Feljton

„Zanat špijunaže", iz knjige Alena V. Dalsa, doajena američke diplomatije o tehnikama obaveštajnih službi (1)

TAJNA ZANATA - PET VRSTA AGENATA

Svi dobri poznavaoci obaveštajnih poslova i špijunaže od kraja XX veka do danas, smatraju da je knjiga The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže), autora Alena V. Dalsa, diplomate, i vodećeg američkog obaveštajca, najbolje delo iz ove delikatne oblasti. Dals je bio visoki oficir CIA (Central Intelligence Agency) u Kancelariji za strateške usluge, a bio je i jedan od osnivača ove agencije. U njoj je proveo blizu jedne decenije na dužnosti direktora. The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže) je skoro ispovedno delo gde Dals opisuje svoja iskustva sa obaveštajnim podacima iz skoro pola veka rada u spoljnim poslovima, a pre svega suštinu tih iskustava jer objašnjava kako se obaveštajni podaci prikupljaju i obrađuju i kako dobijene procene doprinose formiranju nacionalne politike. Ovo publicističko delo je objavljeno prvi put 1977. godine, u izdanju Greenwood Press, i opravdano se smatra „udžbenikom" špijunaže, iz koga se savršeno vidi delovanje obaveštajnih zajednica za potrebe političkih oligarhija i njihovih strategija. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najzanimljivije delove iz ove epohalno važne ispovesti bivšeg šefa američke CIA-e

Alen V. Dals

Lična napomena

Moje interesovanje za svetske poslove počelo je rano, ustvari, u danima mog detinjstva. Odrastao sam kroz priče o putovanju mog dede, dugog 131 dan, brodom na jedra, od Bostona (Amerika) do Madrasa (Indija) Indija, gde je bio u vojnoj misiji. Zamalo je izbegao brodolom usput. U mladosti, često sam bio u Vašingtonu sa babom i dedom. Moj deda, Džon W. Foster, bio je državni sekretar SAD 1892. godine pod predsednikom Harisonom.

Nakon učešće u građanskom ratu postao je general, a kasnije je bio američki ambasador u Meksiku, u Rusiji, a onda i u Španiju. Moja majka je provela veći deo mladosti u prestonicama ovih zemalja. Moj otac je takođe studirao u inostranstvu.

Porastao sam u atmosferi porodičnih rasprava o tome šta se dešava u svetu. Moja najranija sećanja sežu do priča o Španskim i Burskim ratovima.

Godine 1901., sa osam godina, bio sam strastveni slušalac kako moj deda i njegov zet, Robert Lansing, koji je trebalo da postane državni sekretar pod predsednikom Vudro Wilsonom, žestoko diskutuju o ulozi Britanaca u Burskim ratovima (u današnjoj Južnoafričkoj republici, prim. red.).

Napisao sam kasnije svoje stavove o tome, energične, ali pogrešne, koje su otkrili moji roditelji i objavili to kao malu brošuru koja je postala "bestseler" u oblasti Washingtona. Važio sam tada za "autsajdera".

Nakon što sam završio fakultet, nekoliko meseci pre izbijanje Prvog svetskog rata 1914., deleći opštu ignoranciju prema dramatičnim događajima koji su bili pred nama, spremao sam se na moj put oko sveta, planirao da predajem u školama u Indiji a onda i Kini i da putujem širom Dalekog istoka.

Vratio sam se u Sjedinjene Države 1915, i godinu dana pre našeg ulaska u rata, postao sam član diplomatske službe.

U narednih deset godina bio sam u seriji fascinantnih uloga: prvo u Austriji-Mađarskoj, gde sam 1916-17 video početke raspada Habzburške monarhije, onda sam u Švajcarskoj tokom ratnih dana sakupljao obaveštajne podatke o tome šta se dešava iza borbenog fronta u Nemačkoj, Austrougarskoj i na Balkanu. Bio sam, ustvari, obaveštajac, a ne diplomata.

Dodeljeno mi je da pratim Parisku mirovnu konferenciju 1919., a u Versajskom sporazumu i pregovorima, pomogao sam da se nacrtaju granice nove Čehoslovačke, radio na problemima stvorenim za Zapad usled boljševičke revolucije 1917/1918, te mirovnog rešenja u centralnoj Evropi.

Služio sam četiri godine i kao šef Bliskoistočne divizije Stejt Departmenta. Početkom tridesetih godina bio sam pravni savetnik naše delegacije na konferencijama Lige naroda o ograničenju naoružanja.

U vezi sa ovim radom upoznao sam lično Hitlera, Musolinija, Litvinova i lidere Britanije i Francuske. Nije mi ovo bilo blisko samo kroz zakonodavnu praksu, već je bilo povezano i sa mojim bratom, Džonom Fosterom Dalsom.

Iako je on bio pet godina stariji od mene, provodili smo veliki deo naše mladosti zajedno. Tokom leta ranih 1900-ih i kasnije, koliko je posao dozvoljavao, Foster i ja smo boravili zajedno u rustičnim letnjim odajama naše porodice u luci Henderson, na jugoistočnoj obali jezera Ontario.

Džon W. Foster je još ranije započeo porodično povlačenje u luku Henderson, na prelazu veka, delom zbog njegove strasti za pecanjem, osobine koju sam i ja od brata nasledio. Ubrzo su mu se tamo pridružili moj otac i majka i svo petoro dece od kojih je Foster bio najstariji.

Fosterov zet, Robert Lansing, i moja tetka, gospođa Eleanor Foster Lansing, kompletirala je sastav starije generacije. Tu, u divnom okruženju, prepustili smo se ne samo ribolovu, jedrenju i tenisu, već i beskrajnim diskusijama o velikim svetskim pitanjima u koja je naša zemlja uključena.

Mi deca smo prvo bili slušaoci i učenici, ali, kako smo odrastali, postali smo energični učesnici u debatama o međunarodnim pitanjima. Moj brat Foster, često je bio „portparol" mlađe generacije u ovim prilikama. Bili smo zajedno u Parizu 1908-9 kada, dok sam radio diplomski rad na Sorboni i pripremao se za Prinston na Ecole Alsacienne.

Od 1914. do 1919. godine, naši putevi su se razdvojili dok sam putovao po svetu i kasnije pristupio mojoj diplomatskoj dužnosti u Beču. Ali, imali smo ponovno okupljanje na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine.

Naši zadaci su tamo bili različiti. On je radio na ekonomskim i finansijskim pitanjima Mira, a ja u velikoj meri na političkim pitanjima i pitanjima novih granica.

Ovo druženje sa njim mi je bilo dragoceno i nastavilo se kroz naredne godine. Kasnije smo zajedno službovali kad je 1953. godine postao državni sekretar u vladi predsednika Ajzenhauera, a ja sam tada i unapređen.

Služio sam pod predsednikom Trumanom, i dospeo do direktora Centralne obaveštajne službe (CIA).

Duboko zabrinut osnovnim pitanjima našeg vremena, sa tragedijom iz dva svetska rata, među tada najrazvijenijimm zemljama sveta, Foster je rano video nove opasnosti po mir u filozofiji i politici komunizma. Postao je ubeđeni pristalica rada nove Centralne obaveštajne agencije (CIA). Hteo je da proveri sopstvene utiske i utiske njegovih saradnika u Odeljenju protiv spoljašnjeg neprijatelja, činjeničnim analizama problema sa kojima su se predsednik i on suočavali.

Kao visoko obrazovani advokat, uvek je bio nestrpljiv da vidi snagu svih strana rasprave. Nije nosio spoljnu politiku okolo u šeširu.

Tražio je suočavanje (testiranje) svojih stavova protiv surove realnosti i obaveštajnih procena koje su bile raspoređena u elemente svake krizne situacije.

To je bila dužnost obaveštajne službe, da obezbeđuje kvalitetne informacije predsedniku SAD.

I Foster i ja, tokom naših ranijih godina u zakonodavstvu, diplomatiji i međunarodnom radu, bili smo duboko pod uticajem principa Vudroa Vilsona. Bili smo oduševljen visokom ciljevima u koje je odveo u Pariske mirovne pregovore, gde je njegov prvi i glavni cilj bio politika mira u Ligi naroda.

Delili smo frustracije Versajskih pregovora, koji, uprkos svemu što je predsednik Vilson mogao da uradi, nisu obezbedili stvarne osnove za mir. Moj brat se bezuspešno borio na Mirovnoj konferenciji protiv nerealnog stanja u zaključcima sporazuma.

U to vreme sam radio na onome što mi se činilo skoro jednako nezadovoljavajuće, teritorijalnim pitanjima, jer su pobednici nametali granice Versajskim sporazumom.

Sve ovo, kako smo tada mogli da vidimo, proizvelo je mnogo gorčine koja je i dovela Hitlera na vlast i proizvela rat u Evropu 1939. godine.

Kada je nama rat zapretio 1941. godine, predsednik Frenklin D. Ruzvelt pozvao je pukovnika (kasnije general-majora) Vilijama J. Donovana u Vašington da razvije sveobuhvatni obaveštajni servis. Kao organizatora i direktora Kancelarije strateških službi tokom Drugog svetskog rata, Bila Donovana, sa pravom smatramo ocem moderne obaveštajne zajednice.

Posle japanskog napada na Pearl Harbor, pozvao me da mu se pridružim, i služio sam sa njim u OSS-u (obaveštajna služba, preteča CIA) sve dok ratovi protiv Nemačka i Japana nisu završeni. Tokom ove četiri zahtevne godine uglavnom sam radio u Švajcarskoj i posle primirja u Nemačkoj, u Berlinu.

Ja verujem u metodu učenja radom na slučaju, i ovde sam imao slučaj posle slučaja, pa ću iskoristiti priliku da ilustrujem razne tačke u ovom narativu.

Sledeći primirje sa Japanom, vratio sam se u Njujork i pravnu praksu. Ovo me, međutim, nije sprečilo da igram aktivne uloge u vezi sa formulacijom zakonodavstva o osnivanju Centralne obaveštajne agencije 1947. godine.

Istorijska postavka

U petom veku pre Hrista kineski „filozof rata", Sun Cu, napisao je da "Prosvećeni princ i mudri generali osvajaju neprijatelja kad god se pomere."

Godine, 1955., radna grupa za obaveštajne aktivnosti druge Herbert/Huverove komisije u svom savetovanju u izveštaju vladi navela je da se "Obaveštajni poslovi sa svim stvarima koje bi trebalo unapred znati, iniciraju tokom akcije."

Obe ove izjave, udaljene milenijumima vremenski, imaju zajednički akcenat na praktičnu upotrebu naprednih informacija u svom odnosu na Radnju. Želja za naprednim informacijama je bez sumnje ukorenjena u instinktu za preživljavanjem.

Vladar se pita: Šta će se desiti sledeće? Kako će moji poslovi napredovati? Koji kurs akcije koju treba da preduzmem? Koliko su jaki moji neprijatelji i šta planiraju protiv mene?

Od početka zabeležene istorije vidimo da se takve istrage vode, ne samo o situacijama i izgledima već i o pojedincima i onima iz grupe-plemena, oko kralja, domovine, nacije...

Najraniji obaveštajni izvori, u doba verovanja u natprirodne intervencije u poslovima muškaraca, bili su proroci, proročice i astrolozi.

Od Bogova su znali šta će se desiti pre vremena, da u izvesnoj meri oroče ishod događaja, pa je bilo logično tražiti božansku nameru u inspiraciji svetih ljudi, u zagonetkama proročišta, u zvezdama i često u snovima.

Mitologija i istorija religije sadrže bezbroj primera otkrovenja božanske namere u vezi sa čovekom. Ali, malo njih imaju veze sa praktičnim poslovima države, sa ishodom vojnih poduhvata i slično. Na njih gledam kao na najranije zabeležene instance "prikupljanja obaveštajnih podataka".

Saul (starozavetni jevrejski kralj) je, uoči svoje poslednje bitke, "bio uplašen, i njegovo srce je drhtalo". I tada se Saul raspitivao za Gospoda. Bio je bez "izvora" i pitao se koji kurs da sledi u borbi koja dolazi, pa je prizvao duh Semjuela kroz vešticu Endoru, da čuje da li će izgubiti bitka i stradati.

U narednom poglavlju Knjige o Semjuelu vidimo da traži obaveštajne podatke koji su mu bili potrebni. "Da li da jurim za ovom trupom? Da ih prestignem?".

I on (Gospod) mu je odgovorio: „Sigurno ćete ih prestići, ali ih nećete pobediti."

Još ranija "obaveštajna operacija" zabeležena je u Bibliji i sasvim druge vrste. Ovde Gospod predlaže čoveku da potraži informacije na licu mesta.

Kada je Mojsije bio u "divljini" sa decom Izraela, naredio mu je Gospod da pošalje vladara iz plemena Izraela "da špijunira zemlju Kanana," koju je Gospod označio kao svoj dom.

Mojsije im je dao instrukcije da "vide zemlju, šta je to, i ko je narod koji tamo boravi, bilo da su jaki ili slabi, bilo da ih ima mnogo ili malo".

Proveli su 40 dana u svojoj misiji. Kada vratili su se, prijavili su Mojsiju i Aronu:

"Sigurno je da tamo teče med mleko i ovo je plod toga-grožđe, nar i smokve".

Ali, onda su prijavili da su ljudi tamo bili jači od ljudi Izraela. Oni su bili "ljudi velikog ugleda", a "gradovi su zazidani i veoma veliki," a deca Izraela su tada nešto promrmljala protiv Mojsija i protiv Arona.

Gospod je tada doneo odluku da zbog male vere koju je narod pokazao prema njemu, treba da "lutaju divljinom četrdeset godina," godinu dana za svaki dan koji su špijuni pretraživali zemlju Kanana, samo da bi doneli svoje bezosećajne nalaze.

U ovoj određenoj obaveštajnoj misiji, ima više pitanja, na prvo čitanje. Za početak, kad bi neko hteo da ima fer i nepristrasan pogled na prirodu zemlje Kanana i njegov narod, ne bi slao političke lidere na obaveštajnu misiju.

Neko bi poslao tehničara, i sigurno ne njih dvanaest, nego dva ili tri. Zapravo, Mojsiju i Aronu nisu trebale informacije o zemlji Kanana, kao što su rekli Gospodu.

Stvarna svrha ove misije bila je, ustvari, da se ne sazna kakva je to vrsta zemlja bila: to je bilo da saznaju kakvi su ljudi, koliko jaki i pouzdani, bili vođe raznih plemena Izraela.

Kada su se samo dvojica susreli sa ovim testom u očima Gospoda, ostali i njihovi narodi su osuđeni da lutaju pustinjom dok se nova i jača generacija ne pojavi da ih preuzme.

Ova legenda se može smatrati nekom vrstom praistorije špijunaže.

Kasandra, kćerka Prijama Troje, koja je bila voljena od Apolona, bila je uz njega dar proročanstva. Ali, kao što nam mitologija kaže, kada je dobila dar, rugala se iskušenju.

Kasandrino upozorenje o čuvenom Trojanskom konju-jedan je od prvih zabeleženih operacije "obmane", a bile su zanemarene od Grka, koji su imali prilično pesimističnim pogledom na čovekov odnosi sa bogovim. Izgleda da su čak naišli na probleme kada su imali informacije od bogova jer je to bilo tako umotana u zagonetke i protivrečnosti da je bilo ili dvosmisleno ili nerazumljivo.

Ove i ovakve priče o "špijunaži" koje prolaze kroz grčku mitologiju odražavaju osnovno ubeđenje da putevi bogova i sudbine nisu za čoveka.

Herodot nam kaže da kada Lakedomonjani prevare, delfska proročica bi saznala kakav je ishod vojna kampanja protiv Arkadije. Proročica bi odgovorila da će igrati u Tegei (deo Arkadije) i imati „nosnato stopalo".

Lakedomonjani su protumačili ovo da znače da će tamo proslaviti svoju pobedu sa plesom. Napali su Tegeu, noseći lance sa kojima treba da porobe Tegejce.

Izgubili su bitku, međutim, i bili su porobljeni i stavljeni na posao na njivi noseći lance koje su poneli sa sobom.

Ovi, okovani o njihovim stopalima i zveckanja dok su radili, proizveli "nosnato stopalo" na koje se proročica odnosila.

Tokom vekova Delfska proročica je evoluirala kroz brojne faze, od "natprirodnog" fenomena instituciji koja je očigledno bila ljudskija i više Sekularna.

U svojim najranijim danima devica sedi iznad rascepa u steni iz koje su nastala opojna isparenja primljena u transu. Odgovori boga Apolona na pitanja koji je bio upitan, a sveštenik je protumačio magične i misteriozne reči "medijuma".

Mogućnost greške i predrasuda koje ulaze u ovom trenutku moraju imati bilo je sjajno. Kasnije su device zamenjene ženama preko pedeset godina, jer su posetioci proročišta izgleda uznemirili njen nesmetan rad i snažno ljudsko interesovanje za devicama. Ali to nije nužno uticalo na navodno božanske prirode datih otkrovenja.

Šta je napravilo da se pročiste više sekularne institucije kasnije?

Danas znamo da su sveštenici očigledno imali mreže doušnika u svim grčkim zemljama i bili su tako često vešti u proceni stanje stvari nego ljudi koji su dolazili kod njih na konsultacije. Njihova inteligencija nije bilo božanskog porekla, iako je bilo istaknuta kao takva. U još kasnijoj fazi, postojala je izvesna korupcija od strane sveštenika kao onih koji poseduju ta znanja.

U svom najproduktivnijem periodu, proročice su često prodavale odlične praktične savete.

U zanatu špijunaže Istok je bio ispred Zapad 400. godine pre naše ere. Odbacujući proročanstva i vidovnjake, koji su možda imali važnu ulogu u još ranije epohe kineske istorije, Sun Cu uzima praktičnije: „Ono što se zove 'predznanje' ne može se izvući iz duhova, ni od bogova, ni po analogiji sa prošlim događajima, niti iz proračuna. Mora se dobiti od ljudi koji poznaju neprijateljsku situaciju".

U poglavlju „Ratne veštine" pod nazivom „Zapošljavanje tajnih agenata", Sun Cu daje osnove špijunaže, kako se to praktikovalo 400. godine p.n.e. od strane Kineza, kao što se i danas praktikuje. On kaže da postoji pet vrsta agenata: rodni, unutrašnji, dvostruki, potrošni i živi.

"Domaći", "unutrašnji" agenti, slični su onome što ćemo kasnije nazvati „agenti u mestu". „Dvostruko", izraz koji se i danas koristi, jeste neprijateljski agent koji je uhvaćen, okrenut i poslat tamo odakle je došao kao agent svojih otmičara.

"Potrošni agenti" su kineska suptilnost koju smo kasnije dodirnuti u razmatranju tehnika obmane. To su agenti preko kojih lažne informacije procure do neprijatelja. Za Sun Cua oni su potrošni materijal jer će ih neprijatelj verovatno ubiti kada saznaju njihove informacije.

"Živi" agenti Sun Cua su "penetracijski agenti." Dolaze do neprijatelja, dobijaju informacije i uspevaju da se vrati živi.

Sun Cuu pripada zasluga ne samo za ovu prvu izuzetnu analizu načina špijunaže, već i za prve pisane preporuke u vezi sa organizovanim oblikom obaveštajne službe.

On ističe da će obaveštajni majstor istovremeno angažovati svih pet vrsta agenata.

On to naziva "Božanski mozak".

Analogija je sa mrežom za hvatanje ribe, koja se sastoji od više niti koje su sve spojene u jednu vrpcu. I ovo nikako ne iscrpljuje doprinos Sun Cua.

On dalje komentariše kontraobaveštajne poslove, psihološke ratove, sprenost na obmanu, na izmišljotine, ukratko, na ceo zanat špijunaže.

Nije ni čudo što je Sun Cuova knjiga bila omiljena kod Mao Ce-Tunga i obavezna je za čitanje za kineske komunističke taktičare. U njihovom ponašanju vojnih kampanja i prikupljanja obaveštajnih podataka, oni jasno sprovode u delo učenje Sun Cua.

Špijunaža one vrste koju preporučuje Sun Cu nije zavisila od duhova ili bogova, to se, naravno, praktikovalo na Zapadu u antičko doba, ali ne sa istim stepenom sofisticiranosti kao na Istoku. Nije na Zapadu isti smisao zanata ili kodeksa pravila tako da bi jedna generacija mogla da gradi na iskustvima druge. Većina zabeleženih slučajeva ne ide daleko, dalje od onoga što bi mi danas nazvali „izviđanje".

Takav je bio slučaj i u drugom i uspešnijem pokušaju Izraelaca da izviđaju situacija u Obećanoj zemlji.

Džošua je poslao dva čoveka u Jerihon da „tajno špijuniraju", i primljeni su u kuću Rahave bludnice. Ovo je, verujem, prva instanca koja je zabeležena, a koju danas zovemo u obaveštajnoj trgovini „sigurnom kućom".

Rahava je sakrila špijune i bezbedno ih izvela iz grada. Izraelci su osvojili Jerihon, a onda „potpuno uništili i nju i njen narod osim što je njena porodica spasena."

Tako je ustanovljeno predanje da oni koji pomažu obaveštajni proces treba da dobiju nadoknadu.

Prema Herodotu, Grci su poslali tri špijuna u Persiju pre velike invazije 480 godine da vide kako Velike sile su bile i da se Kserks okuplja. Tih troje špijuna su uhvaćeni na delu i trebalo je da budu pogubljeni, ali je Ksereks, umesto njihove egzekucije, odlučio da im pokaže da su njegovi savetnici imali špijune svuda oko njegovih kampova, pokazujući im "sve sluge i sve konje, puštajući ih da gledaju u sve, do zadovoljstva svog srca."

Onda ih je poslao kući. Jer, Kseroksova ideja je bila da ih uplaši. Da se Grci predaju bez borbe namerno im je prosleđena netačna informacija o veličini domaćina.

Pošto, kao što znamo, Grci nisu bili zastrašeni, nije uspeo u tom psihološkom triku.

Imam ideju da bi Sun Cu savetovao suprotno.

Preporučio bi Kseroksovima da podmite špijune i pošalji ih kući da jave da je ova vojska bila daleko manja i slabiji nego što je stvarno bio. Kad Persijanci kasnije napadnu, Sun Cu bi očekivao da trojica ljudi jave šta mu se dešava u grčkom logoru.

Neposredno pre bitke kod Termopila, Ksereks je lično poslao "montiranog špijuna" da vidi šta su Grci, koji su držali prolaz, radili i koliko su bili jaki.

Ovo je očigledno bilo ništa drugo do izviđanje kratkog dometa.

(Nastavak u sledećem broju)

Glosa

- Rušićemo duhovne vrednosti i uništavati osnovne pricipe morala. Napravićemo od građana cinike, vulgarne ljude, kosmopolite. Neprimetno, no aktivno i postojano pomagaćemo despotizam činovnika, korupciju i neprincipijelnost. Čestitost i pravednost biće ismevani, nikome neće biti nužni i biće smatrani ostatkom prošlosti. Grubost i naglost, laž i obmana, pijanstvo, narkomanija, izdajništvo, šovinizam i neprijateljstvo prema narodima, sve ćemo to utisnuti u svest ljudi - napisao je Dals, autor knjige "Obaveštajni zanat" ("The Craft of Inteligence", 1963).