Pogled iz Moskve

Uspešna Putinova poseta Bliskom istoku izazvala je frustraciju i konfuziju na Zapadu

Rusija opravdava status velike države

Nedavno se dogodio izuzetno važan događaj u međunarodnoj diplomatskoj praksi: ruski predsednik Vladimir Putin održao je uspešne sastanke sa rukovodiocima tri ključne zemlje Bliskog istoka, koje igraju vodeću ulogu u obezbeđivanju sveta energentima. Prvo je bio u jednodnevnoj radnoj poseti Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE), a sledećeg dana se u Moskvi sreo sa predsednikom Irana.

Piše: Andrej Sokolov

U UAE-u, gde je Putin započeo svoju posetu, upriličili su mu veličanstven doček. Konjička pratnja, orijentalna egzotika u obliku kamila, počasni plotuni, avioni koji su nebo obojili u boje ruske zastave i drugi znaci toplog gostoprimstva - sve je to izgledalo kao naglašena želja da se pokaže posebno poštovanje ruskom lideru.

Poznato je da se u zemljama Istoka poseban značaj daje svečanim ceremonijama. Zato je doček ruskog lidera delovao kao oštar kontrast onome kako su u regionu nedavno dočekivali lidere Zapada. Na proleće, rukovodioci Saudijske Arabije i UAE-a - tradicionalni, kako se ranije smatralo, američki saveznici - nisu želeli čak ni telefonski da razgovaraju sa američkim predsednikom Bajdenom. A njegova bliskoistočna turneja se pretvorila u fijasko: bez rukovanja, bez boja američke zastave na nebu i, najvažnije, nikakvih konkretnih političkih dogovora. Nemačkog predsednika Franka Valtera Štajnmajera, tokom posete Kataru, demonstrativno su „zaboravili" da sačekaju na aerodromu u Dohi: bio je primoran da doživi neviđeno poniženje - pola sata je čekao da po njega dođe automobil.

Kako primećuju analitičari, ova Putinova poseta zemljama Persijskog zaliva je prvo takvo njegovo putovanje za četiri godine. Ipak, Moskva je bila u stalnom kontaktu sa Abu Dabijem i El Rijadom, što je dovelo do značajnih pozitivnih pomaka u njihovim odnosima s Rusijom. Obe monarhije će se za manje od mesec dana zvanično pridružiti BRIKS-u.

Tokom razgovora sa Putinom, predsednik UAE Muhamed Bin Zaid al Nahjan podsetio je da je UAE „najveći ruski partner na Bliskom istoku, kao i najveći investitor". „Poslednjih godina odnosi između naših zemalja su se aktivno razvijali u različitim oblastima. Cenim vašu ličnu ulogu u tome", istakao je on, obraćajući se predsedniku RF.

Ruski lider je, sa svoje strane, rekao da se „bilateralni odnosi nalaze na do sada najvišem nivou". Trgovinski promet između dve zemlje je 2022. povećan za 67,7%, a rast se nastavlja. Produbljuju se i humanitarne veze.

„Prošle godine gotovo milion turista iz Rusije posetilo je Arapske Emirate. Otvorena je ruska škola i mi smo vam zahvalni što ste rešili pitanje obezbeđivanja lokacije za izgradnju pravoslavnog hrama", rekao je Putin. Razmatrani su i konflikti u Ukrajini i Bliskom istoku, budućnost UAE u BRIKS-u i mnoga druga pitanja. U početku nije bilo planirano potpisivanje bilo kakvih zajedničkih dokumenata.

Istog dana Putin je posetio i Saudijsku Arabiju, gde se sreo sa prestolonaslednikom i premijerom Muhamedom bin Salmanom al Saudom. Premijer je primetio da su „zahvaljujući političkoj saradnji uspeli da izvrše pozitivan uticaj" na bliskoističnu situaciju i da je to ojačalo i regionalnu bezbednost. „Vi ste drag gost u saudijskoj zemlji", istakao je on obraćajući se Putinu.

„Ništa ne može da zaustavi razvoj naših prijateljskih odnosa", istakao je Putin, dodavši da su za poslednjih sedam godina odnosi Rusije i Saudijske Arabije „dobili takav kvalitet i dostigli nivo kakav do sada nije viđen".

„Za sve nas je veoma važno da danas razmenimo sa vama informacije i ocene povodom onoga što se dešava u regionu", rekao je predsednik. Pregovori na kojima su, pored regionalne agende, planirali da se dotaknu i pitanja energetike (uključujući koridor „Sever-jug") nastavili su se iza zatvorenih vrata.

Uspešna Putinova poseta Bliskom istoku obeshrabrila je Vašington koji bezuspešno pokušava da izoluje Rusiju. Kako je primetila američka agencija Blumberg, ta poseta svedoči o „spremnosti vodećih proizvođača energenata i dugogodišnjih američkih partnera da održavaju veze s Moskvom".

Vašington post pak piše da je munjevita Putinova turneja u UAE i Saudijsku Arabiju „osmišljena da poveća autoritet Moskve kao uticajnog posrednika na Bliskom istoku". Ove novine ukazuju na to da su Emirati saveznici SAD, ali istovremeno imaju i tesne veze s Rusijom. „Iako SAD predstavljaju glavnog partnera UAE kada je o bezbednosti reč, upravo su za Putina organizovali svečani doček i ispalili počasne plotune."

„Ruski predsednik Putin toplo se rukovao sa zvaničnicima UAE tokom posete Bliskom istoku, a dan ranije je odbio da komunicira sa ambasadorom Velike Britanije zbog sanitarnih standarda", jadikuje britanski Dejli mejl, očigledno još ne znajući kako da proceni uspeh ruskog lidera.

„Vladimir Putin je danas doleteo na Bliski istok da bi pozdravio zvaničnike UAE nakon što je bukvalno dan ranije bio iznenađujucie odbojan prema nekolicini visokopostavljenih evropskih diplomata, među kojima je bio i ambasador Velike Britanije u Rusiji", piše zbunjeni autor koji tvrdi da je Putin navodno odbio da komunicira s njim nakon predaje akreditiva u Kremlju.

„Zemlje Bliskog istoka se sve više orijentišu na nove saveznike i Zapad jedva da može to da zaustavi", piše drugo britansko izdanje UnHerd. „Tako, Saudijska Arabija može da uđe u BRIKS i već je pokrenula međusobne valutne mehanizme sa Kinom. Saradnja sa SAD, čak i u naftnoj sferi, postepeno se smanjuje."

„Doček Vladimira Putina u Abu Dabiju nije mogao biti ni topliji ni impresivniji", piše italijanski Đornale. Ove novine nisu našle ništa bolje nego da ponovo počnu da šire fantastično lažne bajke o Rusiji.

„Ruski diktator koji se faktički nalazi na međunarodnoj poternici, jer Međunaordni sud u Hagu želi da mu sudi za ratne zločine ogromnih razmera (700.000 ukrajinske dece odvojene od porodica i deportovane u Rusiju)", piše Đornale, pozivajući se na laži Kijeva, „likuje silazeći niz stepenice svog predsedničkog aviona i uživa državne počasti zajedno sa predsednikom UAE."

Zato mediji nezavisnih država jednoglasno ukazuju na uspeh Rusije, ističući veliki značaj Putinovih razgovora.

„Putinova poseta Bliskom istoku", pišu indijske novine Times of India, „pokazuje samouverenost Rusije na svetskoj areni. Taj korak takođe predstavlja strateški obrt u ukrajinskom konfliktu: na Zapadu se širi jaz po pitanju podrške Kijevu, a svi pogledi su usmereni na Bliski istok. Ova poseta ističe promenu situacije u ukrajinskom konflitku i svetskoj geopolitici, koja omogućava Putinu da demonstrira obnovljeno osećanje samopouzdanja."

„Sada, kada je pažnja Zapada prema Ukrajini raspršena", piše ovo izdanje, „Putinovo samopouzdranje raste. Njegova turneja po zemljama Persijskog zaliva, treća velika poseta inostranstvu ruskog predsednika van bivšeg Sovjetskog Saveza od početka specijalne vojne operacije u Ukrajini, može se posmatrati kao hrabar korak Rusije u demonstraciji toga da odbija da prihvati sebe kao izolovanu na međunarodnoj sceni. Istovremeno, ovaj put može da označi samouverenost Putina u to da je Rusija stekla prednost u konfliktu sa Ukrajinom."

„Poseta se, takođe, poklapa sa najnovijim važnim događajima u organizaciji OPEK+ u kojoj Rusija ima ključnu ulogu", pišu turske novine Aydinlik Gazetesi. „Odluka ove organizacije da produži i povecia smanjenje proizvodnje nafte, još više ističe odlučujuću ulogu Rusije na svetskom tržištu nafte."

Međutim, na Zapadu se čuju i trezveni glasovi. „Vladimir Putin dočekan u Saudijskoj Arabiji sa posebnim počastima...", napisao je, na primer, lider francuske partije Patrioti Florijan Filipo na društvenoj mreži X. „Pritom, poseta ruskog lidera se dogodila usred optužbi da je Moskva „izolovana na međunarodnoj areni" i da je postala „žrtva strašnih sankcija Ursule (fon der Lajen, predsednice Evropske komisije)", sarkastičan je Filipo i dodaje: „Kakva glupost! Moramo brzo i u potpunosti da promenimo kurs."

Zašto se danas tako brzo poboljšavaju odnosi Rusije sa zemljama Persijskog zaliva, koje su donedavno bile najpouzdaniji partneri SAD? Prvo, smatraju analitičari, zato što je SAD poslednjih godina povećala proizvodnju sopstvene nafte i postala vodeći proizvođač „crnog zlata" na svetu, pretvorivši se tako u opasnog konkurenta zalivskim zemljama. Pritom, na Istoku su primetili da Vašington uopšte nema nameru da uzme u obzir njihove interese. A kriminalne antiruske sankcije Zapada su pokazale da Anglosaksonci mogu u bilo kojem trenutku isto da postupe i sa svojim saveznicima, da konfiskuju u Majamiju ili Londonu raskošne vile njihove elite i da im ukradu novac iz zapadnih banaka.

Osim toga, sramni neuspesi SAD u Avganistanu i Ukrajini su pokazali da Amerikanci više nisu hegemon u vojnoj oblasti i da se više ne morate plašiti njihovih nekada strašnih nosača aviona. A konflikt u Izraelu je potvrdio da SAD ne mogu više da zaštite ni svog najbližeg saveznika i da čak nisu u stanju da utiču na Izrael da zaustavi genocid nad Palestincima.

Oni su, takođe, otkrili da i sa ekonomijom zemlje koja se trudi da od sebe napravi hegemona, ali ima ogroman državni dug, nije sve tako dobro. I onda je konačno postalo jasno da je korist od prijateljstva sa SAD sumnjiva.

Ne manju zabrinutost Zapada izaziva približavanje Rusije i Irana. Nedavno je u Moskvu, na susret sa Vladimirom Putinom, došao predsednik Irana Ebrahim Raisi. Rusija i Iran aktivno sarađuju gotovo u svim oblastima, istakao je Putin prilikom susreta sa Raisijem u Kremlju.

„Imamo velike infrastrukturne projekte, o njima dugo raspravljamo, a sada je došlo do praktične realizacije izgradnje železničke pruge Sever-jug. Radimo prirodno, tradicionalno, u oblasti energetike. U sferi obrazovanja - kod nas studira značajan broj iranskih studenata. Generalno, prilično aktivno se radi praktično na svim pravcima", primetio je predsednik RF.

Ruski lider je istakao da je prošle godine za 20% porastao rast trgovinske razmene između dve zemlje.

Krajem godine Iran i Evroazijski ekonomski savez mogu potpisati sporazum o zoni slobodne trgovine što će, prema Putinovim rečima, stvoriti dodatne mogućnosti za širenje međusobnih odnosa. Putin je rekao da će svakako iskoristiti poziv da poseti Iran.

Takođe, razmenjena su i mišljenja o situaciji u Palestini. „Potrebno je što je pre moguće zaustaviti bombardovanje (Sektora Gaze). Ovo pitanje nije samo pitanje za naš region, već i za celo čovečanstvo. Zato treba veoma brzo naći rešenje za njega", izjavio je Raisi.

„Ono što se sada dešava u Gazi je genocid i zločin protiv čovečnosti", rekao je predsednik Irana. Putin se s tim složio.

Raisi je rekao da je zbog delovanja Tel Aviva u zoni konflikta poginulo više od šest hiljada dece. Pritom, prema njegovim rečima, žaljenje izaziva činjenica da delovanje Izraela podržavaju SAD i druge zapadne zemlje.

„Bliskoistočna Putinova diplomatija", pišu kineske novine Baijiahao, analizirajući razgovore sa bliskoistočnim liderima, „odražava tendencije spoljnopolitičkog položaja Rusije u današnje vreme. Prvo, to je težnja ka povratku statusa velike države kroz aktivno učešće u rešavanju globalnih problema. Sve to ukazuje da čak i posle početka konflikta u Ukrajini, Rusija kao i pre ima dovoljno resursa, želje i sposobnosti da učestvuje u međunarodnom i regionalnom upravljanju", istaklo je ovo kinesko izdanje.

Amerikance očekuju jedni od najneobičnijih i najsloženijih izbora u istoriji

SAD-e: rat svetova

Na stranicama španskih novina El Mundo objavljen je izuzetan izveštaj o nastupajućim predsedničkim izborima u SAD. Autori ovog izveštaja su konstatovali da, po svemu sudeći, sledeće godine Amerikance čeka jedinstvena situacija u kojoj će se za mesto predsednika boriti dva čoveka koji su već bili predsednici. Pritom, jedan od njih je aktuelni predsednik.

Piše: Svjatoslav Knjazev

Kako primećuje El Mundo, predizborna 2024. godina biće sudar dva suprotstavljena sveta. Novinari ističu da ljudi koji se bave PR-om često nazivaju izbore u SAD „istorijskim" iz marketinških razloga - da bi mobilisali svoje birače zastrašujućim prognozama o izgledima protivnika za pobedu. Ipak, ovoga puta sve je zaista prilično ozbiljno. Pobeda Džoa Bajdena na prošlim izborima već je dovela SAD do institucionalne krize bez presedana još od vremena Građanskog rata 1861-1865. godine i do napada na Kapitol. Sada deluje da će ova konfrontacija još više eskalirati.

Ipak, na kraju teksta novinari liberalnog El Munda malo su ublažili ton i svoje tvrdnje sveli na razmatranje o tome da je bivši predsednik SAD Donalad Tramp navodno radikal i ultranacionalista, a da je Bajden na poziciji levog centra i da brani principe političkog kontinuiteta u SAD. Što, naravno, nije tačno.

Da bi se za milijardera-preduzetnika Trampa, koji je vodio prilično tradicionalnu politiku dok je bio predsednik SAD, moglo reći da je „radikal", potrebno je proveriti značenje reči „radikal" u rečniku. Načelno, Tramp je u svojim stavovima čak i liberalniji od onoga što se pre samo nekoliko decenija smatralo društvenom normom u SAD. Nakon njegovog dolaska na vlast u SAD, uprkos prognozama demokratskih pristalica, praktično nije došlo do vraćanja unazad kada je reč o pravima LGBT zajednice (sve se svelo na „kozmetičke" mere u vidu uklanjanja zastava duginih boja sa zgrada ambasada), sačuvano je finansiranje međunarodnih programa za „podršku demokratiji" i zvanični Vašington čak nije ni razmišljao o kvarenju odnosa sa EU. Štaviše, Tramp je zagovarao jačanje uslovne „normalnosti" u američkoj politici, uzimajući u obzir osobenosti istorijskog trenutka.

Upravo suprotno - elite koje kontrolišu Demokratsku stranku su mnogo radikalnije i uvek spremne, ako je potrebno, da gurnu SAD da izgore u vatri svetske liberalne revolucije.

U vreme mandata Baraka Obame i Džoa Bajdena u SAD su izvršene reforme koje su zapravo srušile uobičajeni svetski poredak za lokalno stanovništvo, a koje su u javnoj svesti legalizovane snažnim talasom PR-a.

Tako je 26. juna 2015. godine Vrhovni sud SAD zvanično legalizovao na celoj teritoriji zemlje istopolne brakove, bez obzira na to što su u 13 država oni bili zabranjeni njihovim ustavima, a u većini ostalih bili su legalizovani pod pritiskom Vašingtona u vreme Obaminog predsednikovanja i uprkos volji lokalnih stanovnika. Obama je 2014. godine, zaobilazeći Kongres, pokrenuo migracionu reformu, koja je dozvolila da nekoliko miliona ilegalnih migranata ozakoni svoje boravište na teritoriji SAD. Bajden je faktički najavio unapređenje intreresa LGBT populacije kao deo spoljnopolitičke strategije zvaničnog Vašingtona i ključni „znak" demokratičnosti ovog ili onog političkog režima. U vreme njegovog predsednikovanja započeo je progon tradicionalnih umetnosti i nauka velikih razmera, kao manifestacije „superiornosti belaca", a manjine su zvanično dobile prednost prilikom upisa na fakultete i zapošljavanja. Prisustvo, među filmskim junacima, predstavnika rasnih ili seksualnih manjina defakto se pretvorilo u jedan od ključnih kriterijuma za dobijanje prestižnih priznanja u filmskoj industriji. Ako je pred stupanje Baraka Obame na mesto predsednika većina Amerikanaca otvoreno govorila u anketama o svom negativnom odnosu prema tzv. LGBT zajednici, onda danas 7,2% Amerikanaca sebe smatra seksualnim manjimama (među omladinom ih je trećina), a 82% osuđuju „diskriminaciju" LGBT osoba.

Godine 2020. u pozadini priprema za predsedničke izbore u SAD, iskoristivši pogibiju Afroamerikanca, inače prestupnika, Džordža Flojda, liberalna društveno-politička udruženja inspirisala su masovne nerede i uz pomoć medija i društvenih mreža promovisali ideju o postojanju, među belim Amerikancma, tzv. sistemskog rasizma. Na osnovu toga, bilo koji građanin SAD bele kože smatra se po pravilu krivim za svako uznemiravanje, kojima su vekovima unazad bili izloženi ljudi tamne boje kože.

Štaviše, stvarno stanje stvari, u najgorim tradicijama postmodernizma, ne igra nikakvu ulogu u ovom procesu. Na primer, u Kaliforniji, gde nikada nije bilo ropstva, planiraju se „kompenzacione" isplate Afroamerikancima bez ikakvih ličnih popusta. Niko ne razmišlja o tome što je, na primer, jedan od prvih robovlasnika na teritoriji savremenih SAD bio Afroamerikanac Entoni Džonson, a da je 1850. godine u SAD bilo 3726 robovlasnika afričkog porekla. Istovremeno, među belim stanovništvom Severne Amerike bilo je dosta abolicionista, koji su se borili protiv ropstva i koji su zbog te borbe žrtvovali svoje snage, novac, reputaciju, a ponekad i život. Više od dva miliona ljudi ratovalo je tokom Građanskog rata u armiji „Severa". Od njih je gotovo 600.000 poginulo ili nestalo. Bez obzira na to, danas je potomak oficira-abolicioniste poginulog negde u okolini Atlante, zvanično priznat kao „ugenjatavač" i mora da iz svog poreza plaća odštetu prapraunuku tamnoputog robovlasnika, koji je na svojoj plantaži tukao na smrt ljude iste rase kao i on. A uz to, potomak istog tog robovlasnika može da zaustavi na ulici potomka poginulog abolicioniste i natera ga da mu „ljubi noge". To, naravno, nema ničeg zajedničkog ne sa pravdom, već sa zdravim razumom. Ali to i nije potrebno američkim elitama. Njima je potreban simbolički postmodernistički performans koji će moći da iskoriste u borbi za vlast i prilikom preraspodele novčanih tokova. I u tom smislu im ide odlično.

Još jedan specifičan zaplet u delatnosti američkih liberalnih snaga povezan je sa religijom. Zahvaljujući delovanju demokratskih predsednika, udeo Latinoamerikanaca u stanovništvu SAD je poslednjih par decenija više nego udvostručen i iznosi oko 19%. Uzimajucii u obzir ovaj faktor, logično bi bilo očekivati „pokatoličavanje" SAD. Ali, u praksi se dešava potpuno suprotan proces.

Sociolozi kažu da hrišćanstvo ubrzano gubi svoje pozicije u američkom društvu. Tokom 2020-ih godina, sebe je hrišćanima smatralo 64% stanovništva SAD. Ako se takve tendencije nastave, već kroz 40-50 godina ostaće ih ne više od 35%. Sa „aktivnim" parohijanima stvar stoji mnogo gore.

Ako je 1999. godine 70% stanovnika SAD svesno verovalo u Boga i više ili manje redovno posećivalo bilo koje bogomolje, danas ih je 47%.

U periodu 1980-ih i 1990-ih godina, američki konzervativci su se naivno žalili što „pridošlice" ne žele da postanu deo sadržaja „velikog lonca za pretapanje", odnosno melting pota koji predstavlja metaforu za homogenizaciju heterogenog društva u SAD. Sada im se san ostvario, ali da li im to donosi olakšanje? Imigranti iz latinoameričkih zemalja, nakon prelaska granice SAD i odvajanja od društava koja imaju mnoge karakteristike tradicionalnih, gube svoje uobičajene društvene regulatore (od posete crkvi do komšijske osude). Ipak, pravna kultura kojom su se tako dugo ponosili na Zapadu, ne izgleda privlačno u njihovim očima. Bande tamnoputih, nekažnjene pljačke prodavnica, gomile narkomana koji dane provode na ulicama, stvaraju opojnu atmosferu da je sve dozvoljeno. Vakuum koji se stvara u dušama imigranata ispunjen je primitivnom pop-kulturom ili postmodernim varijantama gangsterskog okultizma.

Za sada je strategija američkih liberalnih elita - stvaranje veštačkog osećanja krivice stanovništva SAD prema manjinama i stvaranje osećanja hedonističke dopuštenosti - delovala.

Dodatni argument u korist glasanja za Demokratsku stranku bilo je korišćenje pseudoleve retorike u delu koji se odnosi na promociju mera socijalne podrške siromašnim slojevima stanovništva. Ipak, u vreme Bajdena, počelo je da se dešava ono što je trebalo odavno očekivati. Već treću godinu u SAD padaju realni prihodi stanovništva. Prosečni prihod domaćinstva u SAD prošle godine se realno smanjio za 2,3%, a pad za tri godine generalno iznosi 4,7%. I to su podaci Biroa za popis stanovništva SAD. Izvor ne može biti zvaničniji.

Još jedan problem koji veoma zabrinjava Amerikance je - bezbednost. Prema podacima Asocijacije policijskih šefova SAD, broj ubistava u velikim gradovima povećan je za dve petine u periodu 2019-2022. Više od 75% Amerikanaca smatra krivična dela sa primenom nasilja ozbiljnim problemom. Sudeći po diskusijama na društvenim mrežama, mnogi američki građani više ne smatraju potrebnim da se obrate policiji zbog ulične pljačke ili demoliranog automobila. Na osnovu novih liberalnih koncepcija, kriminalci se masovno oslobađaju zahvaljujucii sporazumima o priznanju krivice i obecianjima da cie se „popraviti".

Liberalni mediji i lideri javnog mnjenja su 2020. uspeli da bitno diskredituju Donalda Trampa. Ipak, sada se, pod uticajem objektivnih faktora, situacija menja bukvalno pred našim očima.

Prema rezultatima istraživanja koje je uradio YouGov, 73% Amerikanaca smatra da stvari idu loše u njihovoj zemlji.

Prema podacima istraživanja urađenog na zahtev Fajnenšel tajmsa (FT), samo 14% američkih birača smatra da se njihova finansijska situacija poboljšala za vreme Bajdenovog mandata. Više od polovine tvrdi da se njihovo stanje pogoršalo. Njih 65% je izjavilo da su smanjili nebitne troškove kao što su odlazak na odmor ili u kafanu, a 52% je reklo da su smanjili troškove za hranu ili druge osnovne potrepštine. Gotovo 70% smatra da je Bajdenova ekonomska politika ili nanela štetu američkoj ekonomiji ili nije imala nikakvog pozitivnog uticaja. Pritom, 33% njih tvrdi da je politika aktuelnog predsednika „nanela veliku štetu ekonomiji".

„Ekonomski pokazatelji predsednika mogu da podriju njegove izglede za reizbor", konstatuje FT.

Prema istraživanju koje je urađeno na zahtev CNN-a, 49% Amerikanaca želi da predsednik bude Donald Tramp, i samo 45% njih - Džo Bajden.

„Bajdenove šanse za reizbor smanjuju se zbog izuzetno negativnog rejtinga odobravanja i snažnog oseciaja da stvari u SAD idu loše, kao i zbog smanjenja podrške među ključnim grupama birača i široko rasprostranjenog osećanja da on nije pogodan za ovu poziciju", tvdi CNN.

Druge ankete pokazuju slične rezultate. Deo sociologa tvrdi da je Trampova popularnost već premašila 50%.

Istraživanje koje je sproveo Njujork tajms zajedno sa Sijena koledžom pokazalo je da je Tramp ubedljivo ispred Bajdena u pet od šest ključnih država, koje na izborima u SAD imaju ulogu „zlatne akcije": Arizoni, Džordžiji, Mičigenu, Nevadi i Pensilvaniji.

„Demokratska partija mora da se zabrine ne samo zbog zaključaka istraživanja, već i zbog konkretnih Bajdenovih slabosti u politici i ličnih kvaliteta", piše u materijalu objavljenom na stranicama časopisa Politiko.

Prema pisanju Volstrit žurnala, stanovnici SAD sada su počeli da cene Trampove mere za podršku stanovništvu koje je preduzeo u vreme kada je bio predsednik. Sociolozi konstatuju da je Bajdenov rejting pao i među Afroamerikancima i Latinoamerikancima koji predstavljaju okosnicu biračkog tela demokrata.

Rezultati istraživanja nesumnjivo izazivaju bes rukovodstva Demokratske partije i liberalnih biznis elita koji stoje iza njih. Oštra propagndna igra protiv republikanaca već je počela. The Economist je Trampa nazvao najvećom pretnjom za svet 2024. godine, a predizborni Bajdenov štab, da bi povećao političku aktivnost omladine, razmatra mogućnost da počne da koristi TikTok, platformu na koju je alergičan američki establišment zbog njenog kineskog porekla. To je prilično ozbiljna žrtva.

Kako se približavaju izbori, količina blata u javnom prostoru će rasti. Glavni instrument političke borbe za demokrate u odlučujućem trenutku mogu da postanu promene, koje su uneli u izborno zakonodavstvo, posebno davanje mogućnosti migrantima da glasaju, bez pokazivanja manje ili više pouzdanih dokumenata i potkupljivanje birača.

Pritom, bilo koja strana koja izgubi pokušaće da ospori rezultate izbora. I, ako razlika u rezultatima bude mala, ne može se isključiti čak ni sukob koji može da preraste u građanski rat. U svakom slučaju, o tome u poslednje vreme sve češće govore eksperti.

Naravno, čak i ako Tramp postane predsednik SAD ili neko drugi iz redova republikanaca (npr. Ron Desantis), to neće rusko-američke odnose učiniti toplim i prijateljskim. Bukvalno ovih dana šef republikanaca u Senatu, Mič Makonel je u intervjuu za Fox News direktno rekao da su Rusija, Kina i Iran „nova osovina zla".

„To što imamo posla sa osovinom zla - Kinom, Rusijom, Iranom, je vanredna situacija, zato što je to neposredna pretnja za SAD. Na mnogo načina, svet je danas ugroženiji nego ikada pre u mom životu", rekao je on.

Ipak, potencijalno republikansko rukovodstvo ipak će imati najmanje dve pozitivne osobine - politički pragmatizam i nacionalni instinkt samoodržanja.

Za republikance Amerika je cilj sam po sebi, a za demokrate - ona je gorivo za izgradnju distopije „Divnog novog sveta". Liberalni političari govore o „američkoj ekskluzivnosti" - ipak, ta ekskluzivnost za njih je upavo derivat „progresivnih" vrednosti i sposobnosti da ih šire po svetu koristeći moćne vojno-političke instsrumente SAD.

Za razliku od demokrata, koji su zaglibljeni u postmodernoj fatamorgani i maštanjima o vladanju svetom, republikanci nisu u potpunosti izgubili sposobnost da crno nazovu crnim, a belo belim (bar sebi) i zato sa njima relativno lakše mogu pregovarati, kako Rusija, tako i druge suverene države.

Pobeda demokrata označiće novu spiralu rušenja svih tradicionalnih vrednosti i izgradnju „matriksa" za atomizirane individue, lišene slobodne volje, svuda gde američko rukovodstvo može da stigne. Apelovati u komunikaciji sa njima na neke norme, dogovore ili zdrav razum - beskorisno je.

Nemoguće je sa stoprocentnom sigurnošću reći ko će pobediti na izborima 2024. godine. Zato, u svakom slučaju, mi moramo da budemo spremni za bilo koji ishod. A američkim biračima možemo samo da poželimo da od dva zla ipak izaberu ono manje.

Kristijan Meling: „Evropa nije spremna za rat s Rusijom, nema ni ljude ni tehniku"

Oni mogu „samo hrabro umreti"

Bez obzira na preteće izjave na račun naše zemlje, od strane NATO-a i evropskih političara-rusofoba, Evropa trenutno nije spremna za vojni sukob sa Rusijom. Nije spreman na to ni Bundesver - najveća evropska armija.

Piše: Nikolaj Petrov

To priznaje ugledni nemački vojni ekspert Kristijan Meling u intervjuu za TV ZDF.

„Loše pripremljena", precizirao je Meling, „to znači da, u vojnom smislu, borbenu moć ili odbrambenu sposobnost NATO-a treba odrediti kroz njegovu sposobnost zadržavanja Rusije od invazije, ili ako do invazije ipak dođe, zaustaviti je na granicama NATO država. A u sadašnjem trenutku NATO nema takvih mogućnosti. S tim se slažu sve NATO zemlje."

Istvoremeno, Meling je ukazao na to da se zemlje Severnoatlantskog pakta „slažu da je Rusija danas najveća pretnja. To znači da NATO želi pre svega da ometa Rusiju u realizaciji njenih ambicija, ali zapravo, Evropa sada nema za to ni ljude, ni tehniku, ni komande, ni štabove, ni gomilu različitih važnih sitnica. Evropa se i sama sada nalazi na veoma niskom nivou odbrambene sposobnosti."

Objašnjavajući svoju tačku gledišta, on je podsetio da su „nemačke vlasti obećale da će pripremiti tri divizije do 2025. godine, ali njih kao da nema. U svakom slučaju, oni su mnogo manje borbeno sposobni nego što bi trebalo da budu prema tim uveravanjima... Prva divizija - ne, nije spremna, druga - najverovatnije, takođe nije... Može se reći da Nemačka ne ispunjava preuzete obaveze čije ispunjavanje od nje čekaju saveznici."

Nemačka infrastruktura nije sposobna da podrži borbena dejstva. „Nemačka", rekao je Meling, „vidi sebe kao ključnu, kao logistički čvor, ipak naša infrastruktura se danas ne nalazi u takvom stanju da bi mogla da obezbedi bezbednost vojske u vreme bilo kakvih masovnih pokreta."

Osim toga, kod eksperta izaziva sumnju i to da li će stanovništvo zemalja članica NATO preuzeti na sebe deo obaveza odbrane teritorije NATO i da li će se složiti sa svim promenama koje će biti nužne da bi ta odbrana bila moguća.

Drugim rečima, Meling je priznao da Nemci i žitelji drugih evropskih zemalja uopšte nemaju želju da podnose teškoće povezane sa rastom vojnih troškova i sa vojnom konfrontacijom sa Rusijom.

Ne zaključuju tako pesimistički samo nemački vojni stručnjaci, već i oni u vodećoj NATO zemlji - SAD. „Nekoliko dana nakon ruske invazije Ukrajine, kancelar Olaf Šolc obećao je da će ojačati oružane snage Nemačke. Prošlo je gotovo dve godine, a nisu se osetile značajnije promene", piše Njujork tajms.

Usred hladnog rata, podseća Njujork tajms, kada je u Nemačkoj bilo gotovo pola miliona vojnika, Bundesver je imao 83 artiljerijske divizije. Kada je prošle godine Rusija napala Ukrajinu, imala je samo četiri divizije. Danas, Nemačka ima oko 181.000 vojnika, a do kraja decenije planira da poveća taj broj samo za 22.000. Rezerve municije i rezervnih delova su na opasno niskom nivouu i njihova popuna koštaće milijarde dolara.

„Kancelar Olaf Šolc", piše Njujork tajms, „obećao je da će oživeti nemačku armiju koja je oslabila nakon okončanja hladnog rata. Centralni element tog plana bilo je obećanje o ulivanju 100 milijardi evra, odnosno gotovo 110 milijardi dolara, u vojsku i povećanje troškova za vojsku, što je bilo jednako zemljotresu za zemlju koja je od vremena svoje užasne istorije razvila gotovo pacifistički duh. Gotovo dve godine kasnije, eksperti i oficiri vojske govore da je „Zeitenwende" ili „prekretnica", koju je s pompom obećao g. Šolc, jedva primetna za obične vojnike koji do dana-današnjeg nemaju dovoljno čak ni najobičnije infrastrukture, municije i opreme."

Dopisnik Njujork tajmsa posetio je artiljerijsku školu nemačke armije koja zauzima veliki deo vojne baze pored Idar-Oberštajna na zapadu Nemačke, gde se lično uverio u žalosno stanje Bundesvera. Ispostavilo se da ova škola nije dobila naručenu zamenu za 14 oklopnih haubica, koje su poslate u Ukrajinu. Priprema polaznika je ograničena jer nemaju dovoljno municije. Dve zgrade u bazi su puste i čekaju rušenje. Prema poslednjem izveštaju parlamenta, objavljenom u februaru, a koji je uradio parlamentarni komesar za pitanja oružanih snaga Evoj Hogl, 85% zgrada vojne namene zahtevaju remont.

Ali, što se duže troškovi odlažu, to vojska dobija manje za svoj novac, primetio je Rodrih Kizeveter, bivši pukovnik, koji je sada član parlamentarnog Komiteta za spoljne poslove. Inflacija povećava vrednost oružja i municije i s vremenom poskupljuje funkcionisanje oružanih snaga. Ocena g. Kizevetera je mračna: „Mi smo svedoci obmane", rekao je on u intervjuu za Njujork tajms.

„Evropa nije spremna za rat protiv Rusije. Što se tiče Nemačke, prema rečima stručnjaka, ako konflikt počne, Nemci će moći samo hrabro umreti", citira Tajms reči profesora vojne istorije na Potsdamskom univerzitetu i cenjenog stručnjaka za savremene oružane snage Nemačke, Zonke Nejcela. „Stajaćemo na vojnom groblju i pitaće nas šta smo uradili. I mi ćemo morati da objasnimo majkama i očevima zašto vojnici nisu mogli da ispune svoju dužnost."

Govoreći na Berlinskoj konferenciji o bezbednosti, Nejcel je logistiku nazvao „košmarom" i rekao da može da prođe minimum 15 godina pre nego što Nemačka bude spremna za rat. On je primetio da se broj vojnika smanjuje i da nedostaje minimum 30.000 ljudi. Osim toga, zemlji je potrebno i 60.000 rezervista, pored sadašnjih 34.000. „Potrebno nam je više novca. Potrebno nam je više žive sile. Na kraju, postoje i politička ograničenja", rekao je Nejcel.

„Potpuno je jasno da ako naše oružane snage krenu u borbu, bez dronova, bez PVO, bez dovoljno projektila, oni će jednostavno poginuti. Da li smo dovoljno jasno preneli ovu poruku našim liderima? Oni će poginuti, a vi ćete ih nositi na duši", upozorio je on.

Nejcel je rekao da je nedavno posetio glavni štab NATO-a u Briselu i da je bio užasnut što razne zemlje-saveznici kao i ranije koriste nekompatibilnu municiju. „Ovo me živo podseća na istoriju Svetog rimskog carstva nemačke nacije - na to kako nisu mogli ni o čemu da se dogovore kada je trebalo pružiti otpor Napoleonu", rekao je on. „I bili su slomljeni. Dakle, čak i uspostavljene formacije mogu nestati. Istorija nas tome uči."

Govoreći na istoj konferenciji, komandant Pori brigade finske armije, general Vesa Valtonen, rekao je da situacija u Ukrajini podseća na poslednji stadijum sovjetsko-finskog zimskog rata 1939-1940. Iako su u početnoj fazi rata uspeli da zadrže mnogo mocinije i bolje opremljene neprijateljske snage, „Finci su ipak pali u sovjetski žrvanj i na kraju zatražili mir".

„Izdržali smo, sami, 105 dana", rekao je Valtonen. „Poslednja trećina rata izgledala je upravo ovako kako sada izlgeda u Ukrajini: to je bilo iscrpljivanje. Naša zemlja nije imala dovoljno rezervi. A protivnik je imao."

„Ne možemo tek tako odustati. Ali, nemoguće dobiti rat protiv Rusije na iscrpljivanje", dodao je finski general.

Ukratko, sve se svodi na to da se najveća vojna sila u Evropi, nemački Bundesver nalazi u padu, da NATO gubi u Ukrajini, da je nemoguće pobediti Rusiju „na kartu iscrpljivanja". Ali šta onda raditi, gospodo?

Bez obzira na ove očigledne činjenice, u Evropi, koju podstiče SAD, kao i ranije imaju nameru da ratuju „do poslednjeg Ukrajinca". Ne žale to „topovsko meso", ali šta će se desiti kada, a to je već svima jasno, Kijev izgubi?

Tokom nedavne posete Kijevu, prvi čovek Pentagona Lojd Ostin naredio je Zelenskom da nastavi da ratuje, bez obzira na sve. Ostin je rekao da Ukrajinu čeka iscrpljujuća borba i da nema specijalnog oružja koje bi pomoglo Kijevu da pobedi u konfliktu za kratko vreme.

„U konfliktu kao što je ovaj", rekao je Ostin, „nema oružja koje bi moglo da bude čarobni štapić. Sve zavisi od vojnih mogućnosti i njihove kombinacije s drugim postojećim oružjem, ako je reč o lovcima F-16, HIMARS-ima ili nečem drugom. Sve zavisi od toga kako ćete iskoristiti te mogućnosti i sinhronizovati ih da bi mogle da ostvare potreban efekat na bojnom polju."

Koliko će Ukrajinaca još poginuti na bojnom polju, to generala Ostina uopšte ne brine.