put im sa vrha nisu poslali nalog da deluju protiv mirnih građana na jugu Banata. Vučić dobro zna kada mu tako nešto koristi, a kad šteti.

Pančevačka akcija je samo dolila ulje na protesnu vatru. To je bila poruka nekog srpskog Rema (vođa SA odreda koga je Hitler eliminisao tokom noći „Dugih noževa" 1934. godine) ili preciznije grupe njemu sličnih, da neće krotko pristati da prođu slično kao nekadašnji nacistički šef smeđih košulja. Jasno im je da kada se Vučić negde sa svojim užim krugom dislocira, mnogi od njih će biti prepušteni konkurentima kojima su se jako zamerili dok su delovali sa privilegovanih pozicija bliskih vlastima ili, ako budu imali „sreću", da će dospeti u ruke u nekom trenutku oslobođenog srpskog pravosuđa.

Ništa od toga im nije po volji, te su stoga spremni da sa sobom u vrtlog povuku i onoga kome i dalje nominalno služio. Ljudski je to, a tim pre mafijaški. Zato su ti opasni ljudi za Vučića bar privremeno veći teret i od Amerikanaca, i od naroda koji je ustao bez namere da brzo sedne. Zato ozbiljno treba shvatiti njegovu najavu da će ići na prevremene izbore te će se očajnički - koristeći državne fondove kao partijske, ucenjujući koga može, nasilnički pritiskajući sve do kojih doseže - boriti da iz njih izađe nakratko kao pobednik. Lakše bi mu bilo da se sa relevantnim delom opozicije nagodi bez izbora, ali ako to ne može, prelomio je da u njih ide. Tako kod kartela stvara predstavu da već nije pokrenuo brakorazvodnu parnicu koja može mnogo da ga košta.

Koliko god da se to ne dopada Vašingtonu, oseća da mora da pokuša da sruši zid glavom ako ne može drugačije. Pri tome zna da će mnogi bojkotovati izbore koje planira, ali se nada da će dovoljno političkih činioca kupiti ili uceniti da na njima učestuju. Štaviše, možda posle njih i uđu u vladu nacionalne izdaje. Ona će imati zadatak da okonča ono što Aleksandru osigurava bezbrižan život posle silaska sa vlasti. Tako bi zadovoljio Ameriku, doduše kasnije nego što želi, ali pre nego što se odluči da se sa njim obračuna. Dobro zna da će mu, kada dobije ono šta već dugo hoće, oprosti izvrdavanje naređenja i kašnjenje. Kao što će i deo šefova kartela iskoristiti dobijeno vreme da se na vreme izvuku iz Srbije. Sa glupljima koji to ne učine, nada se Vučić, već nekako će izaći na kraj.

Da sve tako ne bi i bilo, da nas autokrata ne bi osudio da živimo u krnjoj Srbiji koja bi bila okupirana na novi način, spremimo se za produktivniji vid otpora od sadašnjeg. Režim nema rešenje za to ako ga narod proglasi za faktor unutrašnje okupacije, za uzurpatora vlasti, i u duhu pasivnog otpora počne da ga bojkotuje. Državne institucije tada više ne bi bile priznate kao takve, porezi ne bi bili plaćani, svaki drugi oblik obaveze prema otetoj državi ne bi bio ispunjavan. I to uz sklapanje dogovora sa onima koji pretenduju da u budućnosti preuzmu državno kormilo, da za to na sebe preuzmu odgovornost, odnosno da kao nekada u Nišu, ne daj Bože, naknadno ne traže od građana da snose ceh. Još nešto: kao saradnik unutrašnjeg okupatora bio bi tretiran svako iz sadašnje opozicije ko mu pruži ruku pre nego što ispuni narodne zahteve!

Takav stav, što pre prihvaćen od strane normalne Srbije koja protestuje - a svakako i dela opozicije koja joj u tome pomaže - onemogućio bi prevaru koju Vučić priprema. Sa izborima ili bez njih. Uz to i destimuliše svakoga ko kalkuliše da ovako ili onako proda dušu „đavolu", da to i uradi. A „naš" mali vrag sam dalje ne može, i kada definitivno shvati da podvala koju osmišljava neće moći da prođe, počeće i protiv volje SAD i svojih jurišnih odreda ozbiljno da pregovara oko realizacije već definisanih zahteva građana. Vučić je spreman da ide glavom kroz zid kada proceni da je on od blata, ali neće udariti u kamen, rizikujući da slomi lobanju.

Probaće i posle toga nekako da se izvuče. Ali kako će ili da li će to eventualno postići, o tome neka sam brine. Neka svoju benderovsku kreativnost upotrebi da pokuša da se iskobelja iz zagrljaja Amerike i kartela. Pa šta mu Bog da. Nama je pre svega bitno da ostavi Srbiju na miru. Kao i da oni sa kojima je šurovao na Zapadu shvate da neće moći sve da bude onako kako su zamislili. To ne znači da se i posle Vučića sa njima nećemo natezati, ali bolje je i to, uz šansu da nešto od ugroženih nacionalnih interesa sačuvamo, nego da sve krotko damo kako bi Aleksandar za sebe kupio milost! Zato napred, ka unutrašnjoj pobedi, koja nas pomera dalje od geopolitičke provalije i domaćeg izvora kuge. Fortuna se umešala u srpski narod i spremna je da mu pomogne da izvojuje svoj mali Austerlic. Samo je bitno da ne stanemo!

(Autor je publicista i politički analitičar)