Istorija Srbije u prvoj polovini XIX veka obično se vezuje za velike ličnosti kao što su Karađorđe Petrović i knez Miloš Obrenović. Međutim, u senci slavnog brata Miloša stajao je čovek čiji je doprinos stvaranju moderne srpske države bio izuzetan, a često nedovoljno istaknut. Bio je to Jevrem Obrenović (1790-1856), najmlađi brat kneza Miloša, ustanik, državnik, ober-knez Šabačke nahije, vodio Praviteljstvujušči sovjet serbski (obnovljen u različitim oblicima nakon ustaničkog perioda), kao savetodavno i upravno telo. Bio je i vojni zapovednik i diplomata, i mecena umetnosti i jedan od najvećih modernizatora Srbije svog vremena. Savremenici su ga nazivali„Gospodar Jevrem“, a period njegovog upravljanja Šapcem ostao je upamćen kao„Jevremovo zlatno doba“. Iz nekoliko arhivskih i drugih relevantnih izvora, Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka donosi feljton o ovoj fascinantnoj ličnosti stavljenoj nepravedno „u drugi plan“ srpske istorije.

Veze sa Austrougarskom su bile od velikog značaja za srpski plemstvo i širu političku situaciju u Srbiji. Jevrem Obrenović je uspostavljao bliske veze sa Austrougarskom što je rezultovalo Tajnom konvencijom i međunarodnim priznanjem nezavisnosti Srbije na Berlinskom kongresu. Te veze su omogućile uvodjenje političkih, ekonomskih i vojnih reformi koje su oblikovale moderno srpsko društvo. Postoje i podaci da je kao upravnik velikog dela Srbije imao učešća u diplomatskim poslovima države, što je podrazumevalo kontakte sa ruskim predstavnicima i praćenje ruske politike prema Srbiji. Međutim, nema izvora koji eksplicitno navode da je lično boravio na dvoru ruskog cara. Istorijski izvori ga pre svega predstavljaju kao evropski orjentisanog čoveka, upravnika Šapca, predsednika Saveta i namesnika, ali ne kao i ljubitelja politike Petrograda. U vreme kad su ruski uticaj, ruski konzuli i ruska diplomatija bili veoma prisutni u Srbiji, praktično je bilo nemoguće da čovek njegovog položaja ne održava određene političke veze sa predstavnicima Carske Rusije. Ključna ruska ličnost u Beogradu bio je Gerasim Vasiljevič Vašćenko (Ãåđàñčì Âàñčëüåâč÷ Âàùåíêî), prvi zvanični ruski konzul u Kneževini Srbiji. Rusija je otvorila konzulat u Beogradu 1838. godine, a Vašćenko je postavljen za prvog konzula, kasnije generalnog konzula.

Mada je kao upravnik Šabačke, Valjevske i Sokolske nahije (kasnije i Beograda), Jevrem Obrenović je bio jedan od najmoćnijih ljudi u Srbiji posle kneza Miloša Obrenovića i među njegovim dužnostima bile i „diplomatske aktivnosti“. To ga je neposredno dovodilo u kontakt sa ruskim predstavnicima, pošto je Rusija u to vreme bila glavni zaštitnik srpske autonomije u pregovorima sa Osmanskim carstvom.

Tokom Rusko-turskog rata 1828-1829. Srbija je pažljivo pratila ruske uspehe, jer su oni direktno uticali na srpske zahteve prema Porti. Jevrem Obrenović piše i dobija pisma o događajima tog rata, znajući da će nakon ruske pobede i Jedrenskog mira položaj Srbije biti značajno ojačan. Istoričari smatraju da je ruski pritisak na Portu (u čemu upravo Jevrem Obrenović ima velike zasluge) bio jedan od ključnih razloga zbog kojih je Srbija ubrzo dobila potvrdu svoje autonomije.

Kako je dobro poznato, autonomija Kneževine Srbije potvrđena je Hatišerifom 1830. godine, a do tog rezultata došlo je uz snažnu diplomatsku podršku Rusije. Kao član najužeg državnog vrha kneževine Srbije, Jevrem Obrenović je učestvovao je u upravljanju zemljom u vreme sprovođenja novih autonomnih prava…

U vreme 1830-ih kad su se odnosi između Jevrema i njegovog brata Miloša Obrenovića činili sve lošijim, i kad je Jevrem podržao ustavobranitelje koji su tražili ograničavanje kneževe vlasti, ruska diplomatija je u tom periodu često podržavala stvaranje stabilnijih državnih institucija u Srbiji, pa su mnogi protivnici apsolutne Miloševe vladavine računali na rusku naklonost. Jevrem je na to takođe računao.

Kada je donet tzv. Turski ustav 1838, kojim je vlast kneza ograničena u korist Državnog saveta i Jevrem Obrenović postao predsednik Državnog saveta, taj ustavni poredak nastao je pod snažnim uticajem Rusije. Jevrem jeste bio „Evropejac“ ali je bio izrazito okrenut  pravoslavnom i slovenskom kulturnom krugu. Njegova ćerka Anka Obrenović Konstantinović i potomci bili su deo elite koja je održavala intenzivne veze sa ruskom kulturom, obrazovanjem i aristokratskim krugovima, što je nije bilo često među srpskim vodećim porodicama tog vremena.

Iako ne postoje sačuvane prepiske Jevrema sa ruskim carem ili ministrom spoljnih poslova (odim, verovatno, u Rusiji), ruski politički i kulturni uticaj na porodicu Obrenović bio je veoma izražen tokom čitave prve polovine XIX veka. Politički oslonac Srbije i dalje bila Carska Rusija. Tako je Jevrem istovremeno prihvatao srednjoevropske kulturne uticaje preko Save, dok je u državnoj politici delovao u okviru sistema koji je velikim delom opstajao zahvaljujući ruskoj podršci srpskoj autonomiji. Godine 1831. Jevrem napušta Šabac.

Knez Miloš ga postavlja za upravnika Beograda i njegove nahije. Njegov prelazak imao je veliki politički značaj. Beograd tada nije bio potpuno „srpski grad“ u smislu koji će dobiti nekoliko decenija kasnije. Osmanska posada još se nalazila u tvrđavi, muslimansko i hrišćansko stanovništvo živelo je u gradu, a srpska uprava postepeno je gradila sopstvene institucije. Jevrem je sada bio mnogo bliže samom centru političkog odlučivanja. Njegov nekadašnji šabački pisar Radovan Damjanović prešao je sa njim u Beograd i postao njegov sekretar, što potvrđuje kontinuitet Jevremove administrativne mreže iz šabačkog perioda.

 Ali približavanje centru vlasti imalo je i drugu stranu. Jevrem je sada sve jasnije ulazio u političke sukobe koji su obeležili poslednju deceniju prve vladavine kneza Miloša. Miloš je vladao vrlo lično. Veliki deo državne vlasti bio je vezan za njegovu odluku. Tokom tridesetih godina XIX veka među političkim prvacima jača zahtev da se kneževa vlast ograniči zakonima i savetom.

To pitanje će prerasti u veliki sukob između kneza i njegovih protivnika, kasnije poznatih kao ustavobranitelji. Ni odnosi unutar porodice Obrenović nisu bili jednostavni. Biti Milošev brat donosilo je privilegiju, ali nije značilo da Jevrem u svemu deli Milošev politički pogled. Do kraja tridesetih godina Srbija ulazi u ustavnu krizu. Takav razvoj završio se donošenjem takozvanog Turskog ustava 1838, Miloš takav sistem nije prihvatio i 1839. je abdicirao. Tada Jevrem izlazi iz bratove senke na jedan od najviših položaja u zemlji. Posle Miloševe abdikacije njegov teško bolesni sin Milan formalno je nasledio presto, ali je umro posle veoma kratke vladavine. Dok se mlađi Milošev sin Mihailo nije vratio u Srbiju, državom je upravljalo namesništvo koje su činili Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević.

 Ta trojica ljudi predstavljala su veoma različite političke interese. Jevrem je bio član dinastije a Vučić i Petronijević postajali su vodeće figure ustavobraniteljskog bloka. Takav savez mogao je biti samo privremen. Srbija je tada ulazila u period oštrih sukoba oko odnosa između kneza, Sovjeta i političkih starešina. Jevrem se tako našao u jednoj od najnezahvalnijih pozicija: pripadao je porodici čija je vlast bila predmet ograničavanja, ali je istovremeno i sam učestvovao u institucijama koje su stvarale drugačiji sistem upravljanja.

 Dve godine pre nego što će Svetoandrejska skupština zbaciti kneza Aleksandra Karađorđevića i vratiti njegovog brata Miloša na srpski presto, Jevrem je umro u svom dvorcu u Vlaškoj.

Ali Jevremova grana porodice tek tada počinje da dobija dinastički značaj koji za njegovog života nije mogao biti potpuno predvidiv. Njegov sin Miloš Obrenović bio je otac Milana Obrenovića. Taj unuk Gazda Jevrema postaće 1868. knez Srbije, a 1882. prvi kralj moderne Srbije, Milan I Obrenović. Tako se dogodio zanimljiv obrt.

Posle smrti kneza Mihaila bez zakonitog potomstva, presto više nije mogao da nastavi direktnom linijom kneza Miloša. Nastavljen je preko potomaka njegovog mlađeg brata Jevrema. Jevremov sin Miloš bio je otac budućeg kralja Milana, čime je upravo Jevremova grana postala osnova poslednje generacije vladarske kuće Obrenović. Jevrem je na taj način pradeda kralja Aleksandra Obrenovića, poslednjeg vladara svoje dinastije. Njegova porodična linija povezala je ranu ustaničku Srbiju Miloševog doba sa kraljevinom s kraja XIX veka.

Kada je 1831. otišao iz Šapca, ostavio je iza sebe izgrađene institucije, urnabinaz i kulturne navike koje su ga vidljivo izdvajale u tadašnjoj Srbiji. Narodni muzej Šabac upravo zbog toga Jevremovo vreme povezuje sa nastankom identiteta Šapca kao grada inovacija, obrazovanja i kulture. Grad se menjao zahvaljujući trgovcima, zanatlijama, učiteljima, lekarima, činovnicima, prekograničnoj trgovini i geografskom položaju na Savi. Jevremova uloga bila je da takav razvoj politički podstakne, institucionalno podrži i sopstvenim načinom života pokaže pravac koji je smatrao poželjnim. Njegova kuća bila je deo tog procesa.

Njegova porodica takođe. Njegova podrška školovanju, književnosti i muzici pripadala je istoj viziji. Zato je možda najzanimljivije posmatrati ga ne samo kao Obrenovića nego kao čoveka prelaznog vremena. Rođen je u osmanskoj Srbiji XVIII veka. Mladost je proveo u svetu ustanaka. Zrelost u stvaranju autonomne kneževine. U njegovom životu staju: ustaničke starešine, turske vlasti, srpski kneževi, prvi državni činovnici, ustavne krize, klavir, evropska moda, bolnica, apoteka, knjige, političko namesništvo i na kraju emigracija. To je gotovo čitava istorija nastanka moderne Srbije sabijena u jedan ljudski vek. Jevrem je umro 1856., daleko od Šapca čiji je izgled toliko menjao. Kasnije je sahranjen u porodičnoj grobnici Obrenovića u manastiru Rakovica, gde počivaju i članovi njegove porodice. Njegovo ime danas živi možda najvidljivije upravo u gradovima. U Beogradu postoji Jevremova ulica. Ime Jevremovac ostalo je povezano sa prostorom današnje Botaničke bašte, u području gde je porodica posedovala veliki vrt. Ali možda je mnogo važniji trag onaj koji nema spomenik. Ideja da oslobođenje zemlje nije završetak posla. Posle ustanka dolazi škola. Posle bitke bolnica. Posle političke slobode administracija. Posle podizanja zastave potrebno je napraviti grad u kojem ljudi mogu normalno da žive. U tom smislu Jevrem Obrenović pripada generaciji koja je morala da nauči nešto što ustanički junaci nisu mogli unapred znati: državu nije dovoljno osvojiti – treba je izgraditi.

A upravo je Jevrem Obrenović u Šapcu pokazao kako je zamišljao početak tog posla. Miloš je uglavnom sam donosio odluke bez konsultovanja brata i nastojao da ograniči njegov samostalni politički uticaj, uprkos tome što mu je formalno poveravao visoke položaje. Godine 1829. Jevrem Obrenović doveo je u Šabac muzičara Josifa Šlezingera da podučava njegovu decu i razvija muzički život grada.

Kada je video njegov talenat, knez Miloš Obrenović ga je već 1831. premestio u Kragujevac i stavio na čelo prve državne vojne muzike. Time je Šabac izgubio važnu kulturnu instituciju koju je Jevrem stvarao.

Iako je Jevrem Obrenović upravljao ogromnim područjem zapadne Srbije i bio jedan od najuticajnijih ljudi u zemlji, stvarna vlast ostajala je koncentrisana kod kneza Miloša, koji je odbijao da vlast deli čak i sa najbližim saradnicima i članovima porodice.

Savremenici su beležili da je Miloš uklanjao svaki mogući centar moći koji bi mogao postati politička alternativa. Mnoge najvažnije odluke, kao što su pregovori sa Portom, politika prema Karađorđevićima i unutrašnja organizacija kneževine, knez Miloš Obrenović donosio je lično. Čak i kada je Jevrem obavljao značajne diplomatske poslove i slao detaljne izveštaje, konačne odluke ostajale su isključivo Miloševe.

Zanimljivo je da najveći sukob između njih nije bio oko novca ili nasledstva, već oko pitanja: da li Srbija treba da bude lična kneževa država ili ustavna država sa institucijama. U tome su se stavovi Miloša i Jevrema Obrenovića na kraju razišli. Istoričari uglavnom ocenjuju da je Jevrem od kasnih tridesetih godina XIX veka prestao da podržava Milošev autokratski način vladanja i svrstao se uz grupu koja je tražila jačanje Saveta i državnih institucija. Važno je, međutim, naglasiti jednu stvar: Ne postoji poznat dokaz da je Jevrem ikada za života organizovao pobunu protiv Miloša, ili sličnim načinom pokušao da ga zbaci sa vlasti ili učestvovao u zaveri te vrste protiv njega.

Ono što je dokumentovano jeste političko udaljavanje od brata i priklanjanje ustavobraniteljima, što je za tadašnje prilike predstavljalo ozbiljan politički udar na Milošev autoritet. Dok je Miloš Obrenović pružao otpor novom ustavnom poretku, Jevrem Obrenović ga je prihvatio i politički podržao. Ustav iz 1838. godine stvorio je snažan Državni savet i time umanjio kneževu samostalnu vlast. Ali, Jevremov „udar“ na Miloša bio je pre svega institucionalan i politički, a ne zaverenički ili vojni.

Uostalom, u svim dostupnim izvorima najčvršće se može dokazati sledeće: Jevrem nije sam sebe postavio niti su ga formalno postavili ustavobranitelji; položaj predsednika Saveta dobio je u okviru sistema u kome je knez Miloš imao pravo imenovanja savetnika. Zanimljiv je svakako i odnos strane štampe (u ono vreme) i sadržaj diplomatskih depeša toko 1838-1839. godine koju su strani i domaći istoričari istraživali. Pisala je o događajima u Kneževini Srbiji skoro sva tadašnja britanska štampa (The Times, Morning Chronicle, Examiner), zatim, austrijska štampa (Augsburger Allgemeine Zeitung, Wiener Zeitung), a slično njima i druge evropske novine sa početka 19 veka. Diplomatski izveštaji britanskih, austrijskih i ruskih predstavnika, su često bili značajniji od same štampe.

O Srbiji se u Evropi najviše pisalo tokom kriza 1835. (Sretenjski ustav), 1838. (Turski ustav) i 1839. (Miloševa abdikacija).Strani dopisnici gotovo jednoglasno opisuju Miloša Obrenovića kao sposobnog, ali samovoljnog vladara. Britanski konzularni i diplomatski izveštaji iz 1837-1838. navode da je ruski uticaj doveo do stvaranja Državnog saveta kao tela koje kontroliše kneza, a da je Miloš negativno reagovao na ograničavanje svoje vlasti. U austrijskim diplomatskim izveštajima iz Carigrada iz perioda 1828-1838. detaljno su praćeni Miloševi pregovori sa Portom, njegovi odnosi sa velikim silama i nastojanje da poveća autonomiju Srbije.

Ti izveštaji govore da je Miloš bio centralna politička figura o kojoj se neprekidno izveštavalo u Beč. U stranoj javnosti Miloš je često prikazivan kao:„srpski princ koji se obogatio trgovinom“, „vešt pregovarač sa Portom“, „Autokrata koji teško prihvata ustavna ograničenja…“ Za razliku od Miloša, Jevrem Obrenović uglavnom nije bio međunarodno poznata figura.

U stranim izveštajima se pojavljuje: kao Milošev brat, upravnik velikog dela zapadne Srbije, član namesništva nakon abdikacije, predsednik Državnog saveta.<https://en.wikipedia.org/wiki/Jevrem_Obrenovi%C4%87>Zanimljivo je da se u domaćim i delom stranim zapisima Šabac pod Jevremom često opisuje kao „najevropskija varoš Srbije“, upravo zbog njegovih kulturnih i urbanističkih reformi. Evropsku štampu 1838-1839 najviše je zanimalo ko će vladati Srbijom nakon ograničavanja Miloševe vlasti…

U evropskim novinama i diplomatskim depešama pojavljuju se teme: donošenje Turskog ustava, stvaranje Državnog saveta, sukob kneza i ustavobranitelja, Miloševa abdikacija 1839, namesništvo koje su činili Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Austrijske novine iz 1839. godine sačuvane u digitalnim zbirkama („Wiener Zeitung“ i „ANNO“), sadrže članke o Srbiji upravo iz perioda Jevremove namesničke uprave, i govore detaljno o odnosu MIloša i Jevrema, i to na stranicama koje su se bavile Otomanskom imperijom i njenim raspadom na Balkanu). Britanski „The Times“ i druge novine iz prvih decenija 19. veka pratile su slučaj Miloševe abdikacije.

Britanske novine tog doba redovno su objavljivale rubrike „Foreign Intelligence“ i „Turkey and the East“, u kojima su se pojavljivale vesti iz Srbije. Da je događaj smatran važnim potvrđuje i činjenica da je abdikacija Miloša Obrenovića 1839. postala međunarodna vest i ušla u evropske političke godišnjake. Tekstovi u kome se pominje „Jefrem Obrenowitsch“, „Jefrem Obrenovich“, „Bruder des Fürsten Milosch“, „Mitregent von Servien“ u nemačkoj i austrijskoj štampi iz 1838-1840. godine, ipoak favorizuju Miloša kao „čvrstu ruku turskih manira“, ali i kao veštog pregovarača u nadmudrivanju sa Turcima. Jevrem se tu redovno pominje po svojim „suprotnim manirima“ pa čak i kao politički protivnik.

Savremeni naučni članak „The Serbia of Prince Milos“, objavljen na JSTOR-u, poziva se na britanska zapažanja iz 1833. godine i opisuje kako su strani putnici i javnost videli Srbiju za vreme Miloša Obrenovića. U međunarodnim izvorima tog vremena Srbija se uglavnom personifikovala kroz Miloša Obrenovića, dok se Jevrem pojavljuje tek kao „reformator, evropskih manira i MIlošev brat“. Ono što se može pouzdano utvrditi jeste da je Srbija tada bila predmet ozbiljne pažnje britanske diplomatije. Naučni rad British Diplomacy and the Serbian Constitution of 1838 navodi da je ustavna kriza u Srbiji 1838. godine privukla veliku pažnju britanske vlade i da je knez Miloš Obrenović bio u središtu rasprava o ograničavanju kneževske vlasti. A, Jevrem jeste bio „međunarodno relevantna ličnost kao namesnik Srbije 1839-1840.

(Nastavak u sledećem broju)