Dežurna

Koga proglasiti za Leku?

Odbrana ustavnosti, vojna neutralnost, borba protiv mafije i vlada stručnjaka bez političara dovoljno je širok okvir u koji bi onda mogli da stanu manje više svi koji nisu agendirani od režima ili stranaca, tako da bi tu bilo jako malo onih koji sebe zovu „liderima opozicije", ali bi zato bilo jako puno naroda željnog normalnog života, smatra Dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Drug Marko je po drugi put među Srbima i to ponovo u trenutku kada smo kao nacija potpuno zarobljeni u unutrašnjoj okupaciji u kojoj nas za svaki slučaj drže pod duplim ključem, jedan je u rukama Aleksandra Vučića (privremeno) i drugi kod stranaca (trenutni ključar je Kristofer Hil, prethodni je bila Angela Merkel).

Slično je bilo i tog leta 1983. godine kada je narod osećao da se velika nevolja ogromnom brzinom približava, ali usled tadašnje unutrašnje okupacije i suspenzije svih demokratskih normi nisu imali način da izaberu neki drugačiji put i eventualno izbegnu katastrofu. I onda, kada se pročulo da je iznenada od srčanog udara preminuo Aleksanar Ranković, ljudi su intuitivno doneli odluku da je upravo on najbolji kandidat da ga aklamacijom imenuju za predvodnika Srbije. U toj političkoj nekrofiliji bilo je pomalo mimikrije jer izbor pokojnog Rankovića nikoga personalno nije ugrožavao, ali je bilo puno više simbolike i poruke da među postojećima nema nikoga ko zavređuje poverenje.

Kao nacija smo u sličnoj situaciji i sada. Većina ljudi sasvim jasno vidi da nam se sprema potpuni kolaps, ali isto tako shvata i da nema iza koga da stane u nadi da će taj neko (ili ti neki) da zaustavi loš trend i stvari pokrenu u nekom boljem pravcu. Crni događaji početkom maja meseca su na površinu izvukli svu nemoć društva. Ljudi su intuitivno krenuli na ulicu jer su znali da je to bukvalno jedina preostala slobodna i demokratska institucija u državi. Ispravno su definisani zahtevi koji su predstavljali neku vrstu minimuma za odbranu dostojanstva. Isprva je postignut iznenađujuće veliki uspeh jer je sa jedne strane ljude bilo sramota da ne dođu na proteste ili da ih makar uživo ne prate preko različitih platformi koje obezbeđuju ne samo gledanje već i neku vrstu aktivnog učešća kroz komentarisanje dešavanja. Na ovaj način, kada se saberu ljudi koji su bili na ulicama i oni koji su uživo bili uključeni preko interenet platformi dolazimo do brojki od blizu pola miliona ljudi koji su stali u jednistveni front protiv nasilja i generalno nenormalnosti u Srbiji. Istovremeno, ljude je počelo da bude sramota da gledaju rijaliti „Zadruga" na televiziji Pink jer je negde opšti zaključak bio da je upravo ta vrsta trovačnice i dovela do nemilih događaja. Dakle, istovremeno su se dešavala dva procesa, rast broja ljudi na ulici odlučnih da vrate normalnost i pad broja ljudi koji su gledali Pink, i negde je logično bilo usmeriti ta dva procesa u zajedničku tačku. Odlazak stotinu hiljada ljudi ispred zgrade TV Pink u prvim danima protesta „Srbija protiv nasilja" bi napravio jedan potpuno novi društveni i politički ambijent u kojem bi režim bio prinuđen da pređe u potpunu defanzivu.

Međutim, pošto nije bilo autoriteta dovoljno jakog i dovoljno hrabrog da ljude povede tamo gde su u suštini hteli da odu, došlo se u situaciju da se narod razočarao i da je kao prva stvar ljude prestalo da bude sramota da ne dolaze na proteste. Srazmerno smanjenju pritiska sa ulice smanjio se i strah kod Željka Mitrovića, koji je, međutim, uvidevši da su promene ipak moguće, prvo odlučio da uđe u veliki šator koji je u ime Sjedinjenih Američkih Država ovde razapeo Kristofer Hil (citiram ambasadora), a potom krenuo u novu sezonu rijalitija ovoga puta nazvanim „Elita", a u okviru koga će biti nastavljeno sistemsko uništavanje samopoštovanja i odstranjivanje svakog oblika stida i sramote kod ljudi. Ovako pripremljene široke narodne mase će potom vrlo lako moći da se vode pod bilo koji šator, pa i onaj američki. No, kako se kod nas do Amerike dolazi po pravilu zaobilaznim putem, prvo je najveći deo srpske kvazielite svratio do šatora koji je u Rosićima razapeo Dragan J. Vučićević. U velikom i veselom društvu oko vola na ražnju okupili su se mnogi, a jedna od glavnih zvezda ovogodišnje smotre bio je Predrag Koluvija, koji je uz sve optužbe za proizvodnju i dilovanje više tona droge bio među poštenijim i pristojnijim zvanicama.

Elem, slike dva šatora, jednog američkog pod koji je ušla „Elita" koju narod svaki dan gleda na TV Pink i drugog Informerovog pod kojim se našla srpska poslovna i politička „elita" predstavljaju opis stanja u zemlji bolje od bilo čega. Ljude pod oba šatora drže dve najveće sile, a to su interesi i strah. Ispred ta dva šatora nalazi se masa onih koji bi sve dali da i oni uđu u to kolo, a reč je uglavnom o najsiromašnijim slojevima stanovništva koji i ne vide da postoji drugačiji životni put od onoga što im je servirano. Naspram tih šatora nalazi se srednja klasa u Srbiji koja je uvidela da će ukoliko nešto ne učine ubrzo nestati sve niše i zabrani u koje su se uvukli u nadi da ih niko neće dirati. To je onaj sloj ljudi koji je 1983. otišao na Novo groblje da uzvikne: „Živeo drug Marko!" i da fanatično tapše pokojniku jer su i tada videli da je kraj sa mirnim životom tadašnje radničke klase koja je bila nosilac društva u SFRJ. Sada pak nema ni živog ni mrtvog autoriteta kojem bi se moglo uskliknuti pa tako iz dana u dan raste podrška nikome, a što se u istraživanjima javnog mnjenja vidi kao dvadeset i kusur procenata onih koji se izjašnjavaju protiv Vučića, ali nemaju nikoga kome bi sada dali svoje poverenje.

Trenutno se dakle nalazimo u svojevrsnom vakuumu koji će sasvim sigurno u dogledno vreme na ovaj ili onaj način neko popuniti. U slučaju sahrane Aleksandra Rankovića i čitave te atmosfere koja je tom prilikom nastala najbolje se snašao Slobodan Milošević. Prema svedočenju pokojnog šefa UDBE za Grad Beograd, Dušana Stupara on je tražio da nekoliko puta detaljno pregleda snimke i izveštaje koje je služba napravila tim povodom. Za razliku od Miloševića, njegov kum Ivan Stambolić je to ovlaš pogledao jednom i konstatovao da to i nije neki značajan događaj. Dalji razvoj situacije je pokazao da je u borbi za vlast bolje prošao onaj ko je Srbima ponudio program ujedinjenja i jake centralizovane države, upravo onakve kakvu su verovali da bi im Leka obezbedio da nije sklonjen na Brionskom plenumu. Na našu nacionalnu žalost, pokazalo se da Milošević psihofizički nije bio u stanju da iznese jedan tako složen proces pa smo tako i do danas ostali svojevrsni državni „čardak ni na nebu ni na zemlji". Sada pak. ukoliko detaljno pregledamo snimke i komentare ljudi koji su bili na onim početnim protestima „Srbija protiv nasilja" (dakle dok je još bilo sramota ne doći), možemo videti jasnu poruku da ti ljudi žele da se vrati normalnost u društvo. Bukvalno nikakve druge zahteve nemaju osim tog jednog koji je doduše sveobuhvatan i nakon decenija ludorija predstavljao bi suštinsku revoluciju. Recimo, ja nisam primetio da je bilo ko od građana ultimativno zahtevao da ulazimo u EU ili BRIKS. Isto tako, niko nije metodom „ura nacionalizma" trčao da u centru Beograda brani Kosovo, ali isto tako niko nije dozvolio da se na mala vrata progura ideja da je to nevažno pitanje. U duhu te normalnosti koju ljudi traže bilo je i to da su opet ljudi sami oterali sve zastave osim srpskih, što će reći da su zaista stavili Srbiju na prvo mesto i nisu dozvolili bilo kome da zloupotrebi situaciju.

Ako se to ima u vidu onda se postavlja pitanje čemu parcelizacija građanskih zahteva za normalnost?! Zašto se insitira na prozapadnoj i proruskoj koloni? I uopšte, zašto se naprasnim zahtevom za izbore, a bez prethodnog profilisanja jasne ponude narodu troši akomulisana energija?! Recimo, vlast Aleksandra Vučića je svih ovih jedenaest godina na evropskom putu na kojem je otvarala i zatvarala nekakva poglavlja, a potom i prešla na novi modalitet pa sada otvaramo i zatvaramo nekakve evropske klastere. Za svo ovo vreme sam Vučić je hvaljen i rado priman gost u Briselu i manje više svim državama EU. Tako da se slobodno može reći da smo mi, hodajući evropskim putem, završili tu gde smo sada, te shodno tome deluje besmisleno da ćemo se iz svega izvući novom nadom u EU integracije. Istovremeno, retko koji evropski političar je dobio toliko pohvala i sastanaka sa Putinom i Si Đipingom, ali i sa liderom Egipta i Indije. Tako da smo i u pogledu odnosa sa BRIKS takođe moglo bi se reći na odličnom putu te isto tako neka „proputinovska koalicija" nema nekog smisla.

Već sama ova postavka gde je jedan čovek i jedna vlast koncipirana tako da u sebi objedinjuje sve krajnosti govori prevasohodno o nenormalnosti i onda je jedina opcija široko jedinstvo svih onih koji shvataju da se stvari prvo moraju dovesti u kakve takve razumne okvire, a da tek onda može da se krene dalje. Tako da bi neki Leka, kojeg bi narod mogao da izabere, morao da preuzme odgovornost i bude u ulozi integratora najšireg mogućeg opozicionog fronta koji će izbaciti ideološku podelu i usvojiti nekoliko opštih načela oko kojih bi ljudi mogli da se okupe i da budu spremni da se za njih bore. Mislim da su odbrana ustavnosti, vojne neutralnosti, borba protiv mafije i vlada stručnjaka bez političara dovoljno širok okvir. Pod taj opozicioni šator bi onda mogli da stanu manje više svi koji nisu agendirani od režima ili stranaca, tako da bi tu bilo jako malo onih koji sebe zovu „liderima opozicije", ali bi zato bilo jako puno naroda željnog normalnog života.

(Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta)