Ukidanjem Potiske i Pomoriške vojne granice 1751. godine izazvane su seobe Srba u Rusko carstvo, koje su započele te iste godine i trajale su do kraja šezdesetih godina toga veka. Iseljeničke mase činili su Srbi iz Sente, Bečeja, Turije, Srbobrana, Bačkog Gradišta, Titela, Mošorina i dr.) i Pomoriške vojne granice. Nekoliko godina kasnije počeli su se iseljavati u manjem broju i Srbi iz Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Dalmacije, Slavonije. Za razliku od ranijih seoba u Rusiju, seoba 1751. godine, zbog znatnih razmera koje je poprimila, nazivana je i „Velika seoba Srba u Rusiju“. Naseljavajući se u Rusko carstvo, uglavnomna  području na kome danas traje rat Rusije i Ukrajine, Srbi su tokom proteklih dvesto i pedeset godina gotovo u potpunosti asimilovani. Magazin Tabloid za svoje čitaoce u nekoliko nastavaka priređuje feljton iz istraživačkog dela pokojnog akademika Dimitrija Mite Kostića, „Srpska naselja u Rusiji: Nova Srbija i Slavenosrbija“.

Dimitrije Kostić

Srpska politika u matici a ni srpska istoriografija, sticajem raznih okolnosti, nisu pokazale znatniju pažnju na seobi Srba u Rusko carstvo u osamnaestom veku, kao ni stvaranje srpske dijaspore u Rusiji, današnjoj Ukrajini. Nikada nije bila obeležena ni bilo koja godišnjica ove velike seobe. Znameniti srpski pisac Miloš Crnjanski stvarajući monumentalni roman „Seobe“, jedini je dao grandiozan doprinos da se seoba Srba u Rusko carstvo nikada ne zaboravi. Tu su ispisane zajednička stranice istorije srpskog, ukrajinskog i ruskog naroda.

Pantelija Božić dobio je težak zadatak, da Srbe privede u rusko podaništvo. U Moskvi ga je primio državni kancelar Teodor Aleksijevič Golovin, i njemu je u audijenciji (25. novembra) ocrtao razočaranje u carsku vladu u Beču, kao i status doseljenih Srba sa Kosova na teritoriji Austrougarske carevine.

Za svoju vernu službu ćesaru protiv Turaka doživeli su mnogu „krivdu“ od ćesarskih načelnika, stoga su, govorio je tada, poslali njega u ime svih srpskih glavara koji žive pod ćesarem u Ugarskoj na granicama Turske, da moli cara Petra da ih primi za svoje verne podanike „koji su uvek gotovi na službu protiv muslimana bez svake plate i trebovanja, samo i jedino za pravoslavlje, pa ni oružja ne trebaju, a koliki će broj njihove vojske biti, sam će se car začuditi…“

Ujedno mu je još spomenuo da su „i drugi Srbi koji žive pod Turcima i Mlecima saglasni i istog mišljenja, druge nade nemaju, do u Boga i u ruskog cara, ako ih on napusti, svi će pravoslavni propasti….“ Nije poznato šta je ruska vlada na to odgovorila, zna se samo da je Božić ostao u Rusiji i stupio u rusku vojsku, a 1718. godine je tamo umro i ostavio za sobom sina Ivana.

 Nagli porast ruskog carstva pod carem Petrom počeo je Austriji zbog verskog srodstva njenih novih podanika Srba sa pravo slavnom Rusijom bivati sve više nezgodan, Švedska diplomatija je u Beču to nepoverenje prema Rusiji još više podsticala. Položaj Srba u Ugarskoj od odlaska njihovoga izaslanika Božića u Moskvu znatno se pogoršao.

 Patrijar Arsenije Treći, ruskome kancelaru poslao jedno očajno pismo (23. oktobra 1705.) o položaju srpskog naroda u Ugarskoj. Da zlo bude gore, ubrzo su jedan za drugim poumirali su „viceduktor Monasterlija“, odmah za njim energični branilac srpskih interesa u Beču i naslednik patrijarha Arsenija, Isaije Đaković, koga je narod nazivao „mudrim“ a on sam sebe: „Bijedni i gorki stradalec“.  U to vreme je car Petar je pobedio Åvede kod Poltave (1709). Ta sjajna pobeda je jednim mahom digla Rusiju u red velikih sila evropskih i pronela slavu ruskog oružja među svim Južnim Slovenima, utvrđujući konačno među njima veru u oslobodilačku misiju Rusi je na Balkanu.

Kad se među nezadovoljnim austrijskim Srbima pročulo da se car Petar sprema na rat protiv Turaka i da je u tu svrhu sklopio savez s Brankovanom i Rakocijem, ovladalo je među njima opšte uvernje da će sada moći napustiti ćesarevu zemlju i pomoću ruskog oružja se preseliti natrag u svoju oslobođenu, staru srpsku otadžbinu. Stoga su u maju 1710., u ime srpske milicije iz Pomorišja i Potisja pukovnici gradova Arada i Segedina Jovan Tekelija i Bidermann, kao i Vulin Potiski poslali satnika Bogdana Popovića u Moskvu caru Petru sa molbom u kojoj ga kratko i dirljivo mole „da pomisli i o njihovoj srpskoj zemlji opterećenoj od mnogo godina pod jarmom neverničkim: „…Kad podigne Gospod Bog krstonosnu Tvoju desnicu na Turčina, ne zaboravi na nas malene pozivom carskim i ljubavlju svojom, da i mi požurimo službom svojom za svoga pravoslavnoga cara“. I, zaista, dana 22. februara iste godine izdao je car Petar poznati Manifest o verolomnom prekrajanju mira sultana turskog Ahmeta, kojim Rusija pred Evropom prvi put javno istupa kao zaštitnica hrišćanstva na Balkanu.

Time je započeo znameniti Prutski pohod, Srbi su mogli održati svoja obećanje. Pre nego što je Petar iz Moskve pošao na južnu granicu, izdao je 3. marta od Srbina Miloradovića znalački sastavljenu Gramatu, upravljenu u prvom redu Crnogorcima pa onda svim hrišćanskim narodima na Balkanu, kojom ih poziva na oružje protiv zajedničkog neprijatelja. Dana 23. marta pozvao je ponovo preko Carigradske patrijaršije sve hrišćane na oružje.

Ali nade austrijskih Srba nisu se ispunile, „Prutska vojna rđavo se svršila gubitkom Azova, do ugovorenog ustanka balkanskih hrišćana nije doålo, zto ruska vojska nije pre Turaka stigla do Dunava. No Srbi usled toga neuspeha nisu izgubili nadu u Rusiju, kako mir još nije konačno uglaljen motrili su oni na sve što se tada u Turskoj događalo. Prema svedočanstvu ruskog kancelara Gavrila Golovkina tri srpska pukovnika, Vulin Ilić, Jovan Tekelija i Hadži Rašković, koji su posle Karlovačkog mira zapovedali srpskom milicijom u Potisju, Pomorišju i Podunavlju, 14 u marta 1712. dobrovoljno su predložili caru Petru da će se na čelu od 10.000 Srba sjediniti sa ruskom vojskom, samo ako Rusija nastavi protiv Turske rat, no do rata nije došlo, a posredovanjem Engleske i Holandije, 24. juna 1713. sa Turskom je konačno sklopljen mir.

 Tek desetak godina kasnije Petar je naumio da se već toliko puta ponuđenom pomoći austrijskih Srba koristi i da ih pokuša naseliti u Malorusiju, duž Dnjepra, radi osiguranja južne granice, koju su krimski Tatari svojim učestanim upadima stalno uznemirivali. Za vreme njegove vlade je u Malorusiji vrilo, naročito su bili nezadovoljni zaporoški Kozaci, koji su na toj strani bili naseljeni pored Malorusa, čija je nestalnost u to vreme ušla već u poslovicu: jedni su od njih bili uvek gotovi da svoje interese osiguraju savezom sa krimskim (tatarskim) Kanom a drugi su opet pristajali uz Poljsku, tamo se i selili, što se u malo većoj meri i 1723. godine desilo, tako da su ukazom duž Poljske granice postavljene straže.

Stoga je car Petar odlučio da tu ugroženu južnu granicu osigura i naseli je pouzdanijim elementima.  Sasvim je verovatna tvrdio je Zaharija Orfelina u njegovoj monografiji o Petru Velikom, da je ovaj došao na misao da južnu granicu Rusije naseli srpskim graničarima iz Austrougarske na osnovu ove pretpostavke: „kad srpski narod tako verno služi gospodaru inoplemenom i inovernom, tim će vernije služiti gospodaru, koji je jednoga jezika a pri tom i jedne vere“.

O raspoloženju Srba prema Rusiji Petar je već bio dobro informisan, oni sami su mu se tužili na Austriju, nudili u podaništvo i stavljali mu protiv Turaka svoju vojsku na raspolaganje, patrijarh Arsenije Treći molio ga je za zaštitu pravoslavlja, sam je fruškogorskim kaluđerima poklanjao dosta crkvenih knjiga a na njegovu zapovest od Maksima Suvorova u Karlovce su dolazili i drugi pokloni. O velikoj ljubavi austrijskih Srba prema Rusiji mnogo važni Rusi su se sve češće uveravali. Ruski poslanik Voznjecin, na primer, pisao mu je sa mirovnog kongresa iz Karlovaca „da bi se u slučaju da se ruska armija pojavi protiv Turaka na Dunavu, ne samo hiljade nego bezbrojne mase od našeg naroda, naše vere i našeg jezika digle na oružje“.

Franjo II Rakoci, vođa ugarskog ustanka protiv Habzburgovaca početkom XVIII veka, još 1722. verovao je da bi Srbi u Ugarskoj rusku vojsku dočekali „kao Mesiju, koji je došao da ih izbavi“…U vojničke vrline Srba, Petar se još u Prutskom pohodu lično uverio. U Moldaviji nad Prutom, u ruskoj vojsci učestvovao je i kapetan po imenu Jovan Albanez (prema Orfelinu rodom Srbin iz Potisja). On je komandovao nad jednim omanjim odeljenjem vojnika, koje su svi u armiji nazivali „Vojnici“, a bili su gotovo svi Srbi. Protiv Turaka su se držali hrabro i odlikovali se vernošću prema caru Petru toliko da je odlučio da od tih Albanezovih „Vojnika“ obrazuje čitav puk, i zbog toga što su oni bili većinom Srbi nazove ga „Srpski husarski puk“. Stoga je Petar 23. oktobra 1723. izdao majoru Jovanu Albanezu pozivnu Gramatu, kojom ga opunomoćava da od austrijskih Srba može napraviti nekoliko husarskih pukova i rasporediti ih po maloruskim gradovima.

Svakom ko pređe u rusku službu, obećava se tom Gramatom vojnička plata, zatim „racioni i porcioni novci“ po činu i službi, koju su dobili od rimskog ćesara u poslednjem ratu bez ikakve ra zlike. „Koji od njih dođu u našu imperiju i našu službu sa ženom i decom, dobiće za život rodne zemlje. Ako u većem broju dođu u našu državu, nagradiće se posebnim carskim privilegijama. Ko od Srba oficira, kaže se da će da, dovede u službu našu ceo puk, dobiće komandu nad œlim pukovništvom, a ko dođe bez oružja, dobiće naše oružje i husarsku platu.“

Tim pozivom „pravoslavnog cara“ imao je Jovan Albanez kao prvi ruski iseljenički agent među Srbima u Ugarskoj prilično uspeha. Iste godine odselilo se u Rusiju 459 Srba, koji su naseljeni u Ukrajini. Od tih doseljenika je i carica Ana 1727. obrazovala „Srpski husarski puk“. Osim toga postojali su pri ruskoj armiji i Ugarski, Moldavski i Gruzijski puk, no pri svakom od ovih bilo je samo po nekoliko od onog naroda čije ime je puk nosio, veći deo sastojao se od ljudi raznih plemena. Srpski husarski puk bio je najpre određen na službu u Ukrajini, za oženjene husare bila je određena i zemlje za naseljavanje.

Godine 1729. bio je, po projektu feldmaršala kneza Galicina, taj puk u jaični od 600 ljudi razmešten između tvrđava Tora (sada Slavjansk!) Na molbu majora Albaneza da ne budu u ruski rat protiv Persije otpravljeni srpski husari 1731. vraćeni su i ukazom od 19 maja iste godine opet naseljeni na starim mestima. Ruska carica Ana Ivanovna, ruska imperatorka od 1730. do 1740. godine, pripadnica dinastije Romanov i ćerka cara Ivana V, a nećaka Petra Velikog, nastavila orijentalnu politiku koja je išla za prevlast Rusije na Kaspijskom i Crnom moru. Ta je politika morala dovesti do novog rata sa Turskom, koja je baš tada trošila snagu u dugotrajnoj borbi sa Persijom. Već 1732. godine je Rusija htela Tursku da napadne, ali su je još neko vreme zadržale prilike u Poljskoj.

Trebalo je vojsku za nov rat što bolje spremiti, stoga je carica na predlog grofa Vajsbaha umnožila broj husara ukazom i ponovo pozvala austrijske Srbe na doseljavanje u Rusiju. Pukovi sastavljeni od novih pridošlica (1733) izdržavali su se iz maloruskih prihoda. To vrbovanje svojih podanika Austrija nije smela javno zabraniti, jer joj je savez sa Rusijom zbog turske opasnosti trebao, ali je zato tajno, preko mitropolita energično zabranila Srbima svaku vezu sa Rusijom. Bečka vlada je 1732. pozvala mitropolita Vikentija na odgovornost što drži ruskog učitelja Suvorova u Karlovcima, i zabranila mu strogo, svaku vezu s ljudima „od onije strana“.

Osim Srba vrbovani su i drugi Sloveni monarhije, recimo Rusini su u severnoj Ugarskoj sa uspehom vrbovani kao husari za Rusiju, pa je za Moskvu odjahalo dva eskadrona takvih. Austrijski car Karlo je u tom pogledu iz političkih razloga pokazivao prema Rusiji malo otpornosti. Godine 1736. morao je i on uz Rusiju da objavi Turskoj rat, samo da Rusima ne ostavi odrešene ruke na Balkanu, ali je na prethodnom kongresu u Niemirovu izbio na javu do tada skriveni sukob između austrijskih i ruskih interesa oko podele Turske; pokazalo se da se tada u Beču nisu ničeg tako bojali kao susedstva s Rusijom.

U tome su tako daleko išli da su odlučili da Moldaviju, ako je već ne mogu za sebe zadržati radije i Poljskoj daju pa i samoj Turskoj vrate, samo da ne dođu u teritorijalni dodir sa Rusijom! Toliko su se bojali njena uticaja na svoje Slovene. Kad se sa Turskom nisu mogli da pogode, izbio je rat, ruske uspehe skupo je feldmaršal Minih plaćao, jer nije ni sebe ni trupe štedeo, vojska je trebala dopune. Stoga se carica Ana ponovo obratila Karlu u Beču za dozvolu da po Ugarskoj regrutuje Srbe. Na to je iz Rusije 1737. poslata u Ugarsku komisija, koju su sačinjavali potpukovnik Kuming i dva Srbina, potpukovnik Stojanov i husarski kapetan Božić. Ta je komisija počela najviše da radi među pograničnim delovima…Ali, ta prinudna tregrutacija nije propla kako treba…Vlasti Ugarske imale su pune ruke posla suzbijajući mnoge begunce od tih navrbovanih husara, koji su primili od ruskih oficira novac, i sa njim „begali, pljačkali ili pravili druge nerede po županiji“.

Komisija je ipak odvela znatnu dopunu srpskom husarskom puku, sa njom su pošli i mnogi Srbi iz Ugarske. Na taj način se za vreme carice Ane iz Ugarske iselio veliki broj Srba u Rusiju, među kojima je bilo i članova iz najuglednijih srpskih porodica, što na sredinu u kojoj su one živele nije moglo ostati bez uticaja i tako se među narodom predispozici ja za seobu u Rusiju sve više utvrđivala. Najčuvenije ličnosti, koje su se za vreme carice Ane iz redova srpske milicije u Ugarskoj u Rusiju odselile, bile su Jovan Stojanov, Stevan Vitković, Dimitrije Perić i, kasnije, Petar Tekelija. Svi su oni doživeli tamo najsjajnije vojničke ka rijere. Jovan Stojanov iz Petrovaradina doterao je do general-majorskog čina i komandovao je Srpskim, Ugarskim i Vlačkim husarskih pukom, odlikovao se u borbama s Poljacima, Tatarima i Turcima…Stevan Vitković bio je brat od strica pukovnika sremske katanske regimente i narodnog prvaka Sekule Vitkovića (1687 1754).

Brojna porodica Vitkovića vodi poreklo iz Hercegovine, iz sela Mustaća blizu Trebinja, odakle se preselila u Barajevo u Srbiji, a odavde prešao u Srem i nastanila se najpre u Vukovaru. Posle rane smrti svojih roditelja, odrastao je Stevan Vitković u uglednoj kućii svoga rođaka Stevana Gavrilova Piščevića, kapetana podunavske milicije i komandanta grada u Sremu, i kao mladić se odselio u Rusiju. Taj, po savremenom zapisu „razuman i hitar u čemu hoćeš“ čovek istakao se u borbama protiv Tatara i uz protekciju, još od Petrova vremena, u Rusiji moćne srpske porodice Vladisavljevića ubrzo je doterao do brigadira Srpskog husarskog puka.

Oženio se Teodorom Nikolajevnom, koja je pripadala smolenskom plemstvu i bila ranije udata za jednog člana u Malorusiji poznate porodice Apostola. Panić je doterao do potpukovnika u kozačkom puku a Dimitrije Perić, došao do čina pukovnika Moriške milicije, zatim komandanta srpske kolonije u Rusiji i potpukovnika u Srp skom husarskom puku. Stojanov i Vitković dobili su u Rusiji velika imanja, a Panić i Perić manja. Među poslednjima, koji su se pre seobe članova najuglednih srpskih porodica uz Ugarske u Rusiju odselili bio je Petar Tekelija.

On je 1748. otišao u Rusiju kao poručnik i od svih Srba do tada doživeo tamo najsjajniju vojničku karijeru, posle mnogih ratnih zasluga i burnih dešavanja postao je Feldmaršal ruske vojske. Petar je bio sin kapetana Moriške milicije Ranka a unuk slavnog oberkapetana aradskog i zapovednika Moriške milicije Jovana Tekelije, koji je noću po zvezdama proveo vojsku Evgenija Savojskog kroz ritove do Sente, gde je 1697. Turke potukao „do noigu“.

O velikom ugledu te porodice među narodom svedoče nam nekolike narodne pesme o bojnoj slavi Tekelija. Proučavajući te tri generacije ove znamenite srpske porodice, vidimo kako se porodica Tekelija psihički menja, što je svakako uticalo na njenu okolinu, i nalazimo uzrok zašto se Petar Tekelija odselio u Rusiju. Njegov deda Jovan stekao veliku imovinu jer je bio ulesnik Rakocijevog ustanka. Smatra se da mu je dinastiju u Beču to dedelila zbog velikih zasluga, radi čega mu je ćesar lično pored statusa ugarskog plemića odredio i zlatan lanac i skupocenu sliku kao nagradu.

Ali, nadležni grof mu te darove nije dao, nego ga je još zbog nekih izgreda i zatvorio, pa je tek na zauzimanje princa Evgenija dobio carske darove. Vremenom se Jovan Tekelija toliko izmenio, da je kasnije posetio Rakocija u Rodostu; razume se da je taj antidinastički čin pokvario karijeru njegovih potomaka u austrijskoj vojsci.

Njegova sina Ranka su prosti vojnici voleli, ali su ga se oficiri klonili, počeo je i sedeti a nikako da postane oberkape tanom. Po prirodi silovit, imao je  čestih sukoba. Sinovi Petar i Jovan postali su kapetani kao i on. Petar i Jovan morali su se zadovoljiti mačem činovima u vojsci. To nepravedno zapostavljsanje je najposle i nateralo ambicioznog i darovitog poruçnika Petra Tekeliju da se odseli u Rusiju. Kao i car Karlo i kasnija carica Marija Terezija je morala  iz razloga spoljne politike da sarađuje u emigracionom pitanju sa Rusijom i još više da popušta Ruskom carstvu.

Početkom 1749., jedan kasnije izuzetno značajan Srbin, poslat je u ugarski grad Tokaj od strane ruskog carskog dvora radi nabavke čuvenog tokajskog vina za dvorske potrebe general-majora Teodora Vičevskog. Bio rodom iz jednog sela kod Beograda. Kad se odselio u Rusiju, ne zna se, ali, njegov značaj će tek postati veliki…

(Nastavak u sledećem broju)