Najveći broj stranih „investitora“, koji su u protekloj deceniji došli u Srbiju da na poziv režima Aleksandra Vučića, dođu do brzog profita, u poslednjih godinu i po dana su se doslovno razbežali, ugasili svoja poslovanja i preselili u matične zemlje ili u neke druge kolonije, gde krupan kapital postaje još krupniji pljačkom resursa i uz blagoslov korumpiranih vlada. One kompanije koje su potpisivali čvrste ugovore sa režimom AV, već tražei „naplatu potraživanja“ od države, a tražiće i od novih vlasti. Ali, šta je ta horda zelenaša iznela iz Srbije, koliko je ko profitirao kriminalnim poslovima, ko su bili posrednici a ko vlasnici, gde se sad nalaze milijarde otete iz Srbije mafijaškim poslovima i od čega će neki učesnici ove avanture naplaćivati svoja potraživanja, to su otvorena pitanja za neko novo i nezavisno tužilaštvo.

Nikola Vlahović

Samo 24 h nakon što je podneo ostavku na funkciju predsednika Republike Srbije, poslednji srpski tiranin koji je tokom 14 godina lične vladavine zadužio i sa svojim „strateški partnerima“, kumovima i članovima užeg štaba njegove sekte, do temelja opljačkao ovu državu i njene građane, još jednom je pokazao svoj mizerni karakter.

Tokom tog dana, iz zgrade Predsedništva na Andrićevom vencu, u više navrata, dolazio je specijalni kombi vozilo u koji su utovarani skupoceni pokloni koje je Aleksandar Vučić u svojstvu predsednika Republike Srbije dobijao od drugih šefova država i vlada. Svi ti pokloni su prema važećim zakonima morali ostati vlasništvo države, osim poklona male vrednosti.

Ali, umesto toga, AV je pažljivo nadgledao pakovanje tih vredosti u prisustvu jakog obezbeđenja, pa čak i transport do beogradskog naselja Jajinci, gde se nalazi njegova kuća sa vinskim podrumom (poznatom „skloništu“ u okolnostima kad bi nekog posebnog gosta pozvao da „zanoće“ zajedno kod njega).

 Ali, ako je sklon ovakvom kršenju zakona i pljački ovog nivoa, nije teško zaključiti sa koliko strasti je bio sklon otimačini državnih milijardi i reketiranju svakoga ko bi se našao u zoni njegovih interesa.

Ipak, toj ružnoj epohi, došao je kraj. Direktne investicije (SDI) u Srbiji prošle godine su skoro potpuno obustavljene, a u istom periodu je van države izneto preko pet milijardi evra.

Konačan bilans znaće se  nakon potpune demontaže odlazećeg režima, ali, jedno je već danas poznato: vrednosti ukupnih stranih investicija u Srbiji u poslednjoj deceniji tokom trajanja diktature naprednjačko-radikalske mafije sa Aleksandrom Vučićem na čelu, prema njegovim lažnim „podacima“, iznosila je 60 milijardi USD (na kraju 2023. godine).

Za nepune tri godine, statistika kaže da se to prepolovilo. To govori da se zaista radilo o lažnim podacima, jer prema nalazima londonskog magazina „The Economist“, ukupne strane investicije u Srbiji teško da prelaze 20 milijardi dolara ukupno, od 2014. do 2023. godine.

 Te kompanije koje su došle da uzmu ekstra-profit u Srbiji, samo u jednoj poslovnoj 2024. godini, za 11 meseci, ostvarile su čistu dobit od 4,5 milijarde evra!

Ako se sabere ukupan bilans od 2014. do polovine 2026. godine, taj ekstra-profit stranih kompanija u Srbiji ne može biti manji od 50 milijardi evra. Tu se, dakle, nije radilo o „privlačenju stranih investicija“, već o izvlačenju novca iz džepova građana i pljački prirodnih resursa Srbije. 

Par godine pre nego je veliki studentski i građanski bunt potpuno preokrenuo dotadašnju atmosferu strahovlade u Srbiji, počelo je veliko bekstvo njegovih starnih „investitora“ i korporacija sa kojima je uglavnom sklapao nezakonite, dakle, kriminalne poslove na štetu države Srbije…

Prvi koji su osetili da je došao kraj „blagorodnog“ režima AV, bile su strane banke…Francuske, grčke, belgijske i ruske banke napustale su jedna za drugom Srbiju, a voljom srpskog diktatora, mađarski OTP, slovenački NLB i domaći AIK (Aleksandar Kostić pod „pokroviteljstvom“ Aleksandra Vučića) postali su novi gospodari domaćeg bankarskog tržišta.

 Preciznije, te banke su pristale na „poslovne aranžmane“ sa klanom Aleksandra Vučića i njihovim poslovima „bez svedoka“ i „bez mnogo papira“.  Francuska bankarska grupa Societe Generale napustila je među prvima srpsko tržište, zatim je Alpha Banka iz Grčke prodata AIK banci. I druga grčka banka Pireus napustila je Srbiju pod sličnim okolnostima.

Druga francuska banka /Credit Agricole banka) takođe je odlučila da proda svoje poslovanje u Srbiji. AIK banka je preuzela i 100% akcija ruske Sberbanke u Srbiji. Time je ruska državna banka praktično napustila srpsko tržište, a Ruska federacija svoje poslove sa Srbijom „zamrzla“. I belgijska KBC grupa je takođe odlučila da izađe iz Srbije a njene poslove preuzela je ista „ekipa“.

Na scenu je tada odlukom Aleksandra Vučića stupila najveća kineska državna banka (Bank of China) koja radi isključivo po kreditnim zaduženjima Srbije, u duhu „čeličnog prijateljstva“ za svoje interese. Kako je koja evropska banka napustala srpsko tržište, tako su za njima odlazile i strane poslovne korporacije koje je Vučić u Srbiji obilato nagrađivao novcem iz budžeta i besplatnom državnom logistikom.

To je uzrokovalo i bekstvom stranih građevinskih kompanija, među kojima treba izdvojiti kao primer turski „Juno Construction“, koji je učestvovao na  infrastrukturnim projektima u Srbiji kao podizvođač i izvođač velikih građevinskih radova i slučaj „Kronos Construction“, povezan sa istim poslovnim krugovima AV režima kao i „Juno Construction“…

U Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Pančevu, Subotici i drugim gradovima širom Srbije, poslednjih godina skoro redovno su se dešavale blokade investicija, blokade računa, nestajali su finansijeri projekata i uvođeni su stčejni postupci u sred gradnje. Mnoge firme osnivane su neposredno pred samn početka gradnje, bez značajne imovine i bez prethodnih referenci. Kada bi došlo do povećanja troškova gradnje, posao im se urušavao, a rizik su na kraju snosili kupci neizgrađenih stanova i poslovnih prostora.

Pre dve godine (septembar 2024.), Vučićev mafijaški „konsiljere“ Siniša Mali, u svojstvu ministra finansija, donosi Urednu – „dekret“ prema kome je napravljen spisak od 42 preduzeća koje je Vlada Srbije proglasila „privrednim društvima od nacionalnog značaja“, 75 preduzeća „Od posebnog interesa“ i još 15 u kojima država ima manjinski udeo u vlasništvu.

 Na njih je tada počelo da se primenjuje „Centralizovano vlasničko upravljanje“, što je odmah i definisano Zakonom o upravljanju privrednim društvima u vlasništvu Republike Srbije. Među njima su se našli NIS, Ziđin koper Bor, HIP Petrohemija, Beograd na vodi, BW Galerija, BW Kula…Većina stranih kompanija čiji je „mentor“ već punu deceniju naprednjačka mafija u Srbiji sa Aleksandrom Vučićem na čelu, svoj novac i ekstraprofit polaže na off shore račune širom sveta.

 Sistem bezbednosti u tim kompanijama je organizovan tako da je preseljenje poslovanja iz Srbije i fizička demontaža i evakuacija u venrednim okolnostima, moguća u najkraćem roku (u zavisnosti od toga da li imaju proizvodnju ili ne, radi se od postupku koji može da traje od dva do sedam dana). Takozvana Offshore ili nisko-poreske ostrvske države, vezane su za banlke Holandije, Luksemburga, Kipra, Švajcarske, Delavera, Guernseyja itd. Što se Srbije tiče i onih „poslovnih“ korporacija, njihove „centrale“ u tim zemljama imaju ulogu često lažnoih „holding centara“.

Među ovakvim najvećim kompanijama koje su do sada poslovale u Srbiji, mogu se kao primer navesti: Ball Pakovanja Evropa Beograd (proizvodnja limenki) čiji je vlasnik registrovan kao Ball Packaging Europe Holding B.V., Holandija, Delhaize Srbija (Maxi, Shop&Go, Mega Maxi) koji posluje u okviru grupe Ahold Delhaize, čije je sedište u Holandiji. Država Holandija nije klasičan offshore prostor, ali je decenijama bila jedna od najčešće korišćenih utočišta za međunarodne poslovne strukture kojima se „ne zaviruje u papire“.

U vlasničkoj strukturi stranih kompanoija u Srbiji, i godinama ranije su se pojavljivalle pomenute holandske holding kompanije. Recimo, Yettel Srbija i CETIN Srbija potiču iz investicione strukture češke grupe PPF, pri čemu su pojedine ključne holding kompanije registrovane u Holandiji. Philip Morris Services Srbija je u vlasništvu kompanije Philip Morris Switzerland Sàrl, registrovane u Švajcarskoj, državi poznatoj po povoljnim poreskim aranžmanima za multinacionalne holdinge.

Mnoge banke i finansijske institucije prisutne u Srbiji imale su ili imaju i dalje maju krajnje vlasnike u Austriji, Holandiji ili Luksemburgu, gde se često nalaze holding društva preko kojih se kontrolišu regionalne operacije. To važi za deo međunarodnih bankarskih grupa koje posluju u Srbiji. Veliki trgovački i logistički sistemi često koriste holandske ili luksemburške holdinge čak i kada im je stvarno operativno sedište u drugim državama EU.

To je sve pravdano navodno“uobičajenom korporativnom praksom, radi poreske optimizacije i zaštite investicija“. Ogroman novac, desetine i stotine milijardi koje se okreću u ovakvim „poslovanjima“, kupuju čitave vlade i državne sisteme, kako bi legalizovale ovaj način ubiranja najkrupnije kapitala.

 Slučaj Aleksandra Vučića, koga je grupa korumpiranih komesara Evropske komisije, u saradnji sa ondašnjim „desnim krilom“ Evropskog parlamenta 2012. godine praktično dovela na vlast (uz logistiku evroatlanskih Službi), plaćena je novcem gore nabrojanih interesnih mreža.

Ovaj „posao“ su tom perilikom radili Predsednik Evropskog parlamenta (EP) bio je Martin Šulc (Schulz) iz Nemačke (izabran je za predsednika EP 17. januara 2012. godine) i Predsednik Evropske komisije (EK) Đoze (José) Manuel Barozo iz Portugalije. Takođe, „pomagači“ su bili Heman Van Rompej, predsednik Evropskog saveta iz Holandije i baronesa Ketrin Ešton iz Velike Britanije, tada u svojstvu Visokog ptredstavnika za spoljnu politiku EU.  Da bi sve bilo makar površno „pokriveno“, registracija holdinga u Holandiji, Luksemburgu ili Švajcarskoj u slučaju Vučićeve diktature i „podvođenja“ države Srbije najvećim evroposkim i svetskoim korporacijama, značilo je utaju poreza, pranje novca, skrivanje stvarnih vlasnika, izvlačenje novca iz preduzeća, korupciju u poslovima sa državom.

Onaj ko bude u novoj Vladi Srbije tražio novac, zlato i hartije hartije od vrednosti opljačkane od 2012. do 2026., moraće da istražuje najpre na Britanskim devičanskim ostrvima, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Delaveru, Malti i Kipru. Tu če naći i skrivena dokumenta o tajnim „akvizicijama“ povezanim sa energetikom, građevinom, medijima i državnim tenderima.

Na žalost opdlazečeg diktatora, on i njegova mafija neće stići da prisvoje 40 državnih kompanija koje još u 2026. čekaju na privatizaciju (prema podacima Ministarstva privrede Srbije), a među njima tu je i nekadašnji privredni gigant „Progres“. Pljačku nisu stigli da obave zbog vlasničkih sporova ili činjenice da se dobar deo imovine nalazi na Kosovu i Metohiji.

 Osim vrednih poslova, tu je i dobar broj atraktivnih nekretnina („Jumko“ i „Simpo“, „Trayal“, „Tigar“, rudarska preduzeća „Resavica“ i „Trepča“, i niz specijalnih bolnica-banja…“ U vreme stupanja na snagu novog (Vučićevog) Zakona o privatizaciji, 13. avgusta 2014. godine, u postupku privatizacije bilo 556 preduzeća, od kojih se 161 nalazio u restrukturiranju.

Glavni tokovi opljačkanog novca od tog talasa privatizacije išli su kroz državne kompanije EPS, Elektromreža Srbije (EMS), Elektrodistribuciju Srbije i Srbijagas. Odatle su usmeravani u privatne i stranačke fondove. Pljačkani su čak i prihodi koji dolaze od prodaje struje i gasa građanima i privredi, izvoza električne energije i mrežnih naknada.

 Mada EPS sam generiše ogroman deo prihoda celog sektora državnih preduzeća i predstavlja jednu od ključnih ekonomskih poluga države, režim se usmerio na otimačinu tog sistema za račun stranih država i kompanija. Navodno je Srbija tražila „norveško iskustvo za reforme energetskog sektora“, pa je sve zamaskirano jeftinog i providnom laži Aleksandra Vučića koji je 2022. rekao da je Srbija dobila „preporuke norveške konsultantske kuće Rystad Energy i da će koristiti norveška iskustva u reformi energetike…“

Norveški ambasador u Srbiji je još 2023. godine izjavio da Norveška „podržava profesionalizaciju upravljanja, transparentnost i efikasnost, dok odluke donosi Vlada Srbije“.

I odluka je bila doneta. Da se EPS stavi na raspolaganje norveškim stručnjacima i državi Norveškoj.  Godinu dana kasnije, 2024.) USAID je potpisao memorandum sa EPS-om o saradnji na energetskoj efikasnosti i obnovljivim izvorima energije, a onda formalno i suštinski usmerio čitav posao tamo gde je lak za kontrolu: u Norvešku.

Izgovor je bio da se nastoji smanjiti energetska zavisnost regiona od Rusije, poveća regionalnu energetsku povezanost, otvori prostor za američke tehnologije i investicije. Vučić je to oberučke potpisao a onda otišao u Moskvu i tražio pomoć od Ruske federacije u vidu jeftinog gasa.

Prateći ono što je potpisano u Memorandumu sa USAID, Vučić je i sa samoproglašenim Kosovom jušao u direktnu finansijsku vezu (EPS- nepriznata Vlade Kosova). I shodno tome, Kosovo danas preko svog operatera KOSTT učestvuje u regionalnim energetskim procesima.

SAD godinama podržava razvoj kosovskog energetskog sistema, mreže i integracije u evropsko tržište električne energijeKo kontroliše buduće investicije od više milijardi evra u mreže, vetroparkove i solarne elektrane, što je prihvatio kao „novu normalnost“ i poslednji srpski diktator.

Najkraće rečeno, dozvolio je i podsticao da se energetski sistem Srbije preseli u tuđe ruke, da njime danas upravlja neko sa Devičanskih ostrva, Holandije i Luksemburga. Otvorilo se u 2026. i pitanje ko će kontrolisati trgovinu strujom u regionu nakon pune integracije balkanskog tržišta sa EU? Biće to, naravno, glavni poverioci: Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), Evropska investiviona banka (EIB) i fondovi Svetske banke (WFI).

Oni već danas finansiraju veliki deo energetske tranzicije, diktiraju uslove vezane za upravljanje, javne nabavke…Tu se sada često pojavljuju i kineske kompanije, evropski konzorcijumi, investitori iz UAE. Nedavno je EBRD odobrio paket od 300 miliona evra za podršku srpskom elektroenergetskom sektoru i reformama u EPS-u, ali to sa Srbijom nema više nikakve veze niti će ona od toga imati koristi…

Posle integracije Srbija neće imati ni deo nekadašnje kontrole već evropski operatori sistema, evropski mehanizam za spajanje tržišta. Strane kompanije koje danas masovno beže iz režima koji ih je učinio još bogatijim, došle su u posed svega što vredi u ovom zemlji: državno poljoproivredno i građevinsko zemljište, šume i vode, rudna bogatstva, EPS, Srbijagas i druga javna preduzeća, putevi, pruge i aerodromi, vojna imovina, državne zgrade, telekomunikaciona infrastruktura.

Ukupna vrednost se ne može precizno izračunati bez detaljnih analiza nakon pada AV režima, ali, ono što američki izvori poput USGS-a potvrđuju jeste da je Srbija sve značajne zalihe bakra, zlata, litijuma, srebra, olova, cinka, uglja i drugih mineralnih sirovina, stavila u ruke stranih kompanija.  Izvor poput U.S. Geological Survey navodi da Srbiju kao značajni proizvođač bakra, zlata i drugih metala, nema „realnu zaradu“ od toga. Razlog je već opisan: profit od eksploatacije ekspresno odlazi iz Srbije već 14 godina. 

Aleksandar Vučić odlazi u ružnu prošlost, a nije stigao da otme delove popisane (90  odsto) nepokretne imovine u Srbiji i ne postoje procene koliko ta imovina zaista vredi prema tržištnim cenama.

Nedavno je evidentirano postojanje „13.369 državnih poslovnih zgrada ukupne površine 350 hektara, a na listi je i 18.598 službenih zdanja površine 437 hektara 56 ari i 63 kvadrata, kao i 18.720 stambenih zgrada 1.621 hektar, 37 ari i 28 kvadrata…“.  Strane kompanije-„ajkule“, čekaju rasplet događaja u Srbiji kako bi se ostrvile i na tu imovinu. Kako će se nova vlada Srbije odnositi prema ovom pitanju? Ako bude poučena dosadašnjim iskustvima, morala bi staviti „tačku na pljačku“.

Prema još važećem Zakonu o sredstvima u svojini Republike iz 1996. godine, kada je imovina lokalnih samouprava postala državna, svi korisnici su bili u obavezi da nekretnine prijave Republičkoj direkciji za imovinu. Naravno, ne samo opštine, već i javna preduzeća i svi ostali korisnici. To se, naravni, nikada nije desilo u poptunosti.  Zakonsko rešenje i prateća uredba, koja je propisala obrasce za evidentiranje i utvrđivanje vrednosti te imovine, nikome ništa nije značlila. Razmere pljačke državnih nekretnina tek treba da budu utvrđene…

Ako se u ovo biblijsku štetu saberu i pokloni čitavih teritorija ove države, koje su danas nezvanična kineska provincija u Evropi (poput Bora i Majdanpeka), nema nikakve sumnje da pljačka Srbije u tom obliku iznosi preko 100 milijardi evra.

Paralelno sa tim, razbojnički režim Aleksandra Vučića zadužio je Srbiju u skoro sličnom iznosu (ptreko 100 milijardi evra spoljnog i unutrašnjeg duga ukupno). Još nerođene generacije koje budu živele u ovoj zemlji otplaćivaće zastrašujuće dugove i pripadajuće kamate. Imovina data na 99 godina eksploatacije, oteta je danšnjim i nekim budućim generacijama, drsko, bez pitanja, zakonskih uslova, parlamenta i Ustava.

Kad budu sabrane sve one male, srednje, velike i najveće strane firme (sa legalnim i nelegalnim kapitalom) koje je Aleksandar Vučić „čašćavao“ besplatnim zemljištem, infrastrukturom, najvišim finansijskim subvencijama države i drugim neverovatnim pogodnostima koje bez čvrstih garancija niko nikada nije davao na ovom kontinentu, doći će se do zapanjujućih vrednosti koje se mere milijardama evra i dolara. Novu vladu Srbije, novo pravosuđe i sve druge nove investicije čeka šokantan negativni bilans, sličan onome koja je dočekala vladu Zorana Đinđića nakon MIloševićevog pada, kad se u budžetu države našlo samo 280 miliona evra.

Jer, državne mIlijarde dolara su već odavno bile na Kipru, a zlatne poluge iz Narodne banke Srbije u privatnim sefovima u Londonu, Švajcarskoj, Njujorku…

Majka svih pitanja u prelomnom trenutku za Srbiju (a po mnogo čemu i za dobar deo regiona), biće ono vezano za opljačkane milijarde iz Srbije. Ko će ih tražiti i gde? Hoće li opet privatna lica po specijalnom zadatku sa šiframa sefova i posebnim ovlaštenjima obliaziti bankarske lagume i atomska skloništa u potrazi za opljačkanim blagom? Hoće li neki novi Miroljub Labus ići u Pariz ili London „na noge“ Klubu poverilaca, da ih moli za otpis makar par milijardi, dok se nova vlada ne snađe? Ili će sa novim zaduženjima „pod povoljnim uslovima“, opet neko napraviti pogrešan potez?