Niz „paralelna dešavanja“ unutar srušene SNS bande, pokazuju na šta je bivši diktator računao, kako je planirao podvale i prevare na izborima i ko ga je izdao i napustio, kako je u kritičnoj noći čuo glas sa druge strane Atlantika, i ko je posetio Vrhovnog javnog tužioca Srbije par dana uoči izbora, kome se on (ona) obratio za pomoć u EU, kako je nastala opšta bežanija porodica članova SNS kartela, i ko im je pravio „prolaz“ na granicama, šta će nova vlada i novo pravosuđe uraditi sa „donovima“ naprednjačke mafije i ko će hapsiti „vođu“ i njegove saradnike…

Nikola Vlahović

Nešto pre 21h, u noći 25. oktobra 2026. godine, prebrojano je impresivnih dva i po miliona glasova građana Srbije koji su na vanrednim parlamentarnim izbporima srušili  zločinačku vlast Aleksandra Vučića i njegove mafije.

Takođe, samo sat vremena od zatvaranja birališta, kad je postalo jasno da je bivši diktator i zaista bivši, da je „potučen do nogu“, stigao mu je „završni udarac“ iz SAD. Poziv iz kabineta državnog sekretara Marka Antonia Rubia, sahranio je sve njegove namere da krene u opstrukciju rezultata izbora i napad oružanom silom na masu građana na ulicama Beograda.

Ali, uprkos dezinformacijama, nema pouzdanih dokaza da je dobio bilo kakvu „garanciju“ da će ga bilo ko amnestirati za zločine koje je počinio. Zato se, nemajući drugog izbora, oko 21:30 h, samo sat i po nakon zatvaranja biračkih mesta, javnosti obratio srušeni diktator, priznajući poraz. A, onda je u očaju za to optužio „duboku američku državu koja radi protiv predsednika Donalda Trampa“ i „više zapadnoevropskih zemalja i njihove službe“, pa konačno i svih 2,5 miliona glasača koju su ga „počistili“ na način kakav nije viđen od uvođenja višestranačja u Srbiji. 

„To je bila potvrda revolucije koju su proveli uz direktnu podršku raznih evropskih zemalja i američke duboke države, one koja je protiv predsednika Trumpa. Pošto su govorili kako će neko da beži, da pakuje kofere, kako ih se neko plaši, kako će neko da se sklanja, lagali su sve što su govorili. Lagali su i za zvučni top, lagali su i za Sarajevo Safari, lagali su za Jovanjicu, lagali su za sve. Imaćemo 105-106 poslanika i borićemo se i pokazati im šta je opozicija!“, besneo je za govornicom te noći još neosuđeni zločinac koji će tek da odgovara za brojna nedela i veleizdaju…

Par minuta kasnije, u prostoriji gde su se našli njegovi najbliži (SNS) saučesnici u zaveri protiv Srbije, održao je kratak govor, čiji snimak se brzo našao u javnosti, gde je kazao sledeće: „Ima da u roku od šest meseci srušim vladu studentske liste!„

Ako bi mu to slučajno dozvolila nova vlast, to bi možda i pokušao uz pomoć Službe sa Banjice, i njene „služ(b)inčadi“ ubačenih u delove studentskog pokreta, te Službinih „Trojanskih konja“ na studentskoj listi. Ali, srušeni zločinac je zaboravio da neće za takvo nešto imati vremena ni mogućnosti.

Uskoro i njega i njegove saradnike „po dubini“ i „po širini“ čeka hapšenje i procesuiranje. A, izvršenje pravde ga čeka kako u Srbiji tako i u SAD (gde je delovala njegova mafija). Način na koji je čak i u trenutku sloma njegovog režima pokušao da zloupotrebi ime američkog predsednika, Trampa govori rečito kakav strah od toga ima. 

Neki događaji uoči izbora u Srbiji, pokazivali su da će stvari po njega i njegovu kriminalnu družinu krenuti najgorim tokom. Naime, na dan 6. oktobra 2026., tokom predizborne kampanje u Srbiji, Vrhovni javni tužilac Republike Srbije Zagorka Dolovac, sastala sa šefom posmatračke misije ODIHR-a Igenom Marfijem. Sastanak je održan na hitan predlog misije ODIHR, sa ciljem da upozore Dolovac na posledice bilo kog oblika kršenja predizbornog i izbornog procesa i na obavezi trenutnog postupanju u predmetima krivičnih dela protiv izbornih prava.

 Samo 72 sata uoči izbora zakazanih za 25. oktobar 2026., Dolovac je „posećena“ i od strane Andreasa fon Bekerata, šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji. Taj susret iz nekog razloga nije bio za javnost, kao što je bio godinu dana ranije. Tom „urgentnom“ sastanku, prisustvovao je samo još Branko Stamenković, predsednik Visokog saveta tužilaštva. Tom prilikom, Evropsko tužilaštvo se takođe, neposredno uoči glasanja u Srbiji, „stavilo na raspolaganje“ smrtno uplašenoj Zagorki Dolovac, u slučajevima pokušaja pljačke izbora i eventualnog nasilja nad studentima i građanima tokom tog procesa.

 Strah ovog hermafrodita, bio je opravdan. I sama se požalila pre dve godine (verujući da je niko ne snima), Đilasovom „ženskom krilu“, Mariniki Čobanu-Tepić (koja je na nekom javnom prostoru „zaskočila“), i to sledećim rečima: „…Ne znate vi kakvi su to ljudi!“ Na funkciji koju vrši, Zagorka Dolovac je po treći put izabrana 12. maja 2023. godine, pa joj redovni mandat ističe 12. maja 2029. godine, ukoliko pre toga ne dođe do ostavke, razrešenja ili nekog drugog zakonom predviđenog razloga za prestanak funkcije.

Nova vlada i Skupština koja tek treba da bude formirana, ima pred sobom istorijski zadatak: da po Ustavu Republike Srbije i Zakonu u javnom tužilaštvu odmah razreši dužnosti ovu monahinju srpskog pravosuđa. Ili, u drugom slučaju, da je „stavi u funkciju“ i „ohrabri je“ da redom pohapsi kompletan vrh naprednjačke mafije zajedno sa Aleksandrom Vučićem i njegovim najbližim ljudima. Bilo bi u tome neke nebeske pravde, da „vrhovna tužiteljka“ koja je odano služila svome gospodaru i njegovoj razbojničkoj bandi, strpa na robiju pomenutu gospodu iz podzemlja i „nadzemlja“ srpskog kriminala.

Iste noći, dosta kasnije iza ponoći, bivši tiranin, optužio je neke svoje bliske saradnike za najubedljiviji poraz koji je neki „vladar“ u Srbiji ikada doživeo na izborima. Tako je „prozvao“ kao jednog od krivaca za „loše stanje na terenu“, Nikolu Malbašu, vlasnika i direktora velike građevinske kompanije „Jadran“ (u kojoj drži 100% vlasničkog udela). Takođe i Davora Macuru, vlasnika „Alta pej grupe“, koji je pokušao da pobegne (ili se „tiho udalji“) iz Srbije, još 14. oktobra 2026., desetak dana uoči sloma naprednjačke paradržavne tvorevine. Na njegovu nesreću, vraćen je istog dana sa podgoričkog aerodroma, kojom prilikom mu je uručeno i Rešenje o zabrani ulaska u Crnu Goru, „iz razloga nacionalne bezbednosti“.

Malbaša je bivši predsednik „Vaterpolo kluba Beograd“, za koji ga je kandidovala njegova „prisna veza“ sa gradonačelnikom Aleksandrom Šapićem. Firma „Jadran“ je u konzorcijumu dobila ogroman posao izgradnje autobuske stanice na Novom Beogradu, čija je vrednost procenjena na oko 57 miliona evra. Samo tokom 2024. i 2025. godine Malbašina firma je dobila na desetine poslova od različitih javnih i državnih preduzeća (uključujući EMS, EPS, izgradnju škola i sportske infrastrukture), a vrednost pojedinačnih mesečnih ugovora često premašuje desetine miliona evra. Konzorcijum koji predvodi Malbašin „Jadran“ dobio je ugovor vredan oko 50 miliona evra sa PDV-om za rekonstrukciju Muzeja grada Beograda. Tender je pre toga bio ponavljan tri puta, sve dok ga on nije dobio.

U vreme kad je „Alvatanija grupa“ iz Kuvajta pokrenula je projekat masovne izgradnje stambenih i poslovnih zgrada i obnove infrastrukture vredan skoro pola milijarde dolara, Malbaša se našao u tom poslu. Ugovor je potpisan u saradnji sa njegovom kompanijom „Jadran“ i kanadskom firmom „Bisko Plastik“. Finansijski izveštaji pokazuju da su čisti godišnji prihodi te kompanije, redovno prelazili preko 120 miliona evra. Za menje od jedne decenije, Malbaša je postao dolarski milijarder.

Prirodno, onaj koji ga je „učinio milijarderom“, Aleksandar Vučić, očekivao je od njega da finansira čitavu paravojnu i parapolicijsku organizaciju koja je trebala da broji više od 10.000 ljudi pod najmodernijim oružjem i opremom, te da bude spoecijalizovana za ulične obračune i „uterivanje straha u kosti“ svakoga u Srbiji. To se nije desilo. Neko nije uradio sve kako je zamislio. Nisu to bili samo Davor Macura (glavni „perač para“ Vučićeve mafije), ni pomenuti Malbaša.

Računao je Vučić na mnoge „prekodrinske“ Macure i Malbaše, na sve one Srbe i njihove potomke koje je u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u rat gurnuo njegov „učitelj“ Vojislav Šešelj i „bog“ ranijeg režima kome je verno služio, Slobodan Milošević. Računao je na svoje batinaše koje je dovodio da „vaspitavaju“ i „prevaspitavaju“ Srbe u Srbiji. Sad njega čeka „specijalno vaspitanje“, u nekoj od civilizovanih zatvorskih ustanova, gde može da čita i piše do kraja života.

Uoči „oktobarske revolucije“ 2026. u Srbiji, britanska medijska kuća BBC, pronašla je i objavila detalje „metodologije“ kojom se služila mafija Aleksandra Vučića, kako bi porazila Srbe i Srbiju i na Internetu. Na ukupno 56 stranica koje je BBC pronašao objavljeno je najmanje 90 oglasa preko različitih Meta-platformi od sredine septembra do sredine oktobra. „Meta“ (bez koje ne bi postojale društvene mreže Fascebook i WhatsUp“, morala je zbog toga da ukloni na stotine i hiljade oglasa sa stranica koje je pratila u proteklim mesecima (posebno u oktobru 2026).

U svim slučajevima oglašivač ih nije označio kao sadržaj koji se tiče „društvenih pitanja, izbora ili politike“. Kada se oglas ukloni, u Metinoj biblioteci oglasa (Meta Ad Library) postaje dostupno više podataka o njemu.

Iako Zakon o finansiranju političkih aktivnosti zabranjuje strano finansiranje bilo kakvog političkog oglašavanja, BBC je utvrdio da su svi ovi oglasi naručeni u Srbiji plaćeni u stranoj valuti. Ovim povodom, vlasnik „Meta“ platforme, naručio je detaljnu istragu koja je usmerena direktno na Aleksandra Vučića i njegove „stručnjake“ za „sabjer podvale“. Vrlo brzo treba očekivati i tužbu protiv „kriminalne zloupotrebe“ njegove internet platforme „Meta“.

Na „trećem frontu“ (ili, prvom, zavisno od ugla posmatranja“), srušeni diktator je pokušao da „proverenim metodama“ ptrevari građane Srbije i pokrade oko milion glasova. Ovaj put su ga u tome sprečile studentske grupe, odlično pripremljene. Generacija koja je odrasla uz digitalne tehnologije, nije se dala prevariti. Republičkoj izbornoj komisiji nije ostalo drugo nego da potvrdi pobedu „Studentske liste“.

Mnogi iz krugova građanskog aktivizma, upozoravali su unapred da se ne bi ponovile greške koje su napravljene 5. oktobra 2000., kad je prilika za zabranu rada Srpskoj radikalnoj stranci i Socijalističkoj partiji Srbije propuštena.

Rečeno je da treba „bez odlaganja zakazati prvu sednicu Skupštine, predstaviti predlog za sastav nove vlade, što pre formirati vladu i krenuti u ispunjavanje svih obaveza koje je Studentska lista preuzela na sebe izlaskom na izbore“, te da su „ključna prva 72 sata kad je neophodno odmah preduzeti mere za sprečavanje uništavanja dokumentacije i bekstva osumnjičenih iz zemlje, pokrenuti hapšenja na osnovu zakona i dokaza, kao i postupke za oduzimanje protivpravno stečene imovine…“.

Ipak, Studentski pokret se razlikuje od svega do sada viđenog. Ni Vučićeva diktatura i državni terorizam koji je sprovodio nije bila  autokratija Slobodana Miloševića (koji je ipak imao sistem i državu u kojoj su postajali i slobodni mediji i vrlo aktivne građanske organizacije). Izabrani predstavnici „Studentske liste“, njih 250, od koji su (većina) vrhunski stručnjaci u svojim oblastima, garantuju jednu pametnu politiku.

Prof. dr Radomir Saičić, jedan o „prvaka“ te liste, jasno je stavio do znanja da će raditi tužilaštvo i sudovi „po zakonu“ i da niko iz srušenog režima ko je ušao u kriminal neće biti pošteđen.

Četvrti deo Vučićeve „šahovske podvale“ koju je pokušao da podmetne građani Srbije, ticala se biračkih spiskova. I tu je propao.  Birački spisak je godinama polako „naduvavan“ na 6,5 miliona, što se pravdalo „velikim brojem naših ljudi u dijaspori“. U evidenciji stanovništva preko 200 hiljada ljudi koji navodno nisu nađeni na popisu, nisu brisani iz evidencije jer „nema osnova za to“. Namerno ili slučajno (zabunom), neko je iz centrale MUP.a Srbije dostavio kopije 230 hiljada ličnih karata izdatih u par poslednjih meseci uoči izbira.

 Znajući Vučićev zločinački plan, da mobiliše više desetina hiljada „aktivista“ zaduženih da glasaju sa ciljem da dođe do tih 230 hiljada pokradenih glasova (uglavnom u Beogradu, Novom Sadu i Nišu kao i drugim većim gradovima), studenstke kontrole su i to sprečile.

A, glasali su i ljudi koji su godinama plaćeni preko lažnih poslova u javnim preduzećima da „botuju“ taj način doprinesu održanju režima koji im garantuje lagodnu egzistenciju i sprečavanju dolaska nove vlasti koja bi mogla da im sudi. Računao je srušeni diktator da ovakva krađa ostaje potpuno ispod radara, neuhvatljiva za kontrolore iz biračkih odbora i misije ODIHR i EP. Ni to mu nije uspelo.

Peti „stub“ svoje navodne stabilnosti, takođe je izneverio sve nade srušenog tiranina. Ovaj režim je razvio umetnost nameštanja izbora do savršenstva. Još od „paradiranja“ sa džakovima glasačkih listića između dva izborna kruga 2012, kad nisu ni pomišljali da bi mogli da pobede, i kad su ih EU i angloameričlke službe (uz prećutnu saglasnost Putinovog režima) dovele na vlast, vođe kriminalne SNS uvek su računale na svoje marketinške agencije i njihove podvale: tako je IPSOS, čija se lokalna podružnica ne zove uzalud „Strategic Marketing“ (Strateški marketing), bio dugo u toj službi.

 Šema se godinama uhodavala. IPSOS, kasnije Faktor Plus objavili bi tobožnji nalaz ankete koji se razlikuje od svih ostalih, i u kom SNS ima oko 50%. Taj nalaz onda postaje projektni zadatak, target koji mašinerija ima da isporuči. Tehnike su se menjale i postajale sve sofisticiranije. Od bugarskog voza do šetanja birača i organizovanog dovoženja BiH glasača u beogradsku „Arenu“. Perfektan i komplikovan sistem kapilarnih glasova, kol centara, kupovine glasova u siromašnijim sredinama – sve to je usavršavano godinama. Kako je podrška Vučiću s godinama bledela tako su procenti namaknuti krađom rasli. U Beogradu su 2023, a verovatno i 2022, odlučili izbore. I 2026. u oktobru, internet mrežom  kružila su lažna istraživanja koja daju SNS-u apsolutnu većinu, a razliku prema studentskoj listi nalaze na 15-ak procentnih poena.

Istraživanja su se na taj način širila sa sumnjivih naloga na tviteru.

Ove 2026., Vučić je računao na prevaru agencije Faktora Plus.

Ali, i tu su stiudenti „stali na rep“ ovoj mafiji…Ogroman doprinos sprečavanju takvih manipulacija dali su mladi ljudi poput Andreja Premovića, studenta iz Raške, koji je u svom domu, neposredno uoči glasanja, uhapšen u rano jutro (07h), a njegova oprema za suzbijanje SNS „botova“ i njihovih masovnih laži, pljuvanja, kao i svakodnevnog sejanja mržnje i razdora. Ubrzo, Više javno tužilaštvo u Beogradu demantovalo je da je student uhapšen, navodeći da je po naredbi suda izvršen pretres njegovog stana i da mu nije određeno zadržavanje.

Ali, opremu su mu zadržali. Premović je, inače, bio član reprezentacije Srbije na prvoj Međunarodnoj olimpijadi iz sajber bezbednosti, održanoj u Singapuru od 22. do 28. juna. Na takmičenju je učestvovalo 130 takmičara iz celog sveta, a srpski predstavnici osvojili su dve zlatne i dve bronzane medalje.

U haosu i pometnji nastaloj među SNS kriminalcioma i bandom oko Aleksandra Vučića, Beograd je bio svedok jednoj neverovatnoij najezdi žena-supruga vodećih članova ovog kriminalnog kartela, koje su, shvativši šta se dešava, krenule u masovni pohod na menjačnice i banke. Podizao se „veliki keš“, kupovale su na stotine hiljada evra, sve u najkrupnijim apoenima po 500 evra. Istog dana popodne, Aerodrom „Nikola Tesla“ bio je pun žena sa decom,  (svedoci tvrde i brojnih „švalerki“), članova SNS „kluba milionera“ koje su se sa desetinama kofera uputile, naravno, u pravcu zapadnih država.

Jedan državni funkcioner iz Sremske Mtrovice zadužen ispred MUP da „obezbešuje“ nesmetan prolaz nekim automobilima tog dana, imao je „pune ruke posla“. Iz Srbije su iznošene dragocenosti, zlato dijamanti i veće količine stranih valuta (evra i dolara uglavnom). Telefon pomenutog službenika bio je zaposednut od strane „visokih funkcionera“ SNS-SPS mafije, koji su tražili „sprovođenje bez pregleda“ članova svojih porodica i ljubavnica. Masovno su otkazivani dolasci njihove dece u škole i vrtiće.

U toj masi primećena je i Sanja R. Škodrić, nekadašnja ljubavnica Zlatibora Lončara (D Smrti) sa kojim je iz fondova za razne nepotrebne lekove i opremu, izvukla par stotina miliona evra, takođe je primećena u ovoj masi koja je bežala kao Amerikanci iz Sajgona prilikom poraza u VIjetnamu.

Vredi zabeležiti „za istoriju“, i dve „pojave“ koje su našle za shodno da izađu pred javnost u trenutku kad je Aleksandar Vučić, vođa naprednjačlke mafije katastrofalno pražen i oteran u ružnu prošlost ove zemlje. Naime, u jednom neobičnom stavu, izjavu o režimu AV dao je bivši predsednik R.Srbije, i jedan od ključnih krivaca za dolazak radikalske mafija na vlast.  „…Naprednjaci su bili nameštenici stranih država. Postavljeni su od strane Angele Merkel i Putina. Predavali su nacionalne interese, a dozvoljeno im je bilo da urušavaju ekonomiju države…“, izgovorio je Boris Tadić, zaboravljajući pri tom da je Aleksandar Vučić ostvario blisko prijateljstvo sa njegovim šefom kabineta pokojnim Miodragom Mikijem Rakićem (za koga se kasnije ispostavilo da je bio ruski agent), te da je Rakić kao šef kabineta dobio njegovom odlukom status osobe od najvećeg poverenja i „glavnog koordinatora svih službi bezbednosti“ u Srbiji. Posebno onih tajnih.

Zaboravio je Tadić da je praktično bio „logistika“ Aleksandru Vučiću.

Druga scena, iste večeri, zaslužuje posebnu pažnju, jer je na neki način završna u scenama naprednjačko-radikalskog pada u blato. Naime, nakon što je srušeni diktator prizano poraz, njegova dvorska budala Ane Brnabić izašla je iz automobila od 250.000 eura (blindirani Audi) okružena naoružanim obezbeđenjem i počela da provocira građane. Jednom od njih ovako se obratila: „…Jesi li ti rekao da sam p…). Sa druge strane se i čulo i videlo kako čovek sa osmehom na licu kaže: „Jesam, rekao sam da ste p… Svi vi…!“

Naprednjački pad lični na definiciju banalnosti: od kula i gradova do „ćorke“ u Zabeli.