Razaranja

Poslednji tekst dugogodišnjeg novinara Magazina Tabloid Stanislava Živkova koji je iznenada preminuo 25.12.2023. godine. Slava mu!

Koji je najnoviji skandal ostataka srpske arheologije

Gde čapar padne ti lokalitet posadi

Sa kakvim nebulozama su se pojavili srpski arheolozi nekrofili? Ko su članovi ove ekipe i kakav im pedigre stoji u biografiji? Kakav je zapravo nepostojeći časopis i ko plaća da mu se objave nebuloze? Kakva je međusobna sličnost Ozarene noći Arnolda Šoenberga i ozarenih arheologa? Ko je sve ozaren i zbog čega? Ko je pobrkao rečicu Nadel kraj Pančeva, reku Nedao, hunskog vođu Atilu i još što šta? Ko se zaključava i telefonira u klozetu bez brave?

Stanislav Živkov

Po našem starom dobrom običaju, nedavno se po svim mogućim i nemogućim medijima pojavila navodno senzacionalna vest da je naprasno više od 100 do sada nepoznatih naselja iz bronzanog doba od pre oko 3500 godina otkriveno na severu Srbije i to analizom Google Earth satelitskih snimaka i snimanjem iz vazduha od strane međunarodnog tima arheologa iz Srbije, Irske, Austrije. A navodno spektakularni rezultati ove pseudoarheološke papazjanije su čak objavljeni u nekakvom arheološkom časopisu Plos One za koji se odmah ispostavilo da to uopšte nije časopis u pravom smislu što znači odgovorno uredništvo više recenzenata, indeksacija u bazama podataka itd, već se u konkretnom slučaju referentnost časopisa svodi na to da tamo doslovce može da objavi ko šta hoće, samo je bitno platiti odgovarajuću kintu za objavljivanje i svašta se i tako pojavi!

Tim PLOS časopisima se debelo plaća objavljivanje ovakvih sranja. Napišeš koješta platiš par hiljada funti ili čega već i objaviš. Naravno odmah je usledilo i uobičajeno talambasanje, a da pri tome nikome nije pala na pamet prosta činjenica da je sve ovo odavo poznato pošto se radi o terenima koji su rekognoscirani po više puta, s tim što je kod prvih rekognosciranja uvek registrovano eponimno nalazište koje je prepoznato po pokretnim nalazima uključujući tu i keramiku.

Još par stvari vezano za ovo "otkriće". Prvo, pitajte starije arheologe ili još bolje one koji su u penziji, nadam se da su još uvek živi jer se za ovo zna odavno. Problem nastaje nakon prvog nalaza pošto se na svim tim lokacijama nastavljalo sa obradom zemlje oranjem i drljaljem keramika se lomila i drobila u sitne komadiće koji su se razvlačili na većoj površini i tako su sadašnji arheolozi nekrofili našli umesto jednog nalazišta, najmanje 2437 nalazišta koje su identifikovali preko odgovarajućeg broja čapara keramike. A to opet ni najmanje ne čudi kada se uzme u obzir ekipica koja se "proslavila" sa ovakvim budalaštinama i otkrila Ameriku! Posebno čovek ne zna da li da se smeje ili da plače kada ovi genijalci spomenu Google Earth tim pre jer su im decenijama na raspolaganju stajali veoma kvalitetni snimci Vojno Geografskog instituta koji su danas neprocenjiva vrednost zbog toga što prikazuju topografsko stanje pre velikih promena nastalih gradnjom puteva industrije, poplavama akumulacionim jezerima itd, ali naravno niko od ekipe arheologa nekrofila se nije setio da to traži već su naprasno otkrili Atlantidu usred Banata i misle da su uhvatili boga za onu stvar.

A ekipica je zaista izvanredna. Ovde pak treba podsetiti na kompoziciju Ozarena Noć Arnolda Šoenberga koja doslovce asocira na ovu arheološku ekipicu koja je eto sva u znaku ozarenosti. Najpre je tu izvesni Miroslav Birclin vd direktora ostataka Narodnog muzeja Pančevo koji je najpoznatiji po tome što je arheologiju koja je imala tada 19 ispita studirao svega 18 godina s tim što je dve godine imao zabranu polaganja ispita pošto je sa tuđom ličnom kartom uhvaćen da pokušava da položi Engleski jezik umesto svog kuma Dragana Jovanovića Gancija. Naravno tu je i Vojislav Đorđević koji umalo da fasuje tužbu za ratne zločine odnosno devastaciju i pljačku arheoloških lokaliteta na okupiranim područjima Hrvatske što je radio kao saučesnik ludog Đoke Varvarina koji je kasnije zbog ludila bio izbačen sa Filozofskog fakulteta.

Osim toga Đorđević je uzurpirao arheološku zbirku muzeja u Pančevu sprečavajući zajedno sa Birclinom pristup zbirci trećem arheologu Muzeja dok je nekoliko godina ranije neovlašćeno, bez saglasnosti tadašnjeg direktora muzeja "ustupio" radi objavljivanja pun kombi materijala pančevačkog muzeja koji je odvukao izvesni Stanko Smrdljivko pri čemu taj materijal ni posle 12 godina nikada nije vraćen u muzej. Bio je umešan marta 2017. u aferu lažnih prijava ministarstvu kulture za navodna ilegalna arheološka iskopavanja i još što šta drugo, a najlepše u svemu je to što je muzej pretvoren u kosturnicu pri čemu su pre petnaestak godina u muzej donošeni maltene sveži kosturi sa ostacima trulog mesa tako da sada tamo ima najmanje 30 kubika natrulih ljudskih kostiju i jedno 100 kubika studijskog materijala odnosno čapara keramike veličine 2 x 2 mm. Naravno tu je i gospođa Đorđević koja je poznata po jako dobrom cugu, a i sama podseća na bure od 100 litara nasađeno na tanke nožice, a dotična je poznata i kao "Velika Srbija" što zbog ekstremnog nacionalizma što zbog sopstvenog gabarita.

Tu je i izvesni Dejan Radičević sa Fakulteta ali zajednički imenitelj za sve ove neznalice je sveopšta ozarenost kao zajednički imenitelj. A to izgleda ovako: čim se u Pančevu pojavi Dejan Radičević, Jelena Đorđević naprasno postaje sva ozarena, baš kao i Vojislav Đorđević ako se sretne sa Svetlanom Petrov. Dragan Ganci Jovanović je takođe veoma ozaren ako mu se posreći pa naleti na izvesnu Etel Tot iz Zrenjanina koju je nešto kasnije kresao i Nenad Tasić. A posebno ozarena bude nepostojeća pravnica na nepostojećem radnom mestu Ivana Bubnjević koja sva u čizmama do kolena roza helankama suknjici napičnjaku i tankoj pripijenoj roza bluzi ispod koje se nazire barem 3-4 štrudle sala, naprasno počne da koluta očima kao porcelanska lutka i zatim se prodere: Miroslaveeeeeee, da bi se vrlo ubrzo Miroslav zabarikadirao u klozetu koji nema bravu već se povlači kanap i odatle na miru telefonirao. Inače neki od ovih su se čak hvalili kako je veoma prisutan irski uticaj na nebesima iznad terena na kojima su vršljali, doduše jedino ostaje nepoznato da li se irski uticaj ogledao u hektolitrima pića koje su arheolozi polokali na terenu.

Naravno gorepomenuti su prčkali po čitavom Banatu uz pomoć izvesnog Aleksandra Solomona iz Zrenjanina i kompromitovane direktorke Narodnog muzeja u Kikindi, eminentne muzeološke radnice i još eminentnije arheološkinje Milašinović mr Lidije koja je u široj arheološkoj javnosti najviše poznata po tome što je svojevremeno svoj magistarski rad napisala tako što je prepisala približno 70% monografije Mokrin autora Milorada Girića koji je slučajno i istraživao lokaliet Gradište kraj Iđoša, uzgred budi rečeno Milašinovićka je svojim magistarskim radom nadmašila bivšeg direktora kikindskog muzeja Stevana Vojvodića koji je istu knjigu prepisao svega oko 60 %!

A naravno ovo je idealna prilika za sitni lopovluk i kraduckanje o čemu najbolje govori sledeći primer. Iako nigde nije navedeno da je Narodni Muzej Pančevo saradnik na projektu to ni najmanje nije smetalo tamošnjem vd direktoru Miroslavu Birclinu da bude najmanje prisutan na poslu, odnosno da danima nedeljama i mesecima ne dolazi na posao, već svako jutro dođe u muzej, potom traži žrtvu, odnosno nekoga od zaposlenih koji ga najpre ujutru vozi na teren muzejskom ladom Nivom vodeći sa sobom nekakve Irce i studente ili kombijem, zatim vitla i prčka po terenima pa potom nakon završenih prčkanja opet dolazi po njega na neko od strnjišta gde se čeprkalo, a najlepše u svemu je činjenica da niko živi pojma nema šta se zapravo radi u blatištima atara Kačareva i Kovačice, tim pre pošto se ovo prčkanje ne finansira od strane Ministarstva kulture a takođe se zna da Muzej uopšte nije konkurisao za bilo kakvo arheološko istraživanje i rekognosciranje na ovim terenima!

Naravno nikome ni najmanje nije zasmetala činjenica da muzej uredno isplaćuje dnevnice i plaća gorivo za privatne Birclinove posliće ali se zato dotični na kraju svima uspuzao na perčin sa zahtevom za šofiranje, neki od zaposlenih su ga i odbili, pa je zato pronađeno sledeće rešenje i to tako što sabajle u muzej najpre dođe njegov kum Dragan Jovanović poznat kao Ganci (verovatno zbog tamnog tema) i onda zajedno idu stazama i bogazama po blatištu i strnjici gde kao vrše terensku prospekciju na duboko izoranom i preoranom terenu verovatno tražeći Atlantiđane usred Banata!

Naravno ima tu još drugih eminentnih kapaciteta poput izvesne Nede Mirković Marić koja već niz godina prčka i čeprka po Gradini, a njena biografija je zaista eminentna jer kaže stigla je u Petnicu prvi put jednog zimskog dana 1993. godine. To je bilo vreme najveće inflacije, pa je da bi joj dao novac za kartu od Sombora Nedin tata išao da zameni marke kod dilera. Tada se u Petnici prvi put susrela sa gomilom istomišljenika i nije se osećala usamljeno što nekad više voli knjige i enciklopedije nego ljude. I mogla je da se sedi u biblioteci celu noć!!!! Neda je upisala arheologiju zato što je bila opčinjena vinčanskom kulturom i tokom srednje škole besomučno je čitala o vinčanskim figurinama i posudama. Nedin istraživački put nije bio ni lak ni pravolinijski. Bilo je tu skretanja i zastajanja i lutanja i flertovanja i preispitivanja i dvoumljenja i ljutnje i suza i znoja. I tog fenomenalnog osećaja koji te hipnotiše kad si na terenu, kad si prašnjav od zemlje i sunce je prejako, a ti si u sondi umesto na plaži. Jedeš sendvič dok sediš prljav na gomili izbačene zemlje pored sonde, ali ti je super. Bilo je tu i pomisli da se odustane i ode daleko.

Ali, onda ponovo dođe teren i sve je lepo i svi su srećni. Neda je rešila da ne ode odavde. Mnogo voli muzeje i mislila je da će svoj radni put naći u depou nekog muzeja, pošto voli miris prašine i inventarne knjige i posetioce, i radionice i decu kad prvi put vide arheološke nalaze. Put ju je odveo na drugu stranu i danas radi kao arheolog-konzervator u Međuopštinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Subotici i brine se o arheološkim nalazištima severne Bačke i severnog Banata. Rekognoscira, evidentira arheološke lokalitete, piše projekte i svakim se oduševi i nada da će dobiti neke parice da se još nešto radi i poboljša i doprinese. Pravi radionice i prezentacije i iskopava jedan višeslojni lokalitet kod Kikinde. Konačno zarađuje platu uživajući.

Vrlo često radi i popodne i uveče i praznikom i subotom i nedeljom kad treba. I plaćaju se putovanja na konferencije i usavršavanja iz svog džepa. Umesto toga se moglo na more ili planinu... Nedi nije bilo dosta arheologije, nego se udala za kolegu sa grupe, a i kuma joj je arheolog... Kad ide na odmor obilazi arheološka nalazišta i muzeje i smišlja šta će sledeće raditi. Često se pita: Da li je vredelo? Da li je moglo drugačije? Očigledno da nije. Prava šteta! Jedino opet ostaje nejasno u kom svojstvu Neda Mirković Marić uopšte učestvuje u ovom skarednom projektu ako se zna da se ustanova u kojoj radi, odnosno, Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Subotici uopšte nigde nije naveden kao saradnik na projektu! Takođe se onda postavlja pitanje i ko joj plaća dnevnice i gorivo za odlazak na teren? A isto pitanje važi i za njenog mužića Miroslava Marića, da li možda Balvanološki institute ANUS-a gde je dotični zaposlen?

Naravno situacija u Narodnom muzeju Pančevo je pravo oživotvorenje izreke "dok mačke nema miševi kolo vode" pa tako ni najmanje ne čudi činjenica da ni kustosi muzeja ne prave nikakve izložbe ali se zato dovlače oblajhane slikarke amaterke da izlažu u Muzeju, a sređivanje i revizija zbirki koga briga za to! Recimo čuveni slučaj pančevačke arheološke zbirke pa se isto tako godinama iščekuje povratak arheološkog materijala koji su u različito vreme u različitim pravcima odneli arheolozi Jelena i mr Vojislav Đorđević koji bi mogao da kaže zbog čega do danas nije obrađen materijal zatečen u depou, recimo 15.000 novih predmeta a ovu cifru je rekao 2013. godine prilikom stručnog nadzora Muzeja Vojvodine. Takođe bi mogao da kaže koliko je uopšte predmeta arheološke zbirke snimljeno, a zbog čega nije snimljen ostatak, tim pre ako se zna da je kod snimanja sitnih predmeta moguće napraviti i do 1.000 snimaka dnevno, tim pre što Muzej ima i kakvog takvog fotografa, a taj opet ima svu moguću opremu.

Uzgred, zbog čega već 30 godina nije urađena revizija arheološke zbirke, niti iskazana knjigovodstvena vrednost predmeta, niti izvršena kategorizacija po vrsti kulturnih dobara što je sve zakonska obaveza? I već spomenuti Đorđević, zajedno sa ljupkom mu ženicom Jelenom tokom poslednjih 18 godina sistematski dovlačio kubike ljudskih koščurina pakovanih u najlon kese, pri tome skupljajući sve i svašta, počevši od kostura žrtava streljanja 1944. kraj Omoljice, koje je pripisao Slovenima. Svaki put su kosti gomilane gde god je bilo mesta, premeštane u podrum gde su upijale vlagu i trulile, kese se cepale, bacane su na gomilu pa se po njima hodalo kako bi se prišlo drugim prostorijama, a već par godina leže nabacane na radijatore, a preko njih su nabacani počupani klima uređaji i svakojaki krš i lom. A Đorđevići takođe kraduckaju i to tako što se raspišu javne nabavke za usluge studenata, sklopi se sa nekime ugovor kome se i plati a onda se novac isplaćuje u kešu sasvim trećim licima, zakupljuje se kuća u ataru gde se terevenči, baš kao i usred zime kada se kao ide na rekognosciranje terena. A sam Đorđević recimo svojevremeno nije hteo da izađe na teren 200 metara nasuprot muzeja jer nije za to mogao da dobije dnevnicu što mu kasnije ni najmanje nije zasmetalo da prećuti ko je zapravo otkrio ostatke pančevačke tvrđave.

Inače pošto su sada jako moderna istraživanja svega i svačega apsolutno nebitnog, arheolozi su počeli da posvećuju posebnu pažnju forenzici i sa tim u vezi i da prikupljaju koprolite, za neupućene fosilizovana govna pošto su to navodno jako važni dokazi na osnovu kojih se recimo može rekonstruisati jelovnik pokojnika a verovatno i raznorazne boleštine. Sigurno je neostvarena želja mnogih arheologa i fizičkih antropologa da im se posreći pa da tokom prčkanja iskopaju kapitalno fosilno govno poput svetski čuvenog koprolita iz Lojd banke!

Naime, 1972. godine tokom arheoloških istraživanja na gradilištu Lojd banke u Jorku, pronađen je do sada najveći ljudski koprolit iliti fosilizovano govno dužine 20 cm, prečnika 5 cm čija analiza je pokazala da se njegov proizvođač uglavnom hranio mesom i hlebom, ali se takođe pokazalo da je imao i parazite u crevima. Dr Endru Džons proslavljeni paleoskatolog (stručnjak za starodrevna govna) iliti paleogovnar čak je izjavio kako je ovo najuzbudljiviji primerak govneta koji je ikada video, na svoj način ono je nezamenljivo, baš kao i krunski nakit. Sticajem okolnosti ovaj koprolit je nekome ispao iz ruke i razbio se na tri komada tako da još uvek traju napori za restauraciju ovih krunskih dragulja. Sada se samo postavlja pitanje kada i gde će se kod nas neko od arheologa i fizičkih antropologa uže specijalizovati za kapitalnu naučnu diciplinu paleoskatologa?

Naravno već deset godina se sistematski podgreva kafa na istom socu i to od strane Vojislava i Jelene Đorđević sa tlapnjama o horizontu naselja druge polovine 4. - prve polovine 5. veka u Banatu, pri čemu referat obrađuje naselja u ravničarskom Banatu (srpski, rumunski i mađarski deo), a sve se zapravo svodi na nedokazivo nagađanje zbog čega je došlo do privremenog prekida i ponovne obnove života na naselju kraj Dolova, te konstataciju da je ista pojava zabeležena i na drugim naseljima u Banatu i Bačkoj. I nagađanje da li se ovo može povezati sa prodorom Huna na ovu teritoriju tokom prvih decenija 5. veka, što je svojedobno kreativno dopunio v.d. direktor pančevačkog muzeja Miroslav Birclin i to tako što je ustanovio da se bitka sa Hunima na reci Nedal, danas Nadiža u Sloveniji zapravo odigrala na baruštini Nadel kraj Pančeva!

Još jedan jak igrač među arheolozima svakako je izvesni Dejan Radičević, koji sistematski reciklira tipologiju srednjovekovnih glinenih kotlova sa teritorije Vojvodine što ni najmanje ne čudi jer je odavno poznato koji su i kakvi Radičevićevi dometi pa se tako iz referata o Radičevićevom doktoratu Arheološka nalazišta X-XIII stoleća u Banatu, koju je sročio na skoro 600 strana recimo vidi u njoj malo malo, pa sam sebi skoči u usta pošto se u referatu navodi da je autor sam sebi napravio ozbiljne metodološke poteškoće, verovatno jer nije koristio reprezentativnu literaturu, a istorijske izvore koristio iz druge ruke zbog čega su mu značajno bili suženi vidno polje i domet zaključaka čime se jedino može objasniti kapitalni zaključak kako su ravničarski predeli bili gušće naseljeni od planinskih, močvarni manje od oceditih, pošumljeni manje od iskrčenih, plodni više od neplodnih. A veliko finale, kojim se sve ovo pokušava glazirati su stalno neodređene formulacije poput "opšte je prihvaćeno mišljenje", a da potom ne navede čije, što mu pak ni najmanje nije zasmetalo da parafrazira tuđ tekst, što je nedopustivo u korektnom naučnom postupku te da se upušta u nedovoljno objašnjene pretpostavke zasnovane na kubicima polomljene keramike o stanovništvu koje je primilo određene bugarske uticaje a da potom ne objasni na kakve uticaje pri tome pomišlja!!!

E kada se na sve ovo dodaju najnovije budalaštine ove ekipice neznalica i folirananata sve postaje jasno jer ovakve nebuloze je moguće nalupati samo pod dejstvom nekih agenasa, možda vatrene vode u popodnevnoj cugi. Nakon dva sata bazanja po blatištu nekrofili su zaslužili odmor u birtiji u kojoj pod dejstvom alkohola i kalorija sanjaju kako je više od 100 do sada nepoznatih naselja iz bronzanog doba od pre oko 3500 godina otkriveno na severu Srbije. Odbrambeni zidovi, rovovi i kuće locirani su uglavnom duž toka Tise u Panonskoj niziji, u oblasti za koju se prethodno smatralo da je bila relativno izolovana tokom bronzanog doba, pošto je intenzivna poljoprivredna proizvodnja izbrisala skoro sve tragove sa površine. Arheolozi su najpre primetili tragove ugrađenih prostora 2015. godine, gledajući satelitske snimke Banata, duž Tise i dalje ka jugu ka Dunavu.

Lokaliteti su koncentrisani u oblasti površine oko 8000 kvadratnih kilometara, protežući se 150 kilometara pravcem sever-jug i do 80 kilometara pravcem zapad-istok. Zidovi i rovovi su verovatno okruživali i branili mrežu naselja, ali su takođe mogli biti korišćeni i kao mesto za povremena okupljanja, ceremonije, ili kao torovi za stoku. Građevine su bile deo široke mreže naselja koja su bila deo trgovinske mreže koje se protezala širom kontinenta tokom kasnog bronzanog doba, pre oko 3600 godina, u čijem središtu je bila trgovina bronzom i drugim materijalima. Mnoge od ovih struktura su identifikovane po prvi put, a krile su se u vojvođanskom pejzažu skoro nevidljive. Uglavnom su nevidljive sa površine, usled vekova oranja ili su uništene još tokom praistorije. Ograđeni prostori imaju različitu površinu, kreću se od 6 hektara, pa do nekoliko desetina hektara.

Nakon uočavanja ograđenih prostora na satelitskim snimcima, arheolozi su nadletali lokalitete malim avionom, a potom su i obišli mnoge lokalitete. Pronašli su fragmente grnčarije, žrvnjeve za mlevenje žitarica, kao i životinjske kosti koje su na površinu dospele usled zemljoradničkih aktivnosti. Iskopavanja u probnim jamama donela su otkriće još takvih nalaza. Poredeći grnčariju sa već poznatim nalazima u okolini, stručnjaci su procenili da ove strukture potiču iz razdoblja od 1550 do 1200 godina pre nove ere, a metoda radioaktivnog ugljenika C14 iz životinjskih kostiju je potvrdila ove datume. Zidovi, tj nasipi i rovovi su štitili mala naselja, a količina nalaza i otpada ukazuje da je unutar svakog ograđenog prostora živeo manji broj proširenih porodica. Otkrića menjaju dosadašnje razumevanje kasnog bronzanog doba na Balkanu i u Panoniji. Međutim, ostaje nejasno zašto su tadašnje zajednice imale potrebu za odbrambenim strukturama. Nalazi glinenih kočija i bronzanog oružja u grobovima u blizini ograđenih prostora ukazuju da su tadašnji ljudi znali za sukobe i rat. Ali većina novootkrivenih ograđenih prostora je udaljena svega 5 do 10 km, u međusobnom vizuelnom kontaktu, imali su sličnu grnčariju i način gradnje, pa su verovatnije bili blisko povezani i sarađivali, nego što su bili neprijatelji.

Novootkriveni lokaliteti pridružuju se onima koji su nedavno otkriveni u Mađarskoj i Rumuniji, i čine ono što su autori istraživanja nazvali mrežu južne Panonije. Za razliku od gusto naseljenih gradova onog vremena u Egiptu, na Bliskom istoku i u Staroj Grčkoj, ljudi iz Panonije više su voleli slobodan prostor. Jedan od ograđenih prostora koji je istražen proteklih godina u Rumuniji ima više od 33 kilometra nasipa i rovova, i obuhvata površinu od 17 kvadratnih kilometara. Mnogo pitanja ostalo je neodgovoreno, sve dok se ne sprovedu terenska iskopavanja. Do sada nije nađeno mnogo tragova kuća ili trajnih građevina unutar ograđenih prostora. Moguće je da su osim za stanovanje služili i kao mesta okupljanja ili za stočarske aktivnosti, a možda i za nešto sasvim drugačije. Oko 1200. godine pre nove ere, nešto je pošlo po zlu, i ograđeni prostori su napušteni. Probna iskopavanja su pokazala da neki lokaliteti nisu samo napušteni, već i namerno demontirani, rovovi su zatrpani, a zidine i nasipi poravnati. Razlog za to još uvek nije poznat, ali se uklapa u slične pojave društvenih nemira i lomova tog perioda na širokom prostoru od Egipta do severne Evrope.

Sve u svemu pokazalo se da je za veliki deo sadašnje arheologije u Srbiji zajednički imenitelj trošenje što više para na što veće gluposti što u najmanju ruku podseća na rezultat sabiranja baba i žaba, nakon čega su nastale čavke koje se studentima serviraju tokom nastave na fakultetu na kome radi sve sam creme de la creme arheoloških štetočina, koje su inače međusobno jako dobro umrežene na relaciji fakultet-muzeji-komisija za arheološka istraživanja Ministarstva kulture, pa se po toj liniji arče neverovatne pare na Denikenovske budalaštine, a kako je krenulo uskoro ćemo dobiti banatsku Troju kraj Iđoša u Egiptu kraj Mikene!