Ekonomija

Monetarna politika, stabilnost i ekonomski rast (4)

Stabilizaciona monetarna politika

Neoliberalizam je gotovo dogmatski nametnut kao univerzalni model ponašanja vlada u vođenju stabilizacione, razvojne i ukupne makroekonomske politike. Osnovu neoliberalizma čini monetarizam, ali ne na klasičnom novcu, već virtuelnom novcu kojim se upravlja i koji se zloupotrebljava izvan realne ekonomije. Razvija se spekulativna ekonomija i brojni finansijski derivati koji se koriste u osvajanju država, njihovih bankarskih sistema i resursa. Takva doktrina i ofanziva neoliberalizma i zloupotreba novca dovela je i do nove krize 2008. godine, koja i dalje traje, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

11. Strateška usmerenost savremene monetarne politike

„ Važnije je održati privredni rast i odložiti porast deviznih rezervi za par godina, kada privreda bude ponovo na uzlaznom putu" (Stiglic)

Da li prvenstveno voditi kratkoročnu (korektivnu) ili dugoročnu razvojno -stratešku politiku? To pitanje se često postavlja u operativnoj monetarnoj politici. Monetarna politika ulazi u okvire makroekonomske politike čiji je osnovni zadatak, sve do nedavno, bio isključivo „regulisanje potrebne količine novca u privredi". Prema tome, kreiranje i povlačenja novca u cilju nesmetanog odvijanja procesa proizvodnje, raspodele i potrošnje je osnovna uloga monetarno - kreditne politike.

Ona time treba da osigura optimalne monetarne uslove za normalno odvijanje svih tokova proširene reprodukcije. Međutim, usvajanjem politike „aktivnog novca" i korišćenjem novca kao sredstva za postizanje određenih razvojnih i drugih ciljeva u privredi, monetarna politika dobija i druge brojne zadatke. Pre svega, svojim selektivnim delovanjem na određene oblike proizvodnje, potrošnje (vezane za deficitno finansiranje), posebno delovanje na izvoz i dr. ona značajno deluje i na strukturu, tempo i stabilnost ekonomskog razvoja (kroz poljoprivredu, turizam, energetiku).

Zadaci i ciljevi monetarne politike danas mogu biti sledeći:

1)Kvantitativni (regulisanje potrebne količine novca u privredi,novčane mase),

2)Kvalitativni (selektivni krediti, kreditiranje budžeta, kao i drugih neposrednih korisnika emisije).

Primarni zadatak monetarne politike svakako je i dalje ostao - snabdevanje privrede potrebnom količinom novca i kredita, ostvarivanje optimalne stope ekonomskog rasta i održavanje relativne stabilnosti privrede i nacionalne novčane jedinice. Isto tako, u bitne ciljeve monetarne politike spada i održavanje uravnoteženih odnosa u platnom bilansu i očuvanje monetarne stabilnosti (cena i deviznog kursa). Odgovornost monetarne politike da pravilno dozira i održava masu novca u privrednim tokovima, posebno u uslovima otvorene privrede.

Ako je učešće uvoza u bruto domaćem proizvodu 54%, a izvoza 32-34%, što čini 88 % bruto proizvoda - može se monetarna politika vezati samo za BDP? ali i za eksternu privredu. Isto tako, ako se deviznim transakcijama (deviznim rezervama) često vrši dominantna emisija ili povlačenje primarnog novca, šta je sa ostalim kanalima novca? Da li zbog navedenog novčana masa (Mi) može biti adekvatan agregat koji određuje karakter monetarne politike ili je to bankarski kredit. Monetarna politika u ostvarivanju svih navedenih ciljeva mora redovno da ostvaruje osnovni zadatak: snabdevanje proizvodnje i prometa potrebnom količinom novca koja neće izazvati negativna kretanja, odnosno poremećaje.

To znači da istovremeno treba nastojati da preko novca i kredita otklanja i onemogućava negativne tokove u privredi, posebno one koji mogu poticati od preterane ili nedovoljne količine novca u privredi (monetarne inflacije ili deflacije). Monetarna politika, kada se racionalno i efikasno koristi, pozitivno utiče na razvojni tok proizvodnje, zaposlenost, spoljnu i unutrašnju stabilnost novca, kao i na olakšanje ostvarivanja drugih ciljeva tekuće ekonomske politike.

U sprovođenju monetarne politike, treba voditi računa o suprotnim efektima njenog delovanja. Naime, videli smo, restrikcija novca i kredita dovodi do usporavanja tempa ekonomskog rasta, do pojave nelikvidnosti i nezaposlenosti, uz eventualne pozitivne efekte na području stabilizacije cena i smirivanja potrošnje i stabilnosti deviznog kursa. Ekspanzija novca i kredita, s druge strane, dovodi do ubrzavanja stope rasta, do povećanja investicija, porasta likvidnosti i potrošnje i zaposlenosti. Međutim, ta pozitivna delovanja, praćena su istovremenim pritiskom na rast cena, inflacionim ponašanjima privrednih subjekata i pritiskom na platni bilans (preko brzog rasta uvoza, koji u tom slučaju često brže raste od rasta proizvodnje), a to dovodi do porasta deficita trgovinskog i platnog bilansa. Konačno, sve ovo skupa izaziva monetarnu nestabilnost privrede i precenjenost deviznog kursa.

U tome se i sastoji protivrečno delovanje monetarne politike u njenom planiranju, sprovođenju i pokušaju ostvarivanja određenih ekonomskih ciljeva. Optimalno vođena monetarna politika u svakoj privredi mora voditi računa i o opasnostima do kojih može dovesti preterana restriktivna ili preterana ekspanzivna politika, jer negativni efekti takve politike mogu biti veći od pozitivnih.

Osnovni ciljevi monetarne politike mogu biti dvojaki:

Dugoročni, strateški ciljevi delovanja monetarne politike, vezani pre svega za razvoj i finansijsku situaciju privrede, i

Kratkoročni, trenutni (korektivni) ciljevi, vezani za politiku stabilizacije finansijskog sistema.

Strateška ili dugoročna usmerenost delovanja monetarne politike

Dugoročni ciljevi monetarne politike predstavljaju njenu orijentaciju u ostvarivanju određenih razvojnih i stabilizacionih zadataka. To su, ustvari, i njeni osnovni ciljevi. U duhu opštih koncepcija „aktivnog" novca, najveći deo ciljeva monetarne politike orijentisan je (ili-bi to trebao biti) na dugoročni oblik delovanja. Dakle, ciljevi se određuju ne samo u pravcu stvaranja potrebne likvidnosti privrede i stvaranja „optimalne količine novca", što je u duhu gotovo „neutralnog novca" i neutralne monetarne politike, već, sve više, i u pravcu određenog strukturnog i dugoročnog delovanja u privredi.

U osnovne ciljeve monetarne politike mogli bismo navesti:

Ostvarivanje optimalne stope ekonomskog rasta,

Ostvarivanje politike pune zaposlenosti,

Stabilnost nivoa cena (monetarna i ekonomska stabilnost privrede),

Stabilnost spoljne vrednosti novca, vezana za ravnotežu platnog bilansa i spoljnih finansija uopšte,

Ostvarivanje određenih strukturnih promena u privredi posebno određene proizvodnje i investicija, odnosno potrošnje podržavanih kroz monetarno - kreditnu politiku,

Stimulacija ili destimulacija stvaranja akumulacije (štednje) u privredi i dr.

U pogledu osnovnih ciljeva monetarne politike, treba istaći da je već odavno prevaziđeno klasično načelo da su održavanje stabilnosti cena i deviznog kursa (spoljne vrednosti novca) - osnovni ciljevi monetarne politike, a održavanje optimalne stope privrednog rasta i pune zaposlenosti - sekundarni ciljevi. Sada su, uglavnom, jedinstveni stavovi u pogledu opštih ciljeva, naime, stopa rasta i puna zaposlenost uz monetarnu stabilnost, su ravnopravni ciljevi monetarno - kreditne politike.

To se ogleda u stalnom zahtevu da se, uz optimalnu stopu rasta, osigura dovoljna unutrašnja i spoljna vrednost novca, da se uz uravnotežene robno - novčane odnose u privredi osigura i uravnoteženost platnog bilansa. Upravo se tu i ogleda sva složenost vođenja monetarne politike, koja treba da kroz ekspanziju novca podstiče proizvodnju i zaposlenost, ali da ne dovede do inflacionih ili deflacionih poremećaja. Jer, to su međusobno suprotstavljeni (isključivi) ciljevi, za šta su potrebne i druge mere ekonomske politike (fiskalna politika, politika dohotka i cena, spoljno- trgovinska politika, devizna politika, politika raspodele i dr.).

Ovaj zadatak monetarne politike svakako treba posmatrati u sklopu i drugih ciljeva ekonomske politike, a, pre svega, ostvarenja pune zaposlenosti kapaciteta i radne snage i uravnoteženosti platnog bilansa - jer ovo nisu samo područja delovanja monetarne politike, već i drugih segmenata opšte ekonomske politike.

Snabdevanje privrede potrebnom količinom novca danas je jedan od najsloženijih zadataka monetarne i ekonomske politike uopšte. Za razliku od zlatnog važenja, čiji je automatizam omogućavao i automatizam regulisanja „potrebne količine novca" unutar privrede (preko slobodnog kovanja i prekrivanja zlata) i stabilnost novčane jedinice, danas je to izuzetno složen zadatak. U slučajevima pada vrednosti domaćeg novca na svetskom tržištu, što je bilo praćeno sniženjem monetarnih rezervi (zbog intervenisanja za njegovo podržavanje), dolazilo je do monetarne restrikcije, dizala se domaća i intervalutarna vrednost novca. Cena ove politike je gotovo redovno bila deflacija, pad nivoa zaposlenosti, opadanje stope domaćeg rasta, ali ne i obavezno snižavanje cena. Tempo proširene reprodukcije odvija se ispod optimalnog. Regulisanje porasta novčanog opticaja, u skladu s razvojem proizvodnje i prometa, danas, u uslovima papirnog važenja i depozitnog novca, predstavlja otvoreno i osnovno pitanje aktivnosti kreditnog i bankarskog sistema. U savremenom bankarskom sistemu ne pojavljuje se samo centralna banka kao emisiona ustanova, već se i sve ostale poslovne banke u savremenim uslovima javljaju kao emisione banke. One preko emisije bankarskog kredita, posebno potencirano procesom multiplikacije, istovremeno višestruko kreiraju novac (kredit je, podsetimo se, osnova savremenog novca). Nije problem samo regulisanje novca koji emituje centralna banka, problem se javlja, pre svega, u regulisanju kredita poslovnih banaka i procesa multiplikacije, jer kreditni mehanizam predstavlja jedan od najvažnijih faktora kreiranja novca. Takvi procesi otežavaju i gotovo onemogućavaju vođenje adekvatne monetarno - kreditne politike i snabdevanje privrede „optimalnom novčanom masom".

Tekući intervencionizam monetarne politike

Monetarna politika preko kratkoročnih ciljeva proizvodi korektivne mere, kojima treba da se, u okviru dugoročnih ciljeva monetarne politike, operativnim potezima, rešava određene disproporcije nastale u procesu ekonomskog razvoja. Ovde se radi, istovremeno, o korektivnoj politici novca i kredita, o politici koja ne traži dublje zahteve u strukturu privrede, u lečenju većih strukturnih poremećaja, u delovanju na razvoj određenih grana, oblasti ili regiona privrede i dr. regiona privrede i dr. Time kratkoročna monetarna politika treba da otklanja manje i prolazne disproporcije u privredi, što znači da ovako usmeravana monetarna politika mora biti vrlo elastična, brzo reagovati na uočene slabosti privrede, ali i davati brze efekte (bez dugih odgođenih efekata).

Ciljevi kratkoročno vođene monetarne politike obično se postavljaju u toku jedne godine, u toj godini se nastoje i ostvariti, tako da je svaka godina u okviru dugoročno planirane monetarno - kreditne politike ustvari obeležena specifičnim ciljevima kratkoročne monetarne politike (jednom je to stimulacija izvoza, kroz selektivnu kreditnu politiku, drugi put je povećanje ili smanjenje neodgovarajuće formirane likvidnosti privrede ili banaka prenesene iz prethodne godine, likvidnosti reprodukcije, treći put podsticanje poljoprivredne proizvodnje i dr.).

Ciljevi kratkoročne monetarne politike, dakle, moraju se poklapati s ciljevima postavljene dugoročne monetarne politike, kada ulaze u sastav dugoročnog ekonomskog ciklusa u kojem se ostvaruju dugoročni ciljevi ove politike. To je, prema nekim autorima, „taktička konkretizacija strateške orijentacije dugoročne monetarne politike".

12. Uloga monetarne politike u procesu ekonomskog razvoja

Shvatanje aktivnog i pasivnog novca i monetarne politike

U teoriji i praksi javljaju se divergentni stavovi o mestu i mogućnostima delovanja monetarne politike. U pogledu uloge monetarne politike u literaturi mogu se izdiferencirati tri koncepcije:

Prva ističe monetarnu politiku i novčani faktor uopšte kao primarne i odlučujuće u ekonomskom razvoju. Pri tome, treba reći da ekspanzivna kreditna politika sigurno vodi u konjukturu, a restriktivna kreditna politika u depresiju i nezaposlenost. Dakle, monetarna politika ima dominantan značaj u privrednom razvoju i stabilnosti privrede.

2)Druga ističe pasivnu ulogu monetarno - kreditnepolitike i, u osnovi, ima zadatak da se samo prilagođava potrebama reprodukcije, pa ne može biti aktivan faktor privrednog razvoja.

3)Treća ističe u prvi plan realne faktore reprodukcije, ali ne potcenjuje ni ulogu monetarnih, koji su takođe aktivan faktor razvoja. Osnovni faktor u privrednom razvoju i stabilnosti reprodukcije su realni faktori, a monetarni faktori samo dopunjavaju i olakšavaju ili otežavaju, delovanje realnih faktora. Monetarna politika je, dakle, sekundarnog karaktera i samo „dopunski" elemenat realnim faktorima reprodukcije.

Određen nivo cena, proizvodnje i prometa zahteva određenu novčanu masu, a ona se formira određenom kreditnom aktivnošću banaka. Međutim, postavlja se pitanje: da li je aktivnost adekvatna ili nije, da li je formirana veća ili manja masa novca i kredita u privredi? U prvom slučaju nastupa inflacija, u drugom deflacija. Prema jednim shvatanjima, monetarna politika je najvažnije sredstvo ekonomske politike (ovom shvatanju je podlegla i naša praktična ekonomska politika), prema dmgim, realni faktori reprodukcije su od primarnog značaja (politika ličnih dohodatka, investiciona politika, fiskalna politika,politika cena, politika platnog bilansa, politika rezervi i dr.), dok je monetarna politika sekundarnog. Ovakva shvatanja „realista" svakako su bliža stvarnosti, mada u izvesnim uslovima razvoja monetarna politika može dobiti primarni značaj.

Optimalna monetarna politika s dugoročnom razvojnom alternativom

Ova koncepcija prihvata dugoročnu stratešku orijentaciju monetarne politike, s određenom optimalnom programiranom stopom monetarnog rasta, ali uz određene mogućnosti uvođenja elemenata fleksibilnosti (kratkoročnih intervencija radi otklanjanja određenih disproporcija u razvoju). Time monetarna politika istovremeno postaje instrument i aktivan faktor stabilizacione (korektivne) politike. Istina, oscilacije stopa monetarnog rasta u odnosu prema dugoročnoj stopi ne bi smele biti velike, jer bi to predstavljalo značajnu nesigurnost u tokovima reprodukcije i poslovnoj politici privrednih i drugih subjekata. Ovo se posebno oseća kada dolazi do odstupanja stope monetarnog rasta naniže u odnosu prema dugoročno programiranoj stopi rasta novčane mase. Sinteza kratkoročne i dugoročne monetarne politike omogućava korišćenje pozitivnih efekata monetarnih faktora u kratkom roku u dužem (odgođenom) vremenskom horizontu.

Optimalna monetarna politika dugoročno posmatrano, predstavlja sintezu kratkoročne ili fleksibilne (prilagodljive) monetarne politike i dugoročne ili strateške politike - ugrađene u dugoročni koncept privrednog razvoja. Monetarni faktori i mere se uključuju u odgovarajući model privrednog rasta, sa jasno izabranim strateškim uslovima razvoja (npr. „ciljana" stopa inflacije i izabrana stopa rasta). Da li se pri tome bira optimalan rast (dugoročno) ili maksimalan rast u kraćoj sekvenci vremena, a ugrađivanje razvojno usmerene monetarne politike, zavisi i od drugih delova makroekonomske politike koji se kombinuju i sinhronizuju sa merama monetarne politike. U tom slučaju se izbegava odvođenje privrede u visoku inflacije, ali sa visokim stopama ekonomskog rasta.

U strategiji vođenja monetarne politike danas se uzimaju sledeći pravci:

Targetiranje deviznog kursa (u privredama koje ne mogu da imaju neku valutu kao „nominalno sidro"),

Monetarno targetiranje, kada se koristi upravljanje određenim monetarnim agregatima radi ostvarenja krajnjeg cilja - stabilnosti cena. Monetarno targetiranje se razlikuje od koncepcije „stalne stope monetarnog rasta" Miltona Fridmana. Radi se o tzv. „monetarnom graduelizmu" kada se planira stopa rasta. Mi i kontroliše u određenom rasponu, uz postepeno snižavanje.

Prednosti monetarnog targetiranja u odnosu na devizni kurs su u tome što centralna banka može da prilagodi svoju monetarnu politiku merama razvoja domaće privrede. Targetiranje deviznog kursa je usporeno, a signali nepouzdani, dok kod monetarnog targetiranja promena agregata odmah daje signale tržištima i javnosti. Ti signali ukazuju na smer monetarne politike nameri i uspehu da se inflacija drži pod kontrolom, čime se i inflatorna očekivanja indirektno drže pod kontrolom.

Targetiranje monetarnih agregata pretpostavlja da „postoji čvrsta i sigurna veza između ciljne inflacije i targetiranog agregata. Ukoliko ovde ne postoji čvrsta i sigurna veza targetiranje monetarnih agregata je obično neuspešno (npr. Kanada, SAD, V. Britanija, Švajcarska).

Targetiranje inflacije kao strategija monetarne politike u novije vreme je prihvaćeno u nizu država. O tome šire govorimo na drugom mestu.

Targetiranje nominalnog bruto domaćeg proizvoda, kao novi model, polazi od stava da orijentacija iskliučivo na inflaciju može da ugrozi ekonomski rast, tako da se predlaže targetiranje nominalnog bruto domaćeg proizvoda (realni rast korigovan rastom cena). Prednost modela je u tome što u procesu kreiranja monetarne politike naglašava se i privredni rast i cene. Ovaj sistem je dosta sličan targetiranju inflacije. Potrebno je uz inflaciju predvideti i potencijalnu stopu ekonomskog rasta. Kako na rast deluju brojni faktori (osim monetarnih) teško je sigurno odrediti moguću stopu rasta, zbog čega su centralne banke uglavnom usvojile targetiranje inflacije, a nijedna nije usvojila nominalni GDP kao izabrani cilj monetarne politike.

Targetiranje inflacije dozvoljava određenu fleksibilnost monetarne politike u kraćem roku, ali i veću transparentnost i odgovornost centralne banke za proces stabilizacije. Istovremeno se povećava i operativna nezavisnost centralne banke.

Nova filozofija operativne monetarne politike preko targetiranja inflacije ističe stabilnost cena kao primaran dugoročni cilj ove politike.

Da li se monetarna politika (i pod kojim uslovima) može uključiti u stimulisanje određene proizvodnje (rasta), podsticanje investicione potrošnje (osiguranjem potrebnih likvidnih obrtnih sredstava), stimulisanja izvoza, selekciju uvoza, odnose na finansijskom tržištu u formiranju odnosa štednja i inesticije i platno-bilansnim odnosima, formiranju odnosa kamatne stope i profitne stope, dislokaciji investiranja (preko selektivne kreditne politike) i dr.

Sve su to pitanja koja se moraju postaviti u korišćenju monetarne i kreditne politike, posebno u nedovoljno razvijenoj privredi u kojoj novac, kredit i monetama politika dobijaju posebno na značaju.

13. Razvojna ili stabilizaciona monetarna politika

Mehanizam i granice delovanja monetarne politike u procesu razvoja

Novac i stabilizacija su danas centralni problemi makroekonomije makroekonomske politike. Od velike ekonomske depresije, 1929. politika novca ili manipulisane valute, dobija posebno značenje. Stvara se u pravom smislu reči „dirigovani novac", odnosno novac potpuno podređen ciljevima nacionalne ekonomske politike. Napuštanje automatizma zlatnog vaćenja u pogledu mehanizma monetarnog regulisanja, ne samo unutar privrede, već i spoljnih finansija, dovelo je do preuzimanja odgovornosti države za razvoj unutrašnje monetarne situacije i sistema međunarodnih platnih odnosa, odnosno eksterne likvidnosti privrede. Država preuzima direktno (istina, prek centralne banke, koja joj je u rukama) odgovornost za kreditno - monetarnu politiku u celini, za regulisanje novčane mase, ali i za regulisanje osnovnih robno - novčanih tokova unutar privrede, za stabilnost privrede, cena i kursa.

Monetarna politika ima danas šest osnovnih ciljeva, koje ističu predstavnici centralnih banaka razvijenih privreda: 1) Visoka stopa zaposlenosti, 2) Privredni rast, 3) Stabilnost cena, 4) Stabilnost kamatnih stopa, 5) Stabilnost finansijskih tržišta, 6) Stabilnost na deviznim tržištima. Taj zaokret u monetarnoj politici vezan je za najnovije rasprave u teoriji o tri ključna pitanja:

Da li isključivi cilj kreditno - monetarne politike i dalje treba da ostane stabilnost cena i ravnoteža platnog bilansa (ravnoteža i stabilnost deviznog kursa), odnosno da li da samo „dopunjava" odnos dohodak - rashodi u regulisanju zaposlenosti, ekonomskog rasta i regionalnog (strukturnog) razvoja;

Kakva je priroda monetarnog procesa i domet delovanja monetarne politike u odnosu na druge regulativne mere ekonomske politike;

Koje su granice delovanja te politike u strateškom nastupanju, na koje svaka privreda mora da računa kada počinje da primenjuje određene mere, odnosno kada se učini „generalni zaokret u opštoj orijentaciji, odnosno da svesno reguliše novčane tokove;

Koliko monetarna politika može biti faktor podsticanja razvoja, a koliko faktor podsticanja inflacije;

Kakav je mehanizam transmisije (prenošenja, širenja) monetarnog delovanja u privredi;

Koji instrumenti monetarnog regulisanja su efikasniji u određenoj fazi razvoja privrede, koji su manje efikasni - posebno u fazi izbora dugoročne strategije monetarne politike.

Ovde ćemo imajući to u vidu, da. razmatramo probleme i način delovanja monetarne politike na promene ravnotežnog nivoa nacionalnog dohotka, odnosno stopu rasta i visinu zaposlenosti, a zatim instrumentarijum koji poznaje savremena ekonomska politika u sprovođenju monetarno - kreditne politike.

Centralne banke, u većini zemalja, su institucije koje pre svega treba da brinu, prema zahtevima monetarne teorije za sledeće:

Kada konjunktura i zaposlenost padaju da ekspanzivnom monetarno - kreditnom politikom, koja će dovesti do povećanja obima novca i kredita iznad optimalne, podrže konjunkturu koja je u padu i

Da smanje obim novca i kredita u periodu kada potrošnja preti da podstakne ekscesivno velika, koja daljim rastom može da izazove porast cena, odnosno inflaciju. Monetarna korektura treba da formira novčanu masu ispod optimalne - u zavisnosti od visine poremećaja ravnoteže. Dakle, da se vodi restriktivna monetarna politika.

To znači da danas i ne može više da se govori o bankama koje brinu samo o količini novca u privredi, već o centralnim bankama koje se brinu o celokupnoj privrednoj situaciji u zemlji, što je prihvaćeno gotovo u svim zemljama. Dakle, u teoriji je opšte prihvaćeno gledište da je osnovni smisao monetarne politike njeno delovanje na nivo i dinamiku privredne aktivnosti regulisanjem obima i strukture efektivne novčane tražnje adekvatnim formiranjem novčane mase (ukupno i po sektorima privrede). Monetarna politika umesto pasivnog postaje izuzetno aktivno sredstvo, što uz fiskalnu politiku postaje osnovno sredstvo u vođenju stabilizacione, odnosno konjukturne i razvojne politike.

Delovanje monetarne politike u krizno-depresivnoj fazi

Za monetarnu politiku u vreme depresije naročito su relevantni fenomeni nedovoljne potrošnje nacionalnog dohotka i neobično visoka „sklonost likvidnosti". Težnja za čuvanjem likvidnih sredstava inspirisana je nepovoljnom poslovnom klimom i slabom perspektivom, velikom opreznošću i spekulativnim razlozima zasnovanim na daljem očekivanju pada cena. "Publika i poslovni krugovi ne žele da zajme, a želja za likvidnošću zadovoljava se smanjenjem trošenja, što pogađa proizvodnju i investicije". Bankrotstvo banaka i nezaposlenost dovode do toga da se dalje otežavaju uslovi kreditiranja, što izaziva dalje smanjenje potrošnje. Da bi se pariralo kumulisanju depresivnog procesa i uticalo na oživljavanje privredne aktivnosti, monetarna politika mora da bude orijentisana na ekspanziju monetarne mase i stvaranje povoljnih uslova za povećanje likvidnosti. Tražnju za likvidnim sredstvima treba zadovoljiti jevtinim kreditima, podstaći publiku da zajmi, i troši, povoljnim kreditima uticati na porast investicione potrošnje, i efikasniju oplodnju kapitala, odnosno društvene reprodukcije. To je poznata "politika jevtinog novca" ili niske kamatne stope. Nasuprot tome, na sceni je ekonomski i monetarni konzervativizam koji guše privredni sektor i razvoj.

Radi ostvarenja takve politike u zemljama s razvijenim tržištem vrednosnih papira javnog sektora, centralna banka će pristupiti kupovini obveznica u „open - market operacijama", čime će dovesti do porasta depozita poslovnih banaka i osposobiti ih za prošireno kreditiranje komitenata. Intervencija može da se sastoji ne samo u uslovima globalne kreditne ekspanzije nego i posebnom favorizovanju određene vrste kredita koji imaju povoljno delovanje u pokretanju privredne inicijative ili su naročito osetljivi na sniženje kamate i na uslove kreditiranja. Iskustvo pojedinih zemalja pokazuje da to mogu biti, na primer, krediti za izvoz, krediti za stambenu izgradnju, krediti za trajna potrošna dobra i slično.

U stvaranju povoljnih kreditnih uslova i podsticanja opšte i pojedinačne sklonosti ka potrošnji, monetarne vlasti danas sve manje utiču manipulisanjem kamatnom stopom, a sve više drugim instrumentima. Istina, sniženjem eskontne stope, odnosno stope po kojoj centralna banka daje kreditom tržištu vlastite kredite, a i samim operacijama „otvorenog tržišta" pridonosi se opštem snižavanju kamatne stope i stvaranju povoljnih kreditnih uslova radi povećanja profitne stope i stvaranju povoljnih kreditnih uslova radi ekspandiranja ukupne potrošnje. Međutim, to je samo „barometar" za publiku da je došlo do zaokreta u upravljanju novcem i kreditnoj politici i da se prešlo na liberalnu politiku, čemu treba da se prilagode i drugi instrumenti, a ne samo kamata. Određujući osnovnu orijentaciju u sprovođenju monetarne politike, vidimo da ova politika može da se vodi u dva strateška pravca:

Ekspanzivno ili razvojno - stimulativno,

Kontraktivno ili restriktivno („stabilizaciono", antiinflaciono),

To u krajnjem slučaju treba da doprinese uklanjanju neželjenih tokova konjunkture, odnosno dovede do stabilizacije privrede.

Kako postoji mogućnost globalnog regulisanja novčane mase i selektivnog regulisanja, obično se polazi od toga da se uvođenjem globalnih olakšica podstiče stopa rasta, ali uz žrtvovanje određenih selektivnih i strukturnih problema privrede. S druge strane, globalno regulisanje se obično negativno odražava na investicije, pa je nedovoljno elastično, odnosno dosta je kruto. Savremena shvatanja polaze od zahteva sve većeg selektivnijeg monetarnog regulisanja uz podržavanje aktivnosti koje doprinose razvoju privrede (npr. izvoz). Time je velikim delom monetarna ravnoteža žrtvovana visokoj stopi ekonomskog rasta.

14. Optimalna ekspanzivna monetarna politika s dugoročnom razvojnom alternativom

Monetarna politika u osnovnoj orijentaciji videli smo, može da bude ekspanzivna i kontraktivna (restriktivna). Ekspanzivna monetarna politika treba u uslovima pada proizvodnje i zaposlenosti, odnosno u skladu s našim ranijim zapažanjima, već pri samim tendencijama njihovog snižavanja, da ekspanzijom novca i kredita iznad optimalne, dovede do njihovog podizanja naviše. Instrumentima monetarne politike, liberalno postavljenim, nastoji se podstaći potrošnja, investicije i „poslovna klima" u privredi, koja treba da dovedu do rasta realnog dohotka i zaposlenosti.

Ekspanzivno usmerena monetarna politika omogućava preduzećima u formiranju dovoljne likvidnosti i proces lakog ulaženja u investicije. Naime, kratkoročni krediti banaka popunjavaju obrtnu sferu, dok se sopstvena sredstva usmeravaju u investicije u osnovna i obrtna sredstva. Monetarna politika na taj način, posebno kada se provodi i politika niske kamatne stope, podstiče realne investicije, a ukoliko se radi o tržištu kapitala dolazi i do porasta atraktivnih ulaganja u obveznice (zbog obaranja kamate na kredite). (Slika 1)

Dakle, ekspanzivna monetarna politika preko rasta investicija višestruko povećava društveni proizvod (AY). Dakle, imamo AY > AI odnosno AI a preko rasta društvenog proizvoda i rasta dodatne štednje (AS) dolazi do porasta zaposlenosti. Polazi se i od pretpostavke da je povećana ponuda novca praćena snižavanjem kamatne stope.Teorijski se polazi, istina prećutno, od pretpostavke visoke osetljivosti investitora i privrede na promene kamatne stope, što u savremenoj privredi ne mora i da postoji, posebno u privredi s visokom stopom inflacije koja prelazi 3-5 puta visinu kamatne stope. Niska i čak negativna realna kamatna stopa javlja se kao premija za ulazak u investicije.

Ekspanzivna monetarna politika se može prikazati i na poznatom IS - LM modelu. Radi se o delovanju na odnose novčanih tržišta (LM) i robnih tržišta. Porastom ponude novca (AM) pomera se kriva LM0 na nov položaj L M1kamatna stopa sa io na i1, uz dati nivo cena (po) povećava se i proizvodnja Yo-Y2 zbog pojeftinjenja kredita i novih investicija. Agregatna traznja se povećava. Monetarna injekcija se delom odražava i na nivo cena i na nivo proizvodnje (ponude roba i usluga). To je stalni proces „prilagođavanja" proizvodnih tokova na monetarne šokove - injekcije novca ili povlačenja, odnosno povećanje ili smanjenje kamatne stope.

Povećanje ponude novca preko bankarskog sistema novom injekcijom (monetarni doping) dovodi sjedne strane do nove ravnoteže u privredi uz porast cena i padanje realne vrednosti novca. Realna ekonomija ne može brzo da reaguje povećanjem ponude roba i usluga (obzirom da njeno ponašanje određuju realni faktori rasta - rad, kapital, ljudski faktori, prirodni resursi, tehnologija i znanje i dr.). Emisija (injekcija) novca utiče na ravnotežnu kamatnu stopu - koja treba da opada (I0 - I1).

Jedan od ciljeva monetarne politike je i stabilnost agregatne tražnje, uz stabilnost proizvodnje i nivoa cena. Pri tome se ponuda novca može držati na nižem nivou, a kamatna stopa na višem. Pad agregatne tražnje pri tome često gura privredu u recesiju. Da bi se sprečio proces širenja recesije centralna banka, mora da poveća ponudu novca i snizi kamatnu stopu.

Ako centralna banka poveća kamatne stope preko smanjenja ponude novca i kredita povećava se atraktivnost ulaganja novca i dohodaka u obveznice, a smanjenje u akcije. Obveznice donose veći prihod od ulaganja u akcije, a čvrstom monetarnom politikom i restrikcijom novca privreda se često uvlači u resecioni ponor, što obara profite. Gotovo redovno povećanje kamate dovodi dob i atraktivnosti ulaganja u akcije. Ekspanzivna monetarna politika se može prikazati i na modelu IS i I.M, kao i modelu agregatne tražnje (AD) i agregatne ponude (AS). Poznato je da model IS - LM prikazuje ravnotežu i odnose monetarnog i realnog sektora, pri datoj kamati i visini društvenog proizvoda. Model AD-AS pokazuje stanje ekonomije u kojoj je uz dati nivo cena i proizvodnje agregatna tražnja jednaka agregatnoj ponudi. (Slika 2)

Ekspanzivna monetarna politika preko dodatne mase novca izaziva tzv. monetarni šok. Novčano tržišta je „popunjeno" novcem tako da se i kriva LM pomera udesno (LM0 - LM1), ako je prethodno postojala ravnoteža IS i LM. Pomeranje krive sa LM0 na LM1 dovodi do pada kamatne stope sa io na I1, uz porast bruto domaćeg proizvoda sa Y0 na Y1. Taj proces dovodi i do prilagođavanja u funkciji AD i AS. Naime, agregatna tražnja se povećava sa AD0 na AD1) što uz datu ponudu na robnim tržištima (koja usporeno reaguje) dovodi do povećanja cena sa P0 na P1. Tako da rast cena poništava realne efekte. Osnovni je problem koliko će brzo promena ponude novca povećati bruto proizvod pre nego što cene reaguju preko dodatne agregatne tražnje. Monetarna politika, posebno ekspanzivno ili podsticajno usmerena mora voditi računa o tome koliko će brzo reagovati proizvodnja (i ponuda roba), a koliko rast cena. U tome se i ogleda mogućnost razvojno - stimulativnog delovanja monetarne politike.

Povećanje ponude novca sa LM0 na LM1 praćeno je snižavanjem kamatne stope sa io na i1, a to dovodi do porasta društvenog (proizvodnje) sa OY0 na OY1. To će istovremeno dovesti do povećanja cena sa P0 na P1. Pri tome se, postavlja osnovno pitanje: da li će se ekspanzija novca odraziti pre svega na cene, a ne i na proizvodnju, generišući inflaciju, ili će se delom odraziti na porast proizvodnje, a delom na rast cena. Osnovni problem je kako iskoristiti pozitivne efekte na proizvodnju i potrošnju, a neutralisati i sprečiti efekte na rast cena. Na tome se zasniva poznata koncepcija, razvojne strategije monetarne politike.

Ekspanzivna monetama politika koja prikazuje pomeranje krive LM0 što dovodi do porasta novčane tražnje sa AD0 na AD1). Nastaje porast proizvodnje ili domaćeg bruto proizvoda sa Y0 na Y1, ali i rast cena P0P1. To je pod pretpostavkom daje proizvodnja visoko elastična na monetarne dopinge (dodatnu emisiju novca i kredita) i to na kratak rok. Kejnzijanska ekonomija pri tome polazi od stava da porast ponude novca povećava proizvodnju sve do nivoa pune zaposlenosti, posle čega dodatna emisija samo pokreće cene (inflacija). Nasuprot tome, monetaristi polaze od stava da rast ponude novca dovodi do porasta cena bez oživljavanja proizvodnje, posebno na dugi rok.

Na kratak rok porast ponude novca dovodi i do rasta cena i do porasta proizvodnje. Istina, zbog delovanja novčane iluzije moguća je pojava izvesnog „time laga" (tajm lega) između rasta ponude novca i rasta cena. Na duži rok nije moguće povećanom ponudom novca dinamizirati proizvodnju, već samo podstaknuti rast cena („inflatorna očekivanja"). Zahvaljujući delovanju novčane iluzije moguće je „trgovati" ponudom novca na kratak rok. Međutim, savremena shvatanja u monetarizmu dopunjena su „racionalnim očekivanjima" i gotovo savršenim i brzim informacijama o delovanju monetarne politike, što onemogućava korišćenje dodatne emisije novca ni na kratak rok. Sve se brzo završava u opštem rastu cena, bez pokretanja ili oživljavanja proizvodnje.

Proizvodnja je determinisana realnim faktorima (raspoloživi kapital, investicije, potrošnja, izvoz, uvoz, zalihe, rad), pri čemu nije moguće monetarnim varijablama uticati na realne (to je poznata klasična dihotomija). Intenziviranje tražnje ostaje bez efekta na rast društvenog proizvoda. Samo se povećavaju cene uz permanentni inflatorni pritisak. U određivanju osnovne orijentacije monetarne politike, očito je, treba je vezati za određene privredne agregate ili parametre.

Monetarna politika se obično vezuje za kretanje bruto domaćeg proizvoda. Iz odnosa stopa rasta bruto domaćeg proizvoda i novčane - mase određuje se i karakter monetarne politike. Naime, ako je stopa rasta novčane mase veća od stope rasta bruto domaćeg proizvoda u tom periodu, smatra se da se vodi ekspanzivna monetarna politika, ako je niža tada se vodi restriktivna monetarna politika.

Prema kejnzijanskoj teoriji, politika jevtinog novca (niske kamate), dovodi do porasta tražnje kredita, zbog porasta efikasnosti kapitala, uz porast investicija - koji iz toga sledi.

Porast novčane mase dakle ne mora da se odrazi na rast cena. Monetaristi smatraju da će u slučaju daje porast novčane mase „očekivan" od strane privrednih subjekata odmah doći do rasta cena, jer će oni svoja „očekivanja" odmah ugraditi u cene. Ako rast novčane mase nije očekivan i ako nije ugrađen u cenu - dolazi do pada realne kamatne stope, što vodi rastu investicija i agregatne tražnje. Dalji rast novčane mase u uslovima kada više nema iznenađenja, cene će rasti, dok prestaje uticaj novčane mase (ekspanzivne monetarne politike) na rast bruto domaćeg proizvoda. Javlja se ograničeno stimulativno dejstvo monetarne politike.