Dežurna

Temišvar - Beograd preko Bavaništa

Nije moguće trajno ugušiti pobunu poljoprivrednika, imajući u vidu da su u toj branši ostali samo oni ljudi koji ili iracionalno odbijaju da napuste selo i očevinu ili prosto nemaju kud. Kratkoročno, jedino što bi vlast mogla i morala da uradi je da svakom malom i srednjem poljoprivrednom gazdinstvu kratkoročno isplati po 300 evra subvencija za svaki hektar koji obrađuju, da ih oslobodi obaveze plaćanja naknade za navodnjavanje i odvodnjavanje zemljišta i da im za ovu sezonu ne naplaćuje zemlju koja je u državnom vlasništvu, a koja im je data u zakup. Ovakva intervencija bi za budžet bilo daleko manje opterećenje od podmićivanja penzionera sa 20.000 dinara u mesecu održavanja vanrednih izbora, a pogotovo bi bilo manje od raznih subvencija koje država daje stranim investitorima, smatra Dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Kada se kaže "pobuna", to ljude asocira na mnogo različitih stvari, ali gotovo nikome prva asocijacija nije ravni Banat. Međutim, ima nečeg što može da zapali čak i poslovično mirne Banaćane, a to je bahata i bezobzirna vlast koja ih dugotrajno ugnjetava.

Prvi je to na svojoj koži osetio Nikolae Čaušesku, kojem je buknula pobuna u Temišvaru sredinom decembra 1989.godine, da bi nekoliko dana kasnije vihor revolucije zahvatio i Bukurešt, nakon čega je već truo režim pao kao kula od karata. Nedavno se, pak, u banatskom selu Bavanište odigrao događaj koji simbolički ima snagu onoga što se desilo u Temišvaru pre više od tri decenije. Naime, grupa naprednjačkih siledžija je pokušala da zastrašivanjem spreči lokalne poljoprivrednike da naprave protest. U svojoj osionosti odlučili su da službenim automobilima raznih preduzeća iz Kovina opkole i blokiraju kuću jednog od organizatora, međutim dobili su odgovor koji nisu očekivali. Tamošnji seljaci su izveli svoje traktore i opkolili su njih. Nakon nekoliko sati siledžije su došle ponizno da se javno izvine i da tako u ime onoga ko ih je tamo i poslao priznaju da su makar u toj jednoj bici potučeni do nogu.

No, krenimo redom. Oni koji redovno čitaju Tabloid mogli su da primete da sam u svojim kolumnama u toku ove godine nekoliko puta detaljno objašnjavao šta su problemi srpskih poljoprivrednih proizvođača, kao i šta su moguća dugoročna rešenja za naš agrar. Kada pričam i pišem o poljoprivredi to radim sa pozicije seljačkog sina čiji se roditelji čitav život bave zemljoradnjom i uzgojom domaćih životinja. Njihovo pedesetogodišnje iskustvo kao i aktuelni izazovi su mi dosta dobar reper iz kojeg nije teško da uopštim čitavu situaciju. Elem, što se tiče novih protesta poljoprivrednika koji su nedavno iznova buknuli, oni su opravdani i krajnje logični. U suštini, ovi protesti su počeli još prošle godine i nisu se ni završili od onda, već su samo privremeno prekidani taktičkim dogovorima i malim ustupcima koje je vlast davala kako bi se tenzije smirivale.

Međutim, nije moguće trajno ugušiti pobunu poljoprivrednika, imajući u vidu da su u toj branši ostali samo oni ljudi koji ili iracionalno odbijaju da napuste selo i očevinu ili prosto nemaju kud. Obe grupe ljudi su dakle u takvoj životnoj fazi da se grčevito bore za opstanak i na njih onda ne utiču ni pretnje ni pokušaji potkupljivanja. Njih može da umiri samo trajno i sistemsko rešenje za koje aktuelna vlast nije kadra, a ni zainteresovana jer oni imaju posve druge planove za srpske oranice.

Uzmimo na primer samo poslednje dve godine. Tokom leta 2022. imali smo dugotrajnu sušu koja je drastično umanjila rod i gurnula poljoprivrednike u minus. Prošlogodišnje gubitke zbog suše donekle su ispeglale visoke otkupne cene koje su bile posledica što suše širom Evrope, što rata u Ukrajini i sankcija koje su uvedene Rusiji, tako da se desio veliki šok na tržištu pšenice, suncokreta i soje. Tada se dešava kardinalna greška države koja je na izričitu i javno izrečenu naredbu Aleksandra Vučića donela odluku o zabrani izvoza pšenice, suncokreta i jestivog ulja. Ova odluka je bila donešena samo i isključivo zbog ličnog marketinga i iskazivanja lažne brige o građanima, a tokom turneje koju je Vučić tada imao po hangarima i skladištima robe u kojima je pokazivao grašak i pasulj. Usled ove budalaštine srpska poljoprivreda je pretrpela direktnu štetu od preko dve stotine miliona evra jer smo propustili trenutak da svoje viškove prodamo po ceni koja je bila na istorijskom maksimumu. Umesto toga, roba je ostala u skladištima sve do trenutka dok mnogo jeftinija pšenica i suncokret iz Ukrajine (ali i iz Rusije) nisu ponovo preplavili tržište. Sa druge strane, jesenja setva 2022. godine kao i prolećna 2023. bile su ubedljivo najskuplje u poslednjih više decenija. Cene dizela, mineralnih đubriva, semena, hemikalija i ostalog repromaterijala su bile takve da je ulaganje po jednom hektaru zasejane pšenice bilo oko 120.000 dinara (za one koji imaju u vlasništvu zemlju, a za one koji rade arendu na ovu cifru treba dodati još minimum 40.000 dinara koliko iznosi cena zakupa hektara). Prosečna otkupna cena pšenice u žetvi 2023. godine iznosila je 18 dinara, što znači da je moralo da rodi najmanje 6,7 tona pšenice da bi poljoprivrednici bili na nuli, a da bi imali bilo kakvu zaradu iz koje bi sebi i porodici obezbeđivali egzistenciju (jer to je njihov posao i oni od toga žive) kao i da bi plaćali amortizaciju za poljoprivrednu mehanizaciju, prinos je morao biti iznad 8 tona po hektaru. Ove godine pak, prosečan rod bio je ispod 6 tona po hektaru što znači da je prosečan gubitak po svakom hektaru zasejane pšenice iznosio u rasponu od sto do pet stotina evra, zavisno od prinosa i toga da li plaća zakup zemljišta. Identična situacija je bila i sa suncokretom i kukuruzom, a jedino su neke profite imali oni koji su sejali repu i soju, ali u Srbiji su to vrlo slabo zastupljene poljoprivredne kulture. Dakle iz čistog gubitka u sezoni 2022-2023 ušlo se u novu rekordno skupu jesenju setvu, kao i zimsko oranje. Što znači da su poljoprivrednici morali da se dodatno zaduže kako bi obavili ove radove i sada ti novi dugovi iznose minimalno 50.000 dinara po svakom zasejanom hektaru, kao i barem 10.000 dinara po svakom uzoranom. E, zato je buknula nova pobuna seljaka jer je svakome jasno da ukoliko se nešto ne promeni naredne godine osamdeset posto malih i srednjih poljoprivrednih gazdinstava ide u bankrot, a njihova imovina kod izvršitelja.

Da ne ostanem dužan čitaocima i odgovore na pitanja šta se može uraditi pa da se situacija popravi? Kratkoročno, jedino što bi vlast mogla i morala da uradi je da svakom malom i srednjem poljoprivrednom gazdinstvu kratkoročno isplati po 300 evra subvencija za svaki hektar koji obrađuju, da ih oslobodi obaveze plaćanja naknade za navodnjavanje i odvodnjavanje zemljišta i da im za ovu sezonu ne naplaćuje zemlju koja je u državnom vlasništvu, a koja im je data u zakup. Ovakva intervencija bi za budžet bilo daleko manje opterećenje od podmićivanja penzionera sa 20.000 dinara u mesecu održavanja vanrednih izbora, a pogotovo bi bilo manje od raznih subvencija koje država daje stranim investitorima. Uzmimo primer Mitrosa iz Sremske Mitrovice kojima je država što direktno, što indirektno dala subvencija u iznosu od skoro 10 miliona evra, a sa obrazloženjem da se tako čuva strateška privredna grana i radna mesta. Pa poljoprivreda je strateška privredna grana, a popljoprivredni proizvođači su zaposleni i čuvaju prehrambenu bezbednost Srbije, a pošto mahom žive na selima sa svojim porodicama time utiču i na poboljšanje demografske situacije i sprečavaju da ruralne sredine skroz odumru. Dakle, društvena i ekonomska korist od svakog poljoprivrednika je višestruka i sasvim je logično da svaka iole uređena država upravo iz tih razloga subvencioniše ovu strateški i bezbednosno važnu oblast.

Što se tiče dugoročnog sistemskog rešenja ono postoji samo ukoliko se poljoprivreda poveže sa sektorom energetike i ako na taj način seljaci postanu proizvođači i hrane i energije. Već sam detaljno pisao o tome, ali da ponovim u kratkim crtama. Naše termoelektrane mogu da podnesu da se deo uglja zameni biomasom (do 20%, optimalno oko 16%) kada bi se napravio organizovani otkup žetvenog ostatka to bi otvorilo unutrašnje tržište tog vida energije u vrednosti od nekoliko stotina miliona evra. Takođe, svako selo u Srbiji bi trebalo da ima postrojenje za proizvodnju biogasa u koje bi se stavljao postojeći organski otpad. Uz male korekcije na mreži, proizvedeni biogas bi se mogao uvesti direktno u gasovode i time bi se podmirio deo tržišta, a seljaci bi dobili još jedan izvor prihoda, plus bio u dobroj meri bio rešen veliki problem sa organskim otpadom (gnojivo, ostaci voćarske i povrtarske proizvodnje i sl.). Dakle, može se postaviti stvar da bude trajno održiva, ali Vučićev režim to ne želi. A ne želi jer je njihov plan da u narednom periodu promene zakon i dozvole prodaju obradivog zemljišta strancima, a što je nedavno najavio ministar Tomislav Momirović. Iz tog razloga im je cilj da u narednom periodu za male pare otkupe zemlju od paora kako bi te oranice preprodali strancima. Dakle, Vučićev plan nije da srpski poljoprivrednici ojačaju, već sasvim suprotno on od njih pravi sirotinju raju sa kojom je posle mnogo lakše upravljati.

I tu se vraćamo na početak i na događaj iz Bavaništa. Tamo su naprednjačke siledžije došle da prete ljudima koji su već priterani uza zid i koji više nemaju šta da izgube. Zato su i prošli kako su prošli i zato je simbol Bavaništa ravan činu koji je pre dve godine uradio Crni kada je na mostu kod Šapca na primeran način objasnio tamošnjim naprednjačkim siledžijama da ne smeju bagerom da idu na goloruk narod jer taj narod može da stegne makar pesnicu i da njome veštim potezima obrazloži svoje zahteve. Tim činom na šabačkom mostu Crni je bukvalno pozvao i dozvao narod koji se nedelju dana potom u desetina hiljada okupio na mostu Gazela u Beogradu i na taj način makar privremeno stopirao projekte Rio Tinta.

Ovaj događaj u Bavaništu i generalno pobuna poljoprivrednika, kao i štrajk poštara su već sada potpuno u drugli plan gurnuli izbornu kampanju. Vlast čak ni surovom propagandom, kao ni Vučićevim pečenjem palačinaka pred kamerama ne može da prikrije slike i snimke seljaka i poštara koji šalju po vlast razarajuće poruke. Sve je to dokaz katastrofalne greške koju je tzv. Opozicija napravila kada je tražila vanredne izbore umesto da smo svi zajedno pozvali narod u generalni štrajk. Sada dosta tužno izgleda kada se na ulicama dešavaju protesti kojima niko iz opozicije ne sme ni da priđe, jer bi seljaci u Bavaništu slično reagovali i na one koji im iz opozicije traže da glasaju za njih kao što su odreagovali na naprednjačke batinaše.

Iz tog razloga ja koristim i ovu priliku da sve zainteresovane dobrovoljce pozovem da učestvuju u akciji koju smo mi kao stranka pokrenuli. Kampanja „Okreni novi list" ima za kranji cilj da u izbornoj noći što masovnije građani dođu da lično na pisarnicu RIK-a predamo prigovore birača na čitav izborni proces. Tako ćemo napraviti lančanu reakciju i fizičku, ali i institucionalnu blokadu izbornog procesa. Ukoliko bude masovna reakcija građana to će neminovno dovesti do još jedne krize koja će se spojiti sa već postojećim. Jer Srbija se Vučića može rešiti samo lekovitom krizom, kao što se život teško obolelog ponekad spašava tako što se pacijent prvo gurne u veštačku komu. Dakle, treba sve uraditi da Vučića uvedemo u ritam koji mu ne odgovara, a to je ritam ulice i pobunjenih ljudi. Izbori Vučiću odgovaraju i zato ih je raspisao i unapred se sa strancima i tzv. opozicijom dogovorio o rezultatima i načinu kako da se ništa ne promeni.

(Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta)