Nulti pacijent

Prof. dr Mila Alečković u knjizi "Crna psihijatrija i crne dijagnoze" stručno analizira mentalni profil Aleksandra Vučića

Analno fiksirani narcistički psihopata

Psihološka nezrelost pacijenta Aleksandra Vučića je očita na svakom koraku, a u uzroku perverzije je svakako dubinsko neprihvatanje jedne strane svoje ličnosti, ili nekog dela proživljenog iskustva, ili nekog momenta u biografiji. Vučić uživa u igri svemoći, odnosno u igri života i smrti drugih ljudi, što je karakteristično za nekrofilske profile. Odaje profil potuljenog i kukavičkog psihološkog mentalnog sadiste preobučenog u dizajn „oksfordskog zakasnelog studenta" u skupim odelima, ili adolescentskim trenerkama, sa veštačkim, usiljenim i grčevitim osmehom na licu, značajnim izvežbanim monotonim pauzama u izuzetno lepljivom i repetitivnom prenemažućem, maznom i otegnutom govoru punom veštačkih uzdaha, u tonalitetu glasa koji želi da glumi spontanost, ali je nesiguran, neubedljiv i odaje nepoverenje samom sebi, sa naočarima koje stalno dodiruje, te značajnim potezom ruke podiže uvis, ili „profesorski" gleda iznad njihovih stakala, kako bi nekom uputio kaznene reči koje je možda slušao u detinjstvu ili u svojoj bivšoj političkoj partiji („Ej ti mali...!") i kako bi gestovima i pokretima popunio očiglednu intelektualnu i kognitivnu prazninu.

Mila Alečković

Da se razumemo. Aktuelni predsednik Srbije je nevažan lik za našu humanu struku, jer nije reč ni o Nikoli Tesli, ni o Hemigveju, ni o Emilu Zoli, niti o Betovenu. Ali za našu struku važan je srpski narod koji je uzročno-posledičnom vezom spojen sa duševnim stanjem predsednika svoje države. Budući da u struci poznajemo fenomen tzv. simbiotičkog ludila, kao i fenomen psihološko-patološke zaraze mentalnim virusima koji su mnogo opasniji i brži od bilo kojih drugih virusa u ekosistemu, moja deontološka obaveza bila je da ovaj fenomen rasvetlim.

Takođe, želim da kažem, odmah na početku, da ovo stručno razmatranje poštuje instituciju predsednika Srbije koja bi apsolutno i uvek trebalo da bude zaštićena od izbijanja potencijalne mentalne bolesti njenog nosioca. Od kako je sveta i veka, o tome se, na ovaj ili onaj način, vodilo računa i posrnuli primerci ljudskog roda na raznim duhovnim ili svetovnim prestolima tretirani su onako kako je to nalagao spas zajednice ili naroda kojima su eventualno vladali ili hteli da vladaju.

Gledajući nemoć svuda oko sebe, ja sam zato jedan odeljak moje knjige koja se bavi mnogo opštijim i značajnijim pojavama, ipak podredila moralnoj dužnosti, dajući, i to isključivo na osnovu vidljivih, auditivnih i drugih empirijskih bihejvioralnih dokaza, sliku mentalnog stanja današnjeg, još uvek aktuelnog predsednika Srbije koga iz najdubljih profesionalnih pobuda smatram pacijentom, verovatno nesrećnim pacijentom. Ali, u vaganju težine, individualnog značaja ili težine istorije, prevagnula je nesreća srpskog naroda i svih naroda i građana današnje Republike Srbije pod predsednikom takvog mentalnog profila. Zato sam odlučila da detaljno obrazložim psihičko stanje aktuelnog predsednika Srbije, upravo ono što niko iz moje struke u Srbiji nije hteo da učini.

U prvom delu teksta izneto je verbalno ponašanje predsednika, odnosno njegove raznorazne izjave, a u drugom delu, dato je dijagnostičko objašnjenje. U opisu radnji ove ličnosti nazivaćemo je „predsednikom", dok se u dijagnostičkoj analizi mora upotrebiti pojam „pacijent".

Da se podsetimo ovih istorijskih rečenica predsednika Srbije, u jeku velike psihijatrijske operacije u čitavom svetu 2020. Evo samo uzorka izjava čoveka sa vrha srpske vlasti, kao i citata njegovih izjava iz štampe koju je, najvećim delom, sam on kontrolisao: .

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić odbacio je predlog Saveza za Srbiju da se penzionerima dozvoli šetnja od 18 do 19 časova i poručio najstarijima da nipošto ne izlaze iz svojih domova. "Ukoliko poslušate takve predloge neće nam biti dovoljno kompletno novo groblje na Bežanijskoj kosi, Lešće, Novo groblje, ni Centralno groblje. Sva groblja će biti mala da prime sve nas ako slušate tuđe predloge, ja vas molim da slušate svoju državu", rekao je predsednik Srbije u Štark Areni. On je najavio da će uskoro biti ukinuta i odredba o šetanju kućnih ljubimaca. "Znam koliko se ljudi ljutilo što puštamo da građani šetaju pse i to će biti ukinuto, i to ne zato što je ne volim pse, moja ćerka ima psa, šetajte ga u pet ujutru i u tri posle podne i dovoljno je, važniji su ljudski životi", poručio je Vučić. On je rekao da ga je najviše ljudi iz raznih partija, a pre svega iz njegove Srpske napredne stranke, zvalo zbog smeštaja na Sajmu, uz pitanja da li tako mora i da li se može naći neko bolje rešenje, i da je svima rekao da je Sajam najbolje rešenje. "Moraćemo svi na Sajam, u stvari ja sigurno neću jer ću ja biti teži slučaj zbog kardio vaskularnih problema i visokog pritiska, ali svako će morati na Sajam ako ima virus. Ja jer sam se naslušao priče o logorima, kao da niko nije služio vojsku, ja sam u Sarajevu imao takve krevete", rekao je Vučić. Istakao je da mu je drago što su se građani uplašili i da "će morati da smisli nešto još gore od Sajma". On je dodao da je bila ideja da se smeštaju oboleli u Studentski grad, ali da bi bilo jako komplikovano "ako neko umre na četvrtom spratu jer bi onda dezinfekcija trajala pola dana", a na Sajmu je sve to lakše. "Neko treba tu da provede 14 do 21 dan, a što mu nije komforno to me ne interesuje, mi se borimo za živote ljudi, a ako neko misli kako će da se šminka ili pere zube četiri puta dnevno, neće, praće ih jednom dnevno", dodao je predsednik. Odgovarajući na pitanja novinara posle posete volonterima u Štark areni, Vučić je dodao da ima dovoljno testova za korona virus, ali da je pitanje kapaciteta laboratorija koliko će dnevno uraditi.

U narednim danima zbog većeg broja testova očekuje, kako je rekao "znatno veći broj registrovanih pacijenata". Svetska novinska agencija Rojters svedoči da su dve zemlje koje su ponuđene od strane vlasti u tim zemljama za testiranje kineskih netestiranih vakcina na ljudima bile Pakistan i Republika Srbija.

Dijagnostički uvid

U psihopatologiji je poznato da dijagnoze afektivnih psihoza najčešće paralelno ne uzrokuju bolest zajedno sa grupom karakternih poremećaja, iako su emocije sastavni deo karaktera. Ali afektivne psihoze, kao poremećaji pre svega emocija (grupa paranoje, grupa shizofrenije i grupa bipolarne bolesti koja uključuje dva pôla, maniju i depresiju) jesu oboljenja u čijoj kliničkoj slici osećanje krivice pacijena igra značajnu ulogu.

Psihički bolestan čovek kriv je ili drugima, ili samome sebi jer on vodi lažni život na šta ga upad u stanje akutne psihoze uvek, na neki imanentni način, opomene. Takozvani „akutni psihotični šub" jeste neka vrsta „opomene" osobi da je sve u njenom životu bilo pogrešno i da sledi ili potpuna restrukturacija ličnosti, ili ostanak do kraja duševnog života u hroničnoj psihotičnoj bolesti. Tamo gde nada u izlečenje postoji radi se upravo sa emocijama i sa izazivanjem osećaja krivice (ovo su vekovima ranije činili iskreni sveštenici tražeći od opsednutog i zabludelog čoveka ispovest i pokajanje) bez koga nema izlečenja. Ako psihički bolestan čovek u terapijskom radu prilikom lečenja uspe da oseti krivicu u sopstvenoj patnji i laž u kojoj živi, odnosno ako psihoterapija uspe da u njemu izazove osećaj egzistencijalne krivice, prognoza mogućnosti da se ličnost posle velike patnje obnovi, odnosno restrukturira i počne da živi drugačiji život, izvesno postoji i vremenom ishod može da bude veoma dobar. Međutim, ukoliko osećanja krivice nema i nije moguće izazvati ga tokom terapije, uzrok ovog neuspeha može da bude agresivno i loše sklopljen karakter ličnosti od ranog detinjstva. To je upravo ono što zovemo zakržljali ili nepostojeći „Super-Ego", odnosno srpski rečeno „Nad-Ja" koji je moralna instanca savesti u nama. Ona je do šeste, ili sedme godine života ili formirana dobro ili loše, ili je stvorena, ili uopšte nije stvorena.

Loše postupanje roditelja, nedoslednost, preterana popustljivost, ili preterana surovost u detinjstvu, uz neodgovarajuću genetiku, uticaće na to da dete ne stvori moralnu stranu svoje ličnosti koju nazivamo savest. Takvo dete, a kasnije odrasla osoba, ostaće najverovatnije i bez empatije prema drugima, neosetljivo, sebično i surovo, često analno strukturirano, sa psihopatskim ili sadističkim crtama ličnosti koje mogu da prerastu u kompletan psihopatski karakter, tj. da obuhvate karakter cele osobe.

Psihopatska ličnost ne oseća krivicu kada čini zlo drugim ljudima, a neretko se i ponosi učinjenim kriminalnim delom ili nasiljem. Psihopata se kreće po kontinuumu od lukave osobe koja u prvoj fazi zavodi ljubaznošću i glumom osećanja, a u drugoj uništava svoju žrtvu, do otvorenog silovatelja ili hladnokrvnog premeditiranog svesnog ubice. Ako inteligencija takve osobe nije jako niska, takva ličnost kreće se ka profesijama u kojima može da tlači druge ljude i da nad njima pokazuje silu. Ponizna je prema onima koje doživljava kao društveno značajnije i „više" od sebe, a surova prema onima koje doživljava kao slabije i socijalno niže. Ovakvoj osobi svaka igra moći, a posebno politička igra, prija i sama po sebi je cilj. Psihopatski karakteri s jedne strane pokazuju veliko nasilje, a sa druge su izuzeno plašljivi, prevrtljivi i kukavice. Njihova moć je nasilnička, ali je u suštini potpuno fiktivna. Obuzeti su sopstvenom narcisoidnošću i često pribegavaju izuzetno lošem, bolesnom i neuspelom mehanizmu odbrane ličnosti poznatom kao „identifikacija sa agresorom".

Ličnost Aleksandra Vučića, aktuelnog predsednika Srbije u potpunosti se uklapa u ovakvu kliničku sliku. Međutim, u njegovom profilu, pored bazične psihopatske strukturacije, nalaze se, što inače nije čest slučaj kod ovakve strukture, i određene afektivne patološke crte. Afektivne crte ogledaju se u omaškama i lapsusima čiji su u stvari pravi uzrok. Kada A.Vučić u Beogradu na „Pink televiziji" izgovara rečenicu: „Rezerve zlata su nam najveće u istoriji, 38,5 miliona tona", on bi verovatno razmišljajući, ako bi došlo do kognitivnog uključenja „obradio" pogrešnu informaciju i shvatio da je rekao besmislicu

Međutim, kod pacijenta koji uz manipulativnost poseduje i afektivne shizofrene crte spojene sa narcisoidnošću i histrionošću kada govor postaje sam sebi cilj i delirantan, dolazi upravo do ovakvih lapsusa. Lapsus koji Aleksandar Vučić izgovara jeste gubitak logike u poremećenoj svesti „sindroma Hubrisa" koji u zanosu veličine više ne može da meri ni svoja postupanja, niti svoje reči. Sa osećajem fiktivne moći opada logička sposobnost, ona ne nestaje u potpunosti, nego se povlači, nadjačana bolesnim crtama ličnosti. Iako nije bio ni psihijatar, ni psiholog, ruski logičar, pisac i politički analitičar Aleksandar Zinovjev ovo stanje je odlično opisao rečima: sa rastom političke moći i položaja, kod činovnika i u njihovim govorima, progresivno opada stepen koherencije i logičnosti.

Psihopatska crta

Aleksandar Vučić nije izgubio logiku u intelektualnom smislu reči, nego je ona potisnuta zbog prenaduvanog Ega koji sam sebe više ne meri i ne kontroliše, kako govor, tako ni ponašanje. Taj delirični osećaj fiktivne moći u retkim slučajevima pridodat je manipulativnoj psihopatskoj kliničkoj slici, što sve veoma usložnjava dijagnozu A. V.

Na često pitanje koje neuko postavljaju novinari: da li je pacijent lud ili kriminalan, odgovor nije lak jer je reč o složenoj i kombinovanoj kliničkoj slici. Psihopatska crta je dominantna, ali povremeno postoji i upliv afektivnih shizofrenih i paranoidnih emocija. Međutim, na slično pitanje, takođe novinara: Da li je slučaj za zatvor ili za bolnicu, da li A.Vučić ne zna šta radi ili sve radi smišljeno, pripremljeno i izračunato, odgovor svakako ide u prilog svesnosti. On je potpuno svestan svoje manipulacije koja je premeditirana, osmišljena, pripremljena i izračunata, uprkos činjenici da se u govor povremeno upliću megalomanske tvrdnje i hvalisanja. Osećaj svemoći koji ga je preplavio u potpunosti je spojiv sa svesnom manipulativnošću i proračunatošću i zato u njegovom slučaju nije reč o dominantnoj afektivnoj psihozi, već o dominantnom psihopatskom profilu sa primesama SCH (shizofrenih) i paranoidnih emocija. Ove poslednje izvedene su empirijski iz njegove javno iskazane želje da sve kontroliše i sve priskuškuje, da se meša u svaku aktivnost koja nije ni u kakvoj vezi sa njegovom funkcijom, kao i iz empirijski proverljivog verbalnog ponašanja, tj. njegovih frekventnih izjava da „strani špijuni haraju Srbijom" : „To nikad tako nije bilo, rekord smo postigli, takav broj špijuna nije zabeležen od drugog svetskog rata, očigledno da su mnogi spremali svašta... Direktno su nas strane službe uništile"...

Ovde je važno istaći da ovo govori čovek čija je vlast gotovo sve strateške grane Srbije predala stranim ekonomskim interesima, čije se sednice odvijaju u prisustvu stranih ambasadora i agentura u zemlji u kojoj više nema gotovo nijedne strateške nacionalne tajne, pa je nepoznato šta je uopšte još ostalo da se „špijunira". Zatim, ovakav raskorak stvarnosti i zastarelog propagandnog „drug Berija-drug Staljin rečnika" Aleksandra Vučića koji naciji saopštava da u Srbiji ima „špijuna", rezultat je ne samo shizofrenog i paranoidnog stanja vođenih psihopatskom manipulativnom strategijom, već i određene doze infantilnosti osobe koja nije dorasla funkciji koju treba da obavlja.

Patološki fenomen

U daljoj analizi dijagnoze Aleksandra Vučića, na osnovu podataka o jednom neuobičajenom predsednikovom seksualnom angažmanu na polu-javnom prostoru u noćnom Beogradu iz doba njegovog mladog angažovanja i učestvovanja u „srpskoj radikalnoj stranci", a upravo na osnovu svedočenja članova te stranke, jer drugačije za taj inače potpuno lični i privatni podatak ne bismo ni saznali, aktivna ili pasivna homoseksualnost i sklonost transrodnim partnerima najverovatnije nisu isključene.

Ako je ovaj podatak iznet u javnost od strane njegovih bivših partijskih i drugih drugova validan, a moguća je verovatnoća da jeste, privatni život osobe Aleksandar Vučić ne bi uopšte bio ni važan, ni interesantan da ne postoji takođe vrlo verovatna pretpostavka da je reč o sklonosti koja može biti udružena sa sadomazohističkom strukturom ličnosti. Ova veza nađena je u nauci kao empirijska činjenica.

Sadomazohistička strukturacija ličnosti predsednika Srbije (koju u svom psihijatrijski neukom, ali pravno vrsnom uvidu pominje, odnosno zaključuje, govoreći o predsedniku Srbije, čak i akademik Kosta Čavoški) postaje izvesna na osnovu ponašanja A.V., odnosno vidljiva je potpuno jasna identifikacija A.V. sa agresorom i želja da se bude surov, verovatno posle mazohističkog trpljenja iz prošlosti, što čini jedinstven patološki fenomen. To postaje jasno ako se objektivno analiziraju govor i postupci date osobe, a postaje važno za srpski narod upravo zato jer se sadistička strana patologije ove ličnosti sada ne odliva na seksualne partnere, na biološku porodicu ili na političku porodicu, već se odliva na čitavu srpsku naciju i građane. To je isti onaj psihološki, socijalni, politički, pravni i ustavni argument koji profesiju psihologa i psihijatara obavezuje da patološke profile ljudi na javnim funkcijama, budući da oni tada zadovoljavaju definiciju pojma „pacijent", javno dijagnostifikuju i objavljuju. Struka je u obavezi da to uradi.

Psihološka nezrelost pacijenta A.V. je očita na svakom koraku, a u uzroku perverzije je svakako dubinsko neprihvatanje jedne strane svoje ličnosti, ili nekog dela proživljenog iskustva, ili nekog momenta u biografiji.

Ponovimo ovde, radi analize, još jednom, izjave A.V. tokom Kovid operacije koje su prenosile novine u Srbiji: "Ukoliko poslušate takve predloge neće nam biti dovoljno kompletno novo groblje na Bežanijskoj kosi, Lešće, Novo groblje, ni Centralno groblje. Sva groblja će biti mala da prime sve nas ako slušate tudje predloge, ja vas molim da slušate svoju državu", rekao je predsednik Srbije u Štark Areni...." „On je dodao da je bila ideja da se smeštaju oboleli u Studentski grad, ali da bi bilo jako komplikovano "ako neko umre na četvrtom spratu jer bi onda dezinfekcija trajala pola dana, a na sajmu je sve to lakše...."

Ovaj citat preuzet je (kao što se vidi iznad) u originalu i on svedoči o nekrofilskim verbalnim izjavama i postupcima A.V. („Sva groblja će biti mala."..) Analiza pokazuje da je smrt omiljena reč ili pomisao nekrofilskog profila, tako da A.V. očigledno nimalo ne drži do protokola javnog zdravlja u kome je nedozvoljeno izazivanje panike i moguć je jedino rečnik hipoteza tipa „Ako bi se desio neki tragičan slučaj...". Međutim, A.V. nema psihološko odlaganje u svom podsvesnom zadovoljstvu i zato ne može verbalno da „odloži", sakrije ili ublaži ono što ga čini libidinozno srećnim i ispunjava njegov patološki fantazam, nego se pravolinijski prazni u nekrofilskoj verbalnoj jubilaciji: „ako neko umre na četvrtom spratu....."

Kukavički sadista

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić odbacio je predlog Saveza za Srbiju da se penzionerima dozvoli šetnja od 18 do 19 časova i poručio najstarijima da nipošto ne izlaze iz svojih domova... "Neko treba tu da provede 14 do 21 dan, a što mu nije komforno to me ne interesuje, mi se borimo za živote ljudi, a ako neko misli kako će da se šminka ili pere zube četiri puta dnevno, neće, praće ih jednom dnevno", dodao je predsednik.

Ovaj poslednji lažno medicinski, a u stvari politički čin zabrane izlaska penzionerima u jeku Kovid operacije socijalnog inženjeringa u Srbiji, znak političke korektnosti datog trenutka kod svih političara u svetu koji su za besmislenu Kovid pentagonsku operaciju pripremanja ljudi na zatvaranja, odnosno na nadolazeće i planirane ratove, svakodnevno umiranje i totalnu kontrolu uzeli ogroman novac, bio je očekivan, ali ono što nije bilo očekivano, ili barem nije bilo nužno, jeste omnipotentni i sadistički odgovor pacijenta A.V. na pitanje jedne novinarke. Iako je u ovom slučaju bila reč o novinarki režimske televizije, ona je ipak uspela da postavi razumsko pitanje o tome kako će se u totalnom „zatvaranju" populacije, ljudi snalaziti u obavezi da odu do radnji i nabave namirnice, odnosno da se prehrane. Odgovor koji je tada javno dao A.V. („Ne znam, razmisliću, videću...", „to me ne interesuje..."), uz naglašenu megalomansku crtu „Ja-Mene", „Mene-Ja", ili „Srbija i Ja", svedoči o ličnosti koja je izgubila svaki reper normalnog odnosa prema ljudskim bićima i doživljava ih kao ništavne dehumanizovane stvari na kojima se iskaljuje fantazam nepostojeće infantilne omnipotencije i moći.

U tom istom pravcu, A.V. prema pisanju novinske agencije Rojters stavlja na raspolaganje celu srpsku populaciju, odnosno sve građane Srbije kao „kobaj" , odnosno zamorčiće za treću fazu testiranjea novih kineskih vakcina, koja se, u nauci, obavlja još uvek na glodarima. A.V. u tom trenutku nema nikakvu drugu moć nad ljudima osim oružane sile, ali uživa u igri svemoći, odnosno u igri života i smrti drugih ljudi, što je karakteristično za nekrofilske profile.

Isto tako, na osnovu njegovog verbalnog ponašanja može se zaključiti da on dobro podnosi raport (a možda i nalazi zadovoljstvo u njemu) o krvavim zločinima koje svojim saradnicima (moguće kriminalcima) iz senke, kako se pretpostavlja naređuje, loše glumeći da o njima ništa ne zna. Kroz svoje nedovoljno uvežbano ponašanje „odlučnog momka" A.V. zapravo odaje profil potuljenog i kukavičkog psihološkog mentalnog sadiste preobučenog u dizajn „oksfordskog zakasnelog studenta" u skupim odelima, ili adolescentskim trenerkama, sa veštačkim, usiljenim i grčevitim osmehom na licu, značajnim izvežbanim monotonim pauzama u izuzetno lepljivom i repetitivnom prenemažućem, maznom i otegnutom govoru punom veštačkih uzdaha, u tonalitetu glasa koji želi da glumi spontanost, ali je nesiguran, neubedljiv i odaje nepoverenje samom sebi, sa naočarima koje stalno dodiruje, te značajnim potezom ruke podiže uvis, ili „profesorski" gleda iznad njihovih stakala, kako bi nekom uputio kaznene reči koje je možda slušao u detinjstvu ili u svojoj bivšoj političkoj partiji („Ej ti mali...!") i kako bi gestovima i pokretima popunio očiglednu intelektualnu i kognitivnu prazninu.

Ima se takođe utisak da osoba smatra velikom prednošću svoju fizičku visinu, te je vidljivo da se neprirodno izdiže pored ljudi koji su od njega niži rastom. Ovo ukazuje na površnost karaktera, veštački naduvan, ali nedozreli Ego i odsustvo svake dublje strukturiranosti ličnosti.

U vreme operacije „Kovid 19" novine uređivane od novinarskih službenika i zavisnika od samog pacijenta Aleksandra Vučića nadalje su ovako izveštavale. Istakao je da mu je drago što su se građani uplašili i da "će morati da smisli nešto još gore od Sajma".

A.V. i ovde, ponovo u pulziji smrti verbalno uživa u strahu drugih ljudi koji je u stvari, samo loše prikriven i nesublimiran, neobrađen sopstveni strah, karakterističan za jako surove ljude, koji nisu u kategoriji maloumnih, nego su ipak dostigli inteligenciju nešto višu od proseka.

Kognitivni faktor A.V., sudeći po postupcima, nije previsok, ali nije ni nizak, a manipulativna lukavost popunjava nedostatak duhovne dimenzije i inteligencije, odsustvo kreativnosti i odsustvo mudrosti. Analni karakter koji, psihoanalitičkim rečnikom rečeno, voli da se isprobava u fantazmatskom osećanju stvorenom u ranom detinjstvu anusnom igrom „otvaram-zatvaram, osuđujem-oslobađam, puštam u parlament-ne puštam, dam-ne dam" , potpuno je jasan. U istom registru razaralačkog nagona nalazi se i zastrašivanje žrtava :...drago mi je što su se gradjani uplašili...

U prilog analne dinamike „zatvaranja i otvaranja", govori takođe ponašanje A.V. prema nevinom novinaru Milovanu Brkiću, mnogo starijem od njega, prema kome ne pokazuje nikakvu empatiju niti samilost, već demonstrira potajno likovanje prilikom ispoljavanja moći, zatvaranja i tamničenja, kao i svih drugih ljudi koje nije uspeo da privoli da mu se dive. Svaki tiranin koji ima inteligenciju višu od proseka, u potaji prezire osobe koje mu se dive, ali njihovu likvidaciju čuva za završni obračun sa samim sobom, dok ličnosti koje su nezavisne, integrisane, hrabre i kritične, ne može da pridobije i plaši ih se. Ovaj strah izvrće se u veliku okrutnost i osvetoljubivost, kako bi prikrio slabost i sam sebe podneo.

Psihološki incest

Takođe je uočljivo da pacijent A.V. neprestano operiše u terminologiji „Ja-Mene, Mene-Ja", „Srbija i Ja", „Moja porodica", „Moj Danilo" i pored njegove visoke funkcije predsednika jedne države, koju, iako je studirao pravne nauke, zbog nagomilanih pulzija instance „Ida" i neobrađenih nagona u suštini slabo strukturirane ličnosti, sa naduvanim, lažnim Egom, i nepostojećim Super-Egom, ne može da razume.

On ne razume kategoriju „zajedničkog mi" u realnom životu i sve što čini, čini samo zbog „Ja". On emotivno ne razlikuje državu od svoje najuže porodice o kojoj priča u trenucima kada treba da priča o državnim problemima i nije u mogućnosti da se decentrira u odnosu na ljude koji su izvan njegovog porodičnog i rođačkog psihološkog incesta. Vršenje vlasti on shvata isključivo kao želju da se na silu dopadne svima, upravo potkrepljujući to prenaglašenim negiranjem da mu dopadanje nije važno, kao proizvodnju intriga, manipulacija i pretnji, kao potkupljivanje i ucenjivanje ljudi oko sebe, kao robno-novčanu razmenu, što sve svedoči o nedostatku bilo kakve transcendencije, idejne dubine, ili mudrosti u kliničkom profilu date osobe.

Kao dodatak pacijentove psihološke fiksiranosti za „analni stupanj razvoja" mogu se navesti sva zapažanja i sve dokazane činjenice u problematici raspolaganja državnim novcem, otimanjem , pohlepom, ili krađama, kako samog pacijenta, tako i korumpirane proračunatosti ili „simbiotičkog ludila", ili učenja po modelu njegovog najbližeg okruženja. Novac je ultima ratio ovakvih osoba, a svi drugi ljudi i svi događaji na tom putu pohlepe, doživljeni su kao puko sredstvo.

Surovost ne samo pacijenta A.V. nego i svih njegovih pomagača identifikovanih u daljem nizu sa agresorom, svedoči o „boderlajn" savezu udruženih utilitarnih psihopatskih karaktera koji uživaju u nesrazmernim pretnjama i zastrašivanju populacije. Posebno je izražen sindrom rajetinstva u liku pomagača, premijerke Ane Brnabić, osobe koja se divi intelektualnom postignuću svoga nadređenog („Koliko je On u stvari, pismeniji od svih nas!"), ili u liku balkanskog Faučija, drugorazrednog epidemiologa Predraga Kona, nezamenljivog plaćenika farmako-lobija, iako bez ikakvog naučnog opusa, niti bilo kakvog ozbiljnog naučnog otkrića ili postignuća. Ali, bez početne patologije i dijagnoze onoga koga doživljavaju kao svog naredbodavca, njihovi ulizički, podređeni, ili arogantni, sadistički karakteri ne bi mogli da dođu do izražaja.

Zaključak

Pacijent A.V. je, sudeći prema postupcima, pored shizofrenih i paranoidnih crta, neosporno psihopatsko-narcistički profil, megalomanski i histrionski projektovan u „fantazam veličine" i sindrom Hubrisa, surov i ponizan istovremeno, analno fiksiran i sa vrlo osnovanim postavkama strukture mentalne nekrofilije.

Na osnovu bihevioralnih dokaza, odnosno činova, pacijent kao takav nije sposoban da pozitivno, odnosno bez destrukcije vodi nikakvu zajednicu, ni preduzeće, niti državu, nesposoban je za bilo kakvu svrsishodnu socijalnu radnju, empatiju i razumevanje prema ljudima koje nije isključivo utilitarnog karaktera, budući da mu unutrašnja psihopatološka destrukcija tako nešto ne dozvoljava.

Uprkos ovome, zbog zaključka da je, pored upliva patoloških afekata, glavna i noseća osnova dijagnoze ipak instrumentalni psihopatski profil bez kajanja i sažaljenja, pacijent A.V. se u svojim govorima i postupcima mora smatrati svesnim i odgovornim.

Uprkos političkoj šteti, destrukciji i haosu u poslu koji obavlja, u svim svojim činjenjima pacijent A.V. mora se smatrati potpuno svesnim i psihološki uračunljivim.

Pravnici, tužioci, kriminolozi i buduće sudije, iz ovoga bi trebalo sutra da izvuku svoje zaključke i da prema njima postupe.

antrfile

Analiza tiranskog društva

Profesor dr Mila Alečković spada u najobrazovanije Srpkinje u svetu i jedan je od najboljih antropologa zdravlja u regionu i Evropi sa ogromnom erudicijom znanja iz psihologije, neuro-psihijatrije, istorije, političkih teorija i filosofije. Autor je brojnih knjiga na nekoliko jezika, a osim teme psihopatologije i teme stvaralaštva, Mila Alečković već godinama piše protiv zloupotrebe psiholoških i psihijatrijskih znanja o ljudskoj duši.

U novoj knjizi „Crna psihijatrija i crne dijagnoze" dekortikovane su sve moguće operacije socijalnog inžinjeringa i psihijatrije smrti kojima se danas služe globalisti i maltuzijanci. Mila Alečković u knjizi majstorski analizira tiranska društva kojima upravlja nagon smri, kao i psihopatološke dijagnoze političkih aktera. Reklo bi se da čitanjem ove briljantne knjige postajete imuni na sve moguće manipulacije i programe straha. Ili, kako autorka sama kaže: „Ljubav i stvaralaštvo koje nosim u sebi pomogli su mi da dešifrujem sve što radi crna psihijatrija u želji da vam porobi um ili da vas poništi kao ljudsko biće. Mi koji se protiv nje borimo, pobeđujemo, jer lečimo dušu ne kao crni, nego kao beli, jer je u nama nagon života pobedio nagon smrti" - navodi se u tekstu francuskog izdavača KPS (knjige protiv sistema) "Crna psihijatrija i crne dijagnoze".