Ukidanjem Potiske i Pomoriške vojne granice 1751. godine izazvane su seobe Srba u Rusko carstvo, koje su započele te iste godine i trajale su do kraja šezdesetih godina toga veka. Iseljeničke mase činili su Srbi iz Sente, Bečeja, Turije, Srbobrana, Bačkog Gradišta, Titela, Mošorina i dr.) i Pomoriške vojne granice. Nekoliko godina kasnije počeli su se iseljavati u manjem broju i Srbi iz Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Dalmacije, Slavonije. Za razliku od ranijih seoba u Rusiju, seoba 1751. godine, zbog znatnih razmera koje je poprimila, nazivana je i „Velika seoba Srba u Rusiju“. Naseljavajući se u Rusko carstvo, uglavnomna  području na kome danas traje rat Rusije i Ukrajine, Srbi su tokom proteklih dvesto i pedeset godina gotovo u potpunosti asimilovani. Magazin Tabloid za svoje čitaoce u nekoliko nastavaka priređuje feljton iz istraživačkog dela pokojnog akademika Dimitrija Mite Kostića, „Srpska naselja u Rusiji: Nova Srbija i Slavenosrbija“.

Dimitrije Kostić

Krajem 1750. cela Moriška i Potiska Krajina nalazile su se u pokretu, narodno nezadovoljstvo se popelo do vrhunca kad je vlada ostala pri svojoj odluci da do Miholjdana moraju svi graničari preći u građanski staleže ili se iseliti u Banat i Srem i „dati se uvrstiti u regularne pukove“. Badava je mitropolit Nenadović po uputi iz Beča i po vlastitoj volji sve čnio da utiša taj pokret nezadovoljstva u narodu, protiv koga je on odmah u početku zauzeo odlučan stav. Prvog decembra 1750. izvestio je državnog sekretara Bartenštajna o narodnom raspoloženju u Pomorišju i Potisju pismeno a generala Engelshofena usmeno i od njega primio dalje instrukcije.

O pretežnom uticaju Bartenštajna u ministarskoj konferenciji Nenadović je bio dobro obavešten, stoga je gledao da kod njega otkloni sa sebe svaku sumnju da ima bilo kakva udela u tom protivdržavnom pokretu i izvestio ga je da je i sam u svojim propovedima narod stišavao, a to isto da je zapovedio i područnom sveštenstvu da o božićnom postu čini. Da bi zadobio naklonost toga, na bečkom dvoru tada najpopularnijeg čoveka, poslao mu je pred Božić po dva akova čuvenog karlovačkog „Bermeta“ i „Šailera“. Po uputi iz Beča je 18. februara Pastirskom poslanicom parohijskom sveåštenstvu naredio da poučavaju verne da moraju „C. Kr. Veličanstvu verni svjakim naredbenijama duhovnim i mirskim vlastem poslušni, pokorni i za vsjaku službu gotovi biti, Bogu božje a caru carevo davati“…

Ali sve to nije više pomagalo, narod se zbog ukidanja Krajina nije više mogao stišati. Kad carica nije htela od ukidanja Krajina da odustane, digli su se iz moriških i potiskih šančeva zasićeni nezadovljstvom i uzaludnim žalbama oni „militarci“ koji su pri plebiscitu u novembru prethodne godine izjasnili za militarski stalež. Rasprodali su u bescenje sav imetak i početkom leta i u masi od 2200 porodica preko Moriša i Tise spustili se u Banat.

U jednom „Memorijalu stanovnika razvojačenog šanca Pecke“, piše da je posle te seobe ostalo samo oko 100 domova, a opisan je donekle i sam način seoba. Peckani se se tužili mitropolitu da: „militari, a sa njima i sveštenici bivši Toma, Nikola i Gavrilo u samu nedelju Svih Svetih posle liturgije navališe i crkvu silan porobiše, ni putira ni zvona ne ostaviše nego kako od oltara tako i od prestola sve izneše osim antiminsa i jednog evangelija u Mlecima štampanog, a drugu ni jednu knjigu od 42 komada ne ostaviše…Pri tom je ostalo malo crkvenih novaca kod prezvitera Milana, za koje bi mogli crkvu da opravimo, ali oni silom ištu te novce natrag i prete da će silom uhvatiti ili toga prezvitera Milana ili njegova sina, koji je u Banat otišao i naplatiti se…Barjaktar Sava Jocić pri tom govori da su ljudi crkva a da je crkva u kojoj se služi, zidina!“.

U to doba stigli su u Južnu Ugarsku emisar iz Srpskog husarskog puka u Rusiji kapetani Gavrilo Voić, Dimitrije Perić i poručnik Petar Tekelija, koji su iz Moskve poslani 25. marta prethodne godine radi vrbovanja novih ljudi. Oni su se vratili bez većeg uspeha i samo pojačali kod Srba predispoziciju za seobu u Rusiju, koja je doduše usled porodičnih i prijateljskih veza sa ranijim iseljenicima već postojala, ali se nije još za sada mogla jače razviti zbog toga što „nezadovoljnički“ pokret među Srbima nije još imao vođe ni direktive.

Zbog nepopuštanja bečke vlade je među narodom ta predispo zicija za seobu u Rusiju sve više jačala i neki narodni prvaci iz razvojačene Moriške krajine obratili su se radi toga tajno ruskom poslaniku u Beču grofu Bestuševu, koji je celu stvar svojski prihvatio i odlučnim vođenjem diplomatskih transakcija između bečke i petrogradske vlade pri emigraciji Srba u Rusiju i osnivaču srpskog naselja u Rusiji (Nove Srbije) igrao vrlo važnu ulogu. Pravi tajni savetnik i oberst-hofmajster grof Mihail Petrovič Bestušev-Rjumin došao je kao specijalni diplomata Rusije u Beč 30. marta 1749. i 17. aprila je već primljen kod Marije Terezije u audijenciju. Saveznički odnosi između Austrije i Rusije bili su tada pomućeni zbog ustezanja Austrije da Rusiji pomogne u „Švedskom pitanju“. Zbog pruske opasnosti je bečka vlada gledala da po svaku cenu taj spor sa Rusijom izgladi. Na učvršćivanje saveza, ruski poslanik u Beču morao je imati odučnog uticaja i stoga je Marija Terezija sve upotrebila da ga odmah pridobije. U tu svrhu je povredila i strog ceremonijal bečkog dvora…

Bestušev se, naime, u Drezdenu po drugi put oženio nekom saskom plemkinjom; njegova prva žena je zbog učešća u zaveri austrijskog poslanika Bote prognana u Sibir, pošto joj je prethodno jezik odsečen. Bila je još u životu kad se on od protestantske konzistorije u Drezdenu razveo i ponovo venčao, pa je stoga carica Jelisaveta proglasila taj brak ništavnim i austrijskom poslaniku u Petrogradu iz javila žlju da se taj brak i u Beču ne smatra pravovaljanim.

Pored svega toga je Marija Terezija, samo da bi zadobila Bestuševa, njegovu novu ženu primila na dvor. Ali i pored te velike predusretljivosti, odnosi bečkog dvora sa ruskim poslanikom brzo su se zategli, i to najpre zbog njegovog odlučnog zauzimanja zbog verskih progonstava pravoslavnih u Erdelju, još više zbog njegovog pomaganja emigracionog pokreta Srba u Rusiju. Rusko ministarstvo je 12. januara 1751, na osnovu ëžalbe pravoslavnog sveštenstva u Erdelju koju je doneo prota Nikolaj Balamiri uputilo austrijskom poslaniku u Petrogradu notu, u kojoj traži za pravoslavne u Erdelju“ liberum exer“, tačnije slobodu na osnovu jednoverja i prijateljskih savezničkih odnosa.

U isto je vreme i grof Bestušev u Beču dobio zapovest da kod bečke vlade radi toga posreduje. Na to je iz Beča kao dokaz verske trpeljivosti poslat u Petrograd prepis dekreta (od 27. februara 1751) kojim se Grcima dozvoljava da u Trstu mogu podići pravoslavnu crkvu. Austrija je to iz čisto trgovinsko-političkih razloga učinila da pomogne zajednicu Grka trgovaca koji su i u obe sicilijanske kraljevine imali iste povlastice sa idejom da podigne svoju pomorsku trgovinu.

 Bestušev je to znao i odmah javio u Petrograd da se ta povlastica ne tiče domaćih, nego stranih podanika Grka i time obesnažio odgovor austrijske vlade. General J. Bernes, specijalni izaslanik i opunomoćeni ministar Austrije na petrogradskom dvoru od 8. marta 1748 do 18. novembra 1750., odmah kreće u učestale intervencije kod grofa Bestuševa radi emigracije Srba u Rusiju, zbog čega je on ubrzo postao naj omraženija ličnost od svih zastupnika stranih država na bečkom dvoru. Sa srpskim nezadovoljnicima je pregovore vodio preko kaluđera Mihajla Vanija, koji je radi nekog pazara za manastir Hodoš u Banatu došao u Beč jer je tamo manastirski novac potrošio i kako nije smeo da se vrati, stupio je u službu kod kao domaći sveštenik ruskog poslanstva.

Pored Vanija vodio je sa Srbima pre govore za seobu i agilni sekretar poslanstva Nikola Černev, kome je i sam Bestušev priznao u tom poslu najveće zasluge. Grof Bestušev je te pregovore vodio sa dobro smišljenim planom. U jednoj relaciji Kolegijuma inostranih dela je javio da se radi što većeg uspeha trudio da nagovori ljude iz najuglednijih srpskih porodica da traže pasoš za Rusiju, jer će za njima s ponosom i drugi poći. To su posebni ljudi, rekao je Bestušev: Jovan Šević, Rajko Preradović, Jovan Horvat i Jovan Čarnojević, na njih treba najviše reflektovati i njih je on preporučio naročito caricinoj pažnji.

Između ove četvorice narodnih prvaka, ubrzo se izrodila surevnjivost oko takmičenja za narodno vođstvo, no potpukovnik Moriške milicije Jovan Horvat  je za kratko vreme svojom veštinom i oprezom pri takvim pregovorima osvojio njeno poverenje. O njegovom životu pre seobe u Rusiju malo se zna. Kao major vodio je pešački puk srpske moriške milicije u ratu za austrijsko nasledstvo na Rajni protiv Francuza. Istakao se kao narodni prvak Moriške milicije i učestvovao je u narodno-crkvenom životu.

O daljem životu doći će do sredstava za postizanje uspeha, a prigrabio je vođstvo nezadovoljnih Srba u svoje ruke, sakupio oko sebe jednu grupu oficira voljnih da se sele u Rusiju i otpočeo s Bestuševim pregovore. Same prilike išle su mu u tome na ruku. Potpukovnik Moriške milicije Jovan Šević iz Čanada je bio proitvoren na osnovu tužbe predsednika Inkorporacione komisije Grašalkovića da se inkorporaciji (prisajedinjenju) Krajina Austrougarskoj protivio. To se pretvorilo u dugotrajan proces, u kome je i Horvat kao tužilac protiv njega učestvovao.

U početku se Horvat pogodio sa Grašalkovićem da će i on za nagradu pukovničkim činom inkorporaciju pomagati, ali se se sa njim brzo razišao, pa pošto je već iz dotadašnjeg toka parnice izgledalo da njegov glavni protivnik u borbi za narodno vođstvo, Jovan Šević, neće moći da bude osuđen, Horvat je uvideo da u redovnoj Ćesarevoj vojsci ne može ništa više očekivati. Stoga je do krajnosti ambiciozan stupio na stranu nezadovoljnika i ubrzo se među njima istakao kao vođa emigracionog pokreta za seobu Srba u Rusiju.

Izgledi za uspeh emigracije bili su naročito među Moriškom milicijom vrlo verovatni. Zato je Horvat stupio tajno u vezu sa ruskim poslanikom u Beču Bestuševim, svestrano ga izvestio o privilegovanom položaju srpskog naroda u monarhiji i o jačanju emigracionog pokreta u Rusiju, koji je među razvojačenim Morišanima počeo naročito da uzima maha, ponudio mu da će od razvojačenih Krajišnika navrbovati ceo Husarski puk od 1000 ljudi i sa punom ga opremom o svom trošku dovesti u Rusiju samo ako mu se osigura general-majorski čin i komanda nad tim pukom.

Bestušev je Horvatove ponude rado prihvatio i dao mu upute za dalji rad, uputivši ga da najpre izda dozvolu za seobu od pretpostavljenih vlasti. Na to se Horvat obratio Dvorskom ratnom savetu sa molbom da mu se dozvoli istup iz austrijske vojske i prelaz u rusku vojnu službu. Na predlog Saveta Marija Terezija je za vreme svoga boravka na saboru u Plzenu 5. jula 1751, „s obzirom na blisko prijateljstvo i savez između nje i ruskog dvora“ dozvolila Horvatu da može iz njene vojske istupiti i u Rusiju bez smetnji otići. Zajedno sa pukovnikom Horvatom odobren je istup iz vojske i odlazak u Rusiju i kapetanu razvojačenog šanca Moriške Krajine Nikoli Čorbi.

Na osnovu te carske dozvole izradio je Savet Horvatu pasoš, kojim se svim komandama podložnim Savetu zapoveda da c. kr. pukovniku Jovanu pl. Horvatu, koji s poslugom, konjima i prtljagom putuje u Rusiju, budu svugde na pomoći. Čim je Horvat dobio pasoš, predao je grofu Bestuševu za sebe i za Srba oficira sa porodicama molbu carici Jelisaveti za prijem u rusku vojnu službu sa ponudom da u Rusiju dovede čitav puk ako mu petrogradska vlada izradi u Beču dozvolu za vrbovanje.

Bestušev je na to poslao carici Jelisaveti 29. juna (po starom kalendaru) izveštaj, u kome je opširno obrazložio nameru srpske milicije iz ukinutih Moriške i Potiske Krajine da se seli u Rusiju i preporučio carici molbu Horvata i od čega prijavljenih oficira da ih sa porodicama primi u podanstvo i službu. Iz tog izveštaja, sastavljenog na osnovu informacija od samog Horvata, jasno se vide uzroci emigracionog pokreta koji su terali nezadovoljnike na seobu stoga ćemo izneti glavne misli njegove. Krajem prošlog veka, javlja Bestušev carici, doselilo se na poziv cara Leopolda iz turskih oblasti pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića oko 60.000 Srba.

Njima su date privilegije, koje su svi dosadašnji vladari, pa i sama Marija Terezija, potvrdili. Srbi su pomogli Austriji da oslobodi mnoge mađarske i srpske gradove od Turaka, da uguši pobunu Mađara a i u poslednjem ratu stekli su znatne zasluge. No kako su Mađari sada na dvoru zadobili od svih drugih podanika veći uticaj, počeli su za odmazdu da gone Srbe pomoću svog sveštenstva najpre verski, zatim da rade na tome da ih carica izruči mađarskoj civilnoj upravi kako bi prigrabili posede mnogih bogatih Srba kad ovi postanu državna komorska dobra i Srbi postanu ugarski podanici. U svemu su uspeli.

 Rečeno je da Srbi koji u ukinutim Moriškoj i Potiskoj krajini žele ostati, postanu ugarski podanici, ko to neće mora se iseliti u Srem gde i bez toga ima već toliko naroda da nedostaje zemlje i za pređašnje doseljenike. Na to su neki Srbi odgovorili da oni pod tim uslovima ne mogu ni na starim mestima ostati ni u Srem se preseliti, nego mole, pozivajući se na verne usluge ćesarskom domu, da im se dozvoli da mogu preći u službu ruske carice.

Kad im je Savet obećao da će dobiti pasoše za Rusiju, došli su kod pukovnika Jovana Horvata i Jovana Čarnojevića i izjavili da oni s mnogim drugim oficirima „po jednoverju“ jako žele da stupe u rusko podanstvo i mole caricu da im za naselje ustupi zemlju oko Baturina (u Malorusiji) ili ma gde u Ukrajini. Horvat je podneo spisak sa 29 oficira koji takođe žele da stupe u rusku službu i za koje on kaže da su dobili pasoše; osim toga, on tada i dalje uverava da će navrbovati i u Rusiju dovesti ceo Husarski puk od 1000 ljudi sa vlastitim koœima i opremom i na svoj trošak, ako mu se izradi dozvola za vrbovanje.

Za sve to traži ponovo general-majorski čn i nasledno pukovništvo u tom puku. Pored toga, kaže, mogao bi navrbovati i pešački puk od 2000 ljudi. Horvatu se tada prijavljuju u rusko službu vrlo iskusni oficiri, kao kapetan Gavrilo Novaković, lajtnanti Petar Šević, Georgije Novaković i drugi…Da bi caricu Jelisavetu što sigurnije zadobio za ideju o kolonizaciji Srba u Rusiju, Bestušev je u istom izveåtaju dodao kako se i njen otac Petar Veliki brinuo da od tog naroda zadobije podanika „zbog njihove hrabrosti, blagočestija, srodstva s njima i neizmerne predanosti ruskom narodu kao i zbog toga, što su im tamošnja mesta poznata među turskim podanicima imaju mnoštvo zemljaka i rođaka; osim toga, oni rusko podanstvo i sami žele ne iz kakve koristi ili pritvorstva nego iz revnosti prema pravoslavnoj crkvi i ljubavi prema osobi Vašeg Veličanstva“.

Uz sve to, austrijska carica je rešila da ih otpusti. Iz tih razloga Bestušev carici Jelisaveti preporučuje „da Srbe primi u podanstvo i svoju odluku im dostavi do 22. jula t. g. jer do tog roka oni moraju biti gotovi pošto su već počeli da svoj pokretni imetak da rasprodaju i ako do tog vremena ne dobiju rešenje, bojati se da će preći Turcima, jer im tamo bar veru ne diraju…“

Ovaj izveštaj dobio je u ruke ruski državni kancelar grof Aleksej Petrovič Bestušev-Rjumin, mlađi brat ruskog poslanika u Beču grofa Mihaila Petroviča Bestuševa. Ovaj okretni i vešti diplomata iz škole Petra Velikog, koji je doduše primao mito sa više strana, ali se ni od koga nije plašio, zadobio je caricu Jelisavetu pod svoj uticaj i vodio gotovo suvereno spoljnu politiku Rusije, od čega je najviše zavisilo hoće li Hor vatova ponuda biti primljena ili ne. No, i on je, kao i njegov stariji brat, ideju o naseljavanju ugarskih Srba u Rusiju odmah prihvatio, te za nju i caricu Jelisavetu zadobio, čime počinje osnivanje i razvoj srpskih naselja u Rusiji (Nove Srbije i Slavenosrbije) koliko je god mogao mogao.

Po predlogu svoga kancelara potpisala je carica Jelisaveta 11. jula 1751. za bečkog poslanika instrukciju, kakvo držanje u tom pitanju da zauzme. „Kad je do toga došlo da se bečki dvor svojevoljno lišava hrabre srpske vojske, treba da se staramo da je za sebe pridobijemo, jer će i sam bečki dvor nesravnjeno lakše gledati tu vojsku u službi svoje verne saveznice nego dozvoliti da pređu na tursku stranu.“ Bečkom ministarstvu treba stvar na ovaj naçin predstaviti: Ruska carica, saznavši da Marija Terezija hoće da otpusti Srbe i da im pasoše za seobu, ne sumnja da će se ona protiviti nekom pojačanju ruske lake vojske, jer su će njihovi interesi tako zajednički, da svaki porast na jednoj strani jednako deluje i na drugoj strani; stoga se nada da bečki dvor neće smetati Srbima da stupe u rusku službu, tim više što bi ta vojska gde bi se u slučaju nužde upotrebila, uvek služila protiv zajedničkog neprijatelja.

Dalje se Bestušev upozorava da je i Petar Veliki sa mnogo napora težio „da privuče sebi te narode“ i savetuje mu da celu stvar vodi sa najvećom pađnjom kako se bečkom dvoru kao prvom i najprirodnijem savezniku Rusije ne bi pružilo ni najmanje neugodnosti i razloga za žalbe i negodovanje.

Dva dana kasnije (13. jula) carica je ukazom poslaniku Bestuševu zapovedila da javi Horvatu „da će ne samo on sa drugim oficirima, nego koliko god će ih biti od srpskog naroda u našu imperiju preći htelo, kao jednoverni sa nama u službu i podanstvo nae primljeni biti“. Horvat će po dolasku dobiti čin general-majora, oficiri koje je on prijavio po jedan čin više. Na kraju izražava zadovoljstvo za obećano formiranje Husarskog i pandurskog puka i obećava „da će Srbima ne samo u Ukrajini nego i u drugim krajevima plodne zemlje koju budu naselili svu nužnu pomoć pružiti…

Pri dolasku u Rusiju neka dođu u Kijev i tamo se prijave general-guverneru sa objavama od Horvata. Čim je Bestušev Horvata izvestio da carica njegovu ponudu prima, otpočeo je on odmah među onih 2200 srpskih porodica ko je su se iz Pomorišja spustile u Banat i nalazile se još u selidbenom pokretu ne znajući kuda da krenu, živu akciju da ih nagovori na seobu u Rusiju. Među ovim nezadovoljnicima je njegova propaganda lepo uspevala, osobito kad je raširio među njih glas da ih u militarskom staležu neće nikako ostaviti. Naročito su graničarski oficiri počeli uz njega da pristaju jer im je obećavao, pored istog materijalnog stanja u Rusiji, i jedan čin više nego što su u austrijskoj vojsci imali.

(Nastavak u sledećem broju)