Pogled iz Moskve

Zašto je Vašington odlučio da otplati dug Unesku i ponovo postane član ove organizacije

OUN: juče, danas, sutra

U vreme kada je predsednik bio Barak Obama, 2011. godine, SAD su prestale da plaćaju članarinu Organizaciji UN za obrazovanje, nauku i kulturu, zbog činjenice da je, tada Palestinska Uprava (od 2013. Država Palestina), primljena u organizaciju kao punopravni član. A od oktobra 2017. godine, u vreme predsednika Donalda Trampa, SAD su izašle iz Uneska zbog „antiizraelske pozicije".

Piše: Elena Pustovojtova

Zašto bi se sada vraćali? Vašington je učinio sve što je mogao da zameni OUN, stvorenu odmah posle Drugog svetskog rata za podršku i jačanje međunarodnog mira i bezbednosti, međunarodnim „poretkom, zasnovnim na pravilima" koje postavlja sam Vašington. Još u maju 2016. Barak Obama je objasnio: „Amerika treba da piše pravila. Amerika treba da daje ton. Druge zemlje treba da igraju po pravilima koje utvrđuje Amerika sa svojim partnerima, a ne obrnuto." Zato je potpuno logično što su SAD izašle iz Uneska i iz Komisije za ljudska prava, iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, a gotovo i da su izašle iz Svetske zdravstvene organizacije. U septembru 2017. godine inicirali su smanjenje budžeta OUN za sledeću godinu za 166 miliona dolara, smanjili su doprinose za mirovne aktivnosti OUN sa 28,5% na 25%, smanjili troškove za Agenciju Ujedinjenih nacija za pomoć palestinskim izbeglicama na Bliskom istoku (UNRWA)... Zašto Vašington da plaća ako ne donosi odluke? Suština problema je Savet bezbednosti u kojem, osim SAD, Kina, Rusija, Britanija i Francuska imaju jednaka prava sa Vašingtonom. Ako 1945. SAD nisu mogle da pišu pravila za sve, sada mogu...

Zapravo, ovo nije primitivan način razmišljanja - to je upravo „ispravan" neokolonijalizam koji UN trenutno toliko koče. I odjednom se SAD povlače?

Prema pisanju američkih novina „Foreign Affairs", u zimu 1945, američki predsednik Ruzvelt, Staljin i Čerčil su u Jalti razgovarali o stvaranju Organizacije ujedinjenih nacija koje je Ruzvelt smatrao instrumentom za saradnju velikih država u posleratnom poretku. Zamišljao ju je kao „četiri policajca" - stalne članice Saveta bezbednosti UN, centralni element novog svetskog poretka. Ruzvelt je umro tri meseca kasnije, a vizija zajedničkog posleratnog poretka iz Jalte ugasila se nakon tri godine. Hladni rat koji je počeo srušio je Ruzveltov san o OUN koja bi obuzdavala konflikte i dovela do konstruktivnog kolektivnog delovanja.

Kako je tvrdio ljubimac publike, američki filozof, politikolog, politički ekonomista i pisac, viši naučni saradnik Centra za demokratiju, razvoj i vladavinu prava na Stenfordu, Frensis Fukujama, „hladni rat je „osakatio" Savet bezbednosti. I tek po okončanju hladnog rata OUN je uspela da konačno počne sa odlučnim zajedničkim akcijama o kojima se govorilo u Jalti". Te „odlučne zajedničke akcije" umalo su bacile Rusiju na kolena pred Zapadom. Zar je o tome govorio Staljin u Jalti?

Ozloglašena Madlin Olbrajt, bivši državni seksretar i ambasador SAD u OUN, takođe se nadala: „Posle raspada SSSR-a uklonjena je barijera za kooridnisana dejstva Saveta bezbednosti." Pritom, pravo veta u Savetu bezbednosti Moskvi niko nije oduzeo, ali „koordinaciji" protiv Rusije i Kine to uopšte nije smetalo.

U eri bipolarne konkurencije, u kojoj se pobeda jednog gledala kao gubitak drugog, obe strane su shvatile da će, ukoliko ne mogu da nađu način da sarađuju u UN, njihova posebna ovlašćenja i privilegije u ovoj jedinoj međunarodnoj organizaciji jednostavno biti izgubljena, a Savet bezbednosti koji ne može da deluje, našao bi se na margini svetske politike.

Složićete se da je od Amerikanca Frenklina Ruzvelta sa njegovim „instrumentom za suzbijanje konflikata", do Amerikanca Bila Klintona koji je 1999. bez odobrenja UN naredio bombardovanje Jugoslavije, pa i municijom sa osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama, kako vojnih tako i civilnih objekata, ogromna razdaljina. Ali to i svedoči o tome da je poslednja prepreka za Vašington pala 1991. godine. SAD su se popele na pijedestal „jedinog policajca" umesto četiri, i učiniće sve da niko ne stane pored njih.

A sada nešto više o tome zašto je Vašingtonu ponovo potrebno da uđe u Unesko.

Rastuća konkurencija između SAD i Kine, za Vašington predstavlja „oštricu noža", upravo zato što ne raste, već slabi. Zato „mlade fukujame" predlažu Stejt departmentu da iskoriste UN za usporavanje, pa čak i za proširenje saradnje sa Kinom.

Da bi to uradili, i jedni i drugi moraju da vode računa o osnaživanju Saveta bezbednosti u kojem dominiraju. Ipak, Kinezi pritom moraju da „napuste razmišljanje o „igri sa nultom sumom" (u kojoj je dobitak jednog igrača, gubitak drugog) i pronađu zajednički jezik koji služi njihovom zajedničkom interesu: održavanju moći nad drugima." Tada će OUN i u 21. veku „ostati jedinstvena platforma za koordinaciju i saradnju velikih država o mnogim pitanjima globalnog poretka".

Možete koliko hoćete da zamerate američkim političarima na podlosti, ali imajte na umu da oni to rade iz veoma plemenitih pobuda za veličinu i blagostanje „američkog naroda". O kineskom narodu, njegovom blagostanju i preporodu počela je da se brine Kina. U SAD se ovo doživljavalo kao pokušaj da se njima oduzmu „veličina i blagostanje". Razlika u odnosu na nedavnu prošlost je da je samodovoljni SSSR malo čime bio povezan sa američkim „narodom" (čitaj - sa američkim tržištem), a na Kinu odlazi 13%, jedna sedmina, ukupne spoljne trgovine SAD. A da ne bi ostali bez kineske industrijske i metalne opreme, električnih uređaja i mašina, tekstila, odeće, nameštaja, tkanina, voća i povrća, čaja i začina, plastike i gume, jednostavno bombardovanje, kao što je bilo u Jugoslaviji, nije dobro rešenje. Ali, nešto treba da se uradi - takvo je vreme došlo. Si Đinping već je direktno pozvao kineske diplomate da više primenjuju međunarodno pravo, učestvuju u globalnom upravljanju, određuju pravila, postavljaju agendu...

Od 2011. godine Kina je desetak puta iskoristila svoje pravo veta u OUN - SAD samo četiri puta. Na Generalnoj skupštini UN Kinezi su nedavno predložili globalnu inicijativu u oblasti razvoja, sveobuhvatni plan za ekonomski napredak, a na Azijskom forumu održanom u kineskom gradiću Boao - globalnu inicijativu u oblasti bezbednosti, koja je usmerena na rešavanje „složenih i međusobno povezanih bezbednosnih problema sa pristupom u kojem svi dobijaju".

Obe ove inicijative čine napetom SAD, jer su usmerene na preorijentaciju globalnog upravljanja. Kina je, posle SAD, već postala drugi po veličini finansijski donator OUN, kadrovski popunivši birokratiju ove organizacije u Njujorku svojim građanima.

U misijama OUN učestvuje dva puta više mirovnjaka iz Kine nego iz ostale četiri zemlje (SAD, Rusija, Britanija, Francuska). Pretnja međunarodnom poretku koji predvodi SAD, više dolazi odatle, nego od trgovine u juanima na svetskom tržištu. Obe strane to dobro razumeju. I upravo zato je Vašingtonu potrebno da hitno obnovi i pokuša da proširi obim svojih mogućnosti u organizaciji koju su, kako se činilo koliko juče, ostavili da umre.

Ukratko, Kina je naučila da iskoristi status kvo, koji mu je dodelila OUN. U saradnji sa drugim članicama Saveta bezbednosti, Peking je odobrio nedavne mirovne misije u Centralnoafričkoj Republici, Maliju i Južnom Sudanu i uveo embargo na oružje i druga ograničenja Haitiju. Samo u toku ove godine usvojene su rezolucije koje je predložila Kina u vezi sa pretnjama od strane Severne Koreje, osudom pokreta talibana u Avganistanu i ukazivanjem podrške reformama u Iraku. I - neverovatna činjenica - čak i ako se Bela kuća i Peking ne slažu oko svih detalja, oni često nađu osnovu za dogovor.

U tom smislu, rastuće neprijateljstvo Kine i SAD za govornicom UN, ni na koji način ne ukida podsticaje i mogućnosti za saradnju, tamo gde to donosi profit obema stranama.

Sada, pod okriljem UN, postoji desetak mirovnih misija i 15 režima sankcija protiv država članica, a da bi se to ostvarilo bila je potrebna saradnja SAD i Kine. Ovo delovanje OUN omogućava Savetu bezbednosti da kolektivno komanduje širokim krugom subjekata međunarodne politike i da ih kontroliše.

Jasno je da OUN, kao i ranije, ne može da rešava pitanja koja neposredno zadiru u osnovne interese velikih država, članica Saveta bezbednosti. To nije greška u sistemu, već specifičnosti transformacije Ruzveltove ideje - on je bio ubeđen da bi velike sile učestvovale u ovoj instituciji samo ako bi svaka bila zaštićena pravom veta. Naučivši da deli svoje apetite sa Kinom na platformi OUN, SAD dobija u ruke obnovljeni organ koji mu daje neviđenu sposobnost za nametanje svoje volje drugima.

A1

Borcima „Vagnera" ne komanduje Prigožin, već Utkin

Dmitrij Utkin - ko je to?

Ko je Dmitrij Utkin, komandant „Vagnera" - pod ovim naslovom italijanske novine „Đornale" (Giornale) su objavile članak u kojem tvrde da borcima privatne vojske „Vagner" komanduje vetaran ratova u Čečeniji, bivši oficir Glavne obaveštajne uprave Ministarstva odbrane (GRU), Dmitrij Utkin. „Uktin je", piše Đornale, „doneo u ovu grupu vojničke veštine i liderske kvalitete i upravo on je bio taj koji je predvodio marš na Moskvu pet hiljada vagnerovaca, koji su stali na 200 km od glavnog grada." Sam Jevgenij Prigožin se istovremeno nalazio u Rostovu i nije ni učestvovao u avanturističkom „pohodu na Moskvu".

Piše: Vladimir Mališev

Uostalom, Rusi već dugo postavljaju pitanja o tome kako je Prigožin, bivši zločinac osuđen za pljačku, koji nema nikakvo vojno obrazovanje i nije ni služio vojsku, a po profesiji je farmaceut, mogao da komanduje borcima u Bahmutu i da ostvari senzacionalnu pobedu? Pa, on nije ni komandovao. Komandant je bio potpukovnik GRU (ruske vojne obaveštajne službe) u penziji Dmitrij Utkin, iskusni veteran iz kampanja u Čečeniji i rata u Siriji. Ali, on je ostao u senci, dok je Prigožin pozirao pred kamerama u vojnoj uniformi sa automatom, davao zlokobne izjave i javno napadao Ministarstvo odbrane.

Štaviše, privatnu vojsku „Vagner" koju nazivaju najuspešnijom i najmoćnijom vojskom, ne samo u Rusiji nego i na svetu, nije stvorio sam Prigožin, već je to uradio zajedno sa Utkinom. Čak i samo ime „Vagner" je kodno Utkinovo ime iz bivše službe, koje je koristio za armijsku radio-vezu, kako tvrdi američki „Njujorker". Prigožin se zajedno sa Putinom može videti samo na fotografiji na kojoj on kao kelner služi šefa države na prijemima, zbog čega ga na Zapadu i zvou „Putinov kuvar". A Utkin se može videti samo na jednoj fotografiji koja se pojavila u štampi, gde stoji sa nagrađenima na prijemu u Kremlju, kada mu je uručen jedan (od četiri) Ordena za hrabrost.

Da li to znači da je Prigožin samo finansirao privatnu vojsku „Vagner" i govorio u njeno ime, a da je herojskim borcima „Vagnera" komandovao profesionalni vojnik Dmitrij Utkin?

Uzgred, kada je reč o finansiranju „Vagnera" koje se pripisuje Prigožinu: na susretu u Kremlju sa pripadnicima Ministarstva odbrane, Vladimir Putin je rekao da je u stvari država u potpunosti finansirala „Grupu Vagner", iz državnog budžeta i budžeta Ministarstva odbrane.

„Samo od maja 2022. do maja 2023. godine država je za plate i stimulacije dala kompaniji „Vagner" 86 milijardi 262 miliona rubalja. Od njih, za plate je izdvojeno 70 milijardi 384 miliona, za stimulacije 15 milijardi 877 miliona. Za isplate osiguranja (u slučaju pogibije vojnika) dato je 110 milijardi 179 miliona."

A Prigožin? Da li je njegova uloga bila ograničena na davanje izjava medijima? I ko je onda Dmitrij Utkin, koji, kako se vidi, predstavlja stvarnog rukovodioca grupom „Vagner", uspešnom vojnom jedinicom?

Prema jednoj verziji, Dmitrij Valerijevič Uktin, kako piše Vikipedija, rodio se u porodici geologa u gradu Asbest u Sverdlovskoj oblasti, 11. juna 1970. godine. Prema drugim podacima, njegov rodni grad je Kirovgrad u Ukrajini, ili selo Smolino u blizini Kirovgrada. Nakon završetka škole u Smolinu, Utkin je u Lenjingradu upisao vojne škole.

Do 2013. bio je komandant 700. posebnog odreda specijalnih snaga 2. posebne brigade specijalnih snaga Glavne uprave Generalštaba Oružanih snaga RF (sa dislokacijom u grad Pečori u Pskovskoj oblasti). Otišao je u penziju u činu potpukovnika. Učestvovao je u dve čečenske kampanje.

Posle penzionisanja radio je u kompaniji „Moran Security Group", učestvovao u sirijskoj ekspedijciji „Slavjanskog (slovenskog) korpusa" 2013. godine. Godine 2014. bio je na Krimu, u sastavu ruske vojske. U maju 2014, zajedno sa grupom instruktora-veterana, kod Rostova na Donu organizovao je bazu, pripremao borce i postao komandant sopstvene divizije koja je po njegovom pozivnom kodu dobila ime „Privatno vojno preduzeće Vagner". Na leto 2014. godine aktivno je učestvovao u borbama pored sela Metalist u LNR i borbama za luganski aerodrom, u januaru 2015. učestvovao je u razoružavanju brigade „Odesa" u Krasnodonu, zatim u borbama za Debaljcevo. Od jeseni 2015. aktivnosti „Vagnera" prebačene su u Siriju. Smatra se da su upravo vagnerovci imali odlučujuću ulogu u bitkama oko Palmire.

U decembru 2016. Dmitrij Utkin se prvi put pojavio u javnosti. Bio je primećen na svečanom prijemu u Kremlju u čast Dana heroja Otadžbine. Kasnije je sekretar za štampu ruskog predsednika Dmitrij Peskov potvrdio da je Utkin bio na banketu među zvanicama iz Novgorodske oblasti, kao nosilac Ordena za hrabrost.

U novembru 2017. medijska kompanija RBK je objavila da je Utkin postavljen za generalnog direktora kompanije „Konkord menadžment i konsalting" - reč je o kompaniji koja upravlja restoranskim holdingom Jevgenija Prigožina. Kasnije je objavljeno da je 2018. godine Prigožin smenio Utkina sa funkcije u „Konkordu".

U junu 2017. godine SAD su uvele sankcije protiv Dmitrija Uktina kao šefa „Vagnera". Godine 2018. zabranjen mu je ulazak na teritoriju Ukrajine. Savet EU je 13. decembra 2021. godine uveo restriktivne mere protiv Utkina i drugih lica povezanih sa grupom „Vagner".

aktivnosti Utkina u „Vagneru", kao i o tome šta se u ovoj grupaciji dešava, nema zvaničnih podataka. Kako pišu mediji, svi oni koji pristupe „Vagneru" potpisuju ugovor o neotkrivanju podataka. Zato i jeste nejasno šta je Utkin radio u vreme pobune i kakva je njegova uloga u tome. I zato se po tom pitanju prave razne vrste fantastičnih pretpostavki.

Tako, na primer, portal „AftershokNews" tvrdi da je navodno „Prigožinova pobudna bila paravan za akcije Utkina". Prema svedočenju portala, dok je Prigožin sedeo u Rostovu, jedna od kolona pobunjenika predvođena Utkinom, „nije krenula na Moskvu, nego na istok, prema Buturlinovki, kako se mislilo - prema vojnom aerodromu. Ali, ona je prošla pored aerodroma i otišla još dalje, do Borisoglebska-45, gde se nalazi nuklearni arsenal".

Nakon toga usledio je govor zamenika načelnika Saveta bezbednosti RF Dmitrija Medvedeva: „Razumemo do kakvih posledica može dovesti državni udar u najvećoj nuklearnoj državi. U istoriji čovečanstva još nije bilo situacije da najvećim arsenalom nuklearnog oružja upravljaju razbojnici. Takva kriza očigledno ne može da bude ograničena na jednu zemlju. Svet će se naći na ivici uništenja."

U Vašingtonu su bili zabrinuti zbog načina na koji akcije osnivača „Vagnera" mogu da utiču na kontrolu nad nuklearnim arsenalom Rusije, o čemu je pisao „Njujork tajms". A kako je prenela italijanska „Republika", SAD, Francuska i Nemačka hitno su aktivirale mehanizme direktne veze sa Kremljom u vezi sa bezbednosnom pretnjom koja se nadvila nad vojne baze s nuklearnim oružjem u Voronješkoj oblasti.

Ofanzivne akcije ukrajinske vojske su odmah prestale, na frontu je zavladalo zatišje, umesto da iskoriste situaciju, što je bila želja Kijeva. Kao da su posle ovoga počeli pregovori beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka sa pobunjenicima, nakon čega su počeli da se povlače. Tada je objavljeno i da je dogovor postignut. Da li je to zaista bilo tako, naravno, nije poznato. U svakom slučaju, u ovoj priči o avanturi s pučem mnogo toga nije jasno. A možda nikada i nećemo saznati.

Ali, već sad je jasno da bi prestanak delovanja grupe „Vagner", ne samo u Ukrajini, nego i u inostranstvu, odgovarao SAD. Kako pišu uticajne američke novine „Politiko", „ako „Vagner" izađe iz nekih zemalja, u kojima trenutno deluje, to može da stvori mogućnosti za diplomatsku blic-akciju SAD, što bi pomoglo da se shvati kako da se popuni nastali vakuum vlasti i povrati uticaj u ovim oblastima. Pre svega, u nekim afričkim zemljama može da se pojavi mogućnost za Vašington da ponudi saradnju u oblasti bezbednosti ili stvori partnerstva u zamenu za obećanja da će se krenuti ka demokratskim inicijativama ili inicijativama za dobro upravljanje. Pošto i Kina ima svoje interese u Africi, SAD ne treba da propuste ovu priliku."

A podsećamo da je predsednik komiteta Državne dume za pitanja odbrane Andrej Kartapolov, u intervjuu za „Vedomosti" rekao da ne vidi razlog za zabranu privatne vojne kompanije „Vagner" u Rusiji. „Zašto je zabranjivati? Tu su sva pitanja za šefa ove kompanije. Josif Visarionovič (Staljin) je govorio da deca nisu odgovorna za roditelje. Onaj ko je podigao pobunu treba i da odgovara", rekao je deputat.

Pri tome je Kartapolov nazvao „Vagner" borbeno najspremnijom jedinicom u zemlji u ovom trenutku. „Uvahtiti, razoružati i rasterati - ne možete da zamislite bolji poklon za NATO i Ukrajince. To ne treba raditi", smatra ovaj političar. Ipak, kako je objavljeno, vagnerovci već predaju svoje teško naoružanje...

Uostalom, među vagnerovcima ima mnogo drugih, pravih heroja. U medijima ističu imena nekolikocine onih koji su predvodili štab i jurišne grupe „Vagnera". Među njima su Andrej Trošev, Heroj Rusije, nosilac Ordena za hrabrost, pukovnik Ministarstva unutrašnjih poslova. Ratovao je u Avganistanu, u dva rata u Čečeniji, Orden heroja dobio je za zasluge u Siriji. Andrej Bogatov, Heroj Rusije, ratovao je u Avganistanu u desantnim jedinicama, u Jugoslaviji. U Siriji je bio teško ranjen, ostao je bez ruke, ali se vratio u stroj. Dobio je zvanje Heroja, četiri ordena za hrabrost. Njegov odred je konačno isterao ukrajinsku vojsku iz Bahmuta. Aleksandar Kuznjecov: ima četiri ordena za hrabrost, zvanje Heroja Rusije. Karijerni vojnik, borio se u dva rata u Čečeniji, u Siriji, Libiji. U Bahmutu je teško ranjen. Zlatnu zvezdu Heroja RF dobio je zatvorenim Ukazom predsednika RF...