Da je Vučićevom režimu došlo „zadnje doba“, vidi se možda najbolje i po očajničkim petljavinama sa zaštićenim podacima države i građana, koje danas rasprodaju na „tamnom internetu“ (Dark Web) osobe iz državnih ustanova. Nude te podatke, traže za njih desetine miliona da bi sa njih skinuli šifre. Sa druge strane, njegov režim je uveo Srbiju u zamku Data centara, gde se čuvaju svi najpoverljiviji državni podaci. Data centri koštaju preskupo, a teško ih je „nahraniti“ električnom energijom i vodom za hlađenje postrojenja. Diktator je smislio ideju da Srbiju ponudi strancima koji iz ekoloških i finansijskih, ali, i iz obaveštajnih razloga, žele da izmeste svoje Data centre u „pogodne“ zemlje. Ludilo opšte špijunaže i masovne prodaje (ne)zaštićenoih podataka se širi.

Nikola Vlahović

U Srbiji je u posljednjih 14 godina, od kako je naprednjačka mafija na čelu sa Aleksandrom Vučićem zarobila i državu i narod, bilo je više slučajeva provaljivanja u elektronske baze najdelikatnijih ličnih podataka građana, nego što ih je ikada bilo od kako postoje u toj formi…

Slobodno se može reći da je danas svaki građanin Srbije potpuno „ogoljen“ i da „hoda bez gaća“.

Sve se o njemu zna, do najintiminijh detalja, manipuliše se njime, analizira ponašanje, prave psihološki profili uz pomoć odgovarajućih algoritama i čini ono što je, barem formalno, zakonom zabranjeno. Napadi dolaze i spolja, a još češće iznutra.

Srbija, naravno, nije jedinstvena u tom smislu, čitav svet je izložen ovakvom „skeniranju“ i masovnim manipulacijama.

Ali, ovo podneblje, kao neuralgična tačka Balkana, nalazi se u položaju svojevrsne „sajber kolonije“ i velike žrtve digitalnog feudalizma (upravljanja masama putem „rentiranja“ globalnih internet platformi), kakva retko gde postoji u savremenim pravnim državama.

Naime, Srbija ima pet aktivnih Data centara (izolovani centri sa deponovanim digitalnim podacima o svemu i svakome), a režim Aleksandra Vučića planirao je izgradnju još dva nova (Niš i Novi Sad) do?2030.?godine, čime bi Srbiju vezao u čvor regionalne digitalne infrastrukture i otvorio još veći prostor za praćenje svega pokretnog i nepokretnog i to „u realnom vremenu“.

Državni Data centar?Kragujevac otvoren?je 2020, proširen?2026.?na?14?megavata energetskog kapaciteta, ima superkompjuter sa?720?NVIDIA?GPU-ova i EN?50600?Class?4 sertifikat, koji predstavlja najviši standard u svojoj klasi. Postoje i privatni Data centri koje kontroliše?Srbija?Data?Cloud (Beograd) koji vrši i komercijalni hosting i prikrivene (cloud) usluge. Tu su još i Mainstream?Data?Center (Beograd) kao regionalni cloud provajder te Orion?Telekom?DC (Beograd) koji čini manji objekat za poslovne korisnike. Pomenuti Data centri u Srbiji troše ogromne količine električne energije (oko?263?GWh?godišnje, što košta približno?21?milion?evra), dok potrošnja vode dostiže preko pola miliona kubnih metara?godišnje. To ih svrstava u najveće pojedinačne potrošače u elektroenergetskom sistemu zemlje. Ali, ukoliko krene izgradnja novih najavljenih Data centara, sa sadašnjim elektro i hidro kapacitetima, sasvim sigurno ostaviće Srbiju i bez vode i bez struje. Svaki od nabrojanih Data centara u Srbiji na dnevnom nivou opterećuje mrežu kao grad sa preko 200 hiljada stanovnika.

Ovakva centralizacija digitalne infrastrukture kakvu je zamislio režim Aleksandra Vučića, u najskorijoj budućnosti izazvaće teške energetske i ekološke katastrofe. On lično je odgovoran što je doneo odluku da sve neophodne troškove proširenja elektro mreže i vodovoda prebacio na javnu infrastrukturu, a ne privatne investitore. Jasnije rečeno, građanin preko svojih računa plaća vodu i struju za špijunažu kojoj je i sam izložen preko Data centara!

Uprkos svemu tome, zločinački režim Aleksandra Vučića u odlasku nudi (poslednjih meseci intenizivno) nekim stranim investitorima premeštanje ili izgradnju svojih Data centara u Srbiji. Nudi izdašno „povoljnu cenu električne energije, stabilnu mrežnu infrastrukturu i rastuću digitalnu potražnju u regionu“. Prihvatili su to „načelno“ francuski i nemački investitori (kineski su već u tom poslu) i nekoliko američkih kompanija koje razmatraju lokacije u Beogradu i Kragujevcu „za regionalne operacije“.  Sa Francuzima je ove 2026. godine već potpisan sporazum za izgradnju svog regionalnog Data centra u?Nišu (projekat u okviru nekakve Vučićeve izmišljene strategije „Srbija?2030″).

Nemačke kompanije (Equinix,?Deutsche?Telekom) razmatraju Beograd kao lokaciju za takozvane „Edge“ centre koji bi služili za kontrolu jugoistočne Evrope (dakle, i Srbije!).  Kineski investitori (Huawei,?ZTE) već su odavno prisutni kroz projekte potpunog video-nadzora i infrastrukture, a sada planiraju i tehničke centre za cloud usluge. Američki operateri (Oracle,?IBM?Cloud) osim Beograda analiziraju i Kragujevac kao potencijalni čvor za Balkanski region ili, „Disaster-recovery“ (Oporavak od katastrofe).

Svima njima je srpski diktator ponudio jedan detaljno uređeni Nacionalni registar investicionih lokacija (RGZ), koji omogućava da u realnom vremenu pregledaju dostupne lokacije i infrastrukturu u Srbiji i da izaberu šta žele da zaposednu! Kao na pijaci!

I ne samo to: Ministarstvo finansija i Kancelarija za IT i eUpravu izdvajaju iz budžeta 10 do 50?miliona?evra po projektu za pripremu zemljišta, priključke i sigurnosne sisteme! Dalje, svako ko investira u izgradnju Data centra oslobođen je 10 (deset) godina od poreza na dobit i poreza i carina i PDV na uvoz opreme (serveri, rashladni sistemi, UPS).  U pojedinim slučajevima (privatni Data centri) iz džepova građana Srbije finansirana je izgradnja trafo-stanica i kablovskih priključaka, što je investitorima uštedelo milione evra. U Nišu je planirano da država pokrije do?40?% troškova izgradnje budućeg francuskog data centra.

Osim što je sve te subvencije davao „ličnom pogodbom“ bez tendera, zli diktator je očigledno vrlo svesno imao plan da Srbiju zarobi u digitalnu zavisnost a njene građane pretvori u savremene robove. Mržnja koju je ovaj odlazeći skot pokazivao (ne)delima prema Srbiji i njenom narodu, prevazišla je i onu koju su krvavi okupatori u dva svetska rata demonstrirali nad civilinim stanovništvom. Srbija kao i dobar deo regiona nekadašnje Jugoslavije, spada u područje neopisivih paradoksa, protivrečnosti, obračuna interesnih grupa, kako domaćih tako i stranih. Takođe, zbog izuzetnog položaja i idelanog haosa koji u njoj postoji, Srbija i Beograd su izabrani kao jedno od inspirativnih globalnih „špijunskih gnezda“ pa se često u praksi obaveštajnih zajednica dešavaju sukobi ili poklapanja interesa.

Ko se zapravo u Srbiji otvoreno bavi špijunažom?

Bezbednosno-informativna agencija (BIA) ima zakonsko pravo da prati komunikacije u slučajevima nacionalne bezbednosti, ali je već dugo godina samo običan instrument samovlašća Aleksandra Vučića i služi za najniže oblike doušničkog zanata.

Vojno-bezbednosna agencija (VBA) navodno prati komunikacije u vojnim strukturama i ponekad sarađuje sa BIA „u širim operacijama“ koje im srposki diktator lično odredi. MUP i Uprava za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, tehnički nadzor interneta, društvenih mreža i sajber-bezbednosti, imaju pristup meta-podacima o komunikacijama.

Jedan od stubova špijunaže građana i građanskih aktivista, studenata, intelektualaca, sindikalnih vođa i drugih ličnosti „na nišanu“ radikalske mafije i samozvanoig „vođe“, svakako čine Telekom Srbija i mreža A1. Ta dva operatera su dužni da čuvaju meta-podatke o pozivima i porukama, a u praksi se ti podaci koriste i u svrhe masovnih kampanja i provokacija. Špijunažom u Srbiji se bave i marketinške firme i IT podizvođači koji prikupljaju podatke o korisnicima kroz aplikacije, ankete i društvene mreže, a koriste ih za profilisanje birača. Baze podataka o građanima koriste se za praćenje građanskih aktivista ili novinara.

Što se tiče strane špijunaže u Srbiji, ruske i kineske firme koje sarađuju sa režimom AV (recimo, u video-nadzoru ili telekomunikacijama) imaju puni pristup infrastrukturi koja omogućava praćenje kretanja i komunikacija. Tako reći, nikada lakši zadatak nisu imali. Zapadne obaveštajne službe (NSA, GCHQ, DGSE) nemaju tu privilegiju u Srbiji, već povremeno prate region kroz međunarodne mreže, ali bez direktnog pristupa srpskim bazama (više kroz globalni promet podataka).

Domaća Kancelarija za informacione tehnologije i eUpravu ima pristup centralnim bazama građana (eID, zdravstveni sistem, poreske evidencije). A1?Srbija i Yettel – privatni operateri koji po zakonu moraju čuvati meta-podatke o pozivima i porukama, ali su koristila i dalje koriste svaku priliku da neovlašteni pristupe i koriste na svaki način navodno dobro zaštićene podatke…

Data Centar?Kragujevac kao deo državne infrastrukture za skladištenje podataka, istovremeno sadrži i baze MUP-a, RFZO i Poreske uprave.

Privatne IT firme povezane sa političkim kampanjama (npr. Asseco?SEE, Comtrade, Quantox) sada već razvijaju softver koji omogućava profilisanje birača i analizu digitalnog ponašanja. Ukratko, otvoreno se bave manipulacijom i nameštanjem izbora.  Ruske službe (FSB, GRU) prema zapadnim izvještajima, imaju tehničku saradnju s BIA-om kroz projekte video-nadzora i sajber-bezbednosti.

Kineske kompanije (Huawei,?ZTE) učestvuju u razvoju sistema video-nadzora „Safe?City“ u Beogradu, koji koristi prepoznavanje lica i praćenje kretanja. Zapadne obavještajne službe (NSA,?GCHQ,?DGSE,?BND) koriste satelitske komunikacije a fokus im je na regionalnim političkim i energetskim tokovima. Izraelske firme (NSO?Group,?Cellebrite), prema izvoru MT iz Citizen?Lab, koriste instrumente za potpuni digitalni nadzor (Pegasus,?UFED). Isprobani su i korišćeni u regionu, pre svega u Srbiji, isključivo za praćenje novinara i opozicionih-građanskih aktivista i studenata.

Jedan skorašnji događaj otvorio je ponovo pitanje stvarne bezbednosti podataka o građanima, koja je inače odavno ugrožena, ali se iznova dešavaju krađe (ovaj put i prodaja!) tih podataka preko takozvanog Dark Weba, paralelne internet mreže nevidljive običnim korisnicima.

Naime, 27. avgusta 2026., Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije (MUP) u kratkom saopštenju obavestilo je javnost da je policija uhapsila tri pripadnika hakerske grupe „INF grupa“, čije mete su bili sistemi državnih institucija, velikih kompanija i drugih organizacija u Srbiji i u zemljama regiona. Uhapšeni su N. M. S. (22) iz Beograda, L. D. (23) iz Zaječara i jedan maloletnik (17 godina) iz Beograda zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo „Neovlašćeni pristup zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj obradi podataka“. L. D. se tereti i za krivično delo „Računarska sabotaža“, dok za sedamnaestogodišnjeg mladića postoje osnovi sumnje da je izvršio i krivično delo iznuda. Grupa se dovodi u vezu sa velikim brojem visokoprofilnih ucenjivačkih softvera tzv. ransomware i drugih sajber napada i kompromitacija informacionih sistema u Srbiji i zemljama regiona.

U isto vreme, hrvatski „tisak“ se oglasio detaljnijim podacima, da je državljanin Srbije (ruskog porekla) Georgije V. uhapšen zbog sumnje na neovlašteni pristup računarskim sistemima više državnih organa i kompanija Hrvatske, nakon što je Ministarstvo unutrašnjih poslova Hrvatske prijavilo hapšenje bez navođenja identiteta osumnjičenog.

Dalje, prema zvaničnom saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske, policijski službenici Službe za kibernetičku sigurnost otkrili su još u proleće 2026., sredinom aprila, neovlašteni pristup sopstvenom sistemu, pa je sada protiv uhapšenog pomenutog državljanina Srbije u sudskom gonjenju zainteresovana i Hrvatska, zbog teških krivičnih dela protiv računarskih sistema i neovlaštenog korištenja ličnih podataka.

Mediji u Zagrebu došli su do podatka da se radi o vlasniku firme za kibernetičku bezbednost („Elite Security Systems“) iz Novog Sada, registrovane 2022. godine za računarsko programiranje. Prema podacima koje je objavila ta ista kompanija, osumnjičeni se bavi „testiranjem penetracije“, otkrivanjem bezbednosne ranjivosti i operacijama „Crvenog tima“.

Njegov rad je zabeležen i u međunarodnim registrima ranjivosti. Navodno, je osumnjičeni pored sistema MUP-a Hrvatske, uspeo da provali i u Ministarstvo finansija, Hrvatski zavod za zdravstveno osiguranje, Hrvatski zavod za mirovinsko osiguranje, Hrvatsku regulatornu agenciju za mrežne delatnosti koja nadzire telekomunikacije, poštanske i elektronske komunikacijske mreže i konačno u Središnji registar osiguranika. Istraga u Hrvatskoj kaže da je u pitanju IT firma koja je koristila servere u Švedskoj i Belizeu i mrežne adrese u Srbiji. Istraga u Hrvatskoj kaže da nije bilo naznaka da je  preprodavao prikupljene podatke ili delovao po nalogu neke strane obaveštajne službe.

Provale u navodno zaštićene sisteme podataka najčešće se rade prema državnim institucijama (MUP, Katastar, zdravstvo) i telekomunikacionim kompanijama. Podaci su završavali često na pomenutoj Dark Web mreži ili su korišćeni u političko-propagandne svrhe. Do sada se to pravdalo „nedostatkom enkripcije i rezervnih kopija“. Ali, domaće i strane Službe imaju svoje „džokere“ i „dežurne krivce“ nad kojima se „fingiraju“ i hapšenja i istrage u slučaju potrebe. Stvarni nalogodavac se retko kad nađe među okrivljenima. U slučaju Srbije, režim Aleksandra Vučića u više navrata je poslednjih godina sprovodio i javne i tajne napade na digitalne baze podataka u zemljama regiona, Evrope i van nje (slučaj izbora u SAD ili, „podrške prijatelju Organu“ u Mađarskoj, Janezu Janši u Sloveniji sa ciljem da sruše vladu socijaldemokrata i slično).

U samoj Srbiji, Vučićev režim je sve do sada bio apsolutni gospodar svačijeg života, svih zdravstvenih kartona i svih ostalih ličnih podataka, pa je to koristio za ucenjivanje, iznude i druge kriminalne poslove, potpu no slobodno u odsustvu pravosuđa, policije ili bilo kakvog drugog institucionalnog nadzora. U Srbiji je u posljednjih nekoliko godina zabeleženo više ozbiljnih sajber-napada koji su privremeno oborili ili kompromitovali čitave državne informacione sisteme. Ipak, ovaj poslednji napad na RFZO, MUP, Katastar i Fudbalski savez Srbije, o kome je reč, izveden ransomware softverom od strane hakerske „INF?Grupe“ postaje krajnje sumnjiv ako se zna za njegovu „drugu stranu“. Taj „koordinisani“ napad na MUP?Srbije (Uprava za strance), bazu javnih izvršitelja, RFZO, FSS, kao i na pravosudni sistem Hrvatske i sisteme javnog prevoza u Beogradu, nije nikako mogao biti sveden na dva jedva punoletna i jedno maloletno lice. Ko dobro poznaje inženjerski softver sigurno zna da je to morao da uradi neko „iznutra“, iz samog sistema, koji su mogli sa lakoćom da budu „koordinirani“. Utoliko providno zvuči informacija da je policija je u saradnji s BIA i FAST?timom Uprave za tehniku sprečila dalju prodaju podataka i oborila infrastrukturu grupe. Dakle, „prodaja“ je već nastupila ali je „sprečena dalja prodaja“!

Bolesna paradržavna tvorevina Aleksandra Vučića se raspada. Njegova uža grupa za velike pljačke se nalazi u pokušaju evakuacije i razmeštanja opljačkanog novca širom sveta. „Delatnici“ iz bezbednosnog sektora shvataju da je došlo zadnje doba i da se prodajom raznih zaštićenih baza podataka o imovini države Srbije i podataka njenih građana, može zaraditi na desetine miliona evra. Nekima se ovaj posao dopao mnogo ranije.

Još 2014 iz MUP Srbije  

izašli su podaci o ličnim kartama i pasošima. Baza sa JMBG i adresama pojavila se na internetu. Već 2016 Republički zavod za statistiku tokom popisa i obrade podataka „izgubio je“ baze sa ličnim podacima građana koje su odjednom postale javne. U 2019. godini, svi podaci Telekoma Srbija (mobilne telefonije) plus brojevi, adrese, paketi, našli su se u rukama privatnih marketinških firmi. u 2020. u vreme Korona pandemije, iz Ministarstva zdravlja izašlo je na Internet mreže sve o testiranim građanima (ime, prezime, JMBG, rezultat testa). I 2021. Katastar nepokretnosti (RGZ)  i podaci o vlasništvu nepokretnosti ponuđeni su na prodaju na Dark Web mreži. A, 2023 EPS i komunalna preduzeća  dali su evidencije o potrošačima, račune, adrese, na korišćenje Vučićevoj stranci za napade na građane, ucene, provokacije, pokušaje podmićivanja…

U 2026 do kraja avgusta meseca u više slučajeva dešavalo se curenja podataka na Dark Webu. Posebno podaci građana Srbije iz informacionih sistema „od posebnog značaja“ (uključujući Katastar) nuđeni su (i dalje se nude) na crnom tržištu. Zanimljivo, ali ta ista „INF Grupa“ je javno objavila prodaju podataka milion građana Srbije. Sada je ta objava obrisana i pojavila se nova sa daleko više podataka i uz uzorak i više detalja. Očigledno se radi o istoj skupini podataka, sada proširenoj…Podaci sadrže ime prezime, JMBG, broj pasoša, broj lične karte, datum rođenja, adresu, broj telefona, e-mail kao i medicinske podatke. U objavi se ova grupa takođe žalil da im je ugašena prethodna mejl adresa…

Sve stručne analizwe govore da ovolika količina podaka (posebno medicinskih) može doći samo od neke državne institucije. S obzirom na uključene medicinske podatke to je moguće da je urađeno direktno iz RFZO, i to neko ko je zamalo pretrpeo ozbiljnu kompromitaciju nudeći sve baze podataka osiguranika na prodaju….Ponuđena baza sadrži 4.3 miliona zapisa, RFZO osigurava oko 4.8 miliona lica (penzioneri su osigurani preko PIO fonda te nisu u RFZO). Ne podudara se brojka ali ova baza sadrži i neku kategoriju osiguranika. Čudno je da podaci sadrže broj telefona i e-mail adresu, jer to nisu podaci koji se uobičajeno daju RFZO ili medicinskim ustanovama, naročito e-mail adresa. Broj pasoša takođe nije uobičajen za medicinske usluge. Ako su u pitanju RFZO podaci onda su dopunjeni nekim drugim izvorima podataka. To se „elegantno“ moglo obaviti preko eUprave koja sadrži sve ove lične podatke. Privremeni pad sistema u RFZO-u i FSS-u izazvao je zastoje u radu i gubitak pristupa podacima. MUP i BIA su opet podigli na noge FAST?tim za praćenje sajber-napada i zaštitu državnih mreža. Ali, bez smisla i nade. Jer, Zakon o informacionoj bezbednosti predviđa kazne do 10?godina zatvora za neovlašćeni pristup državnim sistemima, a do sada se pokazalo da istrage završavaju bez pravosnažnih presuda.

Izvesni L.?D.?iz?Zaječara koji je navodno upao u sistem RFZO-a, preuzeo baze podataka o osiguranicima i pokušao da ih kriptuje radi iznude otkupa u kriptovalutama, teško da će se naći javno na optuženičkoj klupi. Vrlo lako je moguće da se radi o još jednom „džokeru“, osobi koja će ostati anonimna kao i onaj maloletnik iz Beograda koji je bio zadužen da „traži otkup“. Ko još veruje u ovako loš i porvidan holuvudski krimi-scenario?