Pogled iz Moskve

Preprodavci i špekulanti su živnuli

Ko je izazvao krizu goriva u Rusiji

U septembru se dogodio „crni dan" za naše tržište goriva - tada su cene goriva na pumpama naglo porasle, a u jeku žetvene kampanje odjednom nije bilo dovoljno goriva. Kako je tako nešto moglo da se dogodi u zemlji koja raspolaže ogromnim rezervama nafte, i koja izvozi milione tona benzina?

Piše: Jurij Aleksejev

Donedavno, nikome nije moglo da padne na pamet da će se zemlja koja ratuje suočiti sa nedostatkom goriva. Uostalom, ove godine u Rusiji je proizvedeno više benzina nego pre, a potrošeno je mnogo manje. Do aprila 2023. godine rast cena benzina i dizela u našoj zemlji nije premašivao prosečnu stopu inflacije. Ali, čim je Anton Siluanov objavio planove za smanjenje isplata naftašima, tržište goriva je odmah reagovalo: prosečan rast maloprodajnih cena benzina i dizela više od dva puta je premašio tekuću inflaciju. Prema procenama analitičara, ove godine, zbog poskupljenja na benzinskim pumpama, Rusi će morati da plate više od 100 milijardi rubalja.

Mogao bi se i dalje vršiti pritisak na proizvođače goriva, terajući ih da rade ono što država naredi. Ali u tržišnoj ekonomiji, a niko od nas se ne sprema da od nje odustane, oštre administrativne mere ne deluju same od sebe: za poslovanje su, kao što je poznato, potrebni i štap i šargarepa. Da li zaista treba kriviti kompanije što su htele više da zarade? Na kraju krajeva, ovu situaciju su im stvorili Centralna banka, Ministarstvo finansija (rast kursa dolara i smanjenje isplata), Ministarstvo energetike i Ministarstvo transporta, koji su najavili velike remonte rafinerija i poremećaje sa logistikom.

Nedoslednost u radu mninistarstava dovela je do najtragičnijih posledica. Pre svega, za postojeću situaciju optužuju Ministarstvo finansija koje je još 2018. godine započelo poreski manevar sa nultom izvoznom carinom. Time je vlada izgubila pouzdano sredstvo za stabilizaciju domaćeg tržišta u uslovima devalvacije.

Čim su svetske cene naftnih derivata porasle, trgovci su značajno povećali prodaju i počeli da preusmeravaju pošiljke goriva za izvoz, uključujući i one namenjene domaćem tržištu. Niko nije pokušao da ih zaustavi u tome. Da li će se ispostaviti da je našu krizu sa gorivom izazvao ljudski faktor, a da je nestašica goriva u zemlji veštački stvorena?

Berzanske cene goriva u Rusiji nekoliko meseci zaredom bile su na rekordnom nivou. Značajno se ubrzao tempo rasta i maloprodajne cene na benzinskim pumpama. Zašto red nije zaveden odmah, jednim potezom? Uostalom, veruje se da značajan udeo u vertikalno integrisanim preduzećima pripada državi? Ali, kako se pokazalo, navesti ih da rade za interese države nije tako lako. I ne samo to, besplatne blokove atraktivnih akcija su odavno pokupovali privatni trgovci. Do danas upravnim odborima naših vertikalno integrisanih naftnih kompanija upravljaju strani investitori iz neprijateljskih država. Tako, na primer, britanski Britiš Petroleum ostaje uz Rosnjeft. Rosnjeft u Karskom moru realizuje zajednički projekat sa američkom kompanijom Exxon Mobil.

Čim je vlada donela jednu tešku odluku o ograničavanju izvoza i počela da govori o uvođenju zaštitne carine na izvoz goriva, „naftni baroni" počeli su da pokazuju nezadovoljstvo. Aleksandar Djukov, rukovodilac Gasprom njefta upozorio je da „slične mere, ako nisu dobro proračunate, mogu da dovedu do nestašice motornih goriva na domaćem tržištu. Važno je da prerada ne bude izbačena iz ravnoteže." Analitičari su u toj izjavi videli nagoveštaj mogućih „kontramera" kojima su naše vertikalno integrisane naftne kompanije pribegavale. Čim bi država počela da zadire u njihove interese, oni su smanjivali proizvodnju, pod plaštom „remonta opreme" u svojim prerađivačkim pogonima, što je dovodilo do nestašice goriva na domaćem tržištu i povećanja cena na berzi. Ali ovoga puta država je uspela da se dogovori sa šefovima naftnog biznisa. I Djukov je odmah snizio ton, izjavivši da je Gasprom njeft blagovremeno reagovao na probleme na tržištu goriva, pomerajući raspored remonta rafinerije od septembra. „Povećali smo obim prodaje naftnih derivata putem berze, ispunili obaveze prema poljoprivrednim proizvođačima i odgovorili na dodatne zahteve kada je reč o obimu isporuke. Takođe smo učinili sve da naftne derivate ponudimo i na berzi i u našoj mreži benzinskih pumpi po nižim cenama", rekao je Djukov novinarima.

Odluka vlasti da zabrani izvoz benzina i dizela doneta je 21. septembra, što je na kratko smirilo berzanske cene. Ali, već posle nekoliko dana, kotacije (formiranje cene po kojoj se finansijski instrument prodaje ili kupuje na berzi) na međunarodnoj robno-sirovinskoj berzi u Sankt Peterburgu ponovo su porasle, kao i cene na bezinskim pumpama. Vlasnici rafinerija nafte i benzinskih pumpi brzo su se opametili i stavili do znanja da neće tako lako da se povuku. Ali su ipak morali da se povuku nakon što je rast cena primetio predsednik.

Šef države izazio je krajnje nezadovoljstvo time što stanovnici određenih regiona moraju da putuju u susedne oblasti da bi kupili dizel gorivo po nižoj ceni i pozvao je vladu da operativnije i bliže sarađuju sa kompanijama za proizvodnju goriva, primetivši pritom da potrošače malo interesuje „šta se dešava u drugim karikama" u lancu proizvodnje goriva. Oni očekuju rezultat.

Iako su analitičari počeli da brane poslovanje, objašnjavajući da neće moći odmah da se ugasi kriza sa gorivom, da jeftiniji benzin neće uskoro stići do potrošača: dok se nove serije goriva isporučuju železnicom na berzu, stavljaju na aukciju, i isporučuju se na benzinske pumpe - sa predsednikom se niko nije svađao.

Prilagođavanje tržišta se moralo vršiti ručno, uz saradnju sa Federalnom antimonopolskom službom (FAS), tako da špekulanti, kako je kasnije objasnio potpredsednik vlade Aleksandar Novak, nisu imali gde da se sakriju, a monitoring cena sprovodilo je Ministarstvo energetike na svakodnevnom nivou. Ali, dok su vlasnici benzinskih pumpi, koje pripadaju integrisanim holding sistemima, odmah to prihvatili i primenili, nezavisne kompanije za gorivo nisu žurile da menjaju cene. Hteli su što brže da prodaju skupi benzin, kupljen u nepovoljnom trenutku, ali su potom i oni, na opštem talasu, spustili cene. Zahvaljujući hitnim merama vlade, bilo je moguće prilično brzo uspostaviti red na tržištima goriva.

Divlji rast cena i nestašica goriva na benzinskim pumpama obično se povezuju sa smanjenjem finansijskih povlastica naftnim kompanijama, kojima se nadoknađuju gubici za proizvođače koji prodaju robu po niskim cenama i smanjuje njihov profit. Tako da danas, uprkos prigovorima Ministarstva finansija, u vladi razmišljaju o vraćanju finansijske pomoći naftnoj industriji. Za severne regione (Murmansku oblast, Kamčatku itd.) isporuke dizela i mazuta posebno će se subvencionisati.

Greška Ministarstva finansija je što je još jednom otišlo predaleko sa ozloglašenim porezom na vađenje minerala. Razumljiva je želja da se kasa popuni na račun onih koji vade naftu koja je poskupela i šalju je cevima u inostranstvo. Ali da li je vredelo u isto vreme nametati takav porez onima koji ne samo da vade naftu, već je i prerađuju i snose troškove?

Tu je i drugo pitanje: zašto bi Rusi iz sopstvenih sredstava plaćali isti iznos za naftne derivate kao Evropljani ili Kinezi za uvezeni benzin? Glavni krivci za podizanje cena brzo su identifikovani. Ispostavilo se da su to preprodavci.

Upravo za njih se predlaže povećanje zaštitne izvozne carine na naftne derivate. Uz to, Ministarstvo energetike i FAS pojačavaju zajedničku kontrolu nad nivoom marže na svim karikama u prodajnom lancu, uključujući i benzinske pumpe.

Krajem septembra u pres-službi Ministarstva energetike objasnili su da je uzaludno očekivati brzo ukidanje zabrane izvoza naftnih derivata. Ali kada su zvaničnici videli stabilizaciju cena naftnih derivata, uspeli su da se dogovore sa predstavnicima ove grane industrije i postepeno su počeli da otpuštaju uzde. Sada, po novim pravilima, rafinerije prvo moraju da snabdeju domaće tržište motornim gorivom, i njima se odmah nadoknađuje razlika u cenama (izgubljeni prihod od prodaje u inostranstvu), to jest od 1. oktobra se stvari vraćaju na prethodno stanje. Odgovarajuće izmene u poreskom zakonu već su pripremljene. Što bi se reklo, i vuci su siti, i ovce su na broju. Dok ima novca u državnoj kasi, sva pitanja se mogu rešiti.

A što se tiče preprodavaca i svih onih koji ni benzin ni dizel ne proizvode, od njih će se tražiti da plate na carini 50.000 rubalja za tonu goriva. Sa takvom maržom neće im biti isplativo da preprodaju gorivo stranim poslovnim partnerima ili ga izvoze pod maskom drugih proizvoda. Zato se ukidaju ograničenja na izvoz dizel goriva putem cevovoda, za one koji najmanje polovinu onoga što proizvedu isporučuju domaćem tržištu.

Uz carinsku deklaraciju, svaki izvoznik moraće da priloži izjavu u kojoj garantuje da poštuje sve uslove vladine uredbe. Sada će biti lako otkriti preprodavca. Ukoliko se kasnije pokaže da su podaci u prijavi lažni, to se može smatrati krijumčarenjem i podložno je krivičnom gonjenju.

Sada je za bescarinski izvoz potrebna potvrda o sopstvenoj proizvodnji, raspoloživosti kapaciteta i obimu prerade. Na taj način prednost će se davati prerađivačima naftnih derivata koji imaju svoje benzinske pumpe. A nezavisne benzinske pumpe takođe neće ostati u minusu nakon snižavanja veleprodajnih cena.

Takav prilaz, kako objašnjavaju zvaničnici, smanjuje rizike monopolskog određivanja cena. Ali, donete mere imaju i slabe strane. Iz budžeta će morati da se plaća 150 milijardi mesečno (za ove dodatne troškove budžet će morati da izdvoji nekoliko triliona rubalja godišnje).

Reklo bi se da je sve logično i na tržištu zasnovano. Ali, postavlja se pitanje: zašto ranije nije bilo moguće predvideti situaciju na domaćem tržištu goriva, kako se ne bi poremetila žetva i posejale sumnje među momke koji se bore na prvoj liniji fronta? Dobro je što su mere donete hitno i u jednom „paketu". Finansijskim šemama špekulanata nanet je iznenadni udarac. Provere FAS-a omogućile su da se tržište brzo stabilizuje. Ali da li to garantuje sprečavanje nove krize? Ekonomisti savetuju vladi da snizi porez na eksploataciju minerala (čak do nule) i pritom značajno poveća izvoznu carinu. To će, s jedne strane, obezbediti domaće tržište jeftinim gorivom, a s druge, popunjavati budžet u dovoljnoj meri na račun zarade od izvoza. Pritom, ne treba zaboraviti na cinizam i pohlepu milijardera koji poseduju strateški resurs od kojeg, bez preterivanja, zavisi sudbina privrede cele zemlje.

Kako se ispostavilo, ove jeseni nije poskupeo samo benzin, već i cement. U Federalnoj antimonopolskoj službi otvorili su postupak protiv Javnog akcionarskog društva Verhnebakanska fabrika cemena i Akcionarskog društva Novoroscement. Već je konstatovano da je poskupljenje cementa neopravdano i da značajno prevazilazi cenu povećanja troškova povezanih sa troškovima i inflacijom, odnosno vlasnici ove dve fabrike odlučili su ne samo da dobro zarade povećanjem isporuka, već i da ostvare ekstra profit na nepošten način. FAS je opomene izrekao ne samo proizvođačima goriva, metalurzima, ribarima, već svima koji su odlučili da se obogate na račun jačanja dolara.

Ako ćemo da nazovemo stvari pravim imenima, onda su grupe krupnih vlasnika odlučile da izvrše pravu sabotažu u svoju korist. Oni nisu mogli da znaju da povećanje cena predstavlja udarac za megaprojekte, koji su kreirani za brzu transformaciju zemlje.

Uz skupo gorivo biće potrebno ili zamrznuti građevinske projekte veka, ili smanjiti finansiranje, revidirati ugovore i odložiti izvršenje proizvodnih zadataka.

Kao rezultat toga, vlasnici cementara i njima slični će se izvući sa administrativnim kaznama. Reklo bi se da u Ruskom savezu industrijalaca i preduzetnika, koji je formiran da bi usmeravao delovanje krupnih vlasnika u civilizovanom pravcu, moraju na to da odreaguju i osude delovanje rukovodilaca kompanija koji su radili nesavesno. Ali, na žalost, umesto da ih osude, u ovom udruženju nastoje da ne ometaju poslovanje i pozivaju državu na kompromise, da nadoknadi gubitke preduzetnika zbog carinskih ograničenja izvoza, kako ne bi pokvarili tržišno poslovanje.

Država je i ovog puta spremna za kompromis. Ali niko neće smeti da tako lako profitira od poskupljenja i da ne deli sa državom. Od oktobra je u Rusiji počeo da funkcioniše novi mehanizam izvoznih carina za širok krug robe, koji će sada privremeno biti vezan za kurs ruske valute. Fiskalne stope će se promeniti za mnoge vrste domaće robe koja je tražena u inostranstvu. Pored naftnih derivata, povećane tarife biće uvedene i na isporuke inostranstvu: građevinskog materijala (lomljenog kamena, kreča, mermera i drugih koncentrata, kao i baznih metala), električne energije, bakra, cinka, aluminijuma, zlata, dijamanata, polimera i gume. Sa spiska robe široke potrošnje koja se isporučuje inostranstvu, višim stopama su pogođeni i šećer, konditorski proizvodi, konzervisano voće i povrće, kao i alkohol i duvan.

Kada bi prema špekulantima počele da se primenjuju strože mere, sve do krivične kazne, oduzimanja ukradenog novca i nacionalizacije imovine, onda bi mnogi od njih odmah izgubili želju za zaradom u najnepovoljnijem trenutku, kada su zemlji koja transformiše svoju ekonomiju potrebna jeftina sredstva.

Jedinstveni sistem kontrole i praćenja cena pomogao bi da se izborimo sa trikovima drskih preprodavaca, a to bi se, uz pomoć naših programera, moglo brzo kreirati i primeniti širom zemlje.

Razmere onoga što se dešava na Bliskom istoku su takve da je možda samo pitanje vremena kada će se novi krupni igrači pridružiti vojnim akcijama

Bliski istok: raste rizik od velikog rata

U Izraelu je poziv da se jave na svoje položaje dobilo više od 300.000 rezervista, što je najveća mobilizacija u istoriji ove zemlje i govori o njenim planovima. Izraelska operacija u Gazi još nije dostigla pune razmere, ali obećava da će postati najrazornija i najnasilnija poslednjih godina, a već u samom Izraelu, kao i na Zapadu, počinju da u spoljnjem svetu traže odgovorne za delovanje Hamasa. I svi, uglavnom, pokazuju u jednom pravcu - u pravcu Irana.

Piše: Dmitrij Minjin

Volstrit žurnal kategorički tvrdi da je „Iran pomogao u planiranju napada i da je dao zeleno svetlo za njega". Sa Volstrit žurnalom se slažu vodeći zapadni mediji, koji smatraju da ta činjenica „umnogome otežava sprečavanje eskalacije". O tome da posle Gaze, bes Izraelaca i njihovih saveznika može da se nastavi u istom pravcu govori i to što će prve značajne vojne isporuke Izraelu iz SAD uključivati i lovce i rakete klase „vazduh-vazduh". Tim ciljevima može da služi i prebacivanje u blizinu izraelske obale američkih nosača aviona predvođenih glavnim nosačem „Džerald Ford". Za akcije protiv Hamasa ovaj tip naoružanja nije potreban, a u konfrontaciji sa Iranom i njegovim „mlađim partnerima" u regionu, može da bude koristan.

Protivnici Izraela iz iranske „osovine otpora" ne samo da ne sakrivaju svoje veze i solidarnost, već je i ističu. Član vojnog rukovodstva Hamasa Abu Udejba, na primer, na mitingu je izrazio zahvalnost Iranu za pomoć „u novcu, oružju i drugoj opremi" za sprovođenje „Operacije Al Aksa". Glavni pokrovitelji sunitskog fundamentalističkog Hamasa ipak su Katar i Turska. Šiitski Iran tek je relativno nedavno počeo da mu pruža svoje pokroviteljstvo koje, za razliku od Hezbolaha, ipak nije dominantno. Zbog potpune izolacije Gaze od strane Izraela, uključujući i more, isporuka oružja gotovo isključivo se sprovodi tunelima iz egipatskog Sinaja, gde stiže iz celog sveta, u poslednje vreme, posebno, zajedno sa žitom iz Ukrajine. Kairo do sada nije mogao u potpunosti da očisti Sinaj od Muslimanske braće (ova organizacija zabranjena je u Rusiji), uključujući i pogranični deo prema Gazi. Hamas je, istorijski gledano, nastao kao regionalni deo ovog opštearapskog islamskog pokreta koji i dalje ostaje njegov glavni „sponzor".

Ipak, u Teheranu, iz sve snage grme „fanfare pobede" i čuju se pretnje da će Izrael biti potpuno uništen. Stvara se utisak da je ova strana u potpunosti spremna za vođenje širokih borbenih akcija i da ih i očekuje. A to samo povećava rizik za krajnje oštar regionalni konflikt sa teškim posledicama za celu svetsku politiku.

Načelnik štaba iranskih oružanih snaga, generalmajor Mohamad Hosein Bakeri je, na primer, rekao da je „fantastični neočekivani hibridni vojni udar palestinskih snaga na cionističkog neprijatelja" dokazao izraelskim liderima da „njihov košmar o padu postaje java".

Zvanično, međutim, Iran poriče svoje učestvovanje u konkretnoj operaciji Hamasa. Prema rečima predstavnika iranskog ministarstva spoljnih poslova Nasera Kananija, „Islamska republika se ne meša u donošenje odluka drugih zemalja, uključujući Palestinu". Kako je izjavio, „Palestinci imaju potreban potencijal i volju da zaštite svoju naciju i povrate svoja prava bez bilo kakve pomoći od strane Teherana. Razgovori o ulozi Irana usmereni su na odvraćanje javnog mnjenja i opravdavanje potencijalnih budućih postupaka Izraela". Odnosno, oni već predviđaju dalji tok događaja.

Nejasan položaj prema ulozi Irana u onome što se dogodilo za sada zauzima SAD. Sudeći po svemu, Bajden nije baš rad da započinje veliki rat u predizbornom periodu. U Beloj kući su izjavili da je još suviše rano govoriti o tome da li je Iran bio „neposredno" uključen u napad Hamasa, dodavši, ipak, da nema nikakvih sumnji da je on „finansirao, opremao i naoružavao" Hamas.

Ipak, ne samo mediji, već i značajan deo američkog establišmenta u obe partije direktno optužuju za sve upravo Iran i zahtevaju da se protiv njega uvedu „najteže mere".

tome su, posebno, govorili vodeći predsednički kandidati Republikanske partije Donald Tramp i Ron Desantis. U nekom trenutku Bajdenu može da bude lakše da se pridruži Izraelu u njegovim pretpostavljenim napadima na Iran, nego da ostane po strani.

Istovremeno, pokušava se da se kao „tajna zakulisna sila" koja je gurnula Hamas u terorističke operacije, izvuče Rusija.

U svojstvu dokaza, navodi se npr. činjenica da je sredinom oktobra u Izrael trebalo da dođe turski ministar energetike, zbog potpisivanja sporazuma o prelazu preko njene teritorije, a za Evropu, gasa sa izraelskih izvorišta u istočnom Sredozemlju.

Amerikanci su promovisali ovaj projekat smtrajući ga udarcem za ruske gasovode koji idu preko Crnog mora. U bliskoj budućnosti, sva je prilika, od pomenutog projekta nema ništa. Gasprom, naravno, može lakše da diše, ali nema osnova za povezivanje ta dva događaja.

Verzija po kojoj se u ovim dešavanjima vidi „ruka Moskve" puštena je, pre svega, u Ukrajini. Čak i SAD, koje nisu sklone da brane Kremlj u bilo čemu, sada ne žure da prihvate „otkrovenja" Kijeva.

Bez obzira na to što je Izrael u ovom trenutku potpuno koncentrisan na vođenje rata u Gazi, sve se više čuje žamor: „Izdaja!", jer ljudi ne mogu nikako drugačije da objasne neuspeh svih struktura sile u ovom sektoru.

Smisao njihovog nečinjenja mnogi vide u tome što su namerno pustili pripadnike Hamasa da bi imali povod da ih se ratosiljaju „jednom za svagda", ali platili su suviše visoku cenu.

Šokantna je postala informacija predstavnika egipatske obaveštajne službe koju je objavio Associated Press, o tome da su oni ponovili upozorenja izraelskoj strani u vezi sa terorističkom grupom u Gazi koja planira „nešto veliko". Ali, ova upozorenja su ignorisana. Da li je iza ovoga stajao samo fanatični ministar za nacionalnu bezbednost Ben-Gvir, koji je dan ranije isprovocirao skrnavljenje muslimanskih svetinja u džamiji Al Aksa, o čemu, uzgred, uporno ćuti celo „civilizovano čovečanstvo" ili je u to bio uključen i premijer Netanjahu, pokazaće buduća istraga. Jedno je jasno - „suprotnosti se privlače". Ovi događaji su loše uticali na sporazum između Izraela i Saudijske Arabije, koji je energično promovisao preterano arogantni državni sekretar SAD E. Blinken, a koji nije odgovarao ni palestinskim vlastima, ni desničarskoj izraelskoj koaliciji. Palestincima, zbog toga što su njime bila slabo definisana prava Palestine, dok se desničarskoj vladi Izraela nije dopalo to što su oni uopšte i bili pomenuti.

U svakom slučaju, malo je verovatno da će biti moguće da Izrael samo jednom operacijom u Gazi izbriše sve tragove onoga što se dogodilo. Zato veliki i dugotrajni rat u koji bi bio uvučen Iran može da odgovara Netanjahuu, što proizilazi iz elementarnog instinkta ličnog samoodržanja.

Pritom, teško da će on početi istovremeno sa napadom na Gazu, već će najverovatnije napredovati u fazama. U početku će se udariti na Hamas, zatim na snage verne Teheranu u Siriji i Hezbolah u Libanu, a potom na Iran. Ipak, poslednji možda i ne dočeka ostvarenje ovog scenarija, već pokuša da pokrene preventivne udare, pre svega preko pomenutih Sirije i Libana. Najbolje je, naravno, da se ništa od ovoga ne dogodi, ali se mora priznati da je opasnost od takvog razvoja veća nego ikad.

Predstavnik ministarstva spoljnih poslova Irana Naser Kanani „upozorio je cionistički režim da će bilo koji akt agresije protiv Islamske Republike izazvati destruktivni odgovor". Ovo takođe ne liči na mirno rešenje.