Povodom

U sudbonosnim danima za Srbiju, njena diplomatija ćuti i radi šta joj kaže diktator Aleksandar Vučić

POSLEDNJI GROBAR SRPSKE DIPLOMATIJE

Nakon pune decenije Vučićevog direktnog, „neposrednog" upravljanja Ministarstvom spoljnih poslova Srbije, može se slobodno reći da ono više ne postoji. Danas je to služba sa nejasnom misijom, koja se ne pita ni za šta, okupirana od strane nekakvog polusveta koji je pristigao iz Vučićevih stranačkih jazbina. U diplomatsko konzularna predstavništva, ovaj diktator je lično slao čitave kupleraje, bivše prostitutke, lopove, probisvete i svakakvu fukaru, da navodnu „zastupa Srbiju". Na čelo Ministarstva spoljnih poslova, tokom protekle decenije, smenjivali su se najgore ulizice, moralne i profesionalne mizerije, razni dačići, selakovići, mrkići i ko zna kakvi sve pomoćnici, državni sekretari i „novoimenovene" starlete, bez poznavanja trideset Vukovih slova. Nigde se tako dobro ne vidi propast jednog naroda, države i društva, kao u diplomatiji.

Nikola Vlahović

Marija Zaharova, portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova, možda je najbolje opisala svu „spoljnu politiku" Aleksandra Vučića, kad je taj nesrećnik pred ondašnjim predsednikom SAD pokazao svoju „žensku stranu", što je ona uporedila sa erotskom scenom Šeron Stoun iz holivudskog filma „Niske strasti".

Samo par godina nakon tog Vučićevog skandala, srpska diplomatija, tačnije Republika Srbija podržala je u Generalnoj skupštini UN rezolucije kojima se akcije Rusije u Ukrajini osuđuju kao agresija, a takođe je osudila i aneksiranje četiri oblasti u Ukrajini.

Ruska federacija je hladno reagovala, bez protestnih nota i sličnih stvari. Ta tišina i danas traje. Prezir prema njemu takođe.

U septembru 2022. godine, Vučić šalje Nikolu Selakovića u Njujork da sa ministrom spoljnih poslova Ruske federacije potpiše plan buduće saradnje sa ovom velesilom. Ta vest o potpisivanju sporazuma (javnosti do danas nepoznatog sadržaja) sa ruskim Ministarstvom spoljnih poslova samo je naivne iznenadila, jer su poverovali Aleksandru Vučiću koji je rekao da „u sukobima velikih mali treba da ćute, posebno u kontekstu rata u Ukrajini".

I tako se iz slučaja u slučaj, igra ove političke prostitutke pokazala pogubnom za državu Srbiju i njene građane.

Jer, ako Vučićev „seiz" kaže da „Republika Srbija u skladu sa poveljom UN, ali i u skladu sa opšteprihvaćenim principima i normama međunarodnog javnog prava, ne može da prihvati rezultate referenduma u ukrajinskim regionima", a sutradan Vučić kaže da je Rusija „agresor" a Ukrajina „žrtva", postavlja se vrlo prosto pitanje: ko više a ko manje koristi usluge ove umno poremećene ličnosti, opasne pre svega za narod Srbije i Srbiju kao državu, koju je takvom „diplomatijom" doveo do toga da uskoro neće postojati kao međunarodno priznata činjenica. Ni politički, ni na bilo kakav drugi način.

Za dan kad je uvedena diktatura u diplomatsku službu Republike Srbije, može se slobodno odrediti 26. oktobar 2012. godine.

Tog dana je Aleksandar Vučić, tadašnji prvi potpredsednik Vlade Srbije (do tada u srpskoj političkoj praksi nepoznata funkcija, a tada uvedena od stranih „službi" kao „zvanje" koje će privremeno da koristi budući tiranin do zauzimanja kompletne vlasti), doslovno diktirao tadašnjem predsedniku Republike Tomislavu Nikoliću, ko će da „leti" iz srpskih ambasada.

Ta prva „čistka" u diplomatsko konzularnim predstavništima Srbije u svetu, bio je tek početak kasnije potpune likvidacije diplomatske službe.

Duže od jedne decenije trajalo je njeno gaženje, ponižavanje, izlaganje kompromitacijama, izvrgavanja ruglu, pa je umesto karijernih diplomata u srpske ambasade širom sveta useljena jedna mala armija ljudskog taloga, poluobrazovana, bez obrazovanja, eventualno priučena, dakle, u svakom smislu nesposobna.

Istina je, ovakva „metodologija useljavanja" u diplomatsko konzularna predstavništa Srbije u svetu, nije ni od juče niti je počela sa loše zamaskiranim radikalima. Ta praksa je već postojala, ali ni izdaleka u takvom obimu. Temeljno, detaljno rušenje srpske diplomatije, izveo je Aleksandar Vučić lično. Jer, njegova bolesna egomanija nije mogla da zamisli da neko „bolje od njega zna" šta je diplomatija. A, kakvi su mu rezultati bili do današnjeg dana, pravo je čudo da Srbije nije već odavno pod još gorim sankcijama od onih iz devedesetih i što još nije zaratila sa nekom susednom državom (ponovo) ili sa onom zloglasnom alijansom (takođe ponovo).

Tog 26. oktobra, 2012. godine, na samom početku paklene decenije koju je priredio milionima građana Srbije, ugrožavajući i sunarodnike u čitavom regionu, najpre su smenjeni ambasadori u Moskvi i Parizu, Jelica Kurjak i Dušan Bataković koje je lično opozvao tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić (na nagovor Aleksandra Vučića, jer Nikoliću te osobe nisu ništa značile niti je on imao ikakve veze sa diplomatijom pre toga). Sva druga rešenja o opozivu već su bila uručena diplomatama u drugim velikim centrima: Vladimiru Petroviću u Vašingtonu, Ivi Viskoviću u Berlinu i Dejanu Popoviću u Londonu. U prvom talasu smene, bilo je njih dvadesetak.

Istina je i ovo: osim časnih izuzetaka, poput profesora Viskovića na primer, većina ih je i zaslužila da ode. Ili, još bolje: nije ni zaslužila da bude na tako važnoj funkciji.

Kasnije su povučeni Ana Hrustanović, ambasadorka u Rimu, Dušan Spasojević, nekadašnji savetnik Borisa Tadića koji je na službi u Ankari, Milica Čubrilo iz Tunisa, Zoran Vajović iz Azerbejdžana, Radmila Hrustanović iz Slovačke...Svi oni bili su „nameštenici" Demokratske stranke.

Iz ovoga primera vidi se kako je ustvari, jedna loša prethodna vlast (DS), zbog grabežljivosti i bitke za funkcije, dovela na taj način još goru, zapravo najgoru vlast koju je Srbija ikada imala u istoriji višestranačja (uključujući tu i višestranačje u Srbiji između dva svetska rata).

U planu je tih dana bilo i povlačenje tadašnje ambasadorke pri Evropskoj uniji u Briselu Roksande Ninčić, ali je „neko intervenisao".

Bivša žena Dragana Đilasa, Milica Delević, ušla je u njegov „paket pregovora" sa Aleksandrom Vučićem („da joj se nađe adekvatna funkcija") i da bude postavljena na ambasadorsko mesto pri Evropskoj uniji. Međutim, na veliko iznenađenje, ona je to odbila „iz ličnih razloga" o čemu je više znao njen intimus, bivši američki ambasador u Beogradu, Kameron Manter, opisivan od svojih saradnika kao „zver nežnih manira".

Dugo nakon toga, Srbija nije imala ambasadora pri Evropskoj uniji, a tako važno mesto nije mogao da obavlja otpravnik poslova, na primer.

Nastupila je preduga, paklena decenija Vučićeve diktature, pa je srpskom diplomatijom doslovno zavladao haos: ambasadama su počeli da marširaju mafijaši sa diplomatskim pasošima a nekada ozbiljne službe dobile su Vučiću bliske „profile", Sodoma i Gomora, kurve, LGBT „populacija", belosvetski hohštapleri, mešetari svih nivoa, tragikomični špijuni i već unapred „provaljene" razni imitatori iz filmova „Nikita" i „James Bond".

Ukratko, jedan opšti kupleraj, doveden na te pozicije radi zadovoljavanja životinjskih strasti i slepo služenje „Vođi" koji ih je tu postavio.

Zlo je svoj vrhunski egzorcir sa Ministarstvom spoljnih poslova izvelo onog dana kad je zlosrećni Marko Đurić, omiljeni Vučićev gej, postavljen za ambasadora u SAD.

Prethodno, Zlo se narugalo i preostalim Srbima na Kosovu, kad je ova kreatura imenovana za šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju (novim „sporazumima" predviđene za gašenje).

U ime Srbije i srpske diplomatije, dugo je Aleksandar Vučić vukao za sobom svoje mizerne podanike, Nikolu Selakovića, Ivicu Dačića a pre njih karijernog diplomatu Ivana Mrkića, za čijeg mandata je u Ministarstvo spoljnih poslova ušao čitav „Sulejmanov harem" lakih devojaka, navodno da koriste ovoj službi „u smislu zavođenja kad zatreba u inostranstvu".

Potpisala je ta i takva Vučićeva „diplomatija", na desetine međudržavnih sporazuma sa režimima u regionu i van njega, u Evropskoj uniji i prekomorskim državama, sve na štetu Srbije, bez izuzetka.

Takođe, ono što su „tekovine" njegove „diplomatije", danas je golim okom vidljivo: etnički albansku državu na Kosovu je Briselskim i Ohridskim sporazumom praktično priznao, a idiotskom idejom o „etničkim enklavama" Srba na Kosovu, takozvanom Zajednicom srpskih opština, doveo je Srbe u status severno-američkih Indijanaca u rezervatima. To i jeste bio podmukli plan udruženog američko-albanskog lobija kao naovodno „čišćenje terena od proruskog elementa", koji je Vučić u njihovo ime izveo, onako kako to inače rade korisni idioti.

Kad je u sred leta ove 2023. razrešeno 23 ambasadora čiji su mandati istekli, odmah je Vučić imenovao još gore od njih. I uvek, nepogrešivo, svaka nova garnitura u MIP-u gora od one prethodne. Sve dok jednog dana globalna diplomatska zajednica potpuno ne zabrani tom ljudskom talogu ulazak kroz vrata svih najvažnijih institucija. Nešto od toga se već desilo ali je srpskoj javnosti malo poznato. O Vučićevim „diplomatama" koji su pod potpunim bojkotom u zemljama gde službuju, niko ne govori glasno. Ni Ministarstvo spoljnih poslova ni režimski mediji (taman posla!), ni navodna opozicija koja o tome očito „ništa ne zna".

Javnost je takođe zaboravila na desetine slučajeva poput onih sa konzulkom (u Grčkoj) Jelenom Srdanović Dželebdžić, Brankom Lazarevićem, „Dačićevom kadrom", sa debelim dosijeom o odavanju informacija narko dileru Darku Šariću.

Iz više od stotinu „slučajeva" za koje bi bila prikladna „Crna knjiga srpske diplomatije", treba izdvojiti slučaj Vučićeve ambasadorke u Zagrebu, Jelene Milić, žene koja ni po jednom zdravstvenom kriterijumu ne bi smela da obavlja tu funkciju. Sasvim na drugu stranu to što se radi o jednoj agresivnoj, plitkoumnoj, vulgarnoj, nekada podatnoj a danas potrošenoj osobi, koja ima kapacitet samo da napravi veliku štetu srpskoj diplomatiji i državi Srbiji. I napravila je, pravi je svakog dana svog boravka na toj funkciji.

Da ničeg drugog nije, ni opljačkanih milijardi ni prodavanja Srbije u bescenje, dovoljno za hapšenje i procesuiranje Aleksandra Vučića bio bi njegov veleizdajnički posao nad Ministarstvom spoljnih poslova Srbije, koje danas više ne vlada sobom, ne diše i ne vrši fiziološke funkcije dok to Vučić ne naredi.

Zbog svega toga je i moguće da danas srpskom diplomatijom haraju opskurne ličnosti poput izvesnog Davora Brečića, koga je to isto, od strane Vučića „urinirano" Ministartvo spoljnih poslova Srbije, imenovalo počasnim konzulom Narodne Republike Bangladeš u Srbiji, te mu je na jednoj neverovatnoj svečanosti uručena takozvana „egzekvatura", naime, službeni akt kojim se odobrava njegovo obavljanje raznih konzularnih funkcija u Srbiji.

A, taj Davor Brečić je, jedna „nušićevska" pojava, zapravo, bivši direktor firme za proizvodnju tekstila "Pretty sweaters group" iz Sombora, za investitora iz Bangladeša koji je dobio državne subvencije i odmah propao, uprkos obećanjima da će zaposliti više od 1.000 Somboraca sa platom 20 odsto većom od minimalca i 14 miliona evra investicija u naredne tri godine. Naravno, bila je to samo jedna među stotinama i hiljadama prevara Aleksandra Vučića, za račun lovaca u mutnom sa sviih meridijana.

Dovesti u Srbiju preverante, oprati njihov novac, uzeti proviziju, prevariti građane, radnike, to je sve što treba da rade Vučićeve diplomate. Eventualno, neke manje komplikovane doušničke poslove, uglavnom špijuniranje među sunarodnicima-iseljenicima, jer dobar deo srpskih „diplomata" danas ne govori, slabo govori i samo sriče par reči nekog stranog jezika, pa je „rad na terenu strane države" praktično nemoguć takvim slučajevima.

Ni u sopstvenom ministarstvu, niti u svojoj zemlji, ovaj ljudski otpad ne zna „da se dogovori sa sobom", šta je ispravno a šta ne dok ne pita Aleksandra Vučića (a ne sme ni da pita, nego „čeka uputstva"). Primera ima na pretek.

Recimo, protekle 2023. godine, na početku jeseni, predstavnici Ministarstva spoljnih poslova u Severnoj Makedoniji prekinuli su u Bitolju konferenciju "Srbi u Makedoniji i Srbija" koju je organizovala Zajednica Srba u Makedoniji, a povodom Vučićeve izmišljotine, nekakvog „Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave", zato što je njoj prisustvovao narodni poslanik iz Demokratske stranke Miodrag Gavrilović.

Ova prostačka družina, uverena da postoje samo oni, naprednjačko-radikalska mafija, „šokirana" kad je shvatila da je u delegaciji potpredsednik Demokratske stranke i narodni poslanik u novom sazivu Skupštine Srbije Miodrag Gavrilović, koji je tih dana dobio rešenje generalnog sekretara Skupštine da ide na službeni put u Bitolj, a na poziv Zajednice Srba u Makedoniji kako bi učestvovao na konferenciji „Srbi u Makedoniji i Srbija".

Nastala je opšta pometnja, „kako to da je opozicija u državnoj delegaciji"! Vučićeva ambasadorka Srbije u Severnoj Makedoniji Nevenka Jovanović i predstavnica Ministarstva spoljnih poslova Nikolina Popović Milatović, potpuno su podivljale kad su shvatilo da on nije „neko iz Vlade Srbije" a onda su napravile neviđeni skandal, na štetu države, čak i na štetu režima koga slepo, pseći odano služe.

Ta, izvesna Nikolina Popović Milatović počela je da viče na sav glas na predsednika Zajednice Srba u Makedoniji, šokiranog Zorana Žugića, pitala ga je drsko „Znaš li ti ko sam ja?", a onda je počela da upire prstom u legalno izabranog potpredsednika Skupštine Srbije i viče na njega kao da je ugledala gubara: „On je opozicija!", ponavljala je nekoliko puta, a prisutni građani Severne Makedonije, zatečeni ovim počeli su da napuštaju skup. Na kraju, umesto planiranih dva dana, sve se završilo tog istog trenutka.

Mnogo je ovakvih incidenata koji se dešavaju širom diplomatsko konzularnih predstavništava Srbije u svetu, a posebno „u gostima", gde se vidi koliko je unakažena ova izvanredno važna služba. Većinu tih skandala Ministarstvo spoljnih poslova prikriva, Vučićevi mediji ih ne objavljuju.

Bolest koju širi Aleksandar Vučić u svakom delu društva, u institucijama sistema koje više ne postoje i koje su pretvorene u paranoična odeljenja za nezbrinutu stranačku gamad, otišla je predaleko. Srbija jeste bolesna, ali glavni uzročnik, „prvi zaraženi", Aleksandar Vučić, još uvek je na slobodi i dok ga neko ne strpa u ludačku košulji niko ne može da se nada nikakvoj perspektivi. Ni evropskoj ni onoj navodno „neutralnoj", a ponajmanje „evroazijskoj". Bolesnog „vođu" i bolesno društvo koje je stvorio, ne želi niko kao partnera. Ni na jednom zemljinom meridijanu.

Dana 23. oktobra prošle, 2022. godine, za ministra spoljnih poslova imenovan je (opet) Ivica Dačić, čovek koji bi mnogo toga morao da ispriča budućem ozbiljnom tužilaštvu za organizovani kriminal pre svega, a onda i nekom specijalnom sudu koji bi morao da ospori doslovno svaki potpis koji su i on i Aleksandar Vučić stavili na bilo koji papir sa „međunarodnom težinom".

Naime, ovaj za neke komični, ali svakako degutantni čovek, može biti sve ali ne može biti amnestiran. Međutim, ako postoji idealan „svedok pokajnik", to je Ivica Dačić, koji će svakako morati da ispriča kako je Aleksandar Vučić ostvario „san" Edija Rame, albanskog premijera, i velikoj državi albanskog etnosa, koja će biti, eto čuda, baš u granicama takozvane „Velike Albanije", te koliko je srpskih miliona iz budžeta uloženo u ovu veleizdajničku misiju, a sve pod parolom „Balkan bez granica".

Zahvaljujući apsolutno kriminalizovanoj, šovinističkoj, mafijaškoj spoljnoj politici u regionu takozvanog Zapadnog Balkana, Aleksandar Vučić i njegov „Sančo Pansa", Ivica Dačić, povećali su broj srpskih neprijatelja do granice koja realno ugrožava bezbednost građana srpskog porekla u susednim državama. Atmosfera nije ništa manje loša nego uoči rata iz devedesetih. To su rezultati „Vučićeve diplomatije".

U najslavnije doba oslobodilačke Srbije, konzuli, ambasadori i svaki zaposleni u diplomatskoj službi, bili su ozbiljno školovani ljudi od ugleda. Pre Drugog svetskog rata ljudi ranga Ive Andrića, prolazili su sve diplomatske „klase" da bi stigli do mesta ambasadora. Nakon njega, ljudi poput Lea Matesa, Vladimira Velebita, Marka Ristića i mnogih drugih, bili su Titova diplomatska „reprezentacija. A, ko je Vučićeva diplomatija? Neki poremećeni beogradski gej Marko Đurić, sa „pedigreom" navodnog praunuka Nikole Pašića (koji bi se u grobu prevrnuo da ga vidi). Smrt jedne države, počinje upokojenom diplomatijom. Vučić jeste grobar srpske diplomatije, a ako ju se dozvoli još malo, upokojiće državu sasvim.

Nije ni režimu prateća SPC sa svojom „diplomatijoim mnogo bolja". Naprotiv, „prati državu u stopu" po skandalima.

Recimo, kad je došla carigradska delegacija u posetu SPC, nije trebalo da sa terena diskretne crkvene diplomatije ode „u javnost", na teren šire javne scene. Ali...

Dolazak delegacije Vaseljenske patrijaršije (VP) u Beograd najavio je portparol Sinoda SPC episkop Irinej Bulović. „Koji su razlozi ove posete i o čemu će se razgovarati, to zaista ni ja, ni bilo ko drugi, sada ne zna, jer nam nije saopšteno", kazao je, dodavši da „nagađanje da bi poseta mogla biti u nekakvoj vezi s problemima Crkve u Ukrajini i u Severnoj Makedoniji nije nelogično, ali je neprovjerljivo".

Ovaj događaj, važan ne samo za SPC već potencijalno presudan i za pravoslavlje uopšte, planiran je bio da se sprovede u tajnosti. U prilog diskreciji posete govorila je činjenica da će delegaciju iz Fanara predvoditi mitropolit Jovan Zizjulas, mentor liberalnih srpskih bogoslova koji su se u novonastalom sporu između Carigrada i Moskve, danas kao episkopi, našli na sukobljenim stranama...

Mitropolit Jovan Zizjulas smatra se, inače, jednim od najvećih živih bogoslova, a u novijim zbivanjima i glavni „ideolog" nastupa VP u Ukrajini i konfrontacije sa Ruskom pravoslavnom crkvom.

Njegov dolazak u Srbiju, kao apologete savremenoga ekumenizma i van Carigradske patrijaršije u okolnostima nimalo idiličnim, ipak je nekako dospeo do srpske javnosti.

Prvi događaj se odnosi na novo ustrojstvo eparhija SPC na američkome kontinentu.

Drugi događaj, koji je potresao SPC, a prethodi poseti titularnoga mitropolita Zizjulasa, jeste odluka da episkop Maksim (Vasiljević) više ne predaje na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu što je pokazalo duboki raskol u krugovima liberalnih pravoslavnih bogoslova čijim se neformalnim duhovnim ocem smatra u Beogradu očekivani Zizjulas.

Ukratko, „prevedeno" na „narodni jezik", Mitropolit Zilijus, bio je u tajnoj poseti Beogradu, ne bi li preko svoje „liberalne braće", a uz znanje važećeg srpskog patrijarha i njegovog „pajtosa" Aleksandra Vučića, ostvario jače veze sa hrišćanskim crkvama na Zapadu i malo „odmakao" militantno krilo SPC od Ruske pravoslavne crkve i njenog uticaja. Izvori ovog magazina su to tako protumačili.

Međutim, ništa nije bilo od tajne diplomatije. Jer se sve tajne saznaju brzo, posebno u zemlji Srbiji, gde su sve frakcije jedinstvene u tome da su „ogoljene", „bez gaća". To možda nije loša vest.