Plan Aleksandra Vučića da napravi do sada najveću pljačku glasova na predstojećim izborima, unapred je propao. Propao je i nedavni pokušaj da u svoju odbranu u uključi neke strane vojne i paravojne snage, da ih pozove kao „savetnike“ i eventualno stavi u službu svog opstanka na vlasti. Doveo je u Beograd skoro „inkognito“ i predstavnike Iranske revolucionarne garde, pokušao da „zamoli“ komandanta Nacionalne garde iz Ohaja (SAD) da budu „uz njega“ dok traje glasanje, naredio je načelniku Generalštaba Vojske Srbije da pozove novog šefa NATO vojnog komiteta, da zatraži pomoć u slučaju „nemira u Srbiji“…Ništa od toga mu nije uspelo. Ostao je sa svojom parapolicijskom bandom iz BiH (RS), sa domačim batinašima, i „lojalistima“ iz MUP i BIA. Ako slučajno bude inscenirao obračun sa narodom i studentima, kad bude shvatio da je izbore izgubio, može da očekuje samo žestok odgovor. Zadnju reč imaće narod i studenti…

Nikola Vlahović

Početkom septembra meseca 2026. godine, na poziv odlazećeg srpskog diktatora Aleksandra Vučića, u Beograd je u nezvaničnu posetu došla grupa predstavnika („specijalaca“) takozvane Iranske revolucionarne garde iz Teherana. Reč je o parapolicijskoj organizaciji koja terorom i strahom već decenijama „vaspitava“ narod Irana u duhu ekstremnog političkog islama. Ova oružana organizacija pod komandom iranskih Mula, pokušava da slomi nepokoreni duh stare Persije, izloženoj danas i brutalnoj američkoj agresiji.

Srpski diktator, očito impresioniran načinom na koji ova „garda“ vrši teror nad sopstvenim narodom, pozvao ih je na „savetovanje“ u Srbiju koja je masovno ustala protiv njegovog zločinačkog režima. Desetak dana kasnije, imao je sastanak sa komandantom Nacionalne garde Ohaja, general-majorom Metjuom Vudrafom (preciznije, 16. septembra 2026. godine u Beogradu, u zgradi Generalnog sekretarijata predsednika Republike na Andrićevom vencu).

Sastanak je počeo u 8.30 časova i trajao samo dvadeset minuta, jer je AV nametnuo temu „Bezbednosna situacija u regionu“, koju je General Vudraf ljubazno izbegao uz objašnjenja da Nacionalna garda Ohaja ima mandat samo da radi na obuci Vojske Srbije, a ne da interveniše na bilo čijoj teritoriji osim SAD, u slučaju vanrednih sitiuacija.

Onda je pobesneli diktator pozvao svog „posilnog“, načelnika Generalštaba Vojske Srbije, generala Mojsilovića, koji je nakon toga pozvao novog šefa NATO vojnog komiteta Karstena Brojera koji je odbio predlog za telefonski razgovor sa Mojsilovićem. Na „naplatu“ očigledno dolazi i činjenica da evropske službe ne mogu da prihvate da advokat Benjamina Netanjahua ovih dana na svoje ime otvara fabriku dronova u Beogradu.

Šta je od unutrašnje i spoljne bezbednosti ostalo Aleksandru Vučiću i njegovoj mafiji? U Srbiji, on računa na već viđene horde batinaša, plaćenika, na deo BIA koji je zadužen za batinanje i zastrašivanje, na oružane „patriotske snage“ iz R. Srpske (BiH), na Žandarmeriju, pa konačno i na Vojsku Srbije koju bi sigurnu gurnuo u tu avanturu kad izgubi tlo pod nogama. Na dan 25. oktobra 2026., sasvim sigurno neće moći da dobije izbore bez pokušaja velike pljačke glasova, najveće do sada. Ali, protiv mase koja se digla da oslobodi i sebe i državu, to je već unapred izgubljena bitka.

Kakve su razmere paraonoje AV, govori i jedan događaj iz marta 2024. godine, kad je tadašnji VD šef BIA Tomislav Radovanović kazao doslovno: „Bezbednosne službe raspolažu svim informacijima u vezi sa bezbednošću predsednika Srbije Aleksandra Vučića, prikupljaju ih i analiziraju, a zaštita njegove bezbednosti je prvi i prioritetni zadatak svih službi“…Radovanović je ovo kazao u jednom intervuju koji je dao u nadi da će ostati na toj važnoj funkciji. Da bi bio sasvim siguran da će se dopasti svome „vođi“, još je dodao i ovo: „…

I pored kontinuiteta njegove inkriminacije, dehumanizacije, on je nepokolebljiv u vođenju samostalne nezavisne politike“. Ali, nikakve izjave „ljubavi i lojalnosti“ mu nisu pomogle, u junu mesecu te godine je smenjen i odmah zaboravljen, a na njegovo mesto je imenovan Vučićev „slepi putnik“, Vladimir Orlić, zadužen da se ništa ne pita i da ćuti.

Dve godine kasnije, 27. septembra 2026., nakon njegove formalne ostavke na funkciji predsednika Republike, „prioritetni zadatak“ BIA i drugih bezbednosnih službi u Srbiji i dalje je očuvanje duševnog mira odlazećeg srpskog diktatora i „samostalne nezavisne politike“ kojom je državu Srbiju kompromitovao i isključio sa međunarodne scene, a njene institicuje uzurpirao, građane podelio i doveo do ivice građanskog rata…

Te i takve službe bezbednosti, zajedno sa korumpiranim i diktatoru još uvek odanim pravosuđem, biće najodgovornije za ono što se bude dešavalo 25. oktobra 2026., i neposredno i nakon njega. Da je stanje drukčije, istog dana nakon njegove ostavke, ispred zgrade predsedništva bi ga sačekala tužilačka policija i privela na dalji postupak. To se ipak nije desilo. Ipak, prema saznanjima više izvora MT, Aleksandar Vučić više ne veruje u apsolutnu odanost BIA i drugih službi bezbednosti „po dubini“, kao ni vojno-policijskom aparatu. Prema istim izvorima, dopar deo tog „aparata fizičlke prinude“, već odavno ne veruje ni njemu.

To je već duže vremena razlog zbog koga je ovaj samodržac formirao svoje „paralelne“ paravojne i parapolicijske snage, koje plaća, naoružava, i usmerava direktno na građanske i studentske pokrete, sa ciljem da ih slomi, zastrađivanjem, fizičkom silom, i ako zatreba i oružanim putem. To mu očigledno nije dovoljno pa je potražio pomoć u nekim dalekim zemljama gde je suspendovano pravo, a uvedena strahovlada ili diktatura.

Neke obaveštajne službe velikih sila (kojima je prilično „dužan“) opomenule su ga u vezi sa tim i predočile mu posledice saradnje sa njima. O tome govori i hronika novijih susreta koje je imao: 

Naime, tokom poslednjih meseci, Aleksandar Vučić je poslednjih meseci imao direktne kontakte i razgovore sa zvaničnicima nekoliko ključnih stranih obaveštajnih i bezbednosnih službi: u avgustu 2026., u Beogradu se sastao sa direktorom CIA, (koji je doleteo iz BiH samo da ga lično upozori na posledice koje će imati njegovi kontakti sa svetskim „imperijama zla“. Vučić je ovaj razgovor ocenio kao „koristan, pristojan i važan“, a navodno (zvanično) glavne teme sastanka bile su regionalna stabilnost, situacija na Zapadnom Balkanu i bilateralna saradnja. Istina je samo to da je šef CIA tražio da se srpski diktator izjasni o ljudima koje je SAD stavila na listu svojih neprijatelja, a koji su boravili u Srbiji i imali „konsultacija“ sa njim.

Što se tiče, ruske FSB (Federalna služba bezbednosti), Vučić je javno potvrdio direktnu komunikaciju i saradnju sa tom ruskom službom bezbednosti i njenim direktorom Aleksandrom Bortnikovim. Poluzvanično, ti razgovori i „saradnja“ odnosili su se na bezbednosne provere, analize i izveštaje u vezi sa masovnim protestima u Srbiji.  Polovinom 2026., u Srbiju je došao i predstavnik FBI (Federalni istražni biro, SAD). Vučić je, takođe javno, saopštio da je „pored ruske službe, kontaktiran i američki FBI radi stručne bezbednosne saradnje i utvrđivanja činjenica povodom unutrašnjih bezbednosnih dešavanja i tehnologije korišćene tokom protesta u zemlji“.

Poslednji put u svojstvu najvišeg državnog funkcionera, srpski diktator je otputovao u Njujork 21. septembra 2026. godine, radi učešća na 81. zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Bio je to komercijalni jutarnju let Air Serbia u 07:55h, a prema navodima putnika let je kasnio zbog njegovog ukrcavanja (u biznis klasu).

U Njujorku, van radnog dela, dao je „Besu“ pred dvojicom visokih zapadnih diplomata i šefom jedne od već pomenutih službi, da bi Srbija odmah uvela ekonomske sankcije Rusiji, da bi „obnarodovala“ priznanje Kosova, da bi „odstupila“ od srpskog entiteta u BiH i Milorada Dodika kao „recidiva“, te da bi njegove kriminalce Radoičića i Veselinovića predao američkim vlastima, samo da mu daju podršku na izborima koja bi mu omogućila da sebi produži vlast, ovaj put kao predsednik vlade Republike Srbije.

Takvu garanciju mu ipak niko od njih nije dao. Naprotiv, upozoren je na to da neizbežno gubi vlast…Iz Njujorka, bez nade i podrške, vratio se u uzavreli Beograd, da čeka svoj konačan kraj. Ali, kako je već dugo u očajnom stanju, svestan šta ga čeka, godinu i po dana ranije, ponudio je kineskim stručnjacima da mu obezbede najmodernija sredstva za suzbijanje masovnih demonstracija, od onih za izazivanje masovnih „paraliza“, pa do savršnih softvera za blokade Internet domena, masovno širenje panike i dezinformacija. Kineski policajci obučavaju Vučićevu policiju kako da vrše nadzor nad stanovništvom, obučavaju ih za rad sa novim tehnologijama, a ulicama Beograda i Novog Sada uveliko patroliraju uniformisani kineski policajci…

Ne manje značajnije, u Srbiji se nalazi na stotine kineskih agenata u civilu koji raspolažu i velikim novcem i elektronskim opremama za ugrožavanje javne bezbednostiu i podršku diktatoru koji ih je unajmio. Svi su već odavno stavljeni u službu opstanka njegovog režima i „stabilnosti kineskih investicija u Srbiji“.

Neki od pridošlih „saveznika“ AV se ne kriju…Tako je, recimo, izvesni Vadim Vladislavović Novinski‚ ukrajinski milijarder i oligarh sa poternice, nedavno postao srpski državljanin i sponzor Vučićevih „uličnih razbijača“. Nešto ranije, Novinski je u Hrvatskoj, u Samoboru u blizini Zagreba, kupio imanje i prijavio boravak. Imanje je kupio od osuđenog hrvatskog biznismena Tomislava Horvatinčića za 10 (deset) miliona evra. Ali, kad u Hrvatskoj nije dobio sve što je želeo (garanciju bezbednosti i da ne bude izručen onome ko ga traži), sklonio se u susednu Srbiju, zatražio državljanstvo, dobio ga odmah i za to „pošteno“ platio „okrugli milion“ kriminalnom klanu srpskog diktatora.

A, onda je dobio i punudu koju nije mogao da odbije, da odvoji još nekoliko miliona i finansira paravojne i parapolicijske „postrojbe“ na koje AV računa u okolnostima konačnog obračuna sa masama pobunjenog naroda u Srbiji. Ovakvih „Novinskih“ ima na desetine i stotine koji se nalaze u Srbiji pod pokroviteljstvom odlazećeg režima. Jedan od glavnih izvora finansiranja svoje „paradržave“ AV, šverc narkotika, doživeo je novi udarac:

Poreska agencija Kraljevine Španije i Carnie Francuske Republike, zaplenile su u operaciji pod imenom „Doncella“ 14. septembra 2026., preko dve tone kokaina na jedrilici „Seute Deern“. Brojevi telefona „krajnjeg kupca“ koji su pronađeni u telefonima uhapšenih, nalaze se registrovani u Srbiji, a pripadaju ljudima bliskim klanu Vučićeve mafije. Veliki je to gubitak za „vođu“ i njegove planove o finansiranju i širenju „zadnje liniji odbrane“. Prema svim relevantnim informacijama, danom izlaska Aleksandra Vučića iz političkog života, realnost je da bi se ubrzo mogao naći na poternicama SAD, Francuske, Italije i Španije, gde su dosijei o narko-klanovima povezani sa njim, najdeblji, a optužbe najčvršće.

U poslednjim danima njegove 14 godina duge tiranije, čini sve što još može da bi sprečio siguran odlazak u zatvir nakon formiranja prve nove vlade u Srbiji. Uglavnom, sve već viđene metode: od lažiranja biračkih spiskova, do „mrtvuh duša“ i „bugarskih vozova“, od podmićivanja, zastrašivanja, prebijanja, ubistava i paljevina, do svega drugog što bi zaustavilo narod da izrazi svoju volju i sruši zločinačku imperiju radikalsko-naprednjačke mafije i Aleksandra Vučića.

Prema najnovijim podacima, u čak 42 opštine u Srbiji ima više birača nego stanovnika i to je samo još jedan nesklad koji se javlja kada je u pitanju birački spisak pred vanredne parlamentarne izbore. Pojavljuje se sve više ljudi na nepostojećim adresama po gradovima širom Srbije, što otvara pitanje kako je moguće da broj punoletnih građana upisanih u birački spisak bude toliko veći od ukupnog broja stanovnika.

Stvari postaju jasne kad se zna da je u tome rekorder Mali Zvornik, gde je prijavljeno 16.136 birača, dok, prema popisu stanovništva iz 2022. godine, ta opština broji 11.219 stanovnika!  AV računa na pomoć glasača iz srpskog entiteta, kao i ranije. Naime, Zakonom o državljanstvu, Srbi iz Republike Srpske imaju pravo na državljanstvo Republike Srbije, ali osim državljanstva, građanin da bi glasao na izborima mora da bude upisan i u jedinstveni birački spisak.

Da bi neko bio upisan u jedinstveni birački spisak, mora da ima teritorijalnu vezu sa Republikom Srbijom, ili da bude prijavljen u lokalnoj samoupravi u Republici Srbiji. I tu je pronađena metoda kako da jedan čovek živi prijavljen istovremeno na dva, pa čak i tri mesta, i da glasa u svakom od njih! Vučić računa na  „modele“ primenjene više puta u Beogradu, u „Areni“, a u Novom Sadu u „Spens“.u, gdje se organizuju već kompromitovani kol centri, gdje se autobusima dovode da desetine hiljada hiljada ljudi iz Bosne, koji pojma nemaju ni gdje su došli, ni gde žive, ni gde treba da glasaju, ali za mali novac pristaju da ih odatle organizovano razvoze kombijima, automobilima, na navodno „njihova“ biračka mesta da glasaju za najveće zlo koje je Srbiju zadesilo u njegovoj novijoj istoriji.

Kakvi su to ljudi, i kakvi su to Srbi, pitanje je na koje će neko morati u skorijoj budućnosti da odgovori. Vučić ima svoju „Pretoirijansku gardu“, sa kojom će narod morati da se suoči, jer AV neće priznati poraz (mada je već poražen). Odgovor njegovog „sistema“ na masovnu pobunu u Srbiji, bio je između ostalog i angažman Jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata (JZO), organizovane strukture unutar Direkcije policije Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.

 Ova formacija, osnovana nakon atentata na premijera Zorana Đinđića sa zadatkom da štiti zvaničnike, već 14 godina je pod kontrolom bivših radikala i narasla je na oko 1.500 ljudi, i potpuno se transformisala u telo za progon i zastrašivanje političkih protivnika diktature Aleksandra Vučića. Komandant jedinice, potpukovnik policije Marko Kričak, na intervencije protiv demonstranata dolazi u superluksuznom crnom automobilu „Mercedes Brabus“, čija vrednost prelazi 500.000 evra. Reč je o ukradenom vozilu koje je u sudskom procesu oduzeto od prethodnog vlasnika, a koje je Ministarstvo pravde Republike Srbije dodelilo policiji, čime je ono postalo statusni simbol unutar neformalnog centra moći koji upravlja organizovanim nasiljem na ulicama. 

Ipak, Vučiće brine jedna činjenica: unutar same jedinice došlo je do unutrašnjeg otpora kada su policajci sa dugogodišnjim stažom zahtevali pismene naloge za postupanja koja izlaze iz zakonskih okvira. Zbog toga je Kričak unutar formacije odvojio takozvanu Antiterorističku grupu (ATG), koja broji između 150 i 200 lojalnih pripadnika. Upravo ta grupa provodi nezakonita hapšenja i primenjuje silu nad studentima, a moć jedinice je narasla do te mere da je preuzela i obezbeđenje Ambasade SAD u Srbiji, što je ranije bila isključiva nadležnost Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ).

AV računa i na stotine onih lica iz Republike Srpske koja sasvim regularno i legalno vrše prijavu prebivališta u Republici Srbiji i koja su danas spremna da krenu protiv te iste zemlje koja ih je „udomila“. Čovek zločinačke psihologije, kakav je Aleksandar Vučić, došao je od početka vladavine 2024. na ideju da ih koristi kao nelegalne formacije koje oblači u uniforme bez ikakvih oznaka, bez brojeva znački, imena i identifikacija, kako bi „hapsili“ građane, studente i profesore.

Regularna policija u Srbiji zbog toga sve češće odbija da izvršava naređenja koja krše zakon, pa režim AV uglavnom koristi te batinaše i poslušnike iz BiH i Crne Gore, koji glume službena lica. Privođenja bez legitimacije, bez naloga, bez predstavljanja i bez zakonske osnove predstavljaju otmicu, a ne hapšenje, građani imaju puno pravo da odbiju takvo postupanje i da se brane kad im priđe osoba bez jasno vidljivih oznaka i ne postupa po zakonu. Nakon ovih iskustava, jasno je da Vučić traži načina da okrene oružanu silu protiv naroda, mada zna da bi u tom obračunu on bio na trajnom gubitku.

Za protivpravno lišavanje slobode i otmicu predviđena je kazna zatvora do deset godina, a za udruživanje u zločinačku grupu do dvanaest godina. Svi koji danas kidnapuju narod pod izgovorom reda i mira – ostavljaju tragove koje ništa neće izbrisati. Imena tih ljudi se već odavno nalaze na društvenim mrežama, u 21 veku, pored sredstava današnjih komunikacija, svi će doći na red da popune kapacitete Centralnoig zatvora u Beogradu i drugih sličnih „ustanova“ u Srbiji.

Spremni su i spiskovi skoro svih koji su se lažno predstavljali kao policija i sprovodili nelegalna privođenja i nakon izbora i pada AV režima, čeka ih kazna.

Lojalni deo BIA praktično diriguje raznim „patriotskim“ grupama iz BiH (RS), žednih srpske krvi, koji urlaju i divljaju po Beogradu i Novom Sadu, „prevaspitavaju“ i rade sve ono što radi i Iranska revolucionarna garda u Iranu, samo u ime „velikog vođe“. Beograd kao glavni grad i čitavu Srbiju, proglasili su za neprijateljsku teritoriju, a studente i građane za „ustaše“.

Ta patološka mržnja koju je glavni arhi-zločinac Aleksandar Vučič sa svojim izraelskim savetnicima posejao preko svih svojih „glasila“, uz obilatu pomoć BIA i njegovih ljudi u toj agenciji, vratiće se velikom snagom u suprotnom smeru. Samo plitku umovi iz duboike države su mogli da budu deo ovakvog scenarija.

„…Više uopšte ne verujem nijednoj tajnoj službi. Oni pate od dve psihičke bolesti: jedna proizlazi iz toga što za ono što zaista postignu nikada ne dobijaju javno priznanje, jer moraju da rade u tajnosti. To deformiše dušu. Druga proizlazi iz toga što stalno naginju tome da umišljaju kako nacionalne interese svoje zemlje razumeju puno bolje od demokratski izabrane vlade, pa čak i od stručnjaka za razne oblasti života i rada…Ta druga bolest razlog je zašto im ne verujem„. 

Ove legendarne reči bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Šmita potiču iz njegovog intervjua za ugledni nedeljnik Die Zeit (Di Cajt), avgusta 2007. godine. Šmit je tada, nakon decenija provedenih u samom vrhu svetske politike, odlučio da bez ulepšavanja otkrije duboku patologiju obaveštajnog sistema u Nemačkoj. Njegova kritika pogađa samu srž problema: kada se institucije izmaknu demokratskom nadzoru i zamene javnu odgovornost opasnim uverenjem da su te Službe „jedini pravi čuvari države koji znaju bolje“, onda je to kraj bezbednosnog aparata i početak nečije samovolje do diktature.