Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demoktaskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini strsani proizvod u trećoj deceniji davdeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnh izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.

Priredio Luka Mitrović

Ni sadašnji položaj srpskog naroda u Jugoslavij nije nikako dobar, a ne samo onaj u kome bi se on našao u slučaju sprovođenja predloženih promena. I to ne samo zbog toga što je srpski narod danas tako nemilosrdno i nepravedno optužen za centralizam i unitarizam prethodnog perioda. Kao da je centralizam u bilo kom pogledu pogodovao srpskom narodu, kao da taj centralizam nije bio zaveden, između ostalog, i zato da bi se sprečilo postavljanje pitanja nacionalnih odgovornosti za genocid koji je za vreme Drugog svetskog rata izvršen nad srpskim narodom! Mnogo je važnije ukazati ovde na to da se srpski narod već sada nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima Jugoslavije, tako da je predložena ustavna promena, u krajnoj liniji, uperena protiv njegovih najdubljih životnih interesa.

Krajnja konsekvencija te promene bila bi njegovo potpuno dezintegrisanje. Očigledno je da granice sadašnje Srbije nisu nikakve ni nacionalne ni istorijske granice srpskog naroda. Uopšte uzev, granice svih sadašnjih republika u Jugoslaviji imaju uslovno značenje; one su više administrativnog nego političkog karaktera. Neprikladnost, proizvoljnost i neodrživost tih granica postaje očigledna onda kad se one shvate kao granice nacionalnih dražava. Ni za jednu republiku u Jugoslaviji, izuzev, možda, Sloveniju, postojeće granice nisu adekvatne, a pogotovo ne za Srbiju. Treba li uopšte da vas podsećam na to da izvan uže Srbije živi oko 40 odsto Srba, ili gotovo koliko i Hrvata u Hrvatskoj, odnosno koliko ima Slovenaca, Makedonaca i Muslimana zajedno?

U trenutku kad je silom prilika doveden do toga da treba da ponovno uspostavlja svoju nacionalnu državu, može li srpski narod da bude ravnodušan prema svojim mnogobrojnim delovima izvan sadašnjih granica SR Srbije. Nije nimalo teško uvideti da se već i u sadašnjim uslovima srpski narod nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji. Kao što je dobro poznato, izvan granica Srbije srpski narod živi još u četiri od pet preostalih republika. Ali, ni u jednoj od tih republika on ne Kovanje antijugoslovenske zavere (1) može da živi svojski.

U Hrvatskoj i Makedoniji srpski narod nema nikakvih posebnih Ustavom zagarantovanih prava na nacionalni život. Ta prava mu nisu data sa na izgled umesnim i bezazlenim obrazloženjem da mu nisu ni potrebna, budući da su Srbi u Jugoslaviji narod, a ne nacionalna manjina, odnosno narodnost u smislu sadašnje terminologije. U SR Bosni i Hercegovini, iako čini većinu stanovništva, srpski narod faktički nema mogućnosti ni da se služi svojim ćiriličkim pismom, što je samo jedan od spoljnih znakova njegove izdvojenosti iz celine nacionalne kulture kojoj pripada. A, u SR Crnoj Gori srpski narod nema pravo ni na vlastito nacionalno ime, ili se bar to pravo osporava onim, nikako malobrojnim, Crnogorcima koji se osećaju Srbima.

Ustavne promene koje nam se danas stavljaju u izgled mogu samo još više da pogoršaju ovaj i onako nezavidan položaj srpskog naroda. U granicama sadašnjih republika, ukoliko se one pretvore u države, Srbi bi imali samo dve mogućnosti: da pomažu u ostvarivanju tuđe nacionalne državnosti (hrvatske ili makedonske), ili da iživljuju nekakvu svoju regionalnu državnost (crnogorsku ili bosansko- hercegovačku). (…) Očigledno je da je stvaranje nacionalnih država u zemlji u kojoj nijedna od postojećih republika, izuzev jedne, SR Slovenija, nije nacionalno homogena, krajnje ozbiljan i složen poduhvat.

Mnogonacionalnost Jugoslavije ne znači prosto to da u ovoj zemlji živi više naroda, već da su ti narodi međusobno izmešani, isprepleteni, sudbinski povezani. Baš zbog toga što su mnogi njegovi delovi raštrkani po svim jugoslovenskim krajevima, srpski narod je oduvek bio mnogo više zainteresovan za Jugoslaviju nego bilo koji drugi narod u njoj. Nažalost, najčešće na svoju štetu. To danas treba glasno reći.

Još za vreme Prvog svetskog rata srpski narod je nedvomisleno pokazao da mu je pre svega stalo do zajedničkog života s drugim jugoslovenskim narodima na koje je istorijski upućen. Velikodušno je odbacio Londonski pakt koji mu je nudio mogućnost stvaranja velike Srbije baš kao što je i posle Drugog svetskog rata dostojanstveno prešao preko strahovitog zločina koji je nad njim počinjen. (…) srpski narod mora da se okrene sebi, mora početi da misli na svoj opstanak, mora početi da se bori za svoj opasno-ugroženi-nacionalni identitet i integritet. To je osnovni preduslov njegovog daljeg istorijskog samopotvrđivanja.

Dr Dragoslav Janković je ovim povodom kazao: „Treba reći da te stalne bojazni hrvatskih političara, u ono vreme i u onim uslovima nikako nisu bile bez osnova. Spoljna, nacionalna politika Srbije- i to ne samo Pašićeva politika i politika Radikalne stranke, nego manje-više politika svih građanskih stranaka Srbije – bila je zvanično formulisana kao politika oslobođenja i ujedinjenja svih Srba, Hrvata i Slovenaca; u suštini, to je bila politika jedne, već više decenija nacionalno oslobođene, buržoaske države koja se, iako još uvek mala i siromašna, nalazila, naročito posle 1903 godine na liniji svog značajnog privrednog, društveno-političkog i kulturnog uspona; to je bila jedna nova etapa na njenom putu postupnog teritorijalnog širenja (na putu čije su deonice bile povezane, označene godinama 1815, 1833, 1876, 1912-1913).

 Ipak pri tome svakako treba uočiti značajnu činjenicu da svi glavni politički faktori Hrvatske (izuzimajući krajnju desnicu, frankovce i, kasnije, ustaše) nikada nisu u svojim zahtevima za rešenje hrvatskog pitanja išli do zahteva za separacijom, odvajanjem od Jugoslavije. Oni su vazda tražili što je moguće veću samostalnost i svoju državnu nezavisnost, ali uvek u okvirima, granicama Jugoslavije.

Koliko juče, i nažalost ovde, u jednom nacionalističkom istupanju – avetinjskom i nakaznom, kakvo je svako nacionalističko istupanje, pa bilo da potiče od Hrvata, Srba ili bilo kog drugog – čuli smo i ‘argumente’ koji ustvari predstavljaju teško nacionalističko falsifikovanje istorije. Kao, na primer, tvrđenje da je srpski narod ,“velikodušno odbacio Londonski pakt koji mu je nudio mogućnost stvaranja Velike Srbije“. Londonski pakt od 26. aprila 1915 – to zna svako – bio je tajni ugovor između Italije i savezničkih sila o ustupanju Italiji, između ostalih teritorija, Dalmacije i Istre da bi se Italija pridobila da uđe u rat na strani Antante. Srbiji, ne samo da tom prilikom nije nuđena Velika Srbija, nego nije bila uopšte ni obaveštena!“

Dr Radoslav Stojanović: „Pre svega, sasvim je jasno da se ovim ustavnim amandmanima jača nezavisnost republika. Ako neko misli da jačanjem nezavisnosti istovremeno jača i ravnopravnost onda se grdno vara. Jer, države u međunarodnim odnosima su potpuno nezavisne, suverene, ali daleko su od toga da su ravnopravne, počevši od delovanja zakona vrednosti pa do politike sile u međunarodnim odnosima.

Ovim putem se, ustvari konzervira neravnopravnost između razvijenih i nerazvijenih u Jugoslaviji, jer se na ovaj način omogućava nesmetana eksploatacija, delovanjem zakona vrednosti u jugoslovenskim razmerama. (…)

Prema tome, tek ovakvim rešenjem našeg ustavnog i političkog sistema mi ćemo stvoriti nacionalno pitanje u Jugoslaviji u punom njegovom obimu onako kako ćemo imati prilike da ga rešavamo. Posebno nekoliko reči o nacionalizmu u Srbiji. Ako se pozivamo na nauku, pozivamo se na stav da jedna pojava nastaje onda kada postoje određeni uslovi da se ona javi. Srpski nacionalizam je razvio svoj barjak onda kada je Srbija bila u granicama Beogradskog pašaluka. Ako Srbiju ponovo svedemo na pašaluk nastaće samim objektivnim delovanjem zakona koji deluju u ovom trenutku u društvenom razvoju srpski nacionalizam“.

Mr Budimir Košutić: (…) „…Jer, davanje veće autonomnosti i političke nezavisnosti, pojedinim federalnim jedinicama odnosno decentralizovanim oblastima, nužno povlači promene u položaju pojedinih nacija. Stoga, promene u političko-teritorijalnoj dimenziji federalizma moraju biti praćene adekvatnim izmenama u višenacionalnoj dimenziji.To nije, nažalost, slučaj u Nacrtu ustavnih amandmana. Iako priznaje, izričito ili prećutno, postojanje osam nacionalnih država, i tako polazi od teze o nužnosti državno-pravne zaštite nacije, Nacrt u potpunosti predviđa, osim u pogledu Srbije, da se time u suštini menja položaj pojedinih jugoslovenskih naroda, pošto republike nisu nacionalno homogene, menja se iz osnova položaj drugih naroda koji u njima žive.

Dok je postojala Jugoslavija, kao samoupravna zajednica i posebna savezna država, ovi narodi nisu imali status nacionalnih manjina. Međutim, oni ga sada objektivno imaju i stoga u Nacrtu ustavnih amandmana moraju naći mesta i ona rešenja koja unose izmene i u višenacionalnu dimenziju jugoslovenskog federalizma. (Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, maj-jun 1971)

17. maja te godine, Dobrica Ćosić na redovnoj godišnjoj skupštini Srpske književne zadruge: „Novo ustrojavanje Jugoslavije – naime, ideološke motivacije i težnje koje ga uslovljavaju i prate – aktuelizuje problem društveno-političkih odrednica kulture srpskog naroda, kao celine. Ozbiljno se dovodi u pitanje pravo ispoljavanje duhovne celokupnosti srpskog naroda, istorijsko i sadržajno jedinstvo srpske kulture, jedinstvo koje postoji od kad postoji srpska narodna i nacionalna svest. To sadržinsko i istorijsko jedinstvo srpske nacionalne kulture, jedinstvo bez obzira na državne granice, prostornu necelovitost i vremensku neusklađenost u razviću, kao i slobodu potvrđivanja svih elemenata njenog sadržaja i oblika, od Berlinskog kongrsa pa do naših dana, osporavali su samo Austrougarska i Treći Rajh. Niko ga nije osporavao, sa humanističkog i demokratskog stanovišta…

Na drugoj strani, pak, postepeno se prećutkuju, potiskuju ili nedovolj no ističu i oblici ispoljavanja celokupnosti kulturne svesti u Srba i čežnje za potvrđivanjem jedisntva srpske kulture – bez obzira na republiučke i teritori jalne podele i granice. Ta evolucija, pod dejstvom znanih činilaca, dovela je pr aktično do svođenja srpske nacionalne kulture na granice današnje Republike Srbije, a potvrđivanje pripadnosti srpskoj naciuonalnoj kulturi, kao celini, bez obzira na republiku u kojo se živi, neki moćni ljudio ocenjuju kao veliko srpstvo“.

Na dan 22. septembra iste godine, poseta Leonida Brežnjeva Beogradu. SSSR u to vreme vrši veliki pritisak na Jugoslaviju, pre svega zbog njenog demokratskog i reformskog kursa.

Već 23. novembta do 3. decembar traje štrajk studenata Zagrebačkog sveučilišta kao podrška hrvatskom rukovodstvu . 1-2 decembra U Karađorđevu održana je XXI sednica CK SKJ na kome je smenjeno hrvatsko partijsko rukovodstvo zbog „nacionalističke i separatističke delatnosti hrvatskog rukovodstva“.

1972. godine 5-27 januara, na Drugoj konferenciji SKJ predsednik CK SKS Marko Nikezić i sekretar Latinka Perović kritikovani su zbog „liberalističke politike“, koja je podrazumevala liberalizaciju i stvaranje velikih privrednih i bankarskih sistema pod parolom „moderna Srbija“.

22. maja 1972. Dobrica Ćosić je ponovo izabran za predsednika SKZ na skupštini SKZ. Tada kaže da SKZ treba da postane tribina za borbu mišljenja: „… mogućnost negovanja slobodne kritičke misli … jedno mesto za kritiku svega, što je predmet nauke… Jer, ako bismo se svi prepustili smeru opšte matice, ako se iz našeg duha ne bi uspravio otpor novom zlu, novim zabludama, besmislu potrošačkih ideala, ako pristajemo na neslobodu, za istinu i laž o sebi u društvu… mi bismo kao generacija i inteligencija svoga naroda sami sebe konačno prognali iz istorije“. (Ljubinka Trgovčević, Istorija srpske književne zadruge, 1992)

3. jula 1972. Marko Nikezić kaže: „Ako je Jugoslavija potrebna, onda je potrebna svima, a ne samo Srbiji. Jedino tako možemo opstati. Ne možemo očekivati jedinstvo u zemlji, ako se nasleđuje kod Srba shvatanje da su oni stub Jugoslavije, da ona na njima počiva, a da su drugi problematični. Onda mora kod drugih da nasledno bude shvatanje da u toj Jugoslaviji nikada nisu bili do kraja kod kuće, i da se kao Srbi osećaju kao kod kuće“. Podržava ga Latinka Perović pa kaže: „Bili smo uvereni da je Srbija suviše sebe identifikovala sa Jugoslavijom. Od toga ne samo što nije profitirala, nego je, naprotiv, okretala sve protiv sebe. Želja nam je bila da se oslobodimo žiga unitarizma i centralizma. Na tome je naročito insistirao Milentije Popović. A mi smo kansije tu ideju razvili. Iz toja je proizašla koncepcija o prepoznavanju sopstvenih intersa. Ideja je bila: uspostavljanje mostova sa svim republikama, uvek razgovor, a ne konfrontacija, zatim modernizacija i intenzivan razvoj uže Srbije, tesna saradnja sa Vojvodinom i Crnom Gorom, demokratizacija političkog života. U takvoj prosperitetnoj Srbiji, ekonomski snažnoj i politički demokratizovanoj, smatrali smo, u jednom novom svetlu javlja se i pitanje Srba koji žive u drugim krajevima Jugoslavije, pa i kosovski problem“. (Slavoljub Đukić, Slom srpskih liberala)

Posle kontinuiranih pritisaka iz Gradsjkog komiteta SK, Dobrica Ćosić pismom Glavnom odboru Srpske književne zadruge podnosi ostavku, posle čega je usledila ostavka ostalih članova Glavnog odbora. Tokom 9 -12. oktobra održan je rukovodstva SR Srbije i CK SK Srbije kod predsednika Republike i SKJ na kome je uzvršen obračun sa liberalima u Srbiji. Posle tog sastanka Marko Nikezić i Latinka Perović su podneli ostavke.

Josip Broz Tito u intervjuu Dari Janeković zagrebačkoj novinarki kaže: „Vidite, već uoči Šestog kongresa, a naročito poslije, nastali je nekakva euforija demokratizacije svega i svačega, do mjere da je uloga Partije bila potisnuta u svim važnim domenima društvenog života… ne možemo dozvoliti da se demokratijom koristi svako, pa čak i klasni neprijatelj. … Dakle, sa demokratijom išli u preveliku širinu… Ustvari mi smo već stupili u borbu i nećemo nikome dopustiti da nas ometea. Nikakav liberalizam i nikakva bolećovost apsolutno tu nemaju mesta. To je ja ko štetni i mi ćemo morati biti nemilosrdni…“ (Latinka Perović, Zatvaranje kruga)

Dragoslav Draža Marković u du tog pisma govori: „Reč je o shvatanjima koja sadrže neki apstraktni natklasni demokratizam, pseudoliberalizam, koji celom problemu demokratskog razvoja našeg društva prilazi jednostrano pretežno sa stanovišta građanskih sloboda, prava čoveka i građanina… Takvo insistiranje na foirmlanom demokratizmu, takva shvatanja demokratskih prava i sloboda bez neophodnog prožimanja klasnom suštinom može se i mora u našim uslovima pretvoriti u pravu opasnost za socijalistički i demokratski razvitak. To je jedno od krupnih idejnih pitanja“. (Latinka Perović, Zatvaranje kruga)

Oglašava se i Petar Stambolić: „Umesto da se praksa vlasti i praksa demokratije posmatraju kao povezan metod političke prakse, zastupljen je neklasni, pseudoliberalni i neistorijski prilaz stvarnosti. Mislim da teza o modernoj Srbiji, kojom s emnogo operiše, ima tehnokratsku sadržinu… U glavama nekih naših ljudi, moderna Srbija je Srbija ključnih objekata, što je najfatalnije“…

Dobrica Ćosić je bio protiv liberala pa kaže: (…) „Liberali nisu bili puki sledbenici… Ali začuđuje kako su se oni ponašali u nekim krupnim događajima. Na primer, ne zaslužuje ni malo poštovanja njihov odnos prema Brionskom plenumu i celom kompleksu političkih pitanja oko ustavnih amandmana 1968. kao uvoda u Ustav 1974, tog kobnog Ustava po budućnost Jugoslavije. U političkom, moralnom, nacionalnom – pitanju Brionskog plenuma i njegovih ciljeva, oni nisu imali ograd eprema konstruktorima tog političkog kriminala. Nisu ispoljili nikakve rezerve prema jednom staljinističkom činu i policijskoj inscenaciji. Liberali su na čelu sa Kočom Popovićem upravo na Brionima bili Titova najubedljivija podrška. Bili su alibi, pokriće jedne, pokazalo se kasnije, po Jugoslaviju porazne orijentacije…“ (Slavoljub Đukić, Slom srpski liberala)

26. oktobra u Beogradu održana je sednica CK SK Srbije na kojoj je izabrano novo srpsko partijsko rukovodstvo. 1974. 9. februara Srpsko filozofsko društvo organozovalo je simpozijum na Divčibarima, na kome je govorio i Dobrica Ćosić, na temu „Kultura i revolucija“: (…) „Danas je, verujem, moralni imperativ razotkrivati pragmatizam i hipokriziju birokratske vlasti prema kulturi, a neodložno je istovremeno delati protiv intelektualnog i moralnog komformizma tzv. poštene intelegencije, te rezervne armije političke birokratije, koju ona neprestano suprotstavlja jednoj intelektualnoj manjini što uporno služi veličini reviolucionarnih ideala i humanističkim vrednostima.. (…) U ishodima, drami i stvarnosti socijalističke revolucije, sadrže se mogućnosti za grandiozna i nova saznanja čoveka i njegovog sveta. Nigde kao u socijalističkim prostorima ne može tako ohrabrujuće i spasonosno da se potvrdi moć i nepobedivost čovekovog duha, nigde se tako on ne kuša, ne izaziva i u besmrtnost i u ništavilo. Socijalizam je jedino tle u današnjem svetu na kome, verujem, može po motivima i sadinama da nastane zaista epohalna umetnost. Vidim je u sintezi čovekovog tragizma …“ (diskusija je objavljena u časopisu Praksis 1974)

Na istom simpozijumu je govorio i pesnik Dragoljub Ignjatović, koji je govorio o stanju u zemlji. Ignjatović je zbog svog izlaganja osuđen na tri godine zatvora u Okružnom sudu u Valjevu. Branio ga je beogradski advokat Srđa Popović, koji je i sam optužen za verbalni delikt koji je počinio vršeći svoju profesionalnu obavezu branioca. Popović je osuđen na uslovnu kaznu. Dobrica Ćosić za taj slučaj kaže: „Jer, ja sam tada stavljen na tv sa porotom da se dokaže da sam kao Đilas izdao otadžbinu, braneći advokata koji je branio jednog pesnika. On (taj pesnik) se zove Ignjatović, brbljao je gluposti, koje ti, s punim pravom, možeš takvim smatrati, kao što i ja smatram. Ali primio sam na sebe moralnu odgovornost da ga branim – a on danas protiv mene piše pisma koja kruže Beogradom. Pušten je sa robije i na moju intervenciju. A kada sam branio advokata Popovića, koji je branio tog ‘pesnika’ – ja sam prvi put stao pred Britansku televiziju, a nakom toga porota je na beogradskoj televiziji dokazivala da sam izdao otadžbinu i da sam pošao Đilasovim putem“. (Dobrica Ćosić, užički časopis Međaj, 1989)

U istom intervjuu Dobrica Ćosić komentariše i hapšenje Azema Vlasija:

„Ja sam u načelu protiv svih političkih suđenja, pa prema tome i protiv političkog suđenja Azemu Vlasiju, ako je reč samo o političkom suđenju. Međutim, ja ne poznajem Azema Vlasija i ne usuđujem se da govorim o njemu, a još manje o njegovom predstojećem suđenju“.

21. februara proglašen je novi Ustav SFRJ, kojim je do kraja doveden proces reforme federacije, započet usvajanjem ustavnih amandmana u prethodnim godinama. Pokrajine su definitivno postale „element jugoslovenskog federalizma“ jer je izričito označen njihov naziv – Kosovo i Vojvodina. Do kraja februara usvojeni su i svi republički i pokrajinski ustavi. Marta meseca u Beogradskom kulturnom centru zatvorena je pre otvaranja izložba slika Miće Popovića, jer je umetnik odbio predlog direktora da ukloni platna sa likovbima J.B. Tita sa holandskim monasima i Tita sa Ričardom Bartonom u zoološkom vrtu.

Tokom 1976. godine usvojen je Zakon o udruženom radu, kojim se uvodi koncept tzv. dogovorne ekonomije. U partijsko-državnom rukovodstvu Srbije izrađena je tzv. Plava knjiga kojom se neformalno pokreće pitanje revizije Ustav iz 1974, posebno onog dela koji se odnosi na položaj pokrajina Vojvodine i Kosova. Ona je predmet rasprava na brojnim partijskim forumima, ali nije dobila podršku ostalih republika, pa je skinuta sa dnevnog reda.

Pitanje revizije Ustava se javno ponovo pokreće odmah nakon Titove smrti. Promoteri Plave knjige su bili Dragoslav Marković, Miloš Minić i Petar Stambolić. 1978. donet je Zakon o obligacionim odnosima.

Te godine 29. marta, Dobrica Ćosić, u pristupnoj besedi Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) pod naslovom Književnost i istorija danas kaže: (…) „biće da u Evropi nema naroda koji se u poslednja dva veka, a naročito u XX, toliko založio na poslovima istorije, toliko žrtvovao za oslobodilačke ciljeve i velike promene uslova svog postojanja, koliko je to činio srpski narod. (…) Ni posle nekoliko godina razmišljanja, još nisam uspeo književno da pojmim najbitnije: s kojim je sve moranjima i htenjima, u ime kakvih je sve ciljeva Srbija žrtvovala skoro polovinu sebe u ljudskom izginuću Prvog svetskog rata?

Jer, mora dugo, dugo da se ćuti nad sedmocifrenom brojkom mrtvih: milion dvesta pedeset sedam hiljada. Jedino u statistikama ljudskih gubitaka u ratovima za slobodu mi smo ravni nekim velikim narodima, a mnogi veliki nisu ravni nama; jedino brojem ratnih žrtava za slobodu mi stojimo u samom vrhu evropske rang- liste.

Ta činjenica me primorava na potištenost: pa kakav smo mi to narod, kakvi smo mi to ljudi koji u ratovima toliko ginu za slobodu da samim pobedama ostanu bez nje? (…) To što sam saznao i zaslutio primorava me na savesnu proveru: koliko je ta bezmerna nesreća koja je uzročila druge velike nesreće i sudbinu srpskog naroda u XX veku bila istorijska neminovnost i neophodnost opstanka, koliko nacionalni interes i nužna cena nekakve slobode i nastajanja jedne zlosrećne države, a koliko poraz državničke, vojničke i političke pameti onih što su upravljali Srbijom, koliko izraz ratne nadmoći i pobedničke svireposti austrougarske, nemačke i bugarske vojske, koliko nespremnost i nevoljnost Engleske, Francuske i Rusije da pomognu svog saveznika, tu „malu, herojsku Srbiju“, kako joj izdašno tepahu posle Cera i Kolubare ?

Da li je, zaista, bilo neminovno da se gine tako rasipnički i necelishodno, da se gine neuporedivo više od ostalih naroda savezničkog fronta, da se tako plaća sloboda, država, ujedinjenje? (…) Jer i tužno je i nesrećno je pripadati narodu koji je toliko ginuo, imati očeve i pretke koji su toliko stradali; i tragično je biti potomak onih koji su prinuđeni da imaju više snage za rat nego za mir, koji su posle najteže i najveće ratne pobede u srpskoj istoriji, ostali bez snage da je potvrde u miru. Veliki je napor i još složenija odgovornost živeti u drugoj polovini XX veka i pripadati narodu kome su ratovi odredili mesto u svetskoj civilizaciji, a ratne pobede – najveće ljudske pobede.

Mučno je samim rođenjem biti nerazdužno dužan mrtvima. Još je mučnije biti nekome i u svemu kriv što si sin, unuk, potomak tih što su zanosno i uporno, svesno i zabludno ratovali, za slobodu i ujedinjenje, od 1912. do 1918 (…) Našu kniževnost izaziva istorija da izrazi svest o tragičnoj sudbini svoga naroda i podnese pobunu protiv takve sudbine.

Kao i svaka prava pobuna stvaralačke svesti, i ova poetska mora biti pobuna protiv sveta u kome čovek pristaje da bude beznačajan, ponižen i žrtva. Mi smo na ovoj tankoj granici s koje se zakoračuje u prazninu ili stupa u život kojim se upravljamo i približavamo svojim istorijskim idealima. Bitke izgubljene u duhu moraju se za budućnost u duhu i dobiti: stvaranjem“. (Pristupna beseda u SANU 1978, Srpsko pitanje – demokratsko pitanje, Bgd. 1992)

(Nastavak u sledećem broju)