Stav

ŠTEDNJA

Branko Dragaš

Potekao sam iz siromašne radničko-seljačke porodice, gde sam od malena naučen da budem pošten, vredan i da štedim. Poštenje nam daje smiraj u životu. Vrednoćom stvaramo, a štednjom čuvamo stvoreno. Video sam kako se ta životna filosofija primenjuje u mojoj porodici od đedova i baba, do oca i majke.Sve što su moji stvorili je bilo na pošten način i velikim radom, odricanjem, naprezanjem i štednjom. Mukotrpan je i težak to bio život. Đed Jovan mi je govorio: „Tvoje je samo ono što si sam stvorio. Lakog puta nema. Mi smo pošteni i vredni."

Đed Vasilj mi je govorio „ Slobodan si onoliko koliko si sposoban da uštediš. To je tvoje i možeš da trošiš. Tuđe ne uzimaj!" Kult štednje je negovan u porodici. Hrana se nikada nije bacala. Nije bilo biranja šta će deca da jedu. Jeli smo ono što je bilo postavljeno na stolu. Sramota nas je bilo da tražimo ono čega nije bilo. Znali smo koje su finansijske mogućnosti roditelja.Sramota je bilo da se traži od roditelja. Nikada ništa nisam tražio.

Roditelji su mi pokazali gde u kući drže novac.Rekli su mi da mogu da uzmem, kada mi nešto zatreba. Nikada nisam uzeo. Sramota me je bilo da uzimam. Moje potrebe sam prilagodio porodičnom budžetu.Nisam živeo na kredit. Kada sam upisao gimnaziju, nalazio sam povremeni posao preko omladinskih zadruga. Na fakultetu sam radio preko studentske zadruge najteže fizičke poslove, jer su se najviše plaćali. Bio sam jak i mogao sam dobro da povučem.

Tako sam finansirao sopstvene izlaske. Nisam opterećivao porodični budžet. Primenjivao sam naučeno i provereno pravilo uspešne štednje : ako zaradim 100 dinara, trošio sam 50 dinara, dok sam drugih 50 dinara štedeo. Nakon godinu dana štednje,mogao sam da kupim bolje patike, farmerke ili jaknu. Osećao sam se dobro kada sam kupovao mojim ušteđenim novcem. Trošio sam i na društvo, na zajedničke izlaske, jer me je to ispunjavalo.

Trošio sam onoliko koliko sam planirao da potrošim. Voleo sam društvo i imao dobre prijatelje. Smatrao sam da štednja nije sama sebi cilj, već da ona mora da bude u funkciji višeg smisla čovekovog života.Znao sam da planiram, organizujem i kontrolišem svoje potrebe. Samodisciplina je bila higejena za zdravo odrastanje. Šekspirov Šajlok, Molijerov Harpagon i Sterijin Kir Janja su mi bili tragično smešni.Pohlepa i tvrdičluk su mi bili strani. Nisam mogao da razumem takve ljude i izbegavao sam njihovo društvo. Čitajući Balzakovu „ Šarginsku kožu", shvatio sam da moramo da udesimo želje prema svom životu, da ne bismo upali u velike nevolje, poput Rafaela Valentina, glavnom junaka ovog romana. Faust je prodao dušu Mefistofelu i ostao večno porobljen.

Više od potreba sam vapio za Slobodom. Nema lične slobode bez ekonomske slobode. Nema ekonomske slobode bez štednje, koja nam daje sigurnost u odbrani dostojanstva života. Smatrao sam da su to postulati zdravog društva i da ništa novo nisam otkrio, što naši preci i literatura nisu već znali i opisali. Ali, prvi veliki sukob sa okolinom, imao sam na drugoj godini fakulteta, dok smo na vežbama predmeta Ekonomske doktrine, počeli da raspravljamo o potrošnji kao pokretaču privrednog razvoja. Tada sam saznao da štednja nije dobra i da je mnogo važnija potrošnja. Tako sam dospeo do Kulta Potrošnje. Nisam mogao da razumem takvu životnu filosofiju i javno sam se suprostavio tom potrošačkom narativu. Kako možemo da trošimo nešto što nismo uštedeli?

Odnosno, preciznije, kako možemo da investiramo, ako nismo štednjom akumulirali kapital za ulaganja? Možemo! Kako? Štampanjem novca i uzimanjem kredita. Začudio sam se toj nakaradnoj logici. Profesori i kolege su se smejali. Pozivali su na finansijskog genija, nobelovca Miltona Fridmana, koji je udario temelje dogme o neoliberalizmu. Svi su veličali Fridmana i citirali njegove rečenice.

Nisam mogao da idem protiv sebe i zdrave narodne, drevne pameti. Nisam mogao da idem ni protiv onoga što sam naučio od velikih mislilaca i književnika. Milton Fridman mi nije bio nikakav autoritet. Pripadao je Čikaškoj školi ekonomije. Kasnije, kada sam počeo da radim na finansijskim tržištima i kada sam postao javna ličnost, nazvao sam tu grupaciju „ Čikaški momci" i prvi sam na našim krajevima pisao i govorio o svim opasnostima njihove nakaradne ekonomske politike, koja se zasnivala na tome da bogati postanu još bogatiji, dok su siromašni postojali sve siromašniji.

Čikaški momci su postali ekonomski talibani, opasni tržišni fundamentalist, koji su zagovarali šok terapiju, brzu privatizaciju, stabilan kurs i podržavali diktatorske režime. Nije im smetalo ubijanje demokratije, kult ličnosti, neololonijalizam, eksploatacija zemlje i hiljade osuđenih, nestalih i pobijenih protivnika tih fašističkih režima. Oni su bili u službi agresivnog američkog korporativnog fašizma, koji je prevarom, nasiljem, terorom, ratovima, manipulacijama, špekulacijama, cenzurom i proganjanjem neistomišljenika otimao bogatstva po svetu, porobljavao države i narode, preuzimao sve prirodne resurse, postavljali i rušili vlade, ukidali suverenitet država i stvarali unipolaran svet sa dominacijom SAD oligarhije. Vol Strit, Pentagon i Bela kuća su postali ubojito oružje američkog korporativnog fašizma za pokoravnje čitave planeta.

Kada sam postavio pitanje zašto je 15.avgusta 1971.g. ukinut zlatni standard, zašto se dolar štampa bez pokrića i šta će se dogoditi kada dolar, koji se sada uvaljuje čitavom svetu, štampani papirići bez vrednosti, za konkretnu robu ili uslugu,počne da vraća u SAD, profesori su me gledali zaprepašćeno i smejali su se moji glupim pitanjima. Američka propagnada o neoliberalizmu kao poslednjem stadijumu savršenog društvenog uređenja, blentavi Fukojama je kasnije pisao da smo došli do kraja istorije, toliko je isprala mozak profesorima, da su oni naseli na najveću prevaru u istoriji civilizacije. Danas je potpuno jasno ko je bio u pravu.

Dolar je tek počeo da se vraća u SAD i proces dedolarizacije je, napokon, otpočeo. Imperija u rastrojstvu se urušava jer je uzdignuta na laži, manipulaciji, špekulacijama, pljačkanju, genocidu, robovlasništvu i ekspoloataciji ne samo drugih naroda, nego i svog, nekada slobodarskog naroda, danas uplašenih, prezaduženih i siromašnih Amerikanaca, koje medijski moguli pokušavaju na sve načine da zombiraju, ali im to sve manje polazi za rukom, jer je stvarnost postala okrutno surova, bolna i realna.

Kako je moja odbrana štednje izložena podsmehu profesora, vratio sam se Hjumu, Volteru i Marksu. Navodim samo najznačajnije autore za ovaj tekst odbrane štednje. Dejvid Hjum, škotski prosvetiteljski filosof, istoričar, ekonomista, bibliotekar i esejista, piše 1752.godine da će dug uništiti nacije. On nam daje recept šta treba da radimo.Piše da se narasli dug može da reši samo štednjom.Odnosno, moramo da živimo u okviru naših mogućnosti. Ako živimo na kredit, ako raste dug, mi živimo iznad naših mogućnosti.Tačnije, živimo na račun naše dece.Koja će morati da otplaćuju naše dugove i kojoj smo mi pojeli bolji život.Oni plaćaju cenu naše sebičnosti, kukavičluka, pohlepe, proždrljivosti, lenjosti i podlosti. Život u okviru mogućnosti danas znači da mora drastično da padne naš lažni, naduvani i nezarađeni životni standard.Nema drugog rešenja.

Naime, mi nismo zaradili svojim radom naš životni standard.Mi smo ga veštački uvećali oduzetim standardom naše dece.Koja će nas proklinjati što smo bili toliko samoživi i egocentrični.Volter je pisao 1772.godine: „ Papirni novac se ranije ili kasnije vraća na svoju unutrašnju vrednost - NULU!". Zapamtite dobro ovu Volterovu prognozu i počnite odgovorno da se odnosite prema vašoj ušteđevini, koja se nalazi u papirnom novcu.Papirni novac nije realan novac, već fikcija. Magla, koja počinje da se diže. Izučavajući tih studentskig godina Marksov „ Kapital", pronašao sam objašnjenje Velike ekonomske krize 1929.godine, koja nije završena 1933.godine, kako se obično navodi, već se kriza završila tek 1954.godine. Napominjem, da se ne zaboravi, imali smo Drugo veliko klanje, koje je odnelo 73 miliona ljudskih života i posle koga se SAD uzdigla do imperijalne moći.

Marks je matematički objasnio kako funkcionišu dva odeljka : prvi, proizvodnja sredstava za proizvodnju i drugi, proizvodnja sredstava za potrošnju. Ako hoćemo taj ravnomerni razvitak društva, bez upadanja u krize, onda je potrebno da ova dva odeljka budu usaglašena i da se, takođe, istovremeno, ravnomerno razvijaju. Ali, pohlepa kapitalista za što većim profitom je dovelo do ogromnog razvoja prvog odeljka, dok drugi odeljak nije pratio takav ubrzani razvoj i počeo je značajno da zaostaje. Taćnije, izgubljena je kupovna moć građana, koji više nisu imali sredstava da prežive, pa je došlo do kontrakcije privrednog sistema. Odnosno, došlo je do socijalnog sloma i nezaposlenosti, koja je pretila izbijanju revolucije.

Shvativši grešku kapitalističkog privrednog sistema, počinje od 1933.godine da se favorizuje potrošnja, kako bi se zakrčeni privredni sistem oslobodio za normalan protok roba. Ključ je bio u - potrošnji. Koja treba da unapred proždere sve što prvi odeljak stvara. Tako je nastao - Kult Potrošnje. Na kome se kapitalizam održava sve do današnjih dana. Ekonomska politika je usmerena u podršku potrošnje, jer nema prodaje, ako građani ne budu stalno kupovali. Sve je stavljeno u službu podsticanja potrošnje od banaka do holivudske propagande američkog stila života. Propaganda je bila agresivna i nesnosna. Napadnuti su najdublji ljudski porivi i nagoni. Tako je uništeno zdravo društvo, a najbolju kritiku je dao Erih From u istoimenoj knjizi iz 1955.godine.

Kritički o novom fašizmu kulta potrošnje piše i najveći italijanski režiser, književnik i intelektualac Paolo Pazolini u knjizi „ Fašizam antifašista", koja je izašla prošle godine u izdanju „OXIMORON"-a i koja objavljuje tekstove Pazolinija u periodu 1962-1975.godine.Kritika kulta potrošnje svih drugih autora nije sprečila narastanje američkog korporativnog fašizma, koji je uveo Zapadnu civilizaciju u svoju završnu fazu raspada.

Dva su sistemska problema tog raspada : prvi, potpuno uništavanje duhovne osnove društva i obesmišljavanje Zajednice, svođenje svega na materijalno grabljenje, nagomilavanje, prisvajanje, otimanje i vrednovanje, gde je čovek čoveku japijevac, gde se gazi preko mrtvih da bi se postigla karijera i ugrabio profit, drugi, matematičko pucanje sistema koji više ne može da izdrži tolike narasle dugove, štampanje dolara i evra bez pokrića i obesmišljavanja štednje.

Debilizovani i narkotizovani japijevci, koji su postali sekta američkog korporativnog fašizma, neobrazovani, pohlepni, glupi i zombirani, bez osećanja ljudskosti, morala i solidarnosti, agresivno pokušavaju da, stalnim nastupanjem na mejnstrim medijima, odbrane smrt neoliberalnog kapitalizma, veličajući kult potrošnje i sve većeg zaduživanja. Ti politički idioti ne mogu da shvate šta se dešava na bankrotiranom Zapadu, zastupaju propalu neoliberalnu ideologiji i pokušavaju našoj porobljenoj i strogo cenzurisanoj javnosti da uvale rashodovanu, bajatu, iznošenu i pocepanu robu. Evo, iznosim dokaze o finansijskom slomu sistema SAD i Srbije.

Razlika je samo u visini dugova. Lična štednja u SAD iznosila je 2020 g. - 3.000 milijardi dolara, ali je 2023 g. pala ispod 600 milijardi dolara, odnosno stopa štednje u odnosu na raspoloživ dohodak pala je sa 32,1% u 2020.g. na 3,7% u decembru 2023.g. Preko 67% građana je izjavilo u januaru ove godine da nema ništa na štednji ili da ima do 500 dolara.Razlog? Drastičan rast cena, koji je uništio životni stndard građana, pa 75% građana priznaje u januaru da ne može da preživi od plate do plate. Zvaničan dug SAD je 34.269 milijardi dolara ili 101.964 dolara po svakom građaninu.Ali, ni taj podatak nije tačan.

Prema mojim procenama ukupan dug države, građana, kompanija i banaka iznosi -426.000 milijardi dolara, što znači da svaki građanin Amerike duguje 1.277.609 dolara. Ko može da vrati taj dug? Niko! Zato 82% Amerikanaca u anketi traži od zvaničnika da prioritet bude rešavanje dugova, ali to ne dopire do političke oligarhije. Oni i dalje finansiraju Ukrajinu. Ako je štednja svega 600 milijardi dolara, dok je zaduženost građana 17.500 milijardi dolara, onda vidimo da se zaduženost građana finansira lažnim, štampanim dolarima bez pokrića.

Kako kamatne stope na zaduženja rastu, dobili smo da su ukupne kamate države na zvaničan dug dostigle 1.100 milijardi dolara ili 3,01 milijardi dnevno, dok se za odbranu izdvaja 880 milijardi dolara. Ako BDP raste po stopi od 2,2%, to znači da je prirast godišnje -598,4 milijardi dolara, dok je kamata 1.100 milijardi ili polovina kamate ne može da se pokrije. Budžetski deficiti rastu iz godine u godinu i ove godine se planiraju nanpreko 2.400 milijrardi dolara. Spoljni dug Srbije je 50 milijardi evra, ali ukupni dugovi države, deficiti, dugovi kompanija, banaka i građana, nepokrivene bankarske garancije i razni skriveni dugovi na stavci Strane direktne investicije, svi ti dugovi zajedno su prešli 100 milijardi evra.Kada srušimo veleizdajnički režim i postavimo

Prelaznu vladu stručnjaka, bojim se da će se otkriti još drugi dugovi koji se danas skrivaju. Drastičan rast kamatnih stopa doveo je do velikog rasta ukupnih kamata godišnje na 3,5 milijardi evra, uz siguran nastavak rasta opterećenja države, dok stopa rasta BDP od 2,1% donosi realan prirast od 820 miliona evra, jer je realan BDP svega 40 milijardi evra. Znači, porast BDP ne može da pokrije 25% ukupnih kamata. Neminovno je novo zaduživanje. Spoljno-trgovinski deficit je 2022.g. bio najveći u istoriji Srbije, time se Uzurpator ne hvali, i dostigao je -11,4 milijardi evra, prošle 2023.g. biće oko 8 milijardi evra, što u ukupnom zbiru znači da je u periodu 2012 -2023g. više od 70 milijardi evra otišlo na legalan način iz države.

Ako znamo da su budžetski deficiti prešli 2,4 milijardi evra i da 85% PDV-a se puni iz uvoza, onda je to dovoljno kakva nas finansijska katastrofa čeka. Svaki građanin Srbije je zadužen je zadužen 15.151 evro. Pomnožite sa brojem ukućana i dobijate koliko je svaka porodica zadužena. Da li vi imate taj novac? Većina građana nema taj novac. Ko će onda da vrati tolike dugove? Nema ko drugi, nego - građani! Sav teret dugova će da padne na građane.

Poludeli Uzurpator najavljuje nova zaduživanja od 18 milijardi evra za nove obmane, prevare i krađe. Iza njega će ostati pustoš. Niko ovako nije uništio Srbiju. Planski, temeljno i uz asistenciju naših vekovnih neprijatelja. O ovome što ovde pišem, nećete naći nijednu reč na strogo cenzurisanim medijima. Ako siključimo stručnjake POKRETRA MOBA, niko na društvenim mrežama ne govori o našoj ekonomskoj kataklizmi.

Prežvakavaju se gomile budalaština. Uozbiljite se, ljudi! Spremite se za finansijski cunami! Nema nam spasa bez stručnih, poštenih i vrednih rodoljuba. Koji znaju da pokrenu privredu i zaposle narod. I koji znaju da štede! Bez štednje ne možemo da izađemo iz dugova. O tome je sve rekao davno Dejvid Hjum.