Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demoktaskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini strsani proizvod u trećoj deceniji davdeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnh izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.

Priredio: Luka Mitrović

Dana 1. jula 1966. godine, na Brionima je održan IV plenum CK SKJ, na kome je smenjen Aleksandar Ranković, potpredsednik SFRJ i Svetislav Ćeća Stefanović, savezni sekretar za unutrašnje poslove, zbog, kako je zvanično objašnjeno, „deformacija u radu Službe državne bezbednosti“.

Smenom Rankovića pristalice decentralizacije su dobile bitku unutar najvišeg rukovodstva. Aleksandar Ranković je smatran za konzervativnog dogmatskog komunistu koji je duboko sumnjao u demokratizaciju i decentralizaciju.

Na sednici CK Srbije Dobrica Ćosić i Antonije Isaković brane Aleksandra Rankovića od napada da je planirao da smeni Tita, kako bi on i UDBA preuzeli vlast radi očuvanja unitarne centralističke Jugoslavije. Slučaj Ranković, u suštini, je sukob dve struje u Partiji oko koncepcije Jugoslavije: unitarne ili demokratske i decentralizovane.

Dobrica Ćosić je tih dana napisao pismo Josipu Brozu Titu u kome ga je posavetao da „ne dira u Rankovića, jer bi to značilo udariti po celoj Srbiji“. Ćosić je posle pada Rankovića Tita tretira kao izdajnika komunizma pa piše ovako: „…Taj mladi socijalist nije bio antimilitarist u Prvom svetskom ratu, nego odličan austro-ugarski ratnik, odlikovan medaljom za hrabrost; taj metalac nije bio učesnik u Oktobarskoj revoluciji, što su bili hiljade Jugoslovena, Srba, seljaka i radnika, nego se ženio i čuvao glavu, bežeći iz Petrograda u kominternovski period. Čak je izjavio kako je znao da se slušaju razgovori u sobama hotela Luks (čuveno „gnezdo“ članova Kominterne u Moskvi). Priznaje da je ćutao i ni sa kim nije razgovarao o politici i događajima. Žurio je da klisne iz Moskve, što dalje od očiju Staljinovih agenata“.

Oskar Davičo je u polemici sa Nikolom Miloševićem izneo: „Zato moram reći: Aleksandar Ranković je kritikovan 1966. zbog protivzakonite akcije, rečeno nam je svima, instaliranja prislušnika na izvesnom broju telefona, da je te svoje naprave i mikrofone uvodio čak i u spavaće sobe najviših rukovodilaca ne bi li kontrolisao svakog koji mu je bio iz ovog ili onog razloga ‘zanimljiv’. Postojala je, rečeno je, zavera u cilju uvođenja čvrstorukaške diktature mesto ovog demokratsko-samoupravnog reda stvari“. (Oskar Davičo, ‘Prsle tikve’ u knjizi Polemika i dalje, 1986).

U Beogradu je te iste godine održana VI sednica CK SKJ na kojoj je kritikovan rad SDB na Kosovu zbog „drastičnog vida šovinističke prakse“, odnosno favorizovanja Srba na račun Albanaca na Kosovu.

Već 1967. godine, 17. februara, u Veću naroda Savezne skupštine podneta je inicijativa za promenu saveznog Ustava. Odmah zatim, 16. marta, održan je Plenum Društva književnika Hrvatske usvojio je Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika.

Ovu Deklaraciju zajedinički su podnele brojne hrvatske institucije, potpisale su je mnogi istaknuti kulturni i naučni radnici Hrvatske, između ostalih, Miroslav Krleža, Mirko Božić, Vjekoslav Galeb, Stanko Lasić, Gustav Krklec i mnogi drugi. Nepunih kjesec dana kasnije,19. marta, na Skupštini Udruženja književnika Srbije, grupa od 45 pisaca je potpisala tekst koji je nazvala „Predlog za razmišljanje“ u kome se prihvata Deklaracija i daje saglasnost u pogledu razgraničavanja srpskog i hrvatskog jezika.

Nakon toga, 2. aprila, objavljen je tekst „Predloga za razmišljanje“ i objavljen je u Borbi. Tamo, između ostalog, stoji: „(…) Posle svestranog razmatranja ovog značajnog istorijskog dokumenta, grupa pisaca smatra legitimnim i neotuđivim pravom svakog (1) naroda da donosi odluke o nazivu i razvoju svog sopstvenog jezika..(…) Grupa pisaca predlaže rezoluciju, podnosi zahtev Skupštini Udruženja književnika Srbije, pa prema tome i zahtev Saveznoj Skupštini, Skupštini Socijalističke republike Srbije i Saboru Socijalističke Republike Hrvatske, da se ubuduće dosledno i obavezno izbace iz zvanične upotrebe nazivi hrvatsko srpski i srpsko-hrvatski jezici i da se u administraciji federacije, saveznim propisima, u diplomatiji, zakonodavstvu, političkim organizacijama, železnicama, PTT, TANJUG, Leksikografskom zavodu Jugoslavije, carini, JNA, svuda sprovodi ravnopravnost ovih jezika i azbuka. Povodom toga grupa pisaca koja predlaže ovu rezoluciju, zahteva da RTB prestane da neovlašćeno igra ulogu centralnog jugoslovenskog studija i da u svom lokalnom programu uvede ćirilicu, a da se u zajedničkim emisijama RTB Jugoslavije paralelno upotrebljavaju oba pisma.

(Borba, 2 april 1967)

Te godine, Usvojeni su i amandmani na Ustav SFRJ, kojima se proširuju ekonomska prava republika. Krajem leta, 1. septembra, obrica Ćosić kaže: „(…) moja su shvatanja kvalitativno različita od shvatanja i Deklaracije i Predloga; ja sam pristalica humanističkog internacionalizma i socijalističkog jugoslovenstva, onog jugoslovenstva koje je kao princip i socijalistički cilj, nacionalne politike, u jugoslovenskoj zajednici, zapisan u Programu Saveza Komunista Jugoslavije.

Razlike i varijante koje postoje u vrlo širokoj skali u okviru hrvatsko-srpskog jezika, a potom razlike koje postoje, u okviru tzv. istočne i zapadne varijante, ne doživljavam kao neostvarenost nacionalnog individualiteta i suvereniteta, ni kao nacionalnu političku ugroženost, nego kao bogatstvo i raznovrsnost izražajno-stvaralačkih mogućnosti jezika, koji razumem, na kome mogu da mislim, na kome mogu da me čitaju i ljudi koji nisu Srbi. (…)

Smatram da u našem društvenom i kulturnom životu i sveukupnim odnosima snažno i uspešno dejstvuju svakojake nazadne klasične i neoklasične, reakcionarne i konzervativne sile i činioci. Razorava se buržoaski, egoistički, privatnički duh, moral i stil življenja. I to ne zato što ima mnogo slobode u našem društvu, nego zato što je još nema dovoljno i prave. Sve mi se čini: ovo naše doba i revoluciju podmićuju sitnim uživanjima i malim slobodama… Ali ja najviše verujem u revolucionarnu negaciju, u pobunu, kao moralno-svestan čin, kao racionalni akt uma i volje, kao čin stvaralačkog jedinstva i poistovećenja ljudske ličnosti, zajednice. Ti vidovi čovekove samorealizacije, ti sadržaji i oblici življenja imaju za mene najveću vrednost. Prometejstvo je moja vera. Upravo i zbog svog imanentnog tragizma“. (intervju D.Ć. sarajevskoj reviji Odjek, br. 17, 1. septembra 1967)

Već 1968. 22. aprila, na XIV sednici Predsedništva i Izvršnog komiteta CK SK Srbije zaključeno da „pokrajina Kosovo i Metohija treba više da bude kategorija federacije i da se jasnije izrazi kao sastavni deo federalizma“. Tom prilikom promenjen je i dotadašnji naziv Kosovo i Metohija u Kosovo. 29-30 maja, 14. sednici CK SK Srbije traje rasprava o politici nacionalne ravnopravnosti. Na toj sednici istoričar dr Jovan Marjanović i književnik Dobrica Ćosić ukazali na „pojave albanskog i mađarskog nacionalizma“. Zbog svojih nacionalističkih pozicija isključeni su iz CK.

Dobrica Ćosić u svom govoru, između ostalog, potencira: „(…) zabrinjavajuće antisrpsko raspoloženje koje se široko u najrazličitijim oblicima ispoljava u izvesnim sredinama, naročito u Hrvatskoj i Sloveniji (…) Ne vidi se u odgovorajućim razmerama, šovinističko raspoloženje i nacionalistička psihoza u šiptarskoj narodnosti. (…) Sasvim se prećutalo postojanje i dejstvovanje vojvođanskog birokratskog autonomaštva, ustvari jednog retrogradnog partikularizma. (…) birokratsko-etatistički shvaćena ravnopravnost Šiptara u Srbiji i Jugoslaviji, i razvijanje njihovog suvreniteta ne može da se ne završi u iredentizmu, u dubljenju političkih razlika, među narodima Kosova i Metohije i Albanije i Jugoslavije u permanentnom i ovorenom sukobu.(…)

Ako u Jugoslaviji potraju i pobede tradicionalne, odnosno nacionalističko-etatističke orijentacije, ako demokratske snage socijalizma ne odnesu konačnu pobedu nad birokratskim i malograđanskim silama i stihijama, mogao bi se i u srpskom narodu razgoreti stari istorijski cilj i nacionalni ideal – ujedinjenje srpskog naroda u jedinstvenu državu (…)

Samo u uslovima doslednog internacionalizma u jugoslovenskoj zajednici, samo u uslovima istinske socijalističke samouprave i potpune demokratije, stvar nacionalne integracije srpskog naroda može da se nastavi u duhu opredelenja izvršenog ustankom 1941.“

Dana 3. juna 1968. godine u Studenstkom gradu u Beogradu izbile studentske demonstracije, koje su okončane nakon Titovog govora u kome je predstavio osnovu tzv. „smernica“ Predsedništva i Izvršnog komiteta CK SKJ za brže i odlučnije rešavanje društvenih problema koje su na dnevni red stavili studenti. Učesnici junske pobune su svojim zahtevima bitno uticali na obustavljanje privredne reforme koje je započeta 1965. godine. Oni, između ostalog, traže: „za efikasnije i brže rešavanje problema nezaposlenosti treba da se izradi dugoročna koncepcija razvoja naše privrede i da se kao nešto što je osnovno obezbedi pravo na rad, svim radnim ljudima naše zemlje (…) Sprečiti energično sve pokušaje da se društvena svojina dezintegriše ili da se izrođava u akcionarsku svojinu. Sprečiti tendencije da se lični rad pretvori u kapitalisanje pojedinaca i grupa, a ove (tendencije) svesti u okvire Ustava i pozitivnih zakonskih propisa. Izmeniti što pre Zakon o stambenim odnosima, da bi se onemogućilo špekulisanje stanovima u društvenoj i privatnoj svojini. Da se ukinu propisi o plaćanju školarine, u svim obrazovnim ustanovama.

Dragoslav Marković (CK Srbije) za studentske demonstracije u svom dnevniku kaže: „Nemam nikakvih dokaza za to, no ja sam ubeđen da postoji neposredna veza između Gedžinog (Ćosićevog) istupanja na Plenumu i ove akcije. Čuo sam i siguran sam da je tačno, da je bio plan da za vreme CK Srbije (29. maja) dok D. Ćosić govori na Plenumu, Lj. Tadić govori na mitingu, u parku kod Skupštine. Plan im nije uspeo i onda su dobro iskoristili incident sa brigadistima na Novom Beogradu. D. Ćosić je za vreme ovih događaja stajao na strani. No, to ne znači ništa. On je svoj zadatak ispunio na sednici CK“. (Dragoslav Marković, Život i politika)

19. novembta te godine Dobrica Ćosić kaže: „Ova 1968 godina ima, čini mi se, dosta sličnosti sa 1848. Ta godina 1848, bila je, pored ostalog, i godina buna i revolucija; rađala se eopha industrije i proleterijata, nacionalnih država i naučnog socijalizma, ideologija radničkog pokreta, internacionalizma i romantizam; Evropom je gazio Bakunjin. Studentske bune i pobune po čitavoj zemaljskoj kugli ove 1968. iako nisu oborile ni jednu vladu, jer su vlade raspolagale tenkovima, televizijom i policijom, koja čuje sve i vidi sve, sem žišku uma i listić srca, te su bune možda svitanje i kukurikanje jedne nove epohe.(…) Stara revolucionarna generacija nije mogla da dobije dostojnije naslednike; ona je nagrađena divnom i moćnom decom. Stara revolucionarna generacija dobija istorijsku šansu da obnovi i potvrdi svoju mladost, da podigne sve rampe sa puta budućnosti, da pomogne i podstakne mladu kolonu zemlje, da slobodno zakorači za svojim suncem, da se u društvenoj ravnopravnosti i moralnoj odgovornosti za ishode demokratskog socijalizma, kome težimo, ujedini sa mladima, da sledi svoju decu, znanjem i iskustvom, bez tutorstva i bez divljenja, s razumevanjem i kritičnošću.(…) (Student, 19 novembar 1968)

Odmah zatim, 27. novembra, na Kosovu počinju masovne demonstracije na kojima se zahteva da Kosovo dobije status republike. 26. decembra usvojeni su amandmani VII-XIX na Ustav SFRJ. Promenjen je naziv Autonoma pokrajina Kosovo i Metohija (odnosno Vojvodina) u Socijalistička autonomna pokrajina Kosovo. Pokrajine su dobile pravo da donose sopstvene ustavne zakone.

Dobrica Ćosić o novoj „školi mišljenja“ kaže: „Jezgro beogradskog opozicionog kruga kome sam pripadao od 1968. kontinuirano je delovalo kao organizovana intelektualna zajednica. Tu grupu su činili profesori Mihajlo Marković, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Zagorka Golubović, Dragoljub Mićunović, Miladin Životić, do svoje odluke da se vrati na Filozofski fakultet, Nebojša Popov, Trivo Inđić i desetak novolevičara iz studenstkog pokreta, među kojima je svakako najkativniji bio Vladimir Mijanović“. (Srpsko pitanje-demokratsko pitanje, Beograd 1992)

1969. 15. marta, u Beogradu održan IX Kongres SKJ na kome se uvodi paritet u sastavljanju partijskog rukovodstva. Shodno tome u sastav Predsedništva CK SKJ ulazio je jednak broj članova iz svake republike i odgovarajući broj iz pokrajina, što, u suštini, znači napuštanje načela demokratskog centralizma. To je bio početak „federalizacije SKJ“.

31. jula te godine na vanrednoj sednici u Ljubljani, Republičko izvršno veće Slovenije osudilo je odluku SIV da se Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj ne šalje i zahtev slovenačke skupštine za modernizaciju nekih putnih pravaca u Sloveniji. CK SKJ je odluku slovenačke vlade (tzv. „Cestna afera“) ocenio kao neprihvatljivu, jer ugrožava monolitnost jugoslovenske države. U novembru, Dobrica Ćosić postaje predsednik Srpske književne zadruge(SKZ), koju pretvara u centar „opozicionog okupljanja“. SKZ, u suštini, postaje paralelni centar moći zvaničnoj vlasti.

U vezi sa tim Dobrica Ćosić kaže: „Ja sam pokušao da organizujem jednu intelektualnu zajednicu pluralističkog tipa. U njoj su se našli ljudi kakvi su Mića Popović i Borislav Mihajlović-Mihiz, ali i takvi kao Mihajlo Marković i Ljuba Tadić. I jedni i drugi su bili moji prijatelji i to mi je pomoglo da ostvarim težak zadatak, da ljude različitih usmerenja dovedem na zajedničke pozicije.(…) Upadljiva heterogenost Glavnog odbora Srpske književne zadruge bila je njegova prednost. Samo se može samo poželeti takav tim sastavljen od poliitčkih neistomišljenika. Tu su se našli komunisti, provereni marksisti, partijsci, vanpartijci, isključeni partijci, filozofi i privrednici, ljudi od političkog poverenja i  ozloglašeni  opozicionari. Politička realnost je poništila ideološke podele“. (Milo Gligorijević, Slučajna istorija, 1988) ? Dobrica Ćosić: „(…)

Slavoljub Đukić, novinar „Politike“ piše: „…Imenovanjem neophodnosti jedinstva srpske nacionalne kulture mi smo imenovali porok raskola, konfederacijsku koncepciju jugoslovenskog rukovodstva. Koncepciju razbijanja integriteta srpskog naroda. Stvaranje nečeg najgoreg – partikularnih kultura i provincijalizacije celokupnog duhovnog života… (…) Naš program je zaista bio opozicioni vladajućoj partijskoj ideologiji i praksi. Ja se time ponosim. I jugoslovensko rukovodstvo je bilo u pravu što nas je smatralo jednim od centara otpora. Srpska književna zadruga je, zajedno sa Filozofskim fakultetom bila intelektualno jezgro tadašnje i buduće opozicije. Bez obzira što nikada nismo težili za vlašću, mi nismo pristajali na postojeći poredak..“.(Slavoljub Đukić, „Čovek u svom vremenu“)

A, novinar Milo Gligorijević piše: „…To su bili dani kada se, ako to ne zvuči neskromno, očas mobilisala elita jedne generacije. Desilo se to zato što je ona osećala težinu vremena i svu neizvesnost puta kojim je krenula Jugoslavija. Mi, pripadnici te generacije, bili smo uplašeni za budućnost i lako smo se mogli pokrenuti. Da nisu došli ta partijska redukcija i duhovni teror, taj pritisak politički, da nije nastupuio, danas bi smo uveren sam, govorili o tom vremenu kao o vremenu velike obnove i spasenja ove druge Jugoslavije“. (Milo Gligorijević, Slučajna istorija, 1988)

Na dan 3. decembra te godine, Dobrica Ćosić na skupu „Socijalizam i kultura“ kaže: „Kultura nije sredstvo vlasti ili ekonomije, nego suštinski cilj revolucije i socijalizma. Jer, revolucija je u suštini prometejski čin istorije; a bitno u prometejstvu su stvaranje i sloboda. Ako to revolucija nije, onda se ona degeneriše u vlast i biva samo promena oblika nasilja nad ljudima, negacija koja se nije u viši humanitet osmislila. Kultura u socijalističkom društvu podrazumeva stvaranje objektivnih uslova za nastajanje novih vrednbosti i novoga uopšte. Ti uslovi ako nisu materijalno, moraju svakako biti politički i etički nadmoćniji nad uslovima buržoaskog društva…“

1970. godine 14 -17 januara, u Zagrebu je održana X sednica CK SK Hrvatske na kojoj su raspra vljani zahtevi za većom samostalnošću Hrvatske u okviru rasprava o ustavnim promenama. Traži se samostalna armija, govori se o položaju hrvatske privrede, jezika. Ovi zahtevi su dobili masovnu podršku u Hrvatskoj iz čega kasnije nastao i naziv „Masovni pokret“ (Maspok) ili „Hrvatsko proleće“.

Borislav Mihajlović Mihiz u jednom intervjuu za beogradski magazin „Duga“ govori o odlasku Dobrice Ćosića sa svojom ekipom među Srbe u Dalmaciji: “ Kada god se javi hrvatski nacionalizam, živne i srpski svet u Hrvatskoj. To se dešava danas, a tako je bilo i 1971. Dakle, u doba Maspoka, jedino srpsko društvo u Hrvatskoj Prosvjeta usudi se, po prvi put posle rata, da pozove na književno veče u goste pisce Srbije.(…) To književno veče je bilo zakazano u Zadru, Socijalistički savez, najpre Zadra, pa onda Hrvatske, javno je protestvovao zahtevajući da se književno veče ne održi..(…) Naši domaćini odveli su nas sutradan u selo. Kako su oni obavestili to srpsko stanovništvo, ja ne znam – valjda dimnim znacima, jer taj kraj je tad i ličio na indijanski rezervat. U selu Islam Grčki – a to znači Islam grčko-pravoslavni, znači Islam srpski – održali smo književno veče. Narod je silazio s planina i, budući da se tad nije ni imala srpska zastava, niti se smela nositi, primetili smo jednu grupu koja je nosila zastavu kluba Crvene zvezde. Okupilo se pet-šest hiljada ljudi i mi smo u jedno kasno mediteransko predvečerje održali književno veče pred nekoliko hiljada zanemarenih, zaboravljenih, u planini ostavljenih Srba.

Uzbuđenje je bilo toliko da mi je jedan pukovnik u rezervi, koji je bio i jedan od organizatora, rekao: Druže Mihiz, sad ako se dogovorimo možemo ih poslati po oružje, pa da noćas uzmemo Zadar. Koliko znam, to je bio jedan od ranih javnih pokupšaja uspostavljanja veze između Srba u Hrvatskoj i Srba u Srbiji… (Branislav Mihajlović Mihiz, Duga, novembar 1990) 12. aprila 1971, Dobrica Ćosić, u to vreme predsednik Srpske književne zadruge, pozvao najznačajnije naučne ustanove da se založe, da se – savremena problematika srpskohrvatskog jezika prenese iz političke u kulturnu sferu – odnosno da se stručnjaci međusobno dogovore o ovom pitanju. To je bila reakcija na već poodmakli proces da se hrvatski jezik izdvoji iz zajedničkog i proglasi posebnim jezikom. Ćosić tada kaže: „Ubeđen sam da su poodavno nastupila izuzetno odgovorna vremena za sve koji su svojim stvaralaštvom, društvenom ulogom i radnim mestom, pozvani da se staraju o osnovnim vrednostima kulture našeg naroda… Dobro poznatim akcijama i autoritativnim političkim stavovima i odlukama, u Hrvatskoj, srpskohrvatski jezik je danas de facto politički razdvojen na dva jezika, s tendencijom, da se svim sredstvima i dalje postiže njegova parcelizacija.“ (Ljubinka Trgovčević, Istorija Srpske književne zadruge)

Te godine, 30 juna, usvojeni su amandmani XX-XLII na Ustav SFRJ, kojim su na nov način uređeni odnosi u federaciji. Autonomne pokrajine Kosovo i Vojvodina postale su „konstitutivni elementi federacije“ i gotovo izjednačene sa republikama. Odlučivanje u federaciji postavljeno je na načelima sporazuma između republika i pokrajina. Tim povodom vođena je rasprava na Pravnom fakultetu. Profesor Kosta Čavoški je tada govorio: „Zbog toga bi možda bilo vredno da pomenemo da istorija ne poznaje samo redovni, odnosno ustavni postupak za promenu postojećeg Ustava, već i neustavni put odnosno promenu vanustavnim sredstvima, da narod nema samo dužnost da se pokorava legitimnoj vlasti, već da izvorno raspolaže pravom na otpor i pobunu. (…) Izgleda da nama nije dovoljno ni 25 godina, jer uglavnom oni isti ljudi, koji su donosili naš prvi posleratni Ustav od 1946. godine i sada menjaju postojeći. Stoga bi trebalo još jednom da se zapitamo: Da li će zadatak nas pravnika biti da tumačimo i branimo Ustav, ili da dovodimo narod do svesti o pravu na pobunu? Dr Mihajlo Đurić: Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, ustvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali još šta da privedemo kraju. Treba biti načisto s tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprostavljenih nacionalnih država. To je činjenica kojoj treba smelo pogledati u oči. (…)

(Nastavak u sledećem broju)