Stav

Drske predizborne laži

„Nema veze" što on više nije predsednik SNS, pa ni u tom svojstvu ne bi smeo da vodi kampanju. Naš Ustav zabranjuje šefu države da vrši bilo kakvu drugu funkciju osim one na koju je izabran. Opet, Ustavni sud je 2010. zauzeo poltronsko stanovište (prema tadašnjem predsedniku Tadiću, a Vučić to sada koristi) da pozicija lidera partije nije - gle paradoksa - javna funkcija, pa otuda predsednik republike, koji bi trebalo da oličava državno i nacionalno jedinstvo, može da bude i stranački prvak. No, Vučić iz razloga u koje sada nemamo prostora da ulazimo, to više nije. Po kom osnovu onda i dalje predvodi SNS kampanju?

Dragomir Anđelković

Bizmark je jednom prilikom rekao: „Nikada se toliko ne laže kao tokom rata, posle lova i pred izbore". Pošto Vučić politiku doživljava kao vođenje verbalnog građanskog rata, konstantan lov na duše birača, a četo organizuje izbore kako bi protivnike (tu svrstava ne samo opozicione partije već i, što je nenormalno, veliki deo „nepodobnog" naroda) održao u kontuzovanom stanju - kod nas vlast stalno udarnički laže. Stoga slobodno možemo da kažemo da živimo u „lažokratiji" (u kombinaciji sa „kleptokratijom"). Nije bez razloga umišljeni srpski samodržac prozvan Aleksandar Varljivi!

Tokom izbora kod nas se od strane režima ne laže više, već se samo obmanjuje drugačije. U regularnim okolnostima on veću pažnju poklanja celokupnoj populaciji, kako bi što više građana koji ne podržavaju Vučića bili dubinski zbunjeni i demoralisani. Cilj je da kada već ne vole „velikog vođu", smatraju da on nema alternativu utoliko što su i svi drugi jako loši, te da dosledno ostanu politički apatični. Sa tom pričom se donekle nastavlja i pred izbore, kako se neko od generalno razočaranih u politički život ne bi ipak odlučio da glasa protiv režima, ali se težište stavlja na biračko telo koje Vučić smatra manje-više svojim.

Tokom predizbornog perioda u njegovom fokusu su oni koje je već donekle hipnotisao. Zato svima koji ne spadaju u tu kategoriju, njegov propagandni pristup tada deluje i besmislenije nego inače. Nije tako! Bitni su oni kojima je poruka upućena, a ne građani koji kritički misle. Vučiću nije od značaja kako će oni reagovati u vezi sa kondenzovanim predizbornim lažima namenjenim „pristalicama", važno je da ih njegovo „stado" proguta i ne postupi drugačije na dan „narodnog izjašnjavanja", od onoga što očekuje „naš" vuk kamufliran u pastira. A ti ljudi, većim delom, ne prate bilo koje druge medije osim Alekovih sredstava masovnog dezinformisanja, pa može da im plasira ono što svakome ko se informiše i iz drugih izvora, deluje bukvalno suludo.

Tokom aktuelne kampanje u tom duhu se nameće niz propagandnih konstrukcija. Za ovu priliku izdvojiću tri stvari. Prvo: „Svi su protiv Vučića lično"; „Po svaku cenu hoće da mu naude"; „Jedino ih spaja i pokreće mržnja prema Aleksandru Vučiću". Namera je da se zaljubljenici u njegov lik i delo, makar bili donekle razočarani stanjem u državi jer ih iz „morfijumskog sna" budi sve intenzivnije krčanje stomaka - po starom nakaradnom principu „car je dobar ali ne valjaju oni oko njega" - poguraju da podrže SNS listu. Tako, bez obzira što im mnogo toga nije pravo, oni, kao, brane svog voljenog lidera od „ala i aždaja" koje su se „okomile" na njega „predobrog" i „prepoštenog".

„Nema veze" što on više nije predsednik SNS, pa ni u tom svojstvu ne bi smeo da vodi kampanju. Naš Ustav zabranjuje šefu države da vrši bilo kakvu drugu funkciju osim one na koju je izabran. Opet, Ustavni sud je 2010. zauzeo poltronsko stanovište (prema tadašnjem predsedniku Tadiću, a Vučić to sada koristi) da pozicija lidera partije nije - gle paradoksa - javna funkcija, pa otuda predsednik republike, koji bi trebalo da oličava državno i nacionalno jedinstvo, može da bude i stranački prvak. No, Vučić iz razloga u koje sada nemamo prostora da ulazimo, to više nije. Po kom osnovu onda i dalje predvodi SNS kampanju? Jasno je po kom, po osnovu samodržačkog otimanja svega i svačega. On je sve što želi da bude: premijer, patrijarh, šef partije. Ali kada je već tako, i uz to je stvoren Vučićev faraonski kult, zar nije tragikomično kada njegov propagandni aparat ispoljava bes što je izložen napadima? Koga će opozicija i njoj bliski mediji primarno da kritikuju? Anu Brnabić, „doktora" Malog ili Momirovića zvanog „Mona"? Pa oni su politički nebitni; značaj im se ogleda samo u tome što su pokorni izvršioci velikog meštara prevarantske politike!

Druga sada rasprostranjena režimska priča je: „Opozicija se objedinjuje samo zbog vlasti"; „Nemaju nikakva ubeđenja jer idu zajedno i oni koji zagovaraju suprotno". Koješta! Pa valjda se političke stranke i formiraju da bi došle na vlast ili na nju uticale. Zašto bi inače postojale? Nesumnjivo većina njihovih predvodnika, bilo da se radi o opoziciji ili vlasti, na prvo mesto stavlja lične interese a ne dubinska ideološka opredeljenja. Ali jasno je, sebe ili (ponekad) ideala radi, u politiku se ide kako bi se došlo bar do delića vlasti. Nije se ni Vučić 1993. godine učlanio u SRS kako bi prodavao kestenje ispred železničke stanice već da se, za početak, dočepa poslaničkog mesta ili „brani" Knin kao što to sada „požrtvovano" radi sa Kosovom.

Što se tiče objedinjavanja neistomišljenika u razne koalicije, tu su opozicione grupacije mnogo normalnije od Vučićeve ekipe. Prozapadnu koaliciju čine stranke, šta god ja mislio o njihovim geopolitičkim opredeljenjima, koje se ne razlikuju mnogo programski već liderski. Uglavnom su i nastale iz Demokratske stranke, njenim sukcesivnim podelama (i kasnije daljim deobama njenih derivata) zbog ambicija i personalnih antagonizama. Tzv. brojne patriotske koalicije i grupe - pošto na tom delu političke scene nije bilo zrelosti da se formira jedinstveni blok ili su, što je verovatnije, infiltrirani igrači vlasti u redovima opozicije, po zadatku izazvali sukobe kako bi ujedinjenje bilo sprečeno - takođe su ideološki homogene. Drugo pitanje je da li se stvarno zalažu za ono što propovedaju, npr. odbranu Kosova i Metohije, jer neretko posredno sarađuju sa režimom koji gazi nacionalne interese. Ali, formalno, ni u tzv. patriotskim koalicijama ideološki ništa ne štrči.

Da li je tako i u vezi sa Vučićevom grupacijom? Tu su do sada bili i SPO (zbog nečega maskiran, tu je i nadalje) koji se zalaže za NATO integracije i Karićev pokret koji je dugo važio za zagovornika prijateljstva sa, od strane Zapada i više od Putina stigmatizovanim, Lukašenkom. I na najnovijoj listi u čijem središtu je SNS, stvari ne stoje bitno drugačije. Na njoj su i dalje, kako se samodefinišu, ekstremno proruski „Pokret Socijalista" i slična kombi stranka Nenada Popovića, i, recimo, na odmerenim, ali nesumnjivo čvrstim EU pozicijama, Socijaldemokratska partija. Dok je Vučićeva „bivša" stranka pridruženi član asocijacije mejnstrim desnih EU partija (Evropska narodna partija) i u skladu sa tim prihvata „neoliberalnu" ekonomsku politiku, penzionerska zadruga u vlasništvu porodice Krkobabić (Partija ujedinjenih penzionera), nominalno je pristalica levičarske ekonomske politike. Ona, poznato je, dobro ide uz tenis.

Nema šta, sve to je vrlo „spojivo". Naravno, ne ideološki - jer u toj sferi deluje šizofreno - već kada se radi o težnji ka vlasti. No, da i Aleka uzmem u zaštitu, to nije specifičnost Srbije. I zemlje sa tradicionalnim demokratijama u naše postideološko doba, u vezi sa rečenim, neretko su njoj slične. Bedno je i osobeno nešto drugo, to što Vučić i njegovi propagandisti, s obzirom da je baš SNS blok najizrazitija kombinacija svega i svačega, druge agresivno napadaju da su se uprkos razlikama objedinili zbog vlasti (ili čak i da samo indirektno sarađuju). Ali to je Vučić. Nije bitno koliko je neistine u onome što priča, važno je da oponente pogodi kamenom u glavu!

Kada smo kod toga, da pomenem i treću „pitu od laži" koju sada naš autokrata servira građanima. Njena potka je: „Ovi što hoće da dođu na vlast nameravaju da nas vrate u prošlost". Koju prošlost? Onu iz devedesetih godina? Pa ko je tada bio na vrhu države? SPS u, vrlo često, neformalnoj ili formalnoj koaliciji sa Šešeljevim radikalima. Ko je sada na vlasti? Vučić sa svojim EU reformisanim radikalskim orkestrom (SNS) u koaliciji sa SPS i, između ostalog, u neformalnom savezom sa nereformisanim radikalskim ogrankom (SRS). U pitanu je stara družina. Kako onda neko drugi da nas vrati u poslednju deceniju prošlog veka? A ako ćemo da pričamo o „žutima" i dobu njihove dominacije na političkoj sceni, i te kako ima istine u onome što se neretko kaže kao šala: „demokrate su ostale u DS-u a žuti su otišli u SNS". Gde su Goran Vesić ili Jelena Trivan? Ti nekadašnji personalni simboli svega najgoreg što se vezivalo za vladavinu DS i ekipe, danas su Vučićeve udarne pesnice. Iz pozadine ga sve manje perfidno, proporcijalno merkanju ambasadorskog položaja (pre svega u Vašingtonu), podržava i njihov kolega Dragan Šutanovac. Da druge „žute" više ne nabrajam, već da se svi zajedno upitamo: „Ko će onda da nas vrati u npr. 2008?"

Vučić je napravio najgoru sintezu prošlosti. Tu je najcrnje iz devedesetih ali i sve najodvratnije što se vezuje za, Aleku Lažljivom toliko dragu kovanicu, „dosmanlije". Zato nam je sadašnjost takva kakva je, i sa onima na čelu zemlje koji su za to krivi, nećemo imati bolju budućnost. A kada smo već kod prošlosti kao orijentiru za sutrašnjicu, uzgred da napomenem: Srbija je od 2004. do 2007. imala najveći ekonomski rast u novijoj istoriji. On se - što ne poništava tranzicione muke kroz koje je veliki deo nacije prolazio - kretao od 6 do 8 posto godišnje (dok je kod Vučića, prema podacima Svetske banke, uz enormno zaduživanje, prosečno bio oko 2,5 odsto, što je gore od većine zemalja našeg regiona). U pomenutom periodu iz prošlosti, premijer je bio Koštunica, koji, uz sve mane koje je imao, spram Vučića deluje kao prvorazredni nosilac privrednog i demokratskog razvoja te čuvar nacionalnih interesa. Naravno, i iz njegove ekipe je vladajući kolekcionar političkog đubreta uzeo najgore, ali kako se kaže: „riba smrdi od glave". Onaj ko vodi tim, daje mu ključno obeležje!

Svi oni koji hoće da pogledaju oko sebe i mućnu glavom, lako mogu da zaključe šta sve sada zbog njega obeležava i Srbiju. Teško je tu odvratnu stvarnost ne opaziti, što ne znači da uz propagandno zaluđivanje naroda, krivica ne može uspešno da se preusmeri na žrtvene jarce. Svakako, ni to ne znači da ove što se nude kao zamena za sadašnju vlast, treba posmatrati kroz ružičaste naočare i poverovati da odišu svežinom i kvalitetom. Daleko je od toga. Zato nikoga i ne pozivam da za njih glasa. Neka svako sam proceni da li to ima smisla i ko bi eventualno mogao da bude najmanje loš izbor.

S druge strane, apelujem na sve koji su u fazi političkog preispitivanja, a nekada su glasali za SNS ili neku njegovu satelitsku listu tipa „vojvodinog" SRS ili Dačićevog SPS (članstvo te stranke je privrženije idealima nego većine drugih, ali lider im je prevarant kakvog osim Vučića kod nas na političkoj sceni nema) - da to ne čine! Nemojte da otupite svoju opravdanu razočaranost jer vas režim plaši da su drugi lideri gori. To je realno nemoguće! Možda su mnogi od njih isto tako „Satanini pomoćnici", ali nisu toliko vešti prevaranti kao Vučić, pa neće moći da održe „idealan" sistemski spoj zla koji je stvorio! Jednom u sto godina se na našim prostorima rađa politička varalica kakav je on.

Zato za liste koje su otvoreno i potpuno njegove (mnoge opozicione su to ipak samo delimično) nikako ne treba glasati! Što Vučićeva vlast bude poroznija, veće su šanse da se, kolikogod da je vešt, pre ili kasnije saplete!

(Autor je publicista i politički analitičar)