Najpoznatiji i najčitaniji roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, „Zločin i kazna“ na temu greha i iskupljenja, otvara biblijske dileme, ali u slučaju zločina koji ne zastarevaju, nema dileme: ni za kaznu nikad nije kasno. Tako će se desiti i sa glavnim protagonistima mafijaškog režima koji traje već 13 godina u Srbiji, nesmanjenom brutalnošću. Za iskupljenja grešnog Aleksandra Vučića je takođe kasno, a za primerenu kaznu pred oslobođenim pravosuđem je krajnje vreme. Sa predugačkog spiska njegovih razbojničkih poslova, diktatorskih gaženja preko ljudi i dobara, nasilja pa i zločina, neka od njih treba izdvojiti, radi boljeg razumevanja isto tako zločinačkog karaktera odlazeće tiranije…

Nikola Vlahović

Tokom proteklih osam decenija od upada oružanih jedinica nacističkog okupatora na čelu sa majorom Paulom Kenigom u kragujevačke škole (oktobar 1941), nikada se nije desilo da neka uniformisana i naoružana formacija nogom kroči u atar obrazovnih ustanova u ovom gradu.

 I tako je bilo, sve do 14. aprila 2025. godine, kad su uniformisana lica (policija po nalogu AV režima) ušla u jednu od najstarijih prosvetnih ustanova u Srbiji, čuvenu Prvu kragujevačku gimnaziju, da za račun režima Aleksandra Vučiće, „utera strah u kosti“ omladini koja se pobunila protiv njegove diktature.

Dva dana ranije, 12. aprila 2025. godine, diktator je doveo poludivlju hordu svojih plaćenika, da se najedu, napiju, urlaju i po potrebi nekoga prebiju. Slučajno ili namerno, bila je to crna godišnjica Beograda. Tog 12. Aprila 1941. godine između pet i šest sati popodne (ista „satnica“ je bila kad je Vučičev „kontramitinig“ počeo) ušlo je izviđačko odeljenje nemačkog 41. motorizovanog korpusa SS divizije Das Reich pod komandom poručnika Franca Klingenberga, iz pravca Pančeva. Tokom noći i jutra u grad su stigli i delovi VII oklopne divizije iz pravca Zemuna i XI oklopne divizije iz pravca Topole.

Slično se desilo tokom noći i narednih 24 sata, 12. aprila 2025. godine, kad su dovozili  Vučićev „bašibozluk“ iz raznih krajeva Srbije i regiona, „da pokore Beograd“. Stigli su i batinaši-dobrovoljci, iz bratske BiH i Crne Gore, zaduženi za „prevaspitanje“. Iz najzabitijih krajeva bivše „državne zajednice“, stigla je podrška diktatoru, pa je čak i nekakav „Srpski kulturni centar Patrijarh Varnava“ iz Pljevalja javno pozvao sugrađane na veliki „narodni skup u Beogradu da se suprotstave novom porobljavanju Srbije“, o čemu su i lokalne „Pljevaljske novine“ vredno obaveštavale Vučićeve pristalice.

Od silnog mitinga nije bilo ništa. Bilo je ždranja i lokanja. Bilo je Vučićevog urlanja dok se njegov polusvet velikom brzinom razilazio.

Tri dana kasnije, navodni mandatar za sastav navodne vlade Srbije, Đuro Macut, sin pokojnog Pavla N. Macuta, sa junačkog Korduna, nosioca partizanske spomenice, ozvaničio je svoju sramnu kolaboraciju sa najcrnjim klero-fašistima i klero-šovinistima i diktatorom koji „baštini“ te i takve „ideale“. Čovek koji je na ovaj način svom ocu urinirao na grob, zaslužuje prezir, a kako izgleda u skorijoj perspektivi, zagaziće i u krivična dela, jer je izborom koji je učinio, postao deo kriminalne falange u kojoj nema nevinih.

Macut je, kažu, vrsni lekar-endokrinolog, neophodno potreban Aleksandru Vučiću u krizama polnog identiteta, pa je sa te strane gledano, razumljivo da ima takvog čoveka pored sebe. A, krizira svakodnevno po nekoliko puta. Međutim, imenovati tog Macuta za predsednika vlade, to je još jedan vid najvulgarnijeg sprdanja sa Srbijom i njenim narodom.

Navodni premijera Vučićeve navodne prelazne vlade, Đuro Macut, predložio je Skupštini Srbije izbor ministara u budućoj vladi. Prema Macutovom predlogu, Boris Bratina, čovek koji je pre 16 godina spalio zastavu Evropske unije, trebalo bi da postane novi ministar za informisanje i telekomunikacije. Među onima koji prvi put zvanično stižu u Nemanjinu 11 je Boris Bratina kome je poveren resor informisanja i telekomunikacija. Čak je i taj Bratina izjavio da je bio „iznenađen pozivom“, toliko ga je zateklo da je rekao i ovako nešto: „Morao bih da se prisetim šta sam mislio o našim medijima tokom prethodnog perioda, ali sada nije prilika da o tome govorim„…Bratina je izabran da bude „medijska batina“, i to je jedino zbog čega je tu. Zajedno sa višestrukim, neosušenim silovateljem i napasnikom, Dejanom Vukom Stankovićem, formiraće novi Narodni front i ulične SA fašističlke horde, ukoliko ih narod fizički ne bude sprečio. Treba očekivati te „bliske susrete“ ubrzo.

U zvaničnoj biografiji pomenutog Bratine navodi se da je vanredni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Prethodno, apsolvent na Elektrotehničkom fakultetu, odsek za tehničku fiziku, pre nego što se prebacio na filozofiju. Sad je red da pokaže ono što je naučio: fizičku inteligenciju. A, već je pokazivao. Tako je 24. marta 2009. godine izazivao narod po Beogradu, maltretirao ljude, vikao: „Ili ste Srbi i protiv ulaska u Evropsku uniju ili ste protiv Srbije. Sada ćemo vam pokazati šta mislimo o pridruživanju EU!“…

Dr Đuro-mandatar bez mandata, već u prvim „taktovima“ istog nacističkog kabarea, sa potpuno istom vrstom crnog humora, koji su u Rajhstagu pravili Hitler i njegove udvorice, odmah na početku je rekao da mu je „prioritet poštovanje suvereniteta i integriteta Srbije“ i da je očuvanje Kosova „njegov zavet“. Pa se zaleteo još jednom rečenicom: „Očuvanje južne pokrajine u sastavu Srbije jeste naša ustavna obaveza!“.

Dakle, dr Đuro tvrdi sve suprotno od onoga kako jeste. Tvrdi da diktator koji ga je kao marionetu, kao običnu krpu i otirač stavio sebi pod noge, nikada nije potpisao Briselski i Ohridski sporazum kojim je faktički priznao državnost samoproglašenog Kosova! I to tvrdi istog dana (15. april 2025), kad je takozvana „Srpska lista“, kriminalna grupa Aleksandra Vučića iz Kosovske Mitrovice i okolnih opština, položila zakletvu u Skupštini samoproglašenog Kosova. Ta „manjinska“ grupa sa deset zakonom Kosova garantovanih mandata, ući će u koaliciju sa bilo kojom političkom grupacijom kosovskih Albanaca, koja im ponudi  „bolje uslove“ (čitaj: koja ih više podmiti, novcem, uslugama, funkcijama…)

Razlozi zbog kojih tu zakletvu u Skupštini Kosova nije hteo da položi Aljbin Kurti, i zbog kojih je podneo neopozivu ostavku na mesto premijera, tek će se čuti. A, imaju veza sa već rečenim i sa činjenicom da ga je jedna mafijaška albansko-srpska „poslovna koalicija“ izbacila iz igre. Naime, kriminalni savez Milana Radoičića sa svojim albanskim „partnerima“, osujetio je u dobroj meri tokom mandata, Aljbin Kurti. Vučić je činio sve da pomogne „poslovanju“ Radoičića i njegovih albanskih „partnera“, pre svega koristeći propagandno Kurtija kao personifikaciju zla, kako u domaćoj javnosti, tako i pred evropskih komesarima. Ako je sasvim tačna informacija izvora MT iz Prištine, nakon promene vlasti, jedno krilo albanske mafije na Kosovu željno iščekuje povratak „poslovne saradnje“ sa Milanom Radoičićem.

Nije ni čudo da se srpskom diktatoru „moglo“ da radi kako hoće, jer, niko iz vrha EU mu nije dao ni „žuti karton“. Naime, u klimaksu najvećeg divljanja Aleksandra Vučića, dok se ponašao kao „pijani milijarder“ i razbacivao milijardama dolara iz kredita, državnog budžeta i crnih fondova od pranja novca (šverc oružja, narkotici, građevinska mafija), Evropska unija je njegovom režimu bez ikakvih uslova uplatila preko 5 (pet) milijardi evra „za bolju budućnost Srbije“.

 I, umesto da se taj novac ubaci tamo gde treba, u tokove socijalnih potreba građana, poboljšanja života ljudi koji inače plačaju krvničke poreze kriminalnom režimu, diktator je besomulno kupovao oružje tim novcem, a uzgred, svakodnevno objavljivao „opštu opasnost“, previđao ratove, prizivao devedesete godine prošlog veka i držao govore prepune mržnje prema najbližim susedima, narodima nekadašnje Jugoslavije.

Od pretećeg Zla koje svakodnevno priziva građanski rat, otvoreno preti obračunima i radio ono jedino što zna da radi, huška ljude na krvoproliće (što je svom snagom radio i devedesetih i trebao da odleži u haškom zatvoru zbog toga, ali mu je ponuđena „saradnja“) građane Srbije nema ko efektivno da zaštiti, jer Zaštitnik građana ćuti, Ustavni sud ne funkcioniše, inspekcija rada je politizovana, sindikati su ucenjeni, a radni sporovi u sudovima traju između pet i deset godina. Tim i sličnim rečima je jedan poznati beogradski advokat nedavno opisao dramatičnu situaciju koja se zove bezvlašće.

I dok se ona zdrava i beskrajno hrabra i uoprna omladina u Srbiji bori da izbavi sopstvenu zemlju iz radikalske septičke jame, dotle se u Albaniji, prema mnogim procenama i dalje ekonomski poslednjoj zemlji evropskog kontinenta, dešavaju sledeće stvari…Na četvrtoj međuvladinoj konferenciji Albanija-Evropska unija, otvoren je klaster 2 koji obuhvata poglavlja 1 (sloboda kretanja robe), 2 (sloboda kretanje radnika), 3 (pravo poslovnih nastanjivanja i sloboda pružanja usluga), 4 (sloboda kretanja kapitala), 6 (pravo privrednih društava), 7 (intelektualna svojina), 8 (konkrencija), 9 (finansijske usluge) i 28 (zaštita potrošača i zdravlja).

Čak 11 miliona turista je prošle 2024 posetilo Albansku obalu (do Grčke), a Crnu Goru 1,5 milion. Albanska luka Drač danas je četiri puta veća od Luke Bar u Crnoj Gori, a nova generacija Albanaca u Albaniji (mešano stanovništvo, muslimani, pravoslavni i katolici)‚ nisu naklonjeni Albancima sa Kosova. Takva Albanija, viđena je kao buduća članica Evropske unije, što se vidi iz plana Evropske komisije da 2026. Albanija počne sa zatvaranjem svih klastera (poglavlja).

Američki kapital već je ušao u Albaniju, izgradili su najveću vojnu bazu i čitav grad sa 40.000 ljudi u blizini Drača (Porto Romano), a Radoslav Sikorski, ministar spoljnih poslova Poljske, koja je predsedavajuća Veća EU, rekao je da proširenje ostaje u srži prioriteta Brisela, pominjući Albaniju kao najpozitivniji primer: „Ovaj konkretan napredak odražava našu snažnu posvećenost našim partnerima na Zapadnom Balkanu, regionu koji je ključan za stabilnost i sigurnost Evropske unije“. Ili su došla zadnja vremena, da je Albanija „primer kako treba“, ili je u pitanju predrasuda, koju odmah treba zaboraviti. Jer, ova zemlja već odavno nije Enver Hodžin bunker, a nije ni nekadašnji poludivlji cirkus Saljija Beriše, prvog postkomunističkog premijera.

Ne bude li se Srbija oslobodila zla koje je vodi u još radikalniju diktaturu, tipa one kakvu je svojevremeno sproveo u Čileu general Augusto Pinoče, kad je od stadiona napravio zatvore pod vedrim nebom, treba očekivati upravo to: mešavinu krvnilke strategije Pinočea, i mrak i izolaciju Envera Hodže. To je ono što Alerksandar Vučić sprema Srbiji ako mu to ona dozvoli.

Ovih dana, taj odurni diktator ne može da spava zbog jedne velike dileme: otišao bi na vojnu (prvomajsku) paradu u Moskvu, koja ove godine obeležava 80. godišnjicu poraza nacističke Nemačke. IZ Brisela mu kažu da bi na taj način prekršio evropski i svetski bojkot Putinove vlade i sankcije koje su uvedene Ruskoj federaciji.

Srpski diktator, dakle, bojažljivo planira da ode u zemlju koja je osvojila Hitlerov Berlin i platila za to životima preko dvadeset miliona svojih ljudi. Planira da tamo u Moskvi svoju pronacističku politiku predstavi drukčije. Reći će da je on uvek bio za Rusiju a protiv mrskog Zapada, da se klanja herojstvu Crvene armije i slično. Istovremeno ga je strah od toga što Vladimir Putin ćuti već dugo, duže od tri godine, i što on zna da je Putinu jasno da je on običan evroatlanski pion, bez morala i časti, da je lažni nacionalista, lažni „stručnjak“ za sve i svašta, ali da je stvarni pristalica poraženih ideologija, da je u svojoj zemlji zaveo diktaturu i da je veleizdajnik svoje države, u pravom smisli te reči.

Ima paničan strah od suočenje sa činjenicom da je svim stredstvima i na svaki način, posredno i neposredno, naoružavao režim u KIjevu, dakle, slao „srpske cevi“ na „ruskog brata“, kako su mu to neki, sada već bivši članovi stranke u lice rekli.

A, koga je naoružavao ustvari, i za koga je slao ne samo oružje nego i svu potrebnu opremu, pa konačno i otvorenu diplomatsku podršku, neka kaže jedan mali fragment iz strašne prošlosti Drugog svetskog rata (u antrfileu ispod ovog teksta).

Hoće li A. Vučić otići „Putinu na pokajanje“ ili će se pravdati „situacijoim u zemlji“, videće se uskoro. Jedno je sigurno, njemu više niko i nigde ne veruje. Ni u zemlji ni u inostranstvu. Potrošen je i ide u susret dugoročnoj robiji. Gde god da bude potrošio ovo „zaustavno vreme“, to će za njega biti predvorje pakla.

Jedna sada već zaboravljena činjenica, simbolično mnogo govori: bivša nemačka kancelarka Angela Merkel, nimalo slučajno odabrala je Srbiju za svoje poslednje putovanje uoči odlaska sa vlasti. Prilikom te posete, beskonačno dugo je pred kamerama stranim i domaćim hvalila svoga balkanskog klovna Aleksandra Vučića, da je to bilo neprijatno za gledanje i slušanje prisutnom diplomatskom koru (neki su  tada i napustili tu predstavu nemačke kancelarke). A, sve je to bilo zbog Litijuma koji je, koliko do nedavno, Vučić bio sptreman da kopa bez obzira na posledice (ostale zemlje odbijaju rudarenje Litijuma jer je ekstremno toksičan, ali to diktatora nije brinulo ni onda ni danas). Merkelova je „u amanet“ taj posao ostavila Ursuli fon Dr Lajen, koja je danas poslednja osoba koja otvoireno štiti Vučića, preko svojih komesara i komesarki iz Eevropske komisije i, naravno, moćnih ljudi iz nemačke auto industrije. Nije prvi put da se vrh EU rukovodi interesima i licemerno opravdava za ovakve podmukle zavere.

Još jedan Vučićev strah ponovo izlazi na videlo. Naime, na dan 1. Marta 2025. godine, posle skandala u Beloj kući u Vašingtonu, kad je Donald Tramp „spustio na zemlju“ vođu kijevskog režima, V. Zelenskog, iste večeri su srpskom diktatoru bile „pune gaće“, pa je počeo da bunca kao u groznici: „Neke promene su privremene, neke trajne i generišu sasvim drugačiju poziciju svih aktera„, govorio je komentarišući  „obračun u Beloj kući “ u petak uveče, tog 1. marta, koji je završen tako što su Zelenskom i njegovoj ambasadorki pokazana izlazna vrata.

AV je naricao sa četrdeset televizija: „Mi smo mali, uvek dosledni, držali se svoje politike, ali moraćemo k’o kada dune vetar u jedra u pravom smeru da okrenemo, iako ostajemo u istom čamcu sa istim putnicima“… Govorio je uplašen da je Srbiji potrebno još neko vreme i dodatni razgovori sa američkom, odnosno evropskom administracijom, a potom bi u Skupštini Srbije trebalo da bude obavljena široka rasprava o spoljnopolitičkim ciljevima zemlje u „potpuno, potpuno novom svetu“.

Ovih dana, uoči prvomajske parade u Moskvi, pričao bi Rusima istu priču, ali ga snaga izdaje, grlo mu se suši, a od straha ima krvni spazam i ne zna u koju pećinu bi se sakrio. Pokušao je sa Alibabinom pećinom, ali mu braća Arapi nisu siguran jemac da će ostati netaknut od crvene Interpolove poternice. Ili, od prinudnog pijenje čaja sa drugovima iz ruske FSB.

Počeo je da gubi konce i priča nevezano uveren da je „analitičar“ i da će „Evropa pokušati sa liberalnim medijima i Demokratskom partijom u SAD da kaže da ne može sa Trampom, a ne sa Amerikom“, zbog čega je „zabrinut za njega“. Šokantna Trampova taksa od 25 odsto uvela ga je u novo „obraćanje“ pa je rekao kako će takva taksa Evropskoj uniji biti loša za ekonomiju Srbije. Jasno je i zašto: Užička voijna fabrika „Prvi partizan“ decenijama prodaje u municiju Americi, a posebno će biti teško za auto-industriju jer će biti pogođene francuska i nemačka ekonomija takvim carinama. A, na Trampovih 35 % carine odrezanih Srbiji, nije reagivao. Platiće narod.

Ruši se Vučićeva kula od kartona, poznavaoci prilika tvrde da su se unutar BIA desili mnogi raskoli i mnoge struje, još ranije, i to medu profesionalcima, koji su se teško mirili sa ovakvim stanjem. Nekompetentnost, partijska postavka, brojni sumnjivi poslovi…Slomio je Vučić taj otpor, rasterao ozbiljne ljude, sposobne, profesionalne, ljude sa etikom, mnogi su otišli u penziju, a mlađi koji su došli su uglavnom provereni naprednjački kadrovi.

Ko se još seća komandovanja Bratislava Gašića ovom Službom, svakako će mu pasti na pameti da je u Srpsku naprednu stranku ušao kad su on i njegov brat Boban pre dolaska SNS -a na vlast, u jednom dužem periodu bili u izuzetno teškoj situaciji, biznisi su im se propadali, dugovali su na više strana. Nisu mogli da sastave listu poverilaca. I onda su odlučili da sve stave na jednu kartu, na Srpsku naprednu stranku, odnosno Aleksandra Vučića. Tada Gašić igra na „poslednju kartu“: od Zvonka Veselinovicìa Gašicì pozajmljuje 50 hiljada evra i odnosi ih Aleksandru Vučicìu, što je bila donacija kojom se lansirao na visoko mesto u SNS. Gašicìevo ulaganje u politiku se višestruko isplatilo, i danas njegova porodica ne može da pohvata šta sve – direktno ili posredno – poseduje, bilo da su u pitanju firme i biznisi, bilo da su u pitanju pokretna i nepokretna dobra.

Njegov boravak na čelu BIA, označio je početak kraja profesionalnosti ove Službe. Ali, to je tek jedan iz „buketa“ Vučićevih tulipana, koji se okreću onako kako im on kaže. Mnogima se odavno zavrtelo u glavi i kraj toj igranci je došao.

A1.

Uoči (ne)mogućeg odlaska srpskog diktatora u Moskvu, na prvomajsku paradu

Da bi bili jasniji koreni sadašnjeg neonacističkog režima u Kijevu, i koga je ustvari oružjem i novcem pomagao srpski diktator Aleksandar Vučić, evo malog podsećanja na neke istorijske događaje…

Naime, pre 80 godina, 1943. godine, Kijev, glavni grad Ukrajine, oslobođen je od nacističke okupacije od strane trupa Crvene armije, na čelu sa generalom Nikolajem Vatutinom. Ubrzo nakon oslobođenja Kijeva, general Vatutin je umro od posledica rana koje su mu naneli u zasedi saradnici ukrajinskih nacista iz OUN – Organizacije ukrajinskih nacionalista.

Godine 1944. sahranjen je u jednom od centralnih parkova Kijeva, koji je oslobodio, a na njegovom grobu podignut je spomenik sa natpisom: „Generalu Vatutinu od ukrajinskog naroda“. General je zasluženo smatran herojem, cveće kijevskog naroda uvek je ležalo na njegovom spomeniku.

A sada, u našim danima, u godini 80. godišnjice oslobođenja Kijeva, spomenik Vatutinu je srušen. Ovim rušenjem kijevske vlasti su takođe oskrnavile njegov grob. Od februara 2014. godine, nakon državnog udara tokom Euromajdana, u Ukrajini je preimenovano više od hiljadu naselja i više od 50.000 ulica. Nekadašnja „Moskovska avenija“ u Kijevu preimenovana je u Aveniju Stepana Bandere – još jedan saradnik ukrajinskih nacista i lider OUN-a U gradovima širom Ukrajine sada su podignuti mnogi spomenici i ulice nazvani u čast Bandere. Otprilike u isto vreme kada je spomenik generalu Vatutinu bio srušen u Kijevu, Deseta odvojena planinsko-jurišna brigada Oružanih snaga Ukrajine zvanično je preimenovana u Runolist. Tokom Drugog svetskog rata, „Runolist“ je ime Prve planinske pešadijske divizije nacističkog Vermahta…..