Dežurna

Naprednjački skakavci ponovo pojeli letinu!

Vučić je pokrenuo političku kampanju „bolja cena" u kojoj se navodno pokazuje briga vlasti za standard običnih ljudi pa su zato akcijom države pojedini artikli sniženi. Prava istina je to da i ovde Vučić laže kao i u manje više svim kampanjama koje vodi svih ovih godina. Faktički, ono što je Vučić uradio je to da je rekao svojoj mafiji da do izbora ne smeju puno da se ugrađuju već da treba da puste da cene osnovnih životnih namirnica budu bliske tržišnim, konstatuje Dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Tradicionalno, već desetu godinu zaredom, naprednjački skakavci su pojeli letinu seljacima i time ih gurnuli još korak bliže ka konačnom bankrotu i dužničkom ropstvu.

Bukvalno na svim ratarskim kulturama (osim na jednoj) zabeležen je ozbiljan gubitak uprkos relativno dobrim prinosima koji su ostvareni. Razlog za ovu krajnje nelogičnu situaciju je delovanje jedne od organizovanih kriminalnih grupa koja je pod koordinacijom Vučićevog režima, a koja uvozi robu bez kontrole, a samo ta ekipa ima dozvole za izvoz. Na taj način oni šteluju cene kako im odgovara i dovode poljoprivredne proizvođače pred svršen čin.

Krenimo redom. Prošle godine u žetvi cena otkupa osnovnih ratarskih kultura koje su zastupljene u Srbiji je bila sledeća: pšenica (prosečno 36 dinara za kilogram), suncokret (prosečno 70 dinara za kilogram), soja (prosečno 70 dinara za kilogram) i kukuruz (prosečno 30 dinara za kilogram). U međuvremenu nakon prošlogodišnje žetve obavljena je najskuplja setva u istoriji srpske poljoprivrede imajući u vidu da su dizel, mineralno đubrivo, semena i hemikalije bili na istorijskom maksimumu. Na ovakva početna ulaganja došli smo do toga da su u ovogodišnjoj žetvi otkupne cene sledeće: pšenica (prosečno 18 dinara za kilogram), suncokret (prosečno 40 dinara za kilogram), soja (prosečno 55 dinara za kilogram) i kukuruz (prosečno 17 dinara za kilogram). Gruba procena pokazuje da na onim parcelama na kojima je zabeležen prosečan prinos gubitak koji knjiže poljoprivrednici iznosi oko dve stotine evra po hektaru, naravno tamo gde je rod podbacio (a jesu i soja i suncokret) gubitak je veći, a tek na onim mestima gde je rodilo iznad proseka posluje se sa nulom ili nekim malim profitom.

Šta je razlog ovome? Što se tiče pšenice, ključni problem je napravio Vučić koji je zbog demagogije i pokazivanja punih ambara na televiziji, sprečio da se izveze višak i time zaradi skoro 200 miliona evra. Umesto toga deo prošlogodišnjeg roda je ostao i sada postoje viškovi sa kojima se ne zna šta činiti imajući u vidu da je Evropa preplavljena jeftinom pšenicom iz Ukrajine. Takođe, uprkos priče da se grade putevi i pruge kao nikada u istoriji trenutno ne postoji ni jedna ozbiljna tranzitna ruta kojom bi se iz Srbije mogla izvesti veća količina žitarica. Umesto da smo radili na revitalizaciji pruge Beograd - Bar i time dobili mogućnost brzog izlaska na morsku luku, vlast je odlučila da napravi prugu Beograd - Novi Sad kako bi se Vučić provozao dvesta na sat. Sa kukuruzom stvari stoje tako da je rod poprilično dobar i shodno tome imamo značajne viškove koje opet zbog logističkih problema ne možemo da izvezemo, a pošto je devastiran stočni fond onda nemamo ni tu mogućnost da proizvedemo meso i potom eventualno izvezemo mesne prerađevine. Problem sa suncokretom je to što je u Rusiji i Ukrajini ove godine rod rekordan pa se bogata tržišta snabdevaju odatle, a kod nas postoji uljarski kartel koji se lako dogovori i obori cenu prilikom otkupa jer računaju da će uvek moći bez bilo kakvog problema da uvezu sirovinu imajući u vidu da niko ne štiti domaću proizvodnju. Ovde mislim da vredi ukazati da trenutno Poljska koja je najradikalniji podržavalac Ukrajine u ratu protiv Rusije uvodi neku vrstu sankcija ovoj zemlji i ne isporučuje joj novo oružje, a razlog je jeftina pšenica zbog koje su Poljaci zatvorili granice ne dozvoljavajući da ona dođe na tržište jer im je od rusofobije ipak važniji patriotizam i borba za interese poljskih seljaka. Slično su postupili i Slovačka i Mađarska, a ranije i Bugarska i Rumunija. Naravno, Srbija nije zatvorila granice i bilo koji uvoz je dozvoljen jer ovde vlast drže mafijaški klanovi koji nemaju nikakvu ideju patriotizma. Već sam rekao da ove godine ipak postoji jedna ratarska kultura na kojoj je bilo zarade, čak i iznenadne intervencije države sa dodatnim subvencijama. Naime, proizvođači šećerne repe su dobili po hektaru iznos od trideset i pet hiljada dinara kao meru podsticaja. Zanimljivo je da je „MK grupa" faktički lider u proizvodnji šećera u Srbiji te da su odobrene značajne kvote za izvoz ovog artikla, tako da je očito sve dobro iskoordinisano na relaciji Vlada Republike Srbije i kompanije Miodraga Kostića. Otuda i ne čudi što je na proslavu „MK grupe" došao državni vrh, dok na prijem u klubu „Privrednik" nije došao niko iz vlasti pošto Zoran Drakulić daje ne baš afirmativne, a u suštini realne izjave o stanju srpske privrede.

Ovde sada možemo napraviti osvrt i na Vučićevu političku kampanju „bolja cena" u kojoj se navodno pokazuje briga vlasti za standard običnih ljudi pa su zato akcijom države pojedini artikli sniženi. Prava istina je to da i ovde Vučić laže kao i u manje više svim kampanjama koje vodi svih ovih godina. Da bih to dokazao navešću primere pojedinih „jeftinih proizvoda". Na spisku od trideset i sedam artikala se nalaze i krompir, crni luk i kupus čija je cena umanjena. E sada, suština ovog umanjenja je to što je ovo period godine kada ovo povrće treba vaditi (luk i krompir) odnosno seći (kupus) pa je prirodno da je ono sada najjeftinije. Kao što su jagode jeftine u maju, a trešnje u junu. Drugi primer je brašno, naime kao što sam već naveo prošle godine je otkupna cena pšenice bila oko 36 dinara i dugo je ta cena išla iznad trideset dinara. E sada, verujem da je svima poznato da se brašno dobija mlevenjem pšenice i da je logično to da kada je pšenica bila 36 da brašno bude oko 80 dinara, kao što je logično da sada kada je pšenica 18 brašno proizvedeno od nje ide na oko 40 dinara. Međutim, Vučić je izreklamirao „jeftinu cenu" od 50 dinara što znači da oni kradu i na jeftinijem. Ovde treba primetiti da se cena belog hleba još uvek ne menja iako pekarska industrija dobija značajno jeftinije brašno, tako da svaki dan u kojem ne smanjuju cenu hleba oni dobijaju ekstra profit od najmanje dvadeset dinara po svakoj prodatoj vekni, od čega uveren sam deo ide u crne fondove vlasti. Slična priča je i za suncokretovo ulje čija je prosečna cena u predhodnom periodu bila oko 200 dinara za litar, međutim imajući u vidu da je otkupna cena suncokreta prošle godine bila 73 dok je ove 41 dinar po kilogramu, to onda dalje znači da bi litar ulja morao da bude oko 120 dinara. Međutim i ovde je Vučić izreklamirao „jeftiniju cenu" od 144 dinara što je najmanje dvadeset dinara više po litri od onoga što bi trebalo da bude. Takođe, zbog pada cena kukuruza, ječma i soje stočna hrana je jeftinija za oko šezdeset procenata u odnosu na prošlu godinu. Kada svinje, pilići, goveda i krave pojedu ovu jeftiniju stočnu hranu posve je prirodno da padnu cene mesa i mleka kao i prerađevina od njih. Efekat pojeftinjenja stočne hrane se najpre vidi na mleku i piletini jer je tu potrebno najmanje vremena, tako da je logično što Vučić reklamira pojeftinjenje pilećeg parizera i paštete kao i mleka, jogurta i sirnih namaza. Rečju, i bez bilo kakave reklame ili reakcije države ovi proizvodi su morali da pojeftine čak i više nego što je to u kampanji „bolja cena". Faktički, ono što je Vučić uradio je to da je rekao svojoj mafiji da do izbora ne smeju puno da se ugrađuju već da treba da puste da cene osnovnih životnih namirnica budu bliske tržišnim. Razlog za ovakav potez je to što su se inflacija i poskupljenja našla visoko na listi onoga zbog čega građani negoduju, a što je pretilo da mu smanji rejting.

Postavlja se pitanje da li se može voditi drugačija politika prema selu i poljoprivredi i da li ona može da napravi rezultate. Odgovor na ovo pitanje je potvrdan.

Naime, srpska poljoprivreda može da preživi samo i isključivo ukoliko se poveže sa energetskim sektorom. Na taj način se dobija selo kao organizovan sistem za proizvodnju i hrane i energije. Bez ovoga za najdalje pet godina svi mali i srednji farmeri u Srbiji biće u dužničkom ropstvu prema bankama i u suštini će se svesti na najamnu radnu snagu na imanjima koja su nekada bila njihova. Kao što sam to već detaljno obrazložio, ova godina to najbolje pokazuje jer bukvalno na svakoj ratarskoj kulturi je zabaležen gubitak zbog izuzetno niskih otkupnih cena i nepostojanja mogućnosti da se žitarice i uljarice plasiraju na bilo koji drugi način sem direktne prodaje kao osnovne sirovine. Na primeru suncokreta se to može jasno videti. Naime, prosečan rod ove uljarice je oko 1800 kilograma po hektaru, i uz trenutnu otkupnu cenu od 41 dinar seljaci dobiju oko 74.000 dinara. Na ovaj način uljare dobijaju jeftinu sirovinu, a Vučić mogućnost da reklamira jeftino ulje. Sa druge strane, od iste količine suncokreta bi se moglo proizvesti 816 litara biodizela, pa bi uz trenutnu cenu od 210 dinara po tom hektaru seljak mogao da prihoduje oko 171.000 dinara. Proizvodnja ovog tipa goriva je moguća u kućnim uslovima, a oprema za preradu uljarica u biodizel se pravi u Srbiji. Procena je da bi bez ugrožavanja prehrambene bezbednosti zemlje na ovaj način moglo da se proizvede oko dvadeset procenata ukupnih potreba Srbije za dizelom čime bi moglo da se utiče na cene, ali i da se poveća energetska bezbednost zemlje. Takođe, u evropskim termoelektranama se već duže vreme vrši mešanje uglja sa različitim oblicima biomase. Praksa pokazuje da se bez većih problema može izvršiti zamena oko dvadeset procenata uglja i time se za toliko smanjuju izduvni gasovi i zagađenja koja termoelektrana pravi u svom radu. Kada bi se ovo uradilo u delu naših postrojenja otvorila bi se nova mogućnost za srpske poljoprivrednike koji bi imali siguran plasman i udeo na tržištu koje je sigurno, rastuće i profitabilno. Time bi se u ovako nepovoljnim godinama mogli peglati gubici na ratarskoj i stočarskoj proizvodnji i generalno napraviti širi portfolio. Neke procene govore da bi se na godišnjem nivou moglo otvoriti tržište od oko milijardu evra za proizvodnju energije iz poljoprivrede.

Postavlja se pitanje zašto onda nema ovakvog vida proizvodnje?! Prvo i osnovno je to što Vučićev režim svesno ide u uništenje srednje klase pa je tako cilj uništiti i srpskog domaćina. Na taj način će mafija jeftino moći da pokupuje zemljište i da time još uveća svoju moć. Otuda umesto podrške proizvodnji biodizela, vlast drži akcizu i na ovaj tip goriva pa tako na svaku litru goriva koja bi se proizvela i eventualno stavila u promet državi mora da se plati preko pedeset dinara, a čak i ako seljak sam na svojoj njivi proizvede suncokret i u postrojenju koje je sam kupio napravi biodizel i potom to isto gorivo sipa u svoj traktor i sa njime obrađuje svoju zemlju opet mora državi po litri da plati devet dinara. Isto važi i za proizvodnju biomase i generalno bilo kakvu realnu proizvodnju.

Zato je promena vlasti ključni preduslov da preživi bilo kakv vid normalnog života u Srbiji. Stoga je neophodno napraviti što širi opozicioni front koji bi motivisao različite društvene grupe da se bore.

(Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta)