Strategija haosa koju srpski diktator Aleksandar Vučić i njegov režim već godinama unazad koriste, nalazi se na najvećem ispitu do sada. Metode njegove prevare su podavno razotkrivene, a metode kojima će pokušati da uvede vanredno stanje, vode ga u avanturu bez povratka, u kojoj će biti poražen i on i njegovi plaćenici koji danas još uvek haraju, prete i ucenjuju širom Srbije. MT je istraživao čime raspolaže pomamljeni diktator u susret haosu koji planira da izazove uoči, za vreme i nakon predstojećih izbora, kojim policijskim, doušničkim, parapolicijskim i vojno-obaveštajnim snagama misli da udari na Srbiju koja je ustala protv njegove tiranije, zbog čega se doslovno kompletan diplomatski kor u Beogradu „izmakao“, povukao i prebacio „na režim tišine“, čekajući konačni obračun sa poslednjim tiraninom u Evropi, zašto se Trampova vlada i njegova  administracija spremaju da na jesen uvedu direktne sankcije protiv Vučićevog režima, prvo putem blokade energetskih licenci, a onda i drugim sredstvima, poput hapšenja AV „poslovođa“ širom sveta itd…

Nikola Vlahović

Sumanuti diktator u Srbiji sprema novi haos. Ta njegova strategija zastrašivanja, držanja 6,5 miliona ljudi u stalnom „vanrednom stanju“, već viđenom politikom „kontrolisanoig haosa“, došla je do samog kraja. Na redu je njegov poslednji pokušaj da izvede to isto u vreme predstojećih izbora u Srbiji. A, to može da se završe samo na dva načina: njegovom predajom ili opštim sukobom sa narodom u kome će izvući „deblji kraj“ i on i njegov razbojnički režim.

Razlozi zbog kojih ovaj tiranin pomračenog uma odlaže inače neizbežno raspisivanje izbora, leži upravo u tome što pokušava da pripremi čitav scenario haosa koji planira da izazove, a potom da brzom intervencijom oružanih snaga „uspostavi mir“ i proglasi svoju pobedu. Prema svim informacijama kojima „po prirodi posla“ raspolažu vanredno dobro upućeni strani i domaći izvori ovog magazina, srpski diktator za ovu avanturu računa na „armiju“ od 20 do 25 hiljada ljudi koji se mogu brzo aktivirati u slučaju uličnih nemira u svim gradovima Srbije (nakon što će on pokušati da ih pokrade i time izazove bes, otpor i sukobe).

Naime, ovaj diktator se uveliko sprema da na građane Srbije izvede do sada neviđeni „model haosa“, da na njih istovremeno pošalje sve čime raspolaže, od profesionalnih policajaca do paravojnih i parapolicijskih snaga, kako bi sigurnu masovnu pobunu a sebe ponovo proglasio jedinim garantom stabilnosti.

Da bi slika bila jasnije, kakve snage poreski obveznici u Srbiji danas plaćaju (a čemu zapravo služe), treba pogledati „brojno stanje“ takozvanih ministarstava „sile“. Tako na primer Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) ima oko 42.000 zaposlenih, od čega se procenjuje da je 15-18.000 operativno raspoređeno u jedinicama koje mogu biti angažovane na terenu (policija, Žandarmerija, SAJ, PTJ, interventne jedinice). Žandarmerija je ključna za kontrolu protesta (oko 3.500 do 4.000 pripadnika, sa punom opremom za razbijanje demonstracija).

Tu su u stalnoj pripravnosti interventne jedinice u Beogradu, Novom Sadu i Nišu koje broje oko 1.500 do 2.000 ljudi, obučene za brze intervencije i masovne skupove. Takođe, srpski diktator računa na lojalnost  SAJ i PTJ (Specijalne antiterorističke jedinice) koje se ne koriste direktno za proteste, ali se povremeno pojavljuju kao demonstracija sile. Procene bezbednosnih izvora MT u Srbiji i u inostranstvu, se slažu u proceni da postoji „pod ličnom komandom“ klana braće Vučić, oko 3.000 do 5.000 kriminalaca, batinaša, razbojnika i slične fukare, koja deluje van zvaničnih struktura.

Braća Vučić imaju drukčiju „statistiku“: još u decembru 2024. godine, sam diktator se pohvalio da unutar SNS ima  navodno „ekstremno proruski orijentisane lojaliste“, čijih je „17.000 članova položilo krvnu zakletvu“ da brani njegov režim i da se bori protiv „obojene revolucije“ u Srbiji. „Bio je to trenutak kad su masovne demonstracije protiv njega bile na vrhuncu i kad su njemu bile „pune gaće“ od straha, što ga je prinudilo da potraži „ličnu gardu“, spremne „šehide“ da umru za njega, kao što je to imao Sulejman Veličanstveni.

AV računa i na razna privatna obezbeđenja povezana sa SNS-om i lokalnim „agama i begovima“, računa i na poludivlje grupe raznih „navijača“, koje se aktiviraju u kriznim situacijama (ali uredno koordinisane sa regularnom policijom). Računa i na bezbednosne agencije registrovane kao privatne firme, ali na neke bivše pripadnike MUP i BIA.

Na „usluzi“ su mu plaćene domaće „patriotske grupe“ koje se koriste za medijske provokacije i fizičku prisutnost na mitinzima. U toku se već nedeljama dogovori u detaširanim Službinim prostorijama, oko toga kako treba da izgleda „raspored snaga“ u okolnostima verovatnog masovnog sukoba sa narodom.

Prvi krug čini policija koja obezbeđuje prostor i formalno održava red, drugi krug je prostor za parapolicijske grupe se infiltriraju među demonstrante, izazivaju incidente, snimaju provokacije. A, treći krug i najzanimljivi krug činiće „mediji“ režima koji će prikazivati sukobe kao „napad na državu“, čime će opravdavati brutalne represija.

Ovaj scenerio je već viđen, ali, tu je BIA. Ova agencija ima oko 2.500 do 3.000 zaposlenih u stalnom radnom odnosu. Od toga, oko 1.000 do 1.200 radi u operativnim sektorima (praćenje, kontraobaveštajna zaštita, analiza, terenski rad). Ostatak čine administracija, tehnička podrška, IT, i analitički centri.

Procene visoko stručnih izvorsa MT govore da BIA ima između 8.000 do 12.000 povremenih saradnika, ljudi koji nisu formalno zaposleni, ali povremeno dostavljaju informacije ili obavljaju zadatke.

AV računa i na lokalne informatore takozvane „pokretne lokatore“ (ugostitelji, taksisti, obezbeđenja, komunalni radnici). U akciju spašavanja ovog mafiškog režima računa se i na privatne bezbednosne firme koje imaju ugovore sa državnim institucijama, te političke aktiviste i partijske kadrove koji prikupljaju podatke o opoziciji i medijima.

Navijačke grupe bi se koristile u sukobima koji se očekuju, kao neformalni operativni kanal u kriznim situacijama. Beograd koji ima najgušću mrežu BIA aktivnih saradnika, prema procenama oko 3.000 do 4.000 aktivnih, bili bi zaduženi da pokrivaju proteste, medije, univerzitete i lokalne strukture.

Veći gradovi (Novi Sad, Niš, Kragujevac) po 500 do 800 takvih saradnika u stalnom kontaktu sa regionalnim centrima BIA. Manje sredine bi saktivirale mreže svojih  informatora koji rade po principu „lokalnog dojavljivanja“, bez formalnih ugovora.

To su oni Nušićevi „sreski špijuni, svakoj vlasti ponizni“. Ukupno, BIA raspolaže sa oko 10.000 do 15.000 ljudi koji se mogu aktivirati u operacijama nadzora, kontrole demonstracija i prikupljanja informacija. To ne znači da bi svi delovali istovremeno već je cilj da „sistem“ funkcioniše kao fleksibilna mreža, koja se po potrebi širi i skuplja, kao instrument kontrole javnog prostora, a ne samo bezbednosna struktura.

Što se vojne policije tiče, ona danas u Srbiji raspolaže sa oko 1.500 do 2.000 pripadnika, i svi su obučeni za kontrolu javnog reda i bezbednosti. Tu su i specijalne jedinice, „Kobre“, „72. brigada za  specijalne operacije“, „63. padobranska brigada“, sve ukupno do 1.500 ljudi.

U slučaju da Vučić pokuša da vojsku upotrebi za „obezbeđenje reda“, realno bi mogao da aktivira (osim vojne policije) i delove Kopnene vojske, oko 5.000 do 7.000 ljudi spremnih za brzo raspoređivanje u Beogradu i većim gradovima (sa čime je već „eksperimentisao“ u decembru 2024 i januaru 2025, istina u manjem obimu, ali sa istim ciljem).

Tiranin računa i na Specijalne jedinice (do 1.000 ljudi) za demonstraciju sile i kontrolu ključnih tačaka (zgrade Vlade, RTS,  mostovi, aerodrom), te na rezervni sastav (koji je teško mobilisati u kratkom roku; eventualno 2.000-3.000 ljudi kroz lokalne centre).

Ukupno, Vučić bi mogao da raspolaže sa 8.000 do 10.000 ljudi koji bi se mogli pojaviti na ulicama u roku od 24 sata ali to bi bio izuzetno rizičan potez, jer bi izazvao međunarodne reakcije i unutrašnje podelå u samoj vojsci. AV ima mogućnost da privremeno militarizuje javni prostor, ali ne i da dugoročno održi vojsku na ulicama. Bivši vojni ataše jedne zapoadnoevropske države, u jednoj svojoj analizi stanja u Srbiji tvrdi da „Vučića ne drži oružje na vlasti, već sposobnost da potčinjenima predstavi svaki potez kao navodnu odbranu države“.

Paraoični diktator ima razloga za brigu: BIA i obaveštajni sektor su po pravilu najzatvoreniji, ali i najosetljiviji. Unutar agencije postoji frakcija profesionalaca koji se protive političkoj instrumentalizaciji službe. Oko 15-20?% operativaca ima kontakte sa međunarodnim partnerima i ne bi podržalo akcije koje bi destabilizovale zemlju. Te činjenice govore u prilog onoj skandaloznoj reklami ove agencije na RTS, koja glasi: „Sve je prolazno, samo je Služba večna!„

U faktore koji mogu izazvati preokret, spada i ekonomski kolaps, međunarodni pritisak, unutrašnji moralni otpor (profesionalni kadrovi u vojsci i službama sve češće izražavaju nezadovoljstvo zbog zloupotrebe institucija!). Već danas, najmanje +polovina vojno-policijskog aparata mogla bi da se distancira (ne nužno da pređe na stranu opozicije, već da potpuno odbije poslušnost).

To bi bio trenutak kada bi „strategija haosa“ počela da se urušava iznutra.

U jednom od svojih ranijih izveštaja (iz sredine devedesetih godina), nekadašnji danski diplomata, vrbovan kao „talentovan“ u ranoj mladosti za američku CIA, najavio je „model“ po kome će Slobodan Milošević i njegov režim biti srušeni. Nazvao je to „„Raslojavanje lojalnosti u sistemu sile“ ili, otkazivanje poslušnosti „aparata fizičke prinude“. Jasnije rečeno, najavio je da će ga srušiti ljudi njegovog režima kad osete da su i sami ugroženi. Tako se, kao što je poznato i desilo.

Druga strana ove priče je osluškivanje „pulsa“ strane diplomatije u Beogradu. Uvek, kad god su bile krizne situacije, kad bi „kucnuo krajnji čas“, vrata ambasada su bila uglavnom zatvorena. I takve reakcije je precizno, hirurški, opisao Ivo Andrić u svom kultnim delu „Travnička hronika“ (1945), u kome prikazuje diplomatski život u Bosni početkom XIX veka, sa fokusom na francuske i austrijske konzule u Travniku i njihove susrete sa lokalnim društvom.

U Vučićevoj Srbiji, u sred Beograda, u 21 veku, kompletan strani diplomatski kor je već dugo „u režimu tišine“. Tokom poslednjih godinu gotovo je nestao iz javnog života. Poslovi ambasada zapadnih zemalja, SAD, Nemačke, Francuske, Italije, Velike Britanije, svedeni su na tehničku komunikaciju, bez javnih izjava, prijema i konferencija. Prijemi i susreti koji su ranije bili redovni sada se održavaju iza zatvorenih vrata, bez medijskog prisustva. Kontakti sa kabinetom predsednika Srbije svedeni su na formalne note i tehničke sastanke.

Izuzetak je ruska ambasada, koja je zadržala visoku vidljivost, prisutna na državnim ceremonijama, u medijima i na kulturnim događajima, uz aktivnu podršku režimu. Kineska ambasada povremeno preuzima sličnu ulogu, ali bez otvorene političke retorike. Razlozi za povlačenje zapadnih misija su višeslojni: napadi provladinih medija na strane diplomate, i rastuća neizvesnost u zemlji. Zapadne misije izbegavaju javne nastupe kako ne bi bile uvučene u unutrašnje sukobe, dok se istovremeno procenjuje povećan rizik od provokacija i dezinformacija.

Beograd je danas mesto tihe diplomatije, formalno aktivne, ali komunikacijski rezervisane. Zapadne ambasade deluju iz senke, dok ruska i kineska ostaju vidljive i politički angažovane. Ovo je dalo priliku srpskom diktatoru da pojača efekat „strategije haosa“ i da nastavi sa pričom o nestabilnosti i ugroženosti svog režima.

Od proleća 2025. do leta 2026. primetan je pad broja javnih saopštenja i konferencija zapadnih ambasada. Diplomate se retko pojavljuju na događajima koje organizuje Vlada Srbije, osim protokolarnih obaveza. Prema izveštajima Politico Europe, ambasade EU zemalja „održavaju minimalni kontakt“ sa kabinetom predsednika, fokusirajući se na tehničke misije i humanitarne projekte.

Čak i prema jednom detaljnom (internom) izveštaju Ministarstva spoljnih poslova Srbije (MIP), „srpska diplomatska mreža samo formalno funkcioniše i kontakti sa zapadnim partnerima se odvijaju samo na tehničkom nivou“. Ovaj detalj je potvrdio i nekada visoko pozicionirani izvora MT u MIP, koji posredstvom „starih veza“ prati raspad naprednjačke diplomatije koju je do temelja zgazio Aleksandar Vučić sa svojim tragikomičnim stranačkim klovnovima. Ambasada Ruske Federacije u kojoj „kolo vodi“ kompromitovani KGB agent Harčenko, redovno je prisutna na svim režimnskim ceremonijama AV. Kineska ambasada je u julu 2026. organizovala veliki prijem u Beogradu povodom 105 godina Komunističke partije Kine, kome su predstavnici AV režima bili prisutni u velikom broju.

Ćuti i ambasada Nemačke u Beogradu. Bivšu ambasadorku Anke Konrad (završila mandat u julu 2026), bez pozdrava i poruke, nasledila je odmah (23. jula) njena imenjakinja, Anke Holštajn (Anke Holstein), koja je došla sa dužnosti iz Moskve, gde je bila ministar savetnik u nemačkoj ambasadi…

Holštajn se smatra „jastrebom“ u nemačkoj diplomatiji, koja zastupa „tvrde“ stavove prema diktaturama i autokratijama, poliglota je, govori šest jezika, između ostalog i ruski, francuski, engelski i albanski, srpskohrvatski i slovenački. Dobro poznaje bivšu Jugoslaviju a službovala je ranije Ljubljani, Sarajevu i Tirani. I nova ambasadorka Nemačke ima zadatak da ne komunicira sa AV režimom.

Francuski ambasador, Pjer Košar (Pierre Cochard, na službi u Beogradu od 2023), karijerni je diplomata sa iskustvom u Moskvi i Kijevu. Francuska ambasada u Beogradu izbegava direktne kontakte sa kabinetom AV, osim protokolarnih. I britanska ambasada „ćuti“, posebno njen ambasador Edvard Ferguson, koji je u Beogradu od 2023. godine i koji je ranije službovao u BiH. Uglavnom, ambasada Velike Britanije u poslednih par godina svoje retke diplomatske poruke šalje „indirektno“, samo preko EU i NATO. Od strane njihovih službi koje su učestvovale u stvaranju korisnog monstruma na ovom delu Balkana, AV je (prema svim relevantnim izvorima), stavljen u trajnu „hibernaciju“.

Dana 28. juna 2026., srpski diktator je najavio da će podneti ostavku „u roku od nekoliko nedelja i da će zemlja održati vanredne predsedničke i parlamentarne izbore.“ A, onda dodao i ovo: „Ostavka ne znači napuštanje vlasti, mogao bih se vratiti na mesto premijera!“

U susret neizbežnim izborima, ovaj sumanuti tiranin već pojačava priču o „spoljnoj ugroženosti“, „unutrašnjim neprijateljima“ i „zaverama protiv Srbije“.

Očekuje se novo masovno plasiranje lažnih informacija o navodnim napadima na državu, ekonomskim sabotažama i „stranim agentima“, te pojačana represija i mobilizacija „patriotskih snaga“, napadi na novinare i aktiviste  kroz kompromitujuće materijale, lažne afere i pretnje, cenjivanje lokalnih funkcionera i privrednika da obezbede „sigurne glasove“.

Računa da kontrolisani haos koristi kao alat za mobilizaciju i zastrašivanje jer mu „sistem“ funkcioniše po principu: što je više krize, to je više kontrole. Sprema se svim sredstvima novo istematsko širenje lažnih priča o „spoljnoj ugroženosti“ i „unutrašnjim neprijateljima“. Traje već novo kreiranje lažnih kriza (energetska, bezbednosna, politička) pritisci na lokalne funkcionere, privrednike i medije kroz poreske inspekcije, tužbe i blokade.

Na sceni su nove pretnje otkazima i gubitkom poslova u javnom sektoru za one koji ne podržavaju režim i maksimalno korišćenje obaveštajnih struktura za praćenje i kompromitovanje političkih protivnika. Radi se uveliko i manipulacija statistikom (npr. prikazivanje rasta BDP-a bez realnog povećanja životnog standarda), te falsifikovanje uspeha u međunarodnim pregovorima i investicijama. Sprema se novo izazivanje institucionalnih kriza (smena sudija, blokada parlamenta) da bi se pokazalo da „bez vođe nema reda“ i stvaranje atmosfere stalne neizvesnosti (računa, građani su iscrpljeni, pa se oslanjaju na autoritet koji obećava „mir“).

U terminalnoj fazi svoga ludila, AV izjavljuje ovako nešto: „Srbija je predstavila strategiju za opremanje svoje vojske robotskim platformama i dronskim divizijama za napade na velikim udaljenostima.“

Pad režima i njegov odlazak na đubrište istorije, već se dešava, u toku je, ali ono što Srbiju čeka to je suočenje sa sopstvenim teretom istorije i nerešenim pitanjem mesta u podeljenom svetu. Taj svet je uvek bio podeljen i svako je tražio svoj „pravac“ u njemu. Budućim vladarima i narodu samom, možda bi od koristi bio osvrt na Kneza Mihaila Obrenovića i njegove „evropske reforme“, te kako je skončao zbog toga. Jer i danas, Beograđani se sastaju „Kod konja“ ali ne „kod Mihaila“ (jer je visoko gore, i „nije bitan“) mada im je taj „na konju“ napravio prvo pozorište i uveo prvu nacionalnu valutu posle pet vekova turskog ropstva…

A 1.

San i java Kneza Mihaila

Jedno kratko podsećanje na Kneza Mihaila Obrenovića i njegove reforme, te pokušaj „evropeizacije“ Srbije, i danas otvaraju brojna pitanja o položaju, mogućnostima i ciljevima srpske države i društva.

Naime, Knez Mihailo Obrenović je bio jedan od najznačajnijih vladara moderne Srbije, reformator, vizionar i tvorac ideje o Balkanskom savezu. Obezbedio je prelazak Srbije iz poluautonomne kneževine pod Osmanskim carstvom u gotovo nezavisnu državu. Rođen je 16. septembra 1823. u Kragujevcu, od oca Miloša Obrenovića i majke Ljubice Vukomanović i bio je oženjen mađarskom groficom Julijom Hunjadi, de Ketelji (koja je bila potomak slavnog borca protiv osmanlija, Janoša Hunjadija, kod Srba poznatog kao Sibinjanin Janko).

Dolaskom na vlast, Mihailo je učinio sve suprotno svome ocu koji je vladao otomanskim metodama. Radio je da Srbiju učini uređenom, evropskom državom. Prvo je uveo redovnu vojsku i obaveznu vojnu službu, a onda uklonio turske vojne garnizone (1867) i označio kraj osmanske dominacije, uveo reforme sudstva i izbornih zakona, čime je postavljen temelj vladavine prava, osnovao državnu banku (1862) i Srpsko učeno društvo (1864), izgradio Narodno pozorište u Beogradu, a već 1868., uveo prvi srpski novac posle srednjeg veka i ulaska Turaka na Balkan. Diplomatijom je počeo da stvara „front balkanskih naroda“ sa Grčkom, Rumunijom i Crnom Gorom…

Mnogima se ove reforme nisu dopale. Bio je dva puta zbačen sa prestola. Prvi put od 1839. do 1842., u buni Tome Vučića-Perišića, a drugi put od 1860., a na njega je konačno izvršen i atentata u kome je ubijen 10. juna 1868., u Košutnjaku.

Zbog velikih otpora reformama i modernizaciji društva, očajan, napisao je jednom prilikom i ovo: „Moja Srbija je crni majdan iz koga samo nevolja i nesloga izlaze. Srbi ono najbolje što imaju, niti paze niti čuvaju. Prošlost svoju dobro ne poznaju, o budućnosti malo misle. Plan i organizacija su im reči nepoznate, radnici su slabi, a vernici po dužnosti…“

Pad Slobodana Miloševića

Petog oktobra 2000 godine sa vlasti je oboren Slobodan Milošević koga  su centri moći opisavlai kao “jakog čoveka na Balkanu“, kao “Faktora mira i stabilnosti“, a na karju kao “Balkanskog kasapina.“

U trenutku pada Miloševića je podržavala Vojska Srbije i Crbne Gore koja mu je bila odana do kraja. Bila je iskusna, prekaljena u ratu sa NATO alijansom…

Srpska policija je pseći služila deceniju Miloševiću, pobila je mnogo građana, tukla je demonstrante. Imala je i tada SAJ, Žanradmeriju i Crvene bertke.

Miloševićč je pao uz vrlo malo gubitaka.

Vučić je opčinjen sa njim. I stanje u Sriji je slično onom pred pad Miloševića.  “Otpor“ je tada vodio boru iscrpljivanja sa Milošebvićem, danas to rade studenti i njihov pokret Aleksandru Vučiću.

I Milošević je u oči pada bio izolovan.