Povodom

U susret konačnoj sudbini jednog diktatora: ko je američki diplomata određen da sasluša Vučićevu „poslednju želju"

STIŽE PLATA ZA DŽELATA

Izbor američkog diplomate, Džejmsa O' Brajena, na funkciju novog pomoćnika Državnog sekretara SAD za evropska i evroazijska pitanja, promeniće iz temelja sve dosadašnje cirkuske predstave Aleksandra Vučića, koja su mu tolerisali na Zapadu duže od deset godina, zbog potrebe američke „duboke države" da na ovom delu Balkana održava „politiku zamrznutog konflikta", takozvanu „stabilokratiju" i slično. I Vučić je savršeno odgovarao potrebnim profilu nemoralne mizerije, koja će sve početi i ništa neće završiti, kome ništa nije sveto da ne bi bilo već sutra pogaženo. Taj i takav Vučić potrošio je mandat koji mu je anglo-američka obaveštajna zajednica dala. Sad može na robiju ili da obavi šta ima pa da zatraži azil u nekoj „sigurnoj kući" ako je igde danas ima. Ima i treća mogućnost, da ga tek imenovani egzekutor, Džejmsa O' Brajen, isplati i zahvali se. Naravno ne u novcu, nego u trajnom boravku u duševnoj bolnici, negde daleko, sa lažnim identitetom. Toliko mu duguju. I to se ozbiljno razmatra. I za dželata ima plata.

Nikola Vlahović

Srbija još ne zna, ali saznaće uskoro, ko je ustvari Džejms O' Brajen (James O'Brien) koji je 5. oktobra ove 2023. godine preuzeo ulogu pomoćnika Državnog sekretara SAD, za evropska i evroazijska pitanja, i kome će jedan od prvih zadataka biti da „zavrne ruku" Aleksandru Vučiću i jednoj „otuđenoj" i razularenoj grupi balkanskih političkih satrapa, koji su svi do jednog na „platnom spisku" američke vlade.

Dana 7. oktobra, pred državnom podsekretarkom, Viktorijom Nuland, položio je zakletvu na novu funkciju. Nulandova je, kao što je poznato, deo ekstremno antisrpskog, antiruskog, pa kako se na jednom „zalutalom" snimku videlo i čulo, i antievropskog lobija u vrhu američke političke scene. Nulandova je i prisna prijateljica i dugogodišnja koleginica O' Brajena.

U njegovoj „misiji" koja sledi, podrazumeva se i Vučićevo ubrzano „sankcionisanje" i direktan sukob sa čitavom „radikalsko-naprednjačkom" bulumentom i njima pripadajućim „otačastvenim" pokretima pod komandom BIA.

Već predložene ekonomske i svake druge sankcije Evropske unije koje će biti uvedene Vučićevom režimu, O' Brajen može da upotrebi, pojača ili suspenduje, kad odlazeći diktator ubrzano obavi sve što mu je pre punih deset godina stavljeno u zadatak.

U lošem scenariju, za očekivati je da se ovaj samodržac naglo „razboli", da bude smešten u neku stranu psihijatarsku ustanovu i da ne bude kažnjen za svoja zlodela.

U boljem ishodu stvari, O' Brajen bi mogao da ga privede Evropskom tužilaštvu. Da bi bilo jasnije, treba podsetiti da je O' Brajen bio deo američke delegacije tokom pregovora Kosova i Srbije u Rambujeu 1999. godine, te da je bio uključen u pronalaženje rešenja za okončanje rata u BiH i učestvovao u formulisanju Dejtonskog sporazuma iz 1995. godine. On Vučića odlično poznaje kao ratnog huškača i šovinistu, koji nikad nije prestao da svoje intimne frustracije pretvara u mržnju.

Takođe, predvodio je O' Brajen SAD u „podršci" (zapravo, komandovanju) Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju sa sedištem u Hagu i raspolagao spiskovima onih koji će kasnije biti optuženi za ratne zločine protiv čovečnosti.

Dok je radio u američkom Stejt Departmentu (State Department), O' Brajen je bio koordinator za sankcije od aprila 2022. godine do isteka mandata.

Služio je u dve prethodne američke administracije kao specijalni izaslanik predsednika SAD.

I ono za Srbiju najvažnije, bio je od 1989. do 2001. godine viši savetnik ondašnje državne sekretarke SAD, Medlin Olbrajt (Madeleine Olbright), i glavni zamenik direktora za planiranje politike i izaslanika američkog predsednika za Balkan. Tokom svoje karijere bio je pokretač istraga i krivičnih gonjenja osoba odgovornih za ratne zločine, posebno na Balkanu i nakon ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije. O'Brien poseduje najkompletniji dosije Aleksandra Vučića (i drugih „vođa" zemalja takozvanog zapadnog Balkana).

Bio je i osnivač i potpredsednik Albright Stonebridge Group, međunarodne konsultantske agencije. Inače, radi se o visoko obrazovanom kadru ali i čoveku kome je data prilika da „izravna račune na Balkanu", kako lične tako i političke, jer je tokom devedesetih u njegovoj karijeri mnogo šta bilo problematično, kao uostalom i delovanje njegove države u načinu na koji se raspala Jugoslavije i kako su tekli kasniji ratovi.

Da bi se bolje razumelo šta će O'Brien da radi na takozvanom zapadnom Balkanu, a pre svega u Srbiji, treba se vratiti na jednu dužu novinsku analizu slučaja bivšeg šefa Državne bezbednosti Srbije, Jovice Stanišića (osuđenog na doživotni zatvor) koju je objavio Los Angeles Times (LA Times), sada već davne 2009. godine, u broju od 1. marta, a koji je potpisao Greg Miler, odličan poznavalac političkih prilika na Balkanu.

Naime, Miler u tom tekstu piše da je CIA dostavila Tribunalu u Hagu poverljivi dokument u kome se navode Stanišićevi doprinosi i dokazi za pomoć koju im je pružio. Takođe, Miler u tom (a kasnije i u drugim svojim člancima na istu temu) piše da je „Jovica Stanišić bio pouzdan saradnik te agencije u Beogradu tokom osam godina", te da je sve počelo kad je oficiru CIA Vilijamu Lofgrenu bila potrebna pomoć, jer CIA, piše Miler, „nije znala šta da radi" kada je u Jugoslaviji izbio građanski rat. Prvi sastanak između Stanišića i Lofgrena desio se u Topčiderskom parku, noću, a niz drugih u slično doba, na različitim lokacijama u Beogradu. Nakon nekog vremena, kako Miler tvrdi, postalo je sve teže za komunikaciju, pa je Stanišić otvoreno predložio „pretpostavljenom" Slobodanu Miloševiću, da CIA bude uključena u sve okolnosti raspada ondašnje države i tek započetih ratova. I, nakon niza ubeđivanja, Milošević je pristao.

Dalje, Miler tvrdi da je CIA u pismu Tribunalu objasnila da „Stanišić nikada nije izdao svoju domovinu i nikada nije primio novac od SAD", ali je istaknuta velika pomoć koju su on i njegova Služba dali Americi.

Prema Milerovim informacijama, dokumenta, fotografije i video materijal koji dokazuje ove činjenice, priloženi su Tribunalu, međutim, vlada SAD je „odmerila" da je „zločin veći od pomoći koju je dobila CIA", pa je tako presuđeno i u Hagu.

Džejms O' Brajen, čovek koji upravo dolazi na funkciju pomoćnika Državnog sekretara SAD, za evropska i evroazijska pitanja, poznaje ovu priču detaljnije. I u nizu „detalja", važan je onaj koji ima na hiljade stranica, a tiče se Aleksandra Vučića, koji je bio ministar informacija Miloševićevog režima pre za vreme i nakon bombardovanja Srbije od strane NATO pakta.

Izvori ovog magazina raspolažu informacijama koje ukazuju da će imenovani Državni sekretar SAD za evropska pitanja, suočiti Aleksandra Vučića sa „odstupanjem od dogovorenog" i sa posledicama koje slede.

Ako je tačno da je odlazeći predsednik Srbije, saradnik CIA koga je 2002. godine vrbovao oduvek „izvesni" Z. K. (kome je zadatak, bio i ostao, vrbovanje političara), dakle, ako je tačno da je postao deo agenture američke obaveštajne zajednice, kojim „koordiniraju" ili su koordinirali visoki funkcioneri CIA Dejvid Rouzmen, Šon Ficpatrik i Bil Džejmison, koji su ga kasnije „predali" na „službu" kod tadašnjeg „koordinatora svih srpskih službi", Miodraga Mikija Rakića, onda je jasno da su sva njegova kasnija „polaganja zakletvi" pred ruskim i britanskim službama, bile deo ovog američkog cirkusa.

Jer, podsetimo, Rakić je bio, kako se saznalo, na veliko iznenađenje nakon njegove prerane smrti, agent Moskve, a to je Vučiću, kao njegovom „prijatelju", dobro koristilo za „dužnosti" prema CIA.

Druga strana ove maskarade, koju bolje zna novi Državni sekretar SAD za evropska i evroazijska pitanja, Džejms O' Brajen, tiče se Vučićevog učešća u svojevremenom „lociranju i hapšenju" Ratka Mladića. Prilično neobično zvuči da bi čovek koji je lepio plakate sa njegovim likom po Beogradu, bio zapravo provokator, koji je haškom optuženiku trebao da bude „mamac". Ali, ako nije tako, zašto su se svim silama trudili i Aleksandar Vučić i njegov kum Nikola Petrović, da budu „što bliže" sinu Ratka Mladića? Jer, profil tog porodičnog čoveka nikako se ne uklapa u skandalozne životne navike Vučića i Petrovića. Nisu mogli biti „društvo" ni pod kakvim okolnostima. Zašto im je onda trebala veza sa njim?

I tu tajnu zna američki diplomata O' Brajen, a zna i mnogo više od toga.

Sve informacije kojima raspolažu izvori ovoga magazina govore da je bagaž Vučićevih prljavština postao pretežak, čak i za „službu" kakva je CIA, koja je uvek dobro plivala u „otpadnim vodama".

Postoji niz pitanja na koja bi mogla i ta opaka američka „služba" da odgovori: recimo, zašto je bezbednosna procena Ane Brnabić njima toliko važna? Ili, kako je agent CIA, šeik Mohamed Al Abar, navodno „Vučićev prijatelj", postao najveća „mašina" za pranje para na svetu?

Od Džejmsa O' Brajena ne treba očekivati da odgovara javnosti na ova pitanja, njegov posao podrazumeva najveći stepen diskrecije, ali, treba znati i ovo: to je čovek koji je godinama u ime SAD vodio pregovore sa Kinom, kako bi otklonio ekonomsku pretnju za SAD, na svetskim tržištima. To je posao koji je dosta uspešno radio, ili je vlada SAD tako procenila. Međutim, njegova nova „evroazijska dužnost" podrazumeva da će imati obavezu da „prikoči" kineske investicije na Balkanu, pre svega u Srbiji, koja je već postala „evro-kineska" provincija.

I, upravo u prvoj nedelji O' Brajenove nove dužnosti, Vučić je u Kinu (na forumu „Pojas i put") poveo čak osam ministara, gde je potpisano više od 30 ugovora i aranžmana, tri strateška dokumenta, sporazum o slobodnoj trgovini, potpuno ukidanje uvozne carine za kineske proizvode i niz drugih dokumenta koji će Srbiju praktično potpuno staviti pod ekonomsku kontrolu Pekingu.

Bilo bi to možda dobro i korisno da Srbija ima „velikog zaštitnika", ali taj „film" su građani ove napaćene, opljačkane i ponižene zemlje, više puta gledali. A, ekonomske dubioze su bile sve veće.

Biti vazal, ekonomski i politički, i to jednoj velesili, koja ima ambicije da ekonomski podjarmi čitav kontinent i pola planete, to znači potpuni nestanak bilo kakve suverenosti.

Na sceni je, dakle, još jedan veliki razlog da SAD preko O' Brajena, „makne" Vučića sa trona. U tom poslu ga ni Kina neće ometati. Što se Kine tiče, Vučić može tamo jedino azil da potraži, ukoliko mu ga odobre.

Drugi veliki Samit Berlinskog procesa, slučajno ili namerno, u Albaniji, po prvi put se održava u zemlji koja nije članica EU. Članica zloglasne „Trilaterare" Ana Brnabić, tamo je zastupala Srbiju. Niko je nije ni uvažio ni primećivao. Silni novac iz budžeta Srbije koji je Vučić potrošio na promociju nečega što se zvalo „Otvoreni Balkan", pao je u zaborav. Nije ni postojao kao ozbiljan projekat, osim u mafijaškim, velikodržavnim idejama Aleksandra Vučića i Edija Rame.

O' Brajenu se nikako neće dopasti ni to što je Vučićevo Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u Pekingu potpisalo tri komercijalna ugovora sa kineskim kompanijama, koji se odnose na izgradnju infrastrukture u Srbiji, u vrednosti od skoro 300 kilometara novih puteva, onih kojima će biti transportovana kineska roba i građani Kine, a za koji je Srbija opet zadužena kod kineskih, evropskih i svetskih banaka, opasno se približavajući cifri od 100 milijardi evra spoljnog i unutrašnjeg duga, pet puta više od onoga koji je imala savezna vlada Ante Markovića, pred raspad Jugoslavije.

Ideja SAD je da udalji Kinu od Evrope, a ne suprotno od toga.

Vučić jeste igrao ulogu klovna pred svakom velesilom, navodno sve u ime prosperiteta Srbije i njene nepostojeće neutralnosti, ali, u stvarnosti, stvorio je samo jedan veliki mafijaški klan sa opasnim frakcijama, „okićen" šovinističkom i klerofašističkom ornamentikom.

Taj klan, koji ga danas više „ne poznaje", sa „širokom koalicijom" razbojničkih vođa u Srbiji i regionu, a iznad njih „mega-kapitalaca" i „Kumova", „težak" je prema nekim procenama ne manje od 100 milijardi dolara, u nekretninama, narkoticima, berzanskim akcijama širom sveta, investicijama u rudna bogatstva, od Južnoafričke republike do Aljaske i „tapijama" na delove čitavih državnih resursa u nekoliko okolnih zemalja.

Vučića čeka i ono zbog čega ga je „zabolela ruka" pa nije mogao da potpiše: realizacija „Ohridskog sporazuma". A, to znači javno priznanje postojanja države Kosovo.

Međutim, 23. oktobra, sastanak „velike petorke" i to prvi nakon Radoičićeve hajdučije u Banjskoj, ne govori ništa osim novih globalnih sukoba, ovaj put oko Kosova. Kako piše u izveštaju koji je predstavio Antonio Gutereš, predsednik UN, duboke su podele između pet stalnih članica - onih koje priznaju tzv. Kosovo (SAD, Velika Britanija i Francuska) i podržavaju njegovu vladu, i onih koje ne priznaju nezavisnost tzv. Kosova (Rusija i Kina) i snažno podržavaju poziciju Srbije.

Zapad je u panici zbog realnog širenja rata Izraela i njegovih saveznika sa arapskim državama. Iz tog razloga, traži „bezbednosno zatvaranje" juga Evrope, pre svega balkanskih zemalja. Na jednodnevnom samitu Berlinskog procesa u Tirani tražili su da se ubrza proces članstva zemalja Zapadnog Balkana u evropskom bloku, pa je nemački kancelar Šolc pozvao „na što skoriji prijem šest zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju (EU), jer je vrlo jasno da je prošlo 20 godina od kad je ovim zemljama obećano pristupanje, i to se mora dogoditi vrlo brzo."

Državama Zapadnog Balkana je obećana evropska perspektiva od 2003. godine, na samitu u Solunu. Od tada je samo Hrvatska od zemalja regiona ušla u EU, 2013. godine.

Crna Gora i Srbija počele su pregovore o članstvu pre nekoliko godina, dok su Albanija i Severna Makedonija takođe počele u julu 2022. Bosna i Hercegovina je dobila status zemlje kandidata u decembru prošle godine, dok nepriznato Kosovo ima samo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU.

Tokom samita Berlinskog procesa pored predstavljanja novog investicionog paketa Evropske unije, bilo je reči i o napadu na severu Kosova 24. septembra.

Bruka koju je Ana Brnabić izazvala u Tirani kad se nije pojavila na zajedničkoj fotografiji učesnika samita, a ona na to odgovorila "to su otvorene laži", zabeležena je u svim evropskim medijima: "Da, na fotografiji sam. Izašla sam kasnije, bila i stajala tamo 10 minuta. Ne znam šta želite da dokažete", histerično se obratila novinarima demantujući samu sebe.

Zanimljivo da je Berlinski proces inicijativa bivše nemačke kancelarke Angele Merkel iz 2014. godine, kako bi pomogla ekonomski razvoj šest zemalja Zapadnog Balkana i njihovo približavanje Evropskoj uniji, koju je Vučić oberučke prihvatio, a nakon njenog odstupanja sa vlasti, odbacio i krenuo u avanturu „otvorenog Balkana".

Ova inicijativa služi kao platforma za saradnju na visokom nivou između visokih zvaničnih predstavnika takozvane zapadnobalkanske šestorke, koju čine Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Kosovo, Severna Makedonija i Srbija. Proces takođe uključuje institucije EU, međunarodne finansijske institucije i civilno društvo u regionu.

Šta je Vučić video u tome? Očito ništa, jer nije bio privučen „dogovornom ekonomijom" i „ličnom pogodbama". Toga u Berlinskom procesu nema. Imaju samo pravila EU, od kojih on opravdano beži, jer bi ga direktno odvela u zatvor. A, „Srbiju voli najviše ne svetu" sve dok je na vlasti i dok mu još ne preti mogućnost da proba srpske robijašnice.

Žurba za stvaranjem zajedničkog regionalnog tržišta takozvanog Zapadnog Balkana, sa oko 18 miliona ljudi, ali ne po pravilima „troglavog" predsedništva BiH ili Edija Rame, albanske mafije i Vučićeve mafije, te širenje rata islamskog ekstremizma protiv Izraela i njegovih saveznika (preko leđa Palestinaca), pa do „opasnosti" da Rusija dovrši rat u Ukrajini (jer gde će vojna industrija svetskih velesila prodavati oružje ako ne u Ukrajini), sve je to dovelo vođe Evropske unije do toga da drukčije razmišljaju nego što su juče razmišljali. U njihovim najvećim centrima divlja islamska pobuna, Evropa ima milione muslimana koji niti mogu niti žele da prihvate judeo-hrišćansku kulturu. Sad je takozvani Zapadni Balkan viđen kao spasonosno rešenje, u nekom „brzom" članstvu. Ali, tu neće biti mesta za Aleksandra Vučića i njegovu diktaturu, neće biti mesta za ratni lobi u Sarajevu, Banjaluci, Prištini.

Zvanično, u oživljenom Berlinskom sporazumu piše da zemlje Zapadnog Balkana sarađuju u razvoju infrastrukture, smanjenju nezaposlenosti, povećanju konkurentnosti privrede, međusobnom pomirenju, obrazovanju, ekologiji. U okviru Berlinskog procesa potpisani su sporazumi o međusobnom priznavanju ličnih karata, univerzitetskih diploma i profesionalnih kvalifikacija.

Takođe, dogovorena je saradnja u oblasti saobraćaja, energetike, ekologije, digitalizacije i rominga. Sve zemlje Zapadnog Balkana potpisale su na samitu 2022 istovetne sporazume i obavezale se na njihovu ratifikaciju.

Ovoga oktobra, u Tirani, crnogorski premijer u predugom tehničkom mandatu, Dritan Abazović, u duhu Berlinskog procesa, potpisao je Ugovor o osnivanju Centra za sajber-kapacitete Zapadnog Balkana sa adresom u Podgorici.

A, izluđena i naprednjačkim medijskim mafijašima zarobljena javnost u Srbiji nema predstavu o čemu se ovde radi.

Da bude jasnije, među potpisnicima su se našli predsednica Slovenije Nataša Pirc Musar i državna sekretarka za Evropu Francuske Lorans Bun, a reč je o centru za „sajber bezbednost u zemljama Zapadnog Balkana". I sve to, istog dana kad je Vučićev patrijarh Prvoslav Porfirije Perić, činodejstvovao u Podgorici. I to toliko dugo, da je Abazović stigao da mu pomogne i oko „osveštavanja" temelja buduće pravoslavne gimnazije u Podgorici i pripadajućeg hrama (jednom od desetak koliko planira SPC da izgradi, samo na teritoriji glavnog grada Crne Gore, valjda sa ciljem da „oplemene" ionako uzavrelu bratsku krv).

I dok Vučić planira da izađe na izbore 17. decembra, to je već izvesno i potvrđeno, a raspisaće ih 2. novembra, njegova armija mizerija, već je milom ili silom skupila potpise i „pobedila".

„Nakon što se vratim iz Njujorka polako da se spremim i zašiljim penkalo i raspisujem izbore. Do 2. novembra moraju da se raspišu izbori", saopštio je u „obraćanju" diktator.

A, do tog 17 decembra, moraće nešto da obavi za Džejmsa O' Brajena: da uvede sankcije Rusiji, ili da nestane. Onda će O' Brajen srpskom dželatu da „isplati platu" tako što će da ga nekažnjenog za sva zlodela, negde van Srbije, smestiti ga pod lažnim imenom u „ustanovu" za slaboumne. Dugoročno.

GLOSA

"Zapamtite, jednom za svagda - nisu vam Hrvati neprijatelji, nisu vam Albanci neprijatelji, nisu vam Crnogorci neprijatelji, ni Evropska Unija, ni Amerika! Jedini, najozbiljniji i najkrvoločniji neprijatelj koga imate zove se Aleksandar Vučić"

(Dušan Petričić, karikaturista, umetnik, građanin sveta i Srbije)