Bez pardona

Kako se odupreti ludilu?

Mediji u Srbiji su apsolutno pod kontrolom režima i osim pojedinih koji su zaista slobodni i rade u nemogućim uslovima, poput Magazina Tabloid, a podsećam da je glavni urednik Milovan Brkić i dalje u pritvoru bez ikakvog realnog osnova, većina je kupljena i na njima se činjenice nikad neće čuti, a glavna je ta da apsolutno nikada ništa od štetnih odluka i etikitiranju krivca za iste tamo nema. Ali narod reaguje instiktivno i u traženju informacija sve više i sve lakše zahvaljujući novim tehnologijama i smeni generacija informiše se na društvenim mrežama. Uvidevši problem režim je uložio silne pare, pokupovao mnogo jakih profila na twiteru danas mreži X, pa kupovinom mnogih youtube kanala i fejsbuk stranica, praktično sve što su mogli. Ali ni to nije bilo dovoljno jer narod traži ono čega nema u mejnstrimu i dalje.

Ljubomir Stefanović

Danas kada pišem ovu kolumnu nema više ni reči o čuvenom Majdanu u Srbiji što potvrđuje moje pisanje da je sve od početka bila laž. Nema potrebe da preispitujemo sebe ko nas je slagao kad svi vrlo dobro znamo da je ON to uradio. A iz čijih je usta i na kojim medijima to izlazilo manje je bitno ali treba upamtiti da se nikako ne bi ponovilo. Znajući Srbe i to će se ponavljati. Pamtimo kratko, još brže opraštamo i umesto odgovornosti rade nas na emocije.

U nastavku želim na konkretnim primerima da objasnim zašto i kako se mnogo toga ponavlja i kako se uvek spotaknemo na isti kamen. Glavni odgovor leži u medijima i nedovoljnoj informisanosti građana. Sluđivanje postoji od kada postoje i mediji, ali režim Aleksandra Vučića je to doveo do ludila. Ludilo je doživelo vrhunac na Božić kada nam je Vučić čestitao isti sa televizije Pink u društvu Jovane Jeremić. Nemam nameru da opisujem niti Pink niti Jovanu Jeremić. Ako do sada većina nije shvatila o kakvoj se televiziji radi i i dalje gleda u 2024. godini najviše taj kanal i time uništava malo moždanih ćelija koje su preostale neću nikoga u tome odgovarati, za njih je kasno. Sličan program za Božić bio je i na TV Happy, možda i još veća promocija primitivizma nego na Pinku. Uz neskladne pesme za takav praznik, muzika koja govori o svemu što je u suprotnosti od hrišćanskih vrednosti imali smo i besedu opskurnih pevača sa malo škole ili bez nje. Nemam ništa protiv takve muzike, svako ima pravo da bira, ali ovde je problem što oni to rade sa Blagoslovom patrijarha Porfirija koji je tim televizijama i takvima dao nacionalnu frekvenciju dok je bio u REM.

Nije kasno za ljude sa malo dužim i boljim pamćenjem, pa da krenemo od ovoga zašto kažem da se sve ponavlja i zašto medijska mašinerija više i ne mora da se trudi previše u izmišljanju priča za sluđivanje naroda.

Da krenemo od omiljene teme za početak godine, a to je uvođenje vojnog roka i pozive za služenje vojske. Ovo je tema koja se pojavi u medijima od strane pojedinih ministara, najčešće odbrane, i često osoba koji ni sami nisu služili vojni rok. Tema traje nedelju do dve dana i potencira se u doba slava kako bi se narod time više bavio od konkretnih problema. Cilj pokretanja ove teme je skretanje pažnje na mogući rat i paralisanje primitivnog dela stanovništva koje reaguje na prvu. Pored tog cilja drugi cilj je opravdavanje izdaje koju čini Aleksandar Vučić. Pa, eto, ako nećemo da prihvatimo tablice imaćemo rat.

Tema iako je izlizana vešto se podgreva preko prikrivenih botova na društvenim mrežama koji upravo nju potenciraju, a konkretne izdaje poput tablica RKS nigde ne pominju, a krivca za izdaju baš nikad naročito ne imenom i prezimenom. Postoji mogućnost imena i prezimena, ali ako nije Vučić. Tema vojnog roka nije domaća već je uvežena sa Kipra. Kiprski scenario tamo traje oko šest decenija i događa se periodično kada vlastima Kipra treba skretanje pažnje sa bitnijih stvari po narod. Zbog bolje publike i dužeg trajanja tamo se vrši i mobilizacija građana i odvođenje u kasarne. Ovde ni to nije potrebno - dovoljno je preko medija i prikrivenih botova da se tema primi u javnosti.

Zašto kažem da je tema za javnost, a ne realna. Da postoji opasnost ovde, uvek postoji, ali do građana je dug put po istu. Srbija ima profesionalnu vojsku, žandarmeriju i više specijalnih jedinica koje su tu da prve reaguju ako dođe zemlja u opasnost. U pitanju je više desetina hiljada naoružanih ljudi i spremnih za suprotstavljanje agresoru. U prethodonm periodu mediji su izmišljali i agresora pa je za potrebe domaće publike to bio Hašim Tači. Nemam nameru da opravdavam zlikovca i separatistu, ali ovde ne pričam o ratu za Kosovo već o njegovoj poseti jezeru Gazivode i vožnje po istom. Hidroelektranu Gazivode, koju je rekao da neće dati, dao je upravo Aleksandar Vučić potpisivanjem tzv Vašingtonskog sporazuma pred tadašnjim predsednikom Donaldom Trampom, a poseta Tačijeva nije služila za izazivanje rata (oni tek nemaju decu da im ginu i manje su zainteresovani od naše dece) već je poseta služila kao pokrivalica za prodaju PKB za smešne pare. Tema je prošla dok je narod trovan ratom i sličnim pričama, na šibicarski način je uzeto skoro pola površine grada Beograda. Malo ko je to tada shvatao, a danas se retko ko seća da se to i desilo. Google to pamti, ali ako se pažnja građana dobro preusmeri ko će to tražiti.

Druga tema jako bitna je odvraćanje građana od društvenih mreža. Mediji u Srbiji su apsolutno pod kontrolom režima i osim pojedinih koji su zaista slobodni i rade u nemogućim uslovima, poput Magazina Tabloid, a podsećam da je glavni urednik Milovan Brkić i dalje u pritvoru bez ikakvog realnog osnova, većina je kupljena i na njima se činjenice nikad neće čuti, a glavna je ta da apsolutno nikada ništa od štetnih odluka i etikitiranju krivca za iste tamo nema. Ali narod reaguje instiktivno i u traženju informacija sve više i sve lakše zahvaljujući novim tehnologijama i smeni generacija informiše se na društvenim mrežama.

Uvidevši problem režim je uložio silne pare, pokupovao mnogo jakih profila na twiteru danas mreži X, pa kupovinom mnogih youtube kanala i fejsbuk stranica, praktično sve što su mogli. Ali ni to nije bilo dovoljno jer narod traži ono čega nema u mejnstrimu i dalje. Videvši da sve prethodno nije bilo dovoljno formirani su bot timovi i odvojeni su milioni evra za finansiranje zaposlenih koji će non stop hvaliti Vučića, iako će ih činjenice non stop udarati u glavu. Znam primere nekih koji nisu mogli psihički da izdrže pa su angažovali starije ukućane da to rade. Problem je kad se savest bori sa razumom, a razum i hvaljenje Vučića teško da idu u jednom licu. Onda kad je i to kod građana provaljeno krenuli su u kampanju omalovažavanja društvenih mreža. U ovom periodu najaktivniji u tome je nažalost patrijarh Porfirije. Nekada je vodio REM, a sada vodi SPC. Kako je vodio REM vidimo na Pinku i Hepiju, a kako vodi SPC vidimo po tome ko je sve odlikovan. Orden Svetog Save dobio je i Siniša Mali kao i mnogi drugi, a nijedan od ordena nije povučen niti je iko od njih izopšten. Da se držimo devete zapovesti niko od njih ne bi nikad bio dobio ništa od SPC, ali u Srbiji sve može. Sada Porfirije vodi kampanju da se Kosovo i Metohija ne brani na društvenim mrežama već na Kosovu. Donekle ima pravo, ali Kosovo i Metohija se ne izdaje na Kosovu, tamo su okupatori, već se izdaje u Beogradu.

Kao što je nekada davne 1966. godine Kosmet izdat na Brionskom plenumu kad su pripadnici službe degradirani, a bili su zaslužni za suzbijanje separatizma i Bujanske deklaracije, tako se danas izdaje Nemačko Francuskim predlogom, a građani koji se sa time ne mire odvraćaju se od strane čak i sveštenih lica da se tome makar i malim doprinosom na društvenim mrežama pobune. Društvene mreže su veoma bitne jer građani tamo shvataju da narativ koji se nameće nije baš prihvatljiv, a često profili pojedinaca imaju više pregleda od većine televizija koje nemaju nacionalnu frekvenciju. Kad smo kod toga, priče režima imale su za cilj da u prethodnom periodu pokriju privatizaciju Telekoma Srbija. Da do privatizacije svega nije došlo, ali je došlo do prodaje antenskih stubova tj kičme firme. O ovome su građani slabo upoznati jer se niko nije ni bunio. Zaposleni u strahu za svoje radno mesto, narod u strahu od vojnog roka i mogućeg rata, političari u strahu od godišnjice smrti Vladimira Cvijana. Tako da je i ova tema kao i tema PKB pokrivena šupljim pričama režima, a kao što sam ranije napominjao ovde je imovinsko pitanje veoma bitno. Dok nas budu branili od imaginarnog neprijatelja isprazniće nam džepove do kraja.

smrti Cvijana Vučić je pričao na TV Prva i tamo je izjavio da ga nije ubio. O tome da li je kriv nemam dokaze, ali jedno je sigurno da su javno bili u velikoj svađi i da je on poslednji protivkandidat bio upravo Vučiću na izborima unutar SNS. Druga stvar koja je sigurna i da je puno toga znao sa mesta na kojima je bio. A najviše se pravdao jer mediji koji njega svakodnevno hvale nisu ni reč rekli da se to uopšte desilo tri godine, a ni posle toga se tom temom nisu bavili. Zato se pravdao toliko u susret godišnjici, ali činjenice stoje.

U tom nastupu je i zvanično otkrio da bi rado pokupio deo Pampura tj Zavetnike. Oni su pre dve i po godine popili njegovo vino, onda su bili konstruktivna opozicija (ona opozicija koja nikad ne izgovori njegovo ime u negativnom konktekstu), a sada mogu biti i deo vlasti zvanično. Ovo za upućene nije nikakvo iznenađenje. Vučićevom režimu uvek je potrebna sveža krv i kako ko dobije poverenje naroda tako ga on uvuče u isti. Primeri su dobri Aleksandar Šapić i SPAS pa Milan Stamatović i Zdrava Srbija, a sada se ide ka tome da zvanično deo režima budu i Milica Stamenkovski i Zavetnici. Glasači su naravno prevareni svaki put misleći da glasaju za opoziciju, a na kraju se ispostavi da su bacili glas. Nauk za ubuduće mislim da treba da bude kritika na ličnom nivou Aleksandra Vučića umesto kritike imaginarnih stvari: režima, sistema, predsednika, vladajuće stranke i sličnih stvari.

U prethodonom periodu desilo se i to da je priveden Nikola Sandulović i da je kako tvrde bolje upućeni doživeo torturu zbog ostavljanja cveća na grobu Adema Jašarija, separatiste sa Kosmeta, tamo heroja kod jednog dela stanovništva. Ovim činom se za javnost Srbije nalazi veći izdajnik od Aleksandra Vučića, ali ako se bolje pogleda čin Nikole Sandulovića je lični čin pojedinca po meni za osudu u javnosti, ali Nikola Sandulović nije potpisao niti Briselski niti Vašingtonski sporazum niti je prihvatio Nemačko Francuski plan. Policija i tužilažtvo su zakucali na pogrešna vrata. Ako je neko trebalo da bude uhapšen to je onaj ko je to učinio. I ova tema je brzo izbledela, a sa ciljem je bila da se ispostavi neko drugi izdaje Kosovo i Metohiju, a ne Aleksandar Vučić i Ana Brnabić koji su dozvolili tablice druge države na teritoriji naše države, što je verovatno jedinstven slučaj u svetu.

Ovom prilikom želim građanima da čestitam novu godinu i Božić i dan Republike Srpske verovatno jedine pobede Srpskog naroda u poslednjih pedeset godina.