Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (24)

Pad Zapadne Slavonije

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: "Nestor"

GŠ SVK nije imao jedinice u rezervi sa kojima bi mogao intervenisati na ugroženim pravcima i u trenutku zaprimanja informacije o napadu, jedino se računalo sa jednim bataljonom nepotpune formacije sa Banije i nekim neindetifikovanim snagama iz sastava VRS. Napad je usledio u 05,30 časova artiljerijskom pripremom i otpočinjanjem pešadijskog napada podržanog oklopnim i mehanizovanim sastavima iz gardijskih brigada.

Već sam početak napada pokazao je da neprijatelj napada sa dva pravca:

Prvi, Novska - Okučani i pomoćni pravac prema Jasenovcu;

Drugi, Nova Gradiška - Okučani i pomoćni pravac prema Staroj Gradišci.

Namera neprijatelja bila je, da teritoriju Zapadne Slavonije preseče u visini auto-puta, jer je osa pravaca išla tim pravcem, a da pomoćnim snagama izbije na reku Savu i bude u gotovosti za odbijanje napada sa teritorije Republike Srpske. Već oko 07,30 početne pozicije HV u napadu su bile vrlo dobre. Deo odbrane između auto- puta i stare ceste prema s. Rajić je probijen na više mesta. Kod Pustare naše snage su napale punkt UNPROFOR-a u znak odmazde zbog pasivnog držanja prema HV. Na više mesta odbrana je vrlo slaba, ali još uvek izdržava. HV nastupa postepeno i krajnje pažljivo. Ne žure i vidi se da se drže pravila. Naša PVO je uspela da obori jedan neprijateljski avion, koji je iz vazduha gađao most na r. Sava u nameri da ga sruši i tako onemogući povlačenje jedinica 18. korpusa i stanovništva.

Oko 08,00 časova primili smo informaciju, da ni po koju cenu ne prihvatamo bilo kakve razgovore, jer je Hrvatska strana spremna da ih ponudi. Ovo samo u koliko smo sigurni u našu odbranu, a u suprotnom odluku moramo doneti sami. I pored upozorenja, pregovori su prihvaćeni toliko dugo, koliko je HV izvršila pregrupisavanje snaga. Za 10,00 časova zakazana je sednica Vrhovnog saveta odbrane RSK.

Tok sednice:

Na poziv Predsednika Martića, izneo sam raspoložive podatke o neprijatelju, pravcima napada i do tog trenutka identifikovanim jedinicama koje učestvuju u napadu. General Čeleketić iznosi podatke o aktivnostima naših jedinica, ali ni jedan ni drugi izveštaj ne daju ohrabrenje. Situacija je krajnje ozbiljna i preteća po Zapadnu Slavoniju.

Posle upoznavanja prisutnih sa stanjem na frontu, Martić uzima reč i iznosi generalni stav, da je potrebno odmah obustaviti vatru sa naše i neprijateljske strane i daje zadatak pukovniku Trgovčeviću da u tom pravcu interveniše u komandi UNPROFOR-a. Moja sugestija da se ne ide na pregovore u ovom času nije prihvaćena.

U daljem govoru Martić nas upoznaje, kako je narod Zapadne Slavonije iskazao zrelost i odlučnost u odbrani dela teritorije RSK, da je u ovom trenutku najbitnije da se neprijateljstva obustave, da se korpusu i stanovništvu pošalje sva neophodna pomoć i da se sa Republikom Srpskom koordiniraju sve aktivnosti.

Diktira zadatke:

da se odmah pripreme dodatne snage iz rezerve i da se upute kao pojačanje snagama 18. korpusa, naređuje dodatnu mobilizaciju na celokupnoj teritoriji, posebno kritičnih VES-i, da se spreči odlazak boraca iz jedinica, a one koji su već napustili svoje jedinice vojnom policijom pronaći i vratiti natrag, da se odmah zadejstvuje artiljerija iz 39. korpusa i da otpočne sa gađanjem ciljeva u Sisku, da 75. mešovita artiljerijska brigada otpočne gađanje planiranih ciljeva u Karlovcu, da artiljerija 7. korpusa iz Knina otvori vatru po neprijatelju u Dalmaciji, a težište da bude Šibenik. Da se za prihvat stanovništva iz Slavonije na prostoru Srpske pristupi formiranju prihvatnih centara, Da se za narednu sednicu pripreme pokazatelji o mogućnosti naše avijacije, angažuje na gađanju ciljeva u Kutini pri čemu bi težište bilo na gađanju pogona petrohemije.

Pre nove sednice VSO održana je sednica kolegija komandanta na kojoj su rekapitulirani podaci do kojih smo došli u vremenu od 11,00 do 17,00 časova 01.05.1995. godine. Pre toga detaljno sam informisao generala Čeleketića o izvoru informacije da ne prihvatimo pregovore sa hrvatskom stranom, on je to preneo Martiću, ali i pored toga su pregovori održani u Zagrebu.

Na sednici kolegija raspravljeno je pitanje sadejstva snaga 21. i 39. korpusa kao i informacija da pregovori u Zagrebu nisu dali nikakve rezultate i da je realno za očekivati da HV nastavi sa napadom. Ostaje tanka nada da će do dogovora ipak doći, jer je nastavak pregovora zakazan za 21,00 časova. Sporno pitanje je kontrola auto-puta. Hrvatska strana traži da ona vrši kontrolu auto-puta, a naša strana nudi da kontrolu vrši UN.

Na sednici, potpukovnik Dopuđa, komandant eskadrile iznosi svoje mišljenje o eventualnom napadu na Kutinu. Smatra da to nije dobra ideja, da se u Kutini nalazi velika količina amonijaka i da bi se njegovim oslobađanjem izazvala ekološka katastrofa neslućennik razmera i da on odbija izvršenje takvog zadatka.

Pregovori u Zagrebu su završeni, kako sam i očekivao, bez rezultata. Taj dan je uspešno završen za HV, pored početnog uspeha koji je znatno veći od očekivanog, pregovori u Zagrebu su stvorili mogućnost za pregrupisavanje i dovođenje svežih snaga. Sve se odvija po njihovoj zamisli. U jedinicama 18. korpusa samo mestimično je dobra i organizovana odbrana, ali tu neprijatelj ne napada punom žestinom. Čuvaju snage i čekaju pogodan momenat da eksploatišu sopstvene uspehe na drugim delovima fronta.

Narednog dana, 02.05.2995. godine u 08,00 časova pozvan sam na sednicu VSO. Sastav Saveta je potpuno izmenjen. Tu su Martić, Čeleketić, Milan Babić i još nekoliko ljudi koje u ovakvim prilikama nikada nisam viđao. Na sednici Martić naređuje generalu Čeleketiću da odmah izvrši raketni napad na Zagreb i da gađa sledeće ciljeve: industrijska zona na Žitnjaku i Radničkoj cesti, INA - OKI, KROMOS, pogoni Plive.

Prisutni Milan Babić se otvoreno suprotstavlja naređenju i smatra da nije dobro, da to nije vojni napad na ciljeve, već da je to odmazda zbog njihovog napada na Zapadnu Slavoniju i u zaključku, da Zagreb ne treba dirati. Martić ponavlja naređenje i dodaje, da će on lično snositi sve konzekvence zbog izvršenog napada. General Čeleketić nevoljko, pognute glave izlazi iz kabineta i odlazi da izda naređenje. Svima je naređeno da se okupljamo svaka dva sata, a meni da intenzivno pratim rezultate napada i da se javljam mimo zakazanog vremena.

Vrlo brzo se vraćam kod Martića sa prvim podacima koji su objavljeni putem sredstava javnog informisanja u Hrvatskoj. Raketni udar po Zagrebu nije izvršen na zadate ciljeve, već su pogođeni drugi, i to: Vlaška ulica u predelu stare Vojne bolnice i šire, te da ima poginulih i ranjenih, slučajnih prolaznika, Križanićeva ulica i u njoj zgrada MORH-a, Zrinjevac, Novi Zagreb. Martić smatra da su i to dobri ciljevi i da ništa ne menja što nisu pogođeni traženi ciljevi.

Potpuno je izvesno da Zapadna Slavonija ne može da se odbrani sama, a da pomoć koja je planirana ne može da preokrene situaciju. Vlada haos. Prema podacima do kojih sam mogao da dođem u tom trenutku 98. brigada je već razbijena, najveći deo 51. brigade nema vezu sa pretpostavljenom komandom niti unutar same jedinice, 54. brigada još liči na organizovanu vojnu jedinicu, ali je i ona u povlačenju. Artiljerija više ne dejstvuje. Bataljon koji je sa Banije upućen u pomoć maršuje pravcem Novi Grad - s. Dobrljin -Bosanska Kostajnica - Dubica, ali ga neprijatelj otkriva i vatrom ne dozvoljava prolazak. Obilazni put je preko Prijedora i Banja Luke. Vrlo daleko da bi se blagovremeno reagovalo. Pomoć koja je očekivana u ovoj situaciji i koja je trebala da dođe iz Republike Srpske, odnosno njenog 2. korpusa je izostala. Dejstvo artiljerije 1. KK je bilo vrlo slabo i bez ikakvog uticaja na konačni ishod borbe, a prema podacima koje sam dobio, brojem i slovom 18 (osamnaest) boraca 2.KK je prešlo most na r. Sava i ušlo u zonu borbenih dejstava da pruži pomoć. Mi smo dobivali uveravanja da je pomoć znatno veća i da su angažovana najmanje dva bataljona pune formacije. Imajući u vidu da je brojno stanje čitavog korpusa bilo oko 4000 ljudi uključujući i policijske snage, najavljeno pojačanje iz Republike Srpske je bilo respektibilno.

Stanovništvo se povlači ka mostu i preko mosta u Republiku Srpsku. Informacije dobijamo od kolega iz GŠ VRS i komande 1. KK, jer sa komandom 18. korpusa veze više ne funkcionišu. Iz okoline Prnjavora javlja mi se neidentifikovani učesnik i prenosi svoja zapažanja o razvoju događaja. Informacije dobija elektronskim izviđanjem. Ne želi da otkriva svoj identitet niti razloge zbog kojih sve to čini. On javlja da su se hrvatske snage spojile iz pravca Novske i pravca Nove Gradišeke, da je deo jedinica korpusa ostao odsečen od glavnine i da se uz njih nalazi neutvrđen broj civila. Pre same sednice pričao sam sa generalom Čeleketićem o tom podatku i on mi potvrđuje da je istinit.

Za 15,00 časova zakazana je sednica Vlade RSK na koju sam pozvan.

Sednica Vlade

Sednica počinje u zakazano vreme. Sednicu otvara gospodin Mikelić i odmah daje reč Predsedniku Milanu Martiću. Ovaj upoznaje prisutne ministre sa situacijom u Zapadnoj Slavoniji, ističe da je agresija na deo RSK planirana, da nije iznenađenje i da je Hrvatska dobila "zeleno svetlo" za napad od SAD i SR Nemačke.

General Čeleketić iznosi, da situacija još uvek nije izmakla kontroli, da se pojedini delovi korpusa dobro drže i saopštava, da je deo jedinica i civila odsečen, ali da se vrši pregrupisavanje i otvara mogućnost nastavka dejstava izvršenjem proboja u pravcu severa. U daljem delu svog izlaganja on ponavlja, da je napad očekivan, da je spremno dočekan, ali da su naše snage slabe i da je neprijatelj višestruko nadmoćniji. Posebno je razočaran odnosom GŠ VRS, ali smatra da je to pitanje za relaciju Martić - Karadžić, a ne njega i generala Mladića.

Posle generala Čeleketića reč je uzeo gospodin Mikelić, koji pita: 1.- Da li se može ići u protiv-ofanzivu?

2.- Koje snage su za to potrebne i koja bi cena bila takvog pothvata?

3.- Da li postoji plan otvaranja fronta na nekom drugom delu Krajine?

4.- Na kojem delu fronta prema Hrvatskoj bi se mogle preduzeti aktivnosti, koje bi

garantovale uspeh?

Prozvan sam da iznesem procenu stanja. Rekao sam sledeće:

"Pripreme i izvođenje napada HV pod imenom "Bljesak" obuhvatile su aktivnosti na čitavom frontu, a težište napada je Zapadna Slavonija sa konačnim ciljem da se taj deo RSK zauzme. Duž čitave linije fronta neprijatelj je izvršio pripreme, a posebno je zadejstvovan prostor Dalmacije.

IKM Zbornog područja Split se nalazi u Zadru i na njemu je komandant ZP general Ante Gotovina. Registrovano je podilaženje ratnih brodova bliže Zadru i na osnovu tih pokazatelja se može zaključiti da na ovom delu fronta Hrvatska očekuje našu intervenciju i da je spremna da prihvati udar. Posebno, na ovom delu fronta nemoguće je ostvariti bilo kakvo iznenađenje.

Slična je situacija duž čitave linije fronta. Na ličkom delu nema strateški važnih objekata, a da sva druga pomeranja podrazumevaju odgovarajuće pripreme za napad što je nemoguće izvršiti u relativno kratkom vremenu.

stanju u Zapadnoj Slavoniji sam rekao, da je neprijatelj sa višestruko nadmoćnijim snagama presekao teritoriju na dva dela, da napada sa svojim najboljim vojnim jedinicama uz podršku specijalnih jedinica MUP-a i da se može smatrati da je Zapadna Slavonija izgubljena."

Prvi je reagovao general Čeleketić, vrlo burno, govoreći da je moja procena stanja u Zapadnoj Slavoniji neutemeljena, da se snage pregrupisavaju i vrše pripreme za izvođenje protivudara i da se iskreno nada uspehu. Posle ovog, Predsednik Martić mi je oduzeo reč i ja sam prekinuo iznošenje procene.

Kada sam seo, podigavši pogled, primetio sam tek tada da sedim na mestu među ministrima koji su važili za eksponente politike Milana Babića. I oni su mene gledali nadajući se da će čuti što sam još imao da kažem.

Sednica Vlade je završena bez zaključaka, bez plana daljih aktivnosti i jasno se videlo da Vlada, Predsednik države, a i GŠ SVK nemaju nikakva rešenja za novonastalu situaciju. Neki se spremaju da idu do Banja Luke i dalje prema granici, da svojim prisustvom pomognu ojađenom narodu. Da im pruže moralnu i drugu podršku.

Nešto posle 19,00 časova kod mene, u kuću u kojoj sam stanovao, došao je čovek iz ministarstva inostranih poslova. On je pre toga radio kod mene kao operativac i dobro smo se poznavali. Njegova poseta je bila sračunata, da me pita za pristanak i uruči poziv za sastanak i razgovor sa Milanom Babićem u selu Mokro Polje. Ja sam ponudu i poziv prihvatio. Imao sam potrebu da nekom ispričam deo svega onog što sam znao, a što nije imalo uticaja na "tvrde uši" onih kojima sam to gotovo svakog dana govorio.

Zajedno smo otišli u Mokro Polje i tamo u jednoj kući zatekli Milana Babića i još četvoricu ljudi s njim. Dvojicu sam poznavao, a dvojicu ne. Pita me Babić, da li sam nekada bio u ovom kraju i ja dajem potvrdan odgovor. Rekao sam da sam išao do porodične kuće Bjedov na molbu Žarka Bjedova da obiđem njegove roditelje.

Ovo je bio naš drugi sastanak u diskreciji. Prvi 1991. godine u s. Jasenica na Grmeču kada smo mi imali inicijativu i ovaj, drugi, u Mokrom Polju, kada on ima inicijativu. Podsetio sam ga na taj događaj i on pomalo začuđen, priseća se razgovora, okolnosti pod kojima je održan i verovatne greške koja je tada napravljena da se stane pre nego što je počelo. Tada nikome nije bilo do kočnica niti je mislio kako će ih kasnije upotrebiti.

Babića je interesovalo, šta sam imao da kažem do kraja na sednici Vlade, kada su me prekinuli Čeleketić i Martić, kao i druga zapažanja od koristi za sagledavanje ukupnog stanja u Krajini.

Zamolio me je da iskreno ispričam šta imam, zaključujući uvod rečenicom:"Nije vreme za skrivanje istine, jer nam je svima sekira iznad glave."

Apsolutno sam se složio i ispričao potanko sve detalje o tome šta se dešavalo u Slavoniji pre agresije, šta je sve prikrivano, izveštaji o stanju borbene gotovosti i moralu što nije bilo na opisanom i procenjenom nivou. Niz drugih zapažanja iz kojih se moglo zaključiti da odbrana Zapadne Slavonije nije primerena situaciji i da se realno moglo pretpostaviti da će biti lak "zalogaj" za Hrvatsku.

političkim aspektima poraza, međusobnim nesporazumima i podmetanjima nisam govorio, jer je Babić bio jedna od sukobljenih strana, a pokušao sam da ne navijam ni za jedne ni za druge. Posle večere smo se razišli.

Narednog dana 03.05.1995. godine izvršen je još jedan raketni udar po Zagrebu. Pozvan sam na kolegij komandanta. Situacija je mučna. Ulazimo u kancelariju i bez reči zauzimamo slobodna mesta oko konferencijskog stola. Čeleketić nam saopštava da je 18. korpus kapitulirao i da su neprijateljske snage zauzele Zapadnu Slvoniju. Predaja jedinica u okruženju biće izvršena uz prisustvo predstavnika UN. Pored ovog, saopštava nam da će Vlada imenovati komisiju koja ima zadatak da ispita uzroke i razloge pada Zapadne Slavonije. Sve nas je pozvao da korektno, objektivno i istinito iznesemo svoja zapažanja i viđenja.

Posle završenog sastanka tražio je da ostanem sa njim na samo. U kraćem razgovoru, rekao mi je da sam bio u pravu kada sam iznosio procenu, ali me je morao prekinuti zbog Martića, koji se užasno nervirao, koji ima dijabetis i sa velikim naporom je izdržao proteklih nekoliko dana. Ja to nisam znao, ali to nije menjalo situaciju. Nisam imao šta da kažem, samo sam ponovio rečenicu koju sam dan pre čuo od Babića. "Nije vreme za skrivanje istine, svima nam je sekira iznad glave." Čeleketić je klimnuo glavom. Tako smo se rastali i više se nikada nismo videli.

Komisija koja je ispitivala uzroke pada Zapadne Slavonije počela je sa radom narednih dana. Dao sam im sva zapažanja i orginal Izveštaja kojeg su napravili moji operativci na terenu i koji opisuje stanje u Zapadnoj Slavoniji 01. i 02.05.1995. godine.

Izveštaj glasi:

"Prvenstveno što se mora reći, jeste da narod i borci Zapadne Slavonije stoje u čvrstom ubeđenju da su izdani. Ovo se drugačije ne može odbraniti bilo čim, te su zbog toga mogući veliki incidenti sa tragičnim posledicama među nama. Posebno su na udaru oficiri Vojske Jugoslavije, koji su shvaćeni kao da nešto odrađuju i da narod o tome ništa ne zna, pa im je svejedno kako će se koja situacija završiti. Na više mesta bilo je konkretnih pitanja: Da li bi komandant 18. korpusa, pukovnik Lazo Babić, radio ovako kako je radio da mu je najuža porodica u Pakracu. Sve je govorilo da smo neorganizovana vojska i da je ovaj poraz dokaz za to. Poraz je vrlo teško pao svima, a osećaj je gori od same izdaje.

U potpunosti treba zaboraviti da bi jedinice 18. korpusa mogle napraviti bilo kakav vojni uspeh. Štaviše, komandi korpusa preti fizička likvidacija. Ogorčenost je velika, žrtve su velike, a promašaji i organizacija neprihvatljivi. Na ovom prostoru više nema poverenja ni u Glavni štab. Mišljenje je jedinstveno i nepodeljeno.

Komandant Babić Lazo potpuno je rastrojen, a njegov pomoćnik ili bolje reći jedan od pomoćnika, Romić, se jednostavno trese, da li od straha ili neuspeha, nije bitno, ali taj čovek nije povukao nijedan pozitivan potez. Dana 02.05.1995. godine kada smo ostali bez veze koju je bombardovanjem uništio ustaški avion zbog čega je Babić otišao u Gradišku radi uspostavljanja komunikacije sa Glavnim štabom.

Upravo tada su se desile krupne stvari gdje je nastala opća bježanija vojske i naroda, a nedugo za tim i prešutno evakuisanje komande iz KPD "Stara Gradiška". Nikakve koordinacije nije bilo, a niti opasnosti od ustaša da to činimo. Stara Gradiška kao grad i komandno mjesto, jednostavno je predano bez potrebe. Pitamo se: ZAŠTO? Gdje možemo konstatirati, da Babić nije diletant i početnik nego iskusan oficir. Takođe, nikakve kontrole nije bilo ni na mostu da se spreči odlazak naših snaga.

Iza toga dolazi naređenje komandanta Čeleketića da se vratimo u Staru Gradišku što je bilo moguće, no međutim, Babić direktno optužuje Romića, da je kriv što smo otišli iz KP Doma. Vezano za ovo, mora se konstatirati da Babić Romiću, a niti bilo kome drugome, u vezi ovog nije ništa naredio, a niti je Romić u vezi sa ovim imao bilo kakve samoinicijative. Romić je naprosto, i ono što je zaprimio odlagao do Babićevog dolaska, a ovaj se u Gradišci zadržao, prvi put dana 02.05.1995. godine od 08,00 -10,00 časova, a drugi put od 12,00 -13,00 časova.

Cijeni se, da je Romić odgovoran što nije izvršio nekoliko ponuđenih rešenja koja su predlagali komandiri jedinica sa terena. Konkretno, jedan od takvih komandira po prezimenu Borković, pripadnik milicije RSK sa drugom trojicom protestvuje da će sve napustiti zbog toga što mu jedinicu tuče naša artiljerija.

Nije učinjeno, a od ovih ljudi je predlagano, hitno zaprečavanje nekih prometnica protu-tenkovskim minama kao i predlog pregrupisavanja snaga, te dostava hrane. Poseban problem je tada bio uvođenje jedinice mladih vojnika na položaj, njih oko 90 o kojima je izvešteno da su prepušteni sami sebi kao i to da su se za prvi momenat samoinicijativno snašli i zaštitili ukopavanjem, ali nisu dobili bilo kakvu podršku pa niti hranu i šatorska krila, jer je tog dana padala kiša.

Ova jedinica mlade vojske, kad je nastalo rasulo imala je gubitke i to u povlačenju što je stvorilo veliku ogorčenost na komandu korpusa.

Svemu ovome je doprinela i loša koordinacija sa civilnim vlastima i SUP-om. Doduše, SUP je djelovao od početka aktivno i samoinicijativno, a u kritičnom momentu sekretar Veselinović se sa svojim snagama priključio vojsci. Takođe je on imao i aktivnosti oko odbrane Jasenovca, a sve kasnije bila je stihija.

Vitas, iz civilne vlasti očito kuka za položajem, nakon pada Okučana, pa uz pomoć pukovnika Babića nastoji oformiti vlast u Gradišci i već u početku dobija oštru kritiku i vrlo oštre riječi od nekog iz civilne vlasti Gradiške da mu je mesto u Okučanima i da tamo treba da oformi svoju vlast i da neće ovde vladati sa ničim.

Stanje i delovanje 18. korpusa SVK

Stječe se dojam, a postoje i neke činjenice, da ovaj korpus za mirno vrijeme, dakle prije početka ove akcije, nije imao izgrađen i osmišljen način sigurnog pokrivanja terena, odnosno zone svoje odgovornosti, a niti je za to imao barem nužna sredstva, ili ako ih je imao, nije ih upotrebio.

Većina boraca misli da su ovo smišljeni potezi, koji su od ranije bili u svrsi izdaje. Dokazi za ovo su slijedeći:

- doznaje se da je komanda ovog korpusa vještački prikazivala brojno stanje boraca, koje nikada nije bilo stvarna brojka. Uvijek im je po spisku, odnosno sistematizaciji nedostajalo oko 600 boraca koji su bili na popisu, a nalazili su se u Srbiji, Republici Srpskoj ili drugim delovima Krajine gdje su radili posao za sebe i odgovorne ljude u korpusu, a mnogi misle i šire od korpusa.

Ovo je posebno došlo do izražaja otvaranjem auto-puta koji je postao oaza švercera i svakakvih negativnih slika,

- noć prije započete akcije bila je tajanstvena noć za odgovorne ljude u ovom korpusu, po tome što su snage UN jednostavno nestale sa auto-puta i šire zone odgovornosti ovog korpusa. Ovo nitko nije pretio, niti je tko dobio zadatak da to čini. Procenjuje se da je ovo bio veliki pokazatelj da će se nešto dogoditi. Kasnije će se pronaći telegrami upozorenja na napad, ali je to ostalo kod dežurnog, jer nije imao koga obavjestiti. Dana 01.05.1995. godine neposredno pred početak napada na Zapadnu Slavoniju radio-Zagreb je objavio napad, ali niko to nije registrovao na terenu. Upravo zbog toga ustaše su u samom početku imale veliku prednost, jer su nesmetano zauzele punkt UN-a između sela D. Varoš i Pivare, u tampon zoni.

- ako je auto-put uzrok sukoba onda se mora konstatirati, da je velika omaška i to što se i šire od ovlasti ovog korpusa na auto-put nije odredio režim kontrole, te se donio i osmislio Plan rada o kontroli i sigurnosti prometa i eventualnoj trgovini i da se naznače nosioci aktivnosti.

- veoma loša snabdjevenost vojske, počevši od loše hrane, municije i drugog bojevog materijala, pa do kobnih sredstava za vezu. Kada su počeli gubici naše vojske uočeno je: što god je traženo nije bilo moguće dobiti. Kada je ustaški avion oštetio kabal na mostu onda je nastao rat u kojem niko s nikim nije imao vezu. Vidjelo se da je vojska na terenu ostala prepuštena sama sebi, a od ranije nije dobijala artiljerijsku podršku.

- čitavo vreme sukoba nikakva podrška nije pružena, niti avio niti artiljerijska niti u ljudstvu.

Sve ovo je ranije i blagovremeno trebalo predvjeti i da se snabdjevanje prednjeg kraja odvija bez problema. Komanda korpusa nije imala rezervnu varijantu za održavanje veze i sve je prepušteno stihiji i slučaju. Pored ove greške čini se i druga. Može se reći - odlučujuća, a to je da komanda korpusa napušta komandno mesto u KP Domu. Komandant korpusa kreće u Gradišku, a ljude, vidjevši da on napušta mesto, hvata panika i nastaje rasulo.

Mora se spomenuti da 01. i 02.05.1995. godine vojska nije ništa jela. Hrana nije kuvana niti je do boraca vršen dotur suvih dnevnih obroka. Za izdavanje suve hrane traženi su reversi koje niko nije imao niti je mogao da potpisuje. Dana 02.05.1995. godine oko 12,00 časova komandant Babić se vratio iz Gradiške kada počinje prešutna evakuacija komande i dela ljudstva koje je bilo angažovano na poslovima u komandi i njenom obezbeđenju.

Mučno je bilo gledati na koji način je sve to bilo izvedeno, uz opću bježaniju preko mosta, a da neprijateljske snage nisu bile blizu. Nakon ovog bježi se i sa drugih mjesta. U Okučanima je izmješana vojska i civili, nastalo je opšte rasulo. Dolaskom u Gradišku bilo je očigledno da je izbor mjesta vrlo loš. Razaranje objekata bila su velika. Stižu i prve vesti o poginulim i ranjenim. Najviše je civila. Na relaciji od Okučana do Gradiške na dužini od 1 km pobijena je kolona izbjeglica. Osjeti se nemoć i čovjek, htjeo ili ne, sve prezire i cinički razmišlja o svemu. Nastaje međusobno optuživanja za nastalu situaciju i žrtve koje je ona donela. Ko će za sve ovo da odgovara? Snage UN su oglašene krivcima za nastalu situaciju i pretnje su krvave. Mnogi smatraju da su snage UN saveznik Hrvatske i ekstremisti su mišljenja da im se treba osvetiti. Samo krajnjim naporom izbegnut je pokolj sa nesagledivim posledicama.

Zaključak:

Ustaše su ovu akciju izvele profesionalno i odlučno. Naša prva linija je izdržala više nego što se to od nje očekivalo. Tim ljudima nije data nikakva podrška. Borci s prve linije nisu bežali niti su imali kud da beže. Haos je nastao u pozadini i umesto pomoći, sva aktivnost je usmerena na spasavanje žive glave. Delovanje pete kolone je registrovano ranije i ona je odradila veliki deo posla. Ostali su u Okučanima da uživaju u rezultatima svog delovanja.

Komanda korpusa i sve njene prištapske jedinice su u potpunosti zatajili. Nelegalna trgovina, opuštenost, razne dezinformacije o dolasku novog, boljeg vremena koštala je stanovnike Zapadne Slavonije smrću i progonom sa rodnog ognjišta. Svemu ovom napred dodatnu težinu daće i konačni broj žrtava. Sadržaj je sačinjen na osnovu primljenih izveštaja na terenu i na osnovu ličnog zapažanja grupe oficira koji su bili angažirani na terenu pre i u toku neprijateljskog napada"

U potpisu inicijali: DžS