Dežurna

Pronađen vođa opozicije!

Trenutno je najjača opoziciona stranka u zemlji ona koja nema ni ime ni lidera već samo jasnu ideju da se prvo mora zaustaviti ovaj pogubni trend u kojem se srpsko društvo nalazi. Ta bezimena opoziciona snaga ima podršku veću od zbirne podrške svim parlamentarnim grupacijama, što opet govori u prilog toga da je narod sam definisao okvir i da je neophodno slediti ga, smatra Dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Za razliku od tehničkih nauka, koje izučavam praktično čitavog života i u okviru kojih se procesi odvijaju prema prirodnim zakonima te su shodno tome i logični, u društvenim procesima stvari često stoje značajno drugačije. Razlog je taj što na dešavanja u društvu pored prirodnih zakona svoj uticaj imaju i ljudi koji se pak neretko vode ličnim interesima pa se tako dobijaju stanja koja prkose zdravom razumu i svakoj logici. Srpsko društvo je školski primer kako je lični interes nadvladao svaku ideju o zajedništvu i opštem dobru. U takvoj situaciji lagano dolazi do odumiranja društvenog tkiva i nacija i država nam se približavaju tački posle koje povratka nema.

Ono što je specifično za srpsko društvo u ovom trenutku je to što se desilo nešto nezamislivo, a to je da preko Aleksandra Vučića postoji savezništvo između najbogatijih i najsiromašnijih i da je to glavna snaga njegovog režima. Da apsurd bude veći ovi najsiromašniji su u takvoj poziciji upravo zbog ovih najbogatijih koji su to postali, bilo tako što su ih tokom devedesetih gurali u ratove i izolaciju, bilo tako što su ih dvehiljaditih izbacivali iz fabrika koje su privatizovali. No, besomučnom propagandom i vrhunskom poznavanjem mana, koje mi kao nacija imamo, Vučić je najsiromašnije u Srbiji uspeo da ubedi kako je to što su na ivici bede i gladi u stvari blagoslov i da je potrebno samo da prođe do dve godine i onda će sve biti dobro. I tako, dve po dve, ovaj nakaradni režim ulazi već u dvanaestu godinu u kojoj se sada blagostanje obećava do 2027. što znači da je šargarepa okačena na duži štap. Tako smo sada u poprištu nove kampanje u kojoj se ojađenom narodu objašnjava da će Ekspo izložba u Beogradu 2027. godine rešiti sve naše probleme i to tako što će biti izgrađen nacionalni stadion, novi sajam i što će biti obnovljeno po stotinu fasada u gradovima širom zemlje. Za ovu svrhu već je počelo zaduživanje i ono će, prema preliminarnim procenama, koje iznosi sama vlast iznositi nešto oko dvanaest milijardi evra ili prosečno četiri milijarde evra godišnje. Plan je dakle dosta jednostavan i u suštini predstavlja blagu modifikaciju već postojećeg mehanizma po kojem se država i do sada zaduživala kako bi se gradili putevi, a onda su ti putevi fakturisani po cenama u proseku dva do tri puta većim od uobičajenih čime su oni najbogatiji postajali sve bogatiji, a najsiromašniji su dobili lepe priloge na televiziji da se dive vijaduktu i tunelu u Grdeličkoj klisuri dok sa druge strane prebiraju po novčaniku da nađu novac kako bi kupili hleb tipa „sava". Sada se planira isto to, samo što će sirotinju raju u narednom periodu oduševljavati svetla velikoga grada uz priče o automobilima bez vozača, rečnom taksiju i drugim čudesima koja postoje samo u snu i na Pinku što mu dođe na slično. Naravno, sve to će morati puno da košta i oni najbogatiji će dobiti novac iz kredita koje plaćamo svi mi i tim novcem će proširivati svoje biznise.

Inače, treba primetiti da je namena Ekspo 2027 od samog početka bila transparentno objavljena jer je moto pod kojim je Srbija podnela kandidaturu glasio: „Igraj za čovečanstvo - sport i muzika za sve". Dakle vrlo otvoreno nam je poručeno da ćemo dobiti hleba i igara i to u bukvalnom smislu. Jer Srbi kao narod spadaju u evropske lidere po količini hleba koju pojedemo, što možda i ne bi bio toliki problem da nismo na začelju Evrope po onome što se jede uz hleb. Naime, u Srbiji prosečno po glavi stanovnika potroši se 42 kilograma mesa (mahom piletine koja spada u red najjeftinijeg i shodno tome najmanje kvalitetnog mesa) dok je prosek u EU oko 67 kilograma. Imajući u vidu najnoviju odluku vlasti da krene u organizovano ubijanje svinja po Srbiji pod okriljem suzbijanja afričke kuge, sve su prilike da će se količina pojedenog mesa još dodatno smanjivati imajući u vidu da je dosta ljudi kod nas, pogotovo po selima, tovila po nekoliko svinja za spostvene potrebe. Naime, u ovom trenutku je ubijeno gotovo trideset hiljada svinja i to isključivo u domaćinstvima i kod malih proizvođača dok u tajkunskim farmama nije vršena ova mera. Slikovit primer je naselje Sečanj u kojem je Uprava za veterinu naredila preventivno ubijanje svih svinja u domaćinstvima, a sa očiglednim ciljem da se zaštiti tamošnja farma. Pri tome je vađenjem krvi i analizama utvrđeno da nije bilo zaražene stoke i da je meso pogodno za ljudsku upotrebu te je meštanima data opcija da oni sami zakolju svoje svinje kako država ne bi imala posla oko toga. Deo njih je to učinio, a oni drugi koji nisu imali prostora u zamrzivačima su bili prinuđeni da gledaju kako se njihove svinje ubijaju i potom odnose da od njih prave biogorivo u specijalizovanom postrojenju koje je nedavno napravljeno u Krčedinu. Inače, to postrojenje je projektovano sa kapacitetom prerade od 150.000 tona na godišnjem nivou, a potražnja za biogorivom je velika u EU tako da se može očekivati da ubijanje preostalih domaćih životinja u Srbiji dobije na zamahu. Sa druge strane i pitanje hleba je upitno u budućnosti jer je Vučić tokom jedne od svojih seansi na nacionalnim frekvencijama izjavio kako su neki pokušali da prevare državu i dobiju subvencije na zemljištu na kojem nisu zasađene ratarske kulture, a što je navodno otkriveno satelitskim snimcima. Navodno uvređen, predsednik je rekao kako su prijavljivali uljanu repicu, a na toj parceli je grmlje i šuma, te da takvih prevaranstkih zahteva ima na pola miliona hektara. E sada, za neupućene kojima se Vučić u suštini i obraća pokušavajući da ih opsenari ova priča može da se svede na ono klasično lažno prikazivanje borbe protiv malverzacija, međutim iako to nije bila namera iz ove priče se može videti da trenutno u Srbiji ima najmanje pola miliona hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta koje je u parlogu, odnosno koje se ne obrađuje pa je zaraslo u korov i trnje. Ovo dalje znači da se ogromna prostranstva prazne od stanovništva, a i da oni koji su ostali da žive na selima više nemaju interes da se bave poljoprivredom.

Elem, da se vratim na savezništvo nasiromašnijih i najbogatijih u Srbiji, a koje ide preko Vučića. Ukoliko želimo da promenimo taj nakaradni sistem i da uspostavimo jedan pravedniji poredak u kojem je nosilac društva srednja klasa onda je potrebno da se shodno tome i postavimo mi koji se bavimo politikom i koji smo opozicija. Upravo je srednja klasa intuitivno zaključila da je Vučić na njih napujdao siromašne sa ciljem da od svih napravi sirotinju raju kako bi ovi bogati mogli da dobiju širu bazu jeftine radne snage kao i da sa vrata skinu one koji se bune kada se recimo gradi autoput preko njihovih imanja ili kada im neko otima zemlju radi otvaranja rudnika. Otuda su protesti koji su buknuli u maju mesecu upravo i mobilisali onaj profil ljudi koji je do sada mahom pasivno posmatrao procese u društvu verujući da je to najbolji način da ih niko ne dira. Ti ljudi su u suštini definisali osnovne pravce političkog programa za koji su spremni da se bore. Ukratko, oni traže da se skloni korumpirani režim Aleksandra Vučića i da se u državi uvede red. Pri tome svi su očigledno svesni da je to moguće samo kroz jedinstven nastup čitave opozicije i zato se i ne otvaraju druge teme sem te ključne, da režim ode. Međutim, potpuno suprotno normalnoj logici dobar deo opozicije nameće nekakve ideološke podele i pokušava da ovaj pobunjeni narod spakuje u patriotsku ili evropsku kolonu namećući pri tome tezu da te dve kolone ne mogu da sarađuju po bilo kom pitanju sem tehničkih stvari vezanih za sprovođenje izbora.

Jedan deo opozicije ne želi da sledi volju naroda, već se besomučno pokušava razbiti to jedinstvo koje je uspostavljeno protiv Vučića. Za sada ljudi na terenu odoljevaju pa tako na opšte razočaranje kako vlasti tako i tog dela opozicije po svim relevatnim istraživanjima gotovo dvadeset procenata stanovništva Srbije je protiv Vučića, ali nije ni za jednu od postojećih stranaka i lidera opozicije. Dakle, trenutno je najjača opoziciona stranka u zemlji ona koja nema ni ime ni lidera već samo jasnu ideju da se prvo mora zaustaviti ovaj pogubni trend u kojem se srpsko društvo nalazi. Ta bezimena opoziciona snaga ima podršku veću od zbirne podrške svim parlamentarnim grupacijama, što opet govori u prilog toga da je narod sam definisao okvir i da je neophodno slediti ga. Tako da ukoliko ne bude sastavljena jedna opoziciona kolona koja će postaviti situaciju „ili oni ili mi" i na taj način stvoriti dovoljno veliki politički napon, onda će doći do ogromnog razočarenja većine opoziciono nastrojenih građana i vlast će pobediti. Ukoliko pak građani dobiju garancije da će se nakon izbora sastaviti vlada stručnjaka sa mandatom da u zemlji zavede red pre svega kroz radikalan obračun sa kriminalom i korupcijom, a da će opozicioni političari u prvi mah biti jedna vrsta kontrolora te vlasti bez direktnog učešća u istoj, to će motivisati i jedan broj apstinenata. Na taj način će savez najsiromašnijih i najbogatijih sa sve Vučićem ostati u manjini, a društvo će se vratiti u evropski civilizacijski poredak u kojem srednja klasa čini glavni oslonac društva.

(Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta)