Predrag Ranković Peconi je simbol organizovanog kriminala koji već 25 godina pljačka građane Srbije. U udruženom zločinačkom projektu smenjivali su se predstavnici svake vlasti, jedina konstanta bio je i ostao Peconi. Mnogi njegovi saradnici iz mafije i politike odavno su završili karijeru, neki i život, dok je on postao najbogatiji srpski tajkun, vredan više od milijardu evra. Svakoga je održavao na vlasti, dok se sam ne bi urušio, a tu tradiciju namerava da nastavi i posle pada Aleksandra Vučića. Odlučili smo da okončamo objavljivanje feljtona, jer neka se  sada bave drugi njegovim poslovima

Predrag Popović

Na pomen Peconijevog imena svi političari, novinari, sudije, pa i kriminalci prasnu u smeh. Ko god ga je upoznao, zna neku podrugljivu anegdotu, koja ga pokazuje onakvim kakav zaista jeste. Vučić zabavlja društvo pričom o njihovom prvom susretu. Sreli su se u jednom zemunskom restoranu. Posle večere, u veselom raspoloženju, Peconi je ustao da nazdravi. Kad je podigao čašu sa skupim vinom, neko ga je slučajno gurnuo, pa se piće prosulo po grudima. Unezveren, Peconi je počeo da briše crvenu fleku i da kuka: „Daj Bože da je krv…“ Milomir Marić uvek ističe neodoljivi šarm svog gazde: „Peconi voli da se hvali kako su nekad, dok je bio mlad, žene trčale za njim… Pa, naravno da su trčale, jurile su ga jer im je otimao tašnice…“

Sudija Katarina Obradović, koja mu je pomogla da krivični postupak zbog utaje poreza ode u zastarevanje, često opisuje kako se Peconi iskreno čudio: „Nije u redu da, čim nešto ukradem, svi misle da sam lopov…“ Peconi je neiscrpan izvor šala i za Vojislava Šešelja, Ivicu Dačića, Zdenka Tomanovića, za svakog ko je imao priliku da ga vidi i čuje.

Svi mu se rugaju, ali, kad im prigusti, dolaze kod njega po pomoć. Peconi svima daje, ali pod različitim uslovima. Vučiću plaća reket. Mora. Dačića finansira drugarski, za uspomenu na stare dane. Bogoljuba Karića dere, ne da mu zajam ispod 20 odsto kamate. Željku Mitroviću daje po izuzetno povoljnim uslovima, s kamatom od četiri odsto godišnje. Slično se odnosi prema bivšem šefu iz surčinskog klana Dragoljubu Markoviću. Iako ga opisuju kao patološkog ciciju, s imovinom vrednom milijardu evra odeću kupuje na buvljaku, Peconi ponekad pokaže i svoju drugu, humanu stranu. Nedavno, kad je Nebojša Tubić Žabac uhapšen pod optužbom da je izvršio ubistvo, Peconi mu je poslao 5.000 evra, da mu se nađe.Od koga je, mnogo je. Peconi je verovatno celu noć brojao te pare, ljubio ih i zalivao suzama, ali ipak ih je dao. Kad mu je bilo najteže, kad su ga kolege iz Surčina otele, Tubić mu je pomogao. Ne samo što je vodio pregovore, nego je imao dovoljno hrabrosti da lično odnese torbu sa 500.000 maraka do Plavog mosta, odakle ju je bacio u pik-ap, koji su vozili otmičari. Peconi se kasnije malo ljutio na Žapca, smatrao je da je trebalo još da se cenka i obori otkupninu ispod 300.000, ali šta je, tu je. Uglavnom, kad je drugu teško, tu je Peconi.

Kad Vučiću bude teško, uz njega neće biti Peconija. Ogromnu imovinu, stečenu teškom mukom, pljačkama i švercom, nepismeni tajkun brani novcem. Redovno plaća reket, ćuti i trpi, u skladu s Dačićevom mudrom devizom: „Pretvarajmo se da smo mrtvi, dok medved ne ode„. U svakom poslu i, naročito, u odnosima s političarima, Peconi se uvek ponašao krajnje strpljivo. Izbegavao je sukobe i sa slabijima, nije se svetio ni kad je mogao, važnije mu je bilo da ne pretrpi neku štetu, nego da je nanese svojim protivnicima. Od tih principa nije odustao do danas. Ipak, prinuđen je da ih koriguje. Ne zbog sebe, nego zbog Vučića. S takvim gulikožom ranije nije imao posla. Zato se u poslednje vreme ohrabrio i preuzeo inicijativu. Uspostavio je komunikaciju s američkim bezbednosnim službama i osvežio saradnju s njihovim ruskim kolegama. 

– Izgled vara, Peconi uopšte nije glup – hvali ga Marić.

Neobično za Marića, ali izgleda da ne laže. Da je glup, skrštenih ruku bi čekao da vidi kakva će ga sudbina snaći. Umesto toga, počeo je da vodi šaptačku diverziju. Peconijevi saradnici tvrde da je prinuđen na to, uplašio se kad je video kakva muka je snašla kolegu tajkuna Miodraga Kostića.

Kostić više ni ne krije ogorčenje Vučićem.

– Vučić me uništio. Sve mi je uzeo, a nije ispunio ništa od onoga što smo se dogovorili. Kad smo se poslednji put videli zamolio sam ga da mi ostavi makar ono što sam nasledio od oca – priča Kostić svakome ko ima hrabrosti da ga sluša.

Ratni haos u Ukrajini naneo je ogromnu štetu Kostićevoj imperiji. Propali su mu mnogi poslovi, a gubitke nije uspeo da nadoknadi u Srbiji. Nameravao je da kupi „Galeniku“, ponudio je duplo veći novac nego Stanko Subotić, ali uzalud. Hteo je da privatizuje Poljoprivredni kombinat „Beograd“. I to je propalo. Nije mu dopušteno ni da kupi dva beogradska hotela. U očajanju, dok tone, Kostić može samo da proklinje dan kad je Vučića pozvao na svoju jahtu, na krstarenje od Budve do Dubrovnika, u društvu tadašnjeg američkog ambasadora Vilijama Montgomerija.

Kostićevo lobiranje je uspelo, Vučić je od Montgomerija dobio sertifikat o političkoj podobnosti, čime je pokrenut proces njegove transformacije, koji ga je doveo na vlast i pretvorio u ovo što je sada. Vučić se toga ne seća, njemu nisu bitne stare zasluge, već novi reket.

Da ne bi prošao kao Kole, Peconi ne miruje. Aktivirao je sve veze u BIA, svojoj staroj firmi, koju nikad nije napuštao. Dugogodišnji ortaci ga svakodnevno snabdevaju informacijama o aktivnostima vodećih političara iz vlasti. Deo tih saznanja, upakovan u kontekst koji odgovara njegovim interesima, preko pouzdanih kanala prosleđuje na nekoliko značajnih adresa.

Američki obaveštajci su nekoliko puta, čak i nehotice, pomogli Rankoviću. Sunce ga je ogrejalo kad su uhapsili Darka Šarića. Neposredno pre nego što će biti pokrenut lov na Šarića, osumnjičenog za šverc narkotika, Peconi je od njega pozajmio 10 miliona evra, navodno da bi izmirio poreska dugovanja i zaostale rate za ogromne kredite iz kojih je kupio „Vital“ i „Rubin“. Dve trećine je trebalo da vrati u kešu, a ostatak da podmiri kroz zajedničke poslove u agraru. Dogovor je pao u vodu istog časa kad je raspisana međunarodna poternica za Šarićem. Peconi je neko vreme balansirao, obećavao da će vratiti pozajmicu čim bude mogao… Kad je iscedio strpljenje poverioca, kao poslednju opomenu, Šarićev kum Željko Rutović mu je ispalio šest metaka u noge. Više od tih rana boli ga mogućnost da sud uskoro odbaci optužnicu i pusti Šarića na slobodu. Da bi eliminisao tu opasnost, zatražio je pomoć Vučića.

– Nemoj da me uvlačiš u svoje lične sukobe – odgovorio mu je vladar.

Predrag Ranković od tada čini sve što može da bi uvukao Vučića u sukob s Amerikancima. To mu dobro ide, ima sa čim da trguje s njima. Specijalna ekipa iz Lenglija prošle godine je napravila analizu ruskog uticaja u Srbiji. Pored političkog, vojnog i bezbednosnog aspekta, posebna pažnja je posvećena pojedincima koji u Srbiji omogućavaju priliv ruskog kapitala. U vrhu tog spiska nalazi se ime „gospodina“ Rankovića.

Još sredinom devedesetih, kad je napravio prve poslovne uspehe, Peconi je švercersku mrežu raširio do Rusije. U saradnji s drugarima iz Državne bezbednosti, od ruskih partnera je kupovao naftu i prao prljave pare. Vredan i pedantan, stekao je poverenje ne samo ruskih mafijaša, nego i pojedinaca iz vrha njihove bezbednosne strukture.

Koliko su ozbiljne veze koje je Peconi napravio s Rusima videlo se početkom juna 2007. godine, kad je u Zagrebu održan Energetski samit na kome je učestvovalo 11 ministara i predsednika država. Rusiju je predstavljao, naravno, predsednik Vladimir Vladimirovič Putin, a Srbiju Predrag Ranković Peconi i njegov surčinski brat Milan Narandžić Limun. Tipovi poput Peconija i Limuna, u normalnim okolnostima, ne mogu ni da priđu uglednim zvanicama, da ne ukradu nečiju torbu, sat ili mobilni telefon. Međutim, u zagrebačkom hotelu Westin oni su bili zvanični učesnici samita na kome su Putin i Stjepan Mesić, tadašnji predsednik Hrvatske, raspravljali o projektu „Družba Adria“, kojim je trebalo da se odredi način transporta ruske nafte od Kaspijskog mora do Rijeke. 

Kad su saznali da se u Westinu nalaze „ljudi iz vrha srbijanskog podzemlja“, hrvatski novinari su prvo pomislili da su Peconi i Limun probili „nezapamćene mere sigurnosti“. Šokirani, objavili su detalje iz „Bele knjige“ srpskog MUP-a, u kojoj su 2001. njih dvojica označeni kao pripadnici Surčinskog klana. Demantovao ih je zagrebački advokat Mladen Dragičević.

– Naša stranka je za vreme boravka predsednika Putina boravila u Zagrebu na poziv visokopozicioniranog člana delegacije predsednika Putina, a isti je istovremeno jedan od koordinatora na realizaciji projekta „Družba Adria“. U prilog gore navedenom govori i podatak da je isti imao akreditaciju za navedeni Samit pod brojem 001 – navodi se u saopštenju advokata Dragičevića.

Pod brojem 001 akreditovan je Igor Šogoljev, šef Putinovog protokola, jedan od petorice članova njegovog kabineta. Pre nego što je postao najbliži Putinov saradnik, Šogoljev je bio novinar ruske državne agencije TASS, za koju je devedesetih godina izveštavao i s prostora bivše SFRJ. Naravno, izveštaje nije pisao samo za TASS, nego i za rusku bezbednosnu službu. Sigurno se u to vreme zbližio sa surčinskim kriminalcima.

– Zapanjujuće je da ličnost tog ranga uopšte zna za Milana Narandžića i Predraga Rankovića, a krajnje je problematično ako u svojstvu jednog od najvažnijih Putinovih ljudi promoviše interese mafijaškog kapitala iz Srbije i to baš u Zagrebu. Milan Narandžić nije tajno boravio u Westinu, nije se skrivao, a ponajmanje bežao od javnosti. Tokom samita u centralnom zagrebačkom hotelu, uglavnom pokraj šanka, gde ih je snimio naš fotograf, boravili su Milan Narandžić Limun i Predrag Ranković Peconi, predstavnici grupe investitora iz beogradskog naselja Surčin, u poslovnim krugovima znan kao „Surčinski klan“. Oni su, sasvim zvanično, pozvani od organizatora Energetskog samita kako bi prisustvovali sednicama o regionalnom razvoju i saradnji na području energetike. Za Narandžićev boravak u Westinu znao je i najverovatnije ga je organizovao Boris Medvedev, zamenik ruskog ambasadora u Zagrebu, bivši ruski diplomata u Beogradu, blizak Predragu Rankoviću Peconiju – navodi se u teksu zagrebačkog nedeljnika Globus.

Zbog „teških duševnih bolova“, koje je pretrpeo čitajući taj tekst, Narandžić je najavio tužbu protiv Globusa. Ranković se nije oglašavao. Možda nije mogao da pročita tekst, ni sa srpskim jezikom ne snalazi se najbolje, a kamoli s hrvatskim.

Igor Šogoljev je i danas značajan saradnik Vladimira Putina. Dok je vršio dužnost ministra za komunikacije i veze, imao je značajnu ulogu u pripremi projekta „Južni tok“. Na poziciji pomoćnika predsednika Ruske Federacije zadužen je za saradnju s bivšim jugoslovenskim republikama. Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, Šogoljeva naziva svojim „ruskim bratom“, koji mu omogućava da, kad god poželi, čuje ili vidi Putina.

Predrag Ranković nije zainteresovan za takvo hvalisanje ruskim vezama, on ih održava daleko od očiju javnosti. Uz pomoć Šogoljeva i ostalih saradnika iz Moskve, Peconi je stekao i opravdao status ruskog čoveka broj 1 u Srbiji. Upravo zbog toga je izuzetno značajan američkim obaveštajcima. Suzbijanje ruskog uticaja na Balkanu je američki prioritet, a u tom poslu presudnu pomoć može da im pruži insajder Peconi.

Dok ga Vučić nije suviše pritegao i iscedio, Ranković nije hteo da se upušta u špijunske avanture s Amerikancima. Ali, nužda ga je naterala da i od njih zatraži zaštitu. Zauzvrat, spreman je da im ustupi određene informacije o srpskim političarima i biznismenima koji rade za Ruse. Saradnja je uspostavljena na obostrano zadovoljstvo, naročito Peconijevo. S američkom podrškom, može da se nada da će i u sledećem mešanju karata, kad Vučić ode s vlasti, nastaviti da širi krake svoje mafijaško-udbaške hobotnice.

Već se vide prvi rezultati tog dila. Katastrofalno stanje u srpskoj privredi, koje je izazvao pljačkaški sistem Srpske napredne stranke, Peconi koristi na isti način kojim je, pre 25 godina, stekao ogroman novac. Dakle, opet švercuje naftu.

Cene goriva u Srbiji nastavljaju da rastu uprkos nedavnim protestima vozača i obećanjima resornog ministra i predsednice Vlade da će se razmatrati sniženje akciza kako bi ovaj energent pojeftinio. Na pumpama litar dizela doseže cenu od oko 165 dinara, s tendencijom daljeg rasta. Upornost vlasti da se akcize, pa samim tim i cene goriva ne snižavaju nemaju veze sa željom da se očuva stabilnost prihoda budžeta, već sa potrebom da se pune džepovi funkcionera na vlasti i sa njima povezanim kriminalcima.

Na ulicama su se već pojavili prodavci nafte na crno, kao devedesetih godina.

U Beogradu se cena dizela na crno kreće oko 90 dinara po litru, dok je u istočnoj Srbiji moguće naći litar i za manje od 70 dinara. Vozači, naravno, radije kupuju jeftinije gorivo na crno i time finansiraju one koji ga švercuju.

Nafta se pretače sa brodova koji plove Dunavom, isto kao u vreme međunarodnih sankcija krajem prošlog veka. Šleperu, ili nekom dugom velikom brodu priđe manji brodić koji je dotle bio ukotvljen na našoj obali i pretakanje može da počne. Momci koji rade „na crevu“ (kako se zove pretakanje) dobijaju po 20 evra po brodu sa koga preuzmu naftu.

Kada se pretoči dogovorena količina, naš brod se odvaja i odlazi u neko od skloništa koja se nalaze na obali od Kladova do Gradišta, na istim lokacijama kao i pre dve decenije. Tu se nafta prebacuje u velike podzemne cisterne odakle se kasnije pretače u burad uličnih preprodavaca i raznosi po Srbiji.

Glavni organizator ovog šverca je Ljubiša Buljandrić iz Kladova, kontroverzni biznismen koji raspolaže sa dva velika broda nazvana „Ana1″ i „Ana2″. Osim njega, tu su i sitniji šverceri, kao što su braća Milan i Milutin Radojković iz Donjeg Milanovca (imaju brod nosivosti samo 18 tona, što se smatra malom nosivošću), ali je Buljandrić iznad svih njih, jer jedino on može da obezbedi neophodnu zaštitu sa samog vrha vlasti. Naime, on je od ranije u prisnim poslovnim odnosima sa Predragom Rankovićem Peconijem, koji je ključni igrač u celoj ovoj priči.

Ranije je zaštitu švercerima pružala Marija Belovanović, šefica odeljenja granične policije u Donjem Milanovcu, inače supruga Milana Radojkovića. To je, međutim, bilo u vreme dok se švercovala relativno mala količina nafte koja se prodavala skoro isključivo u Istočnoj Srbiji. Sada se, međutim, pretaču stotine tona nafte nedeljno i prodaju u skoro celoj Srbiji, a to prevazilazi snagu Belovanovićke.

Dogovor za ovaj posao sklopljen je između Peconija i šefova podzemlja iz Bukurešta i Temišvara, kada je određen i specifičan način plaćanja – Peconi Rumunima naftu plaća u cigaretama. Naši preprodavci,  kada preuzimaju gorivo iz tankera ukopanih duž obale Dunava, litar plaćaju u gotovini, a isto tako se od strane rumunskih mafijaša isplaćuju kapetani stranih plovila od kojih se uzima nafta.

Peconi je vlasnik fabrike cigareta „Monus“, mada se kao zvanični vlasnik u Agenciji za privredne registre vodi „Tobacco Impuls“ d.o.o. iz Beograda (Zemun), čiji je jedini vlasnik Dejan Stanković (rođen 16. septembra 1964. godine). Cigarete marke „monus“ se jedva i u Srbiji prodaju, tako da sigurno za njih Rumuni ne bi prodavali naftu. Njima se daju prestižne i cenjene marke, kao što su „marlboro“, „winston“, „dunhill“, „rothmans“ i tako dalje.

Sve te, navodno svetske marke, proizvode se u Peconijevoj fabrici i najobičniji su falsifikati. Rumuni to ili ne znaju ili ih ne interesuje, jer oni cigarete prodaju u Moldaviji i Ukrajini, zemljama u kojima stanovništvo ima izuzetno nisku kupovnu moć i u suštini ni ne zna da razlikuje originalni „marlboro“ od falsifikata proizvedenog u Peconijevoj fabrici.

Rumunske pogranične službe su već više puta upozoravale naše vlasti da se na Dunavu, u našim teritorijalnim vodama, odvija šverc nafte, ali naši granični policajci ne smeju ništa da preduzmu, jer im je tako naređeno iz Beograda, sa samog vrha vlasti. Rumunske vlasti, opet, nisu u stanju da bilo šta urade više od opservacije, jer se sve odvija izvan njihove teritorije. Jedino što bi mogli jeste da uhapse nekog od švercera cigareta, ako ga slučajno nađu.

Cigarete se više ne švercuju na klasičan način (na primer, sklonjene u duplom dnu korita nekog broda ili slično), već tako što se izvoze uz svu prateću dokumentaciju i to, najčešće, direktno u Moldaviju i Ukrajinu. Naravno da su dokumenta prepravljena, jer ih ne izdaju regularni proizvođači pomenutih marki, već neko od preduzeća iz Peconijeve orbite.

Sa svoje strane, Predrag Ranković Peconi uživa apsolutnu zaštitu vrha sadašnje državne vlasti, tako da nema razloga da strepi, iako svojim poslovanjem ne ugožava samo interese ruskih vlasnika NIS-a, već i američkih vlasnika duvanske industrije čiji se brendovi falsifikuju. Peconi ne zna da se potpiše, ali zna kako da uveže kombinaciju u kojoj ga čeka veliki profit. Vučiću plaća reket, a za Ruse i Amerikance obavlja značajne obaveštajne zadatke.

Bez obzira na njihov turbulentan odnos, karakterističan za mafijaške klanove koji se otimaju za prevlast, Vučić i Peconi zajedničkim snagama pljačkaju Srbiju. Vučić nema čemu da se nada, nema šanse da izbegne pad s vlasti. Međutim, ako s njim na robiju ne ode i Peconi, Srbija neće uspeti da se izvuče iz smrtonosnog zagrljaja kriminala.

Nastaviće se