Ukidanjem Potiske i Pomoriške vojne granice 1751. godine izazvane su seobe Srba u Rusko carstvo, koje su započele te iste godine i trajale su do kraja šezdesetih godina toga veka. Iseljeničke mase činili su Srbi iz Sente, Bečeja, Turije, Srbobrana, Bačkog Gradišta, Titela, Mošorina i dr.) i Pomoriške vojne granice. Nekoliko godina kasnije počeli su se iseljavati u manjem broju i Srbi iz Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Dalmacije, Slavonije. Za razliku od ranijih seoba u Rusiju, seoba 1751. godine, zbog znatnih razmera koje je poprimila, nazivana je i „Velika seoba Srba u Rusiju“. Naseljavajući se u Rusko carstvo, uglavnomna  području na kome danas traje rat Rusije i Ukrajine, Srbi su tokom proteklih dvesto i pedeset godina gotovo u potpunosti asimilovani. Magazin Tabloid za svoje čitaoce u nekoliko nastavaka priređuje feljton iz istraživačkog dela pokojnog akademika Dimitrija Mite Kostića, „Srpska naselja u Rusiji: Nova Srbija i Slavenosrbija“.

Dimitrije Kostić

Carica Jelisaveta je naredila Senatu (ukazom od 24. decembra 1751) da zajedno sa „Vojnom kolegijom“, pregleda ceo organizacioni projekat i podnese joj predlog o tome. „Neka se pri tom rasudi gde će doseljene i prijavljene Srbe smestiti, vodeći računa o tome kako bi pre svega mesta koja su potrebna pograničnoj straži mogla biti naseljena i kako bi za ljudski život ta mesta bila prikladna i zgodna.“ Carica Jelisaveta takođe naređuje da se doseljenicima u svemu što više izađe u susret kako bi u što većem broju dolazili, „od čega će velika korist našoj imperiji biti“. Još istog dana je taj ukaz zajedno sa Horvatovim projektom i izveštajem ruskog poslanika u Beču poslat Senatu na izražavanje, Senat je odmah pozvao na sednicu Vojne kolegije i Horvata sa pravom savetnika. Na toj sednici uzet je Horvatov projekat u pretres. Do sporazuma se brzo došlo, jer su sve tačke projekta gotovo bez promene primljene. Najviše je posla zadavalo određivanje mesta za naseljavanje. Sastavljena rezolucija je odmah podnesena carici Jelisaveti i ona je već 25. decembra potpisala. Tim se ukazom određuje formiranje četiri regularna puka dva husarska po 4000 i dva pešadijska po 2000 ljudi.

U slučaju rata ti se pukovi upotrebljavaju po rasporedu Vojne kolegije, odnosno svagdašnjeg generalisimusa. O uređenju udovičkih penzija, zatim o držanju mehana i drugih trgovina ima zaseban predlog podnet Horvat. Vojna kolegija isplaćuje potrebne puka iz budžeta za vojsku. Novo naselje dobija (po predlogu konferencije) ime Nova Srbija. Naseljenicima je dozvoljeno trgovati po velikoruskim i maloruskim gradovima  i mestima po naplati tamo određenih carina a po naseću bez carina. Crkveno uređenje spada pod Sv. sinod. Samo vojni sveštenici dobijaju od države platu, druge sveštenike i škole izdržavaju nasećenici. Vojna kolegija svakom dosećeniku vojniku daje karabin i dva pištolja. „Ima se podići tvrđava od zemlje i nazvati je tvrđava Sv. Jelisavete. Sudi se po vojnom ustavu“. Horvatu se za nepredviđene troškove stavlja 5000 rubalja na raspolaganje, koje će Vojnoj kolegiji obračunati. Kolegija inostranih dela ima kod bečkog dvora da izradi dozvolu za seobu 500 do 1000 ljudi. Taj ukaz ima Horvatu da izda Vojna kolegija a Senatu pošalje prepis.

Na to je Vojna kolegija 11. januara 1752. izdala Horvatu taj ukaz u obliku „Žalovana gramota“, kojom se on imenuje činom general-majora i podrobno određuje ustrojenje dva husarska, dva pešačka puka, daje naseljenicima zemlje i privilegije, određuje ime naselju Nova Srbija i naređuje podizanje tvrđave Sv. Jelisaveta. U toj „gramoti“ carica Jelisaveta naglašava da prima naseljenike „što je taj pravoslavni srpski narod jedne vere, što prema njoj i njenoj imperiji oseća naročitu ljubav i što su doseljenici od njene dobre prijateljice Marije Terezije dobili razrešenje od podanstva“. Na kraju se još husarskom puku za ratno vreme za isplatu „porcionog i racionog novca“ određuje svota od 154.847 rubalja, 87 kopejki, za mirno vreme 35.176 rubalja, za oružje, municiju i druge potrebe jednom za svagda 27.265 rubalja i 25 kopejki, dok pandurski puk u ratno vreme dobija za isplatu porcionog i racionog novca 104.042 rublje i 90 kopejki, u mirno vreme 23.298 rubalja i 66 kopejki.

Dalji poslovi na podizanju naselja „Nova Srbija“ brzo su tekli. Za razmeravanje zemlje doseljenicima je Senat odredio general-majora artiljerije Ivana Fjodoroviča Gžebova. Njegovo naređenje je glasilo:

1) Do sada i ubuduće dosegnuti Srbi i drugi narodi neka se nasele po Zadeparskim mestima, i to: počev od ušća reke Kagarlika pravom linijom do izvora reke Tura, od izvora reke Tura do ušća Kamenke, od ušća Kamenke do izvora Berezovke, od izvora Berezovke tokom reke Amežnika do sela ušća u Dnjepar. Na tim mestima imaju se naseliti dva puka, jedan husarski general-majora Horvata a drugi pandurski, svaki po 4000 ljudi razrešenih u dvadeset „rota“ (četa). Oni koji ne služe vojsku, na primer samo ratari, neka se među pukovima ne naseljavaju, nego neka im se daju naročito dobra druga mesta. 

2) To naselje pukova nazvaće se Nova Srbija i u njemu se nikom osim Srba ne dozvoljava useljavanje. Ako se tamo već nalaze drugi naseljenici, imaju se poslati na druga mesta, što su se naselili samovoljno, bez ukaza. Svoje nekretnine neka prodaju Srbima po dobrovoljnoj ceni.  3) Po Horvatovoj molbi neka se husarska rota od rote smesti na rastojanje od osam vrsta a pandurska po šest vrsta. U stepi husarska rota neka obuhvati prostor od trideset vrsta, pandurska dvadeset pet vrsta…4) Po Horvatovom predlogu neka se odredi koliko zemlje da dobiju udovice i siročad palih. 5) Svakom neka se onoliko zemlje podeli koliko se daje ruskoj land-miliciji (državnoj policiji) i „penzionircima“, a to je kapetanima po 100, poručnicima po 80, potporučnicima po 70, zastavnicima po 50, vojnicima 20-30 četvrti na svaku porodicu, sveštenicima i crkveno-služiteljima neka se pored toga još nešto doda.  6) Sveštenstvo i škole, ako im budu potrebne, moraju Srbi izdržavati o svom trošku. 7) Neka se osnuje tvrđava od zemlje sa nazivom tvrđava Sv. Jelisavete; za njeno pravljenje imaju se dodeliti do 2000 momaka iz maloruskih pukova. 

Time su teoretski dovršene sve pripreme za osnivača srpskog naselja Nova Srbija, trebalo je sada samo da se u delo privedu. Pre svog polaska u Kijev, Horvat je u Petrogradu izradio naredbu da se svi Srbi doseljenici u Novu Srbiju pošalju.  Čim je granulo proleće, Horvat je prethodno poslao iz Kijeva jedno odeljenje svojih husara duž Dnjepra u tvrđavu Kamenku, a za čim je malo posle krenuo i sam sa svojom grupom doseljenika, koja se međutim novim pridošlicama opet nešto povećala iz Kijeva na jug i počeo da naseljava određeno zemljište između Sluše, Buga i Dnjepara, južno od prave linije koja spaja ušće rečice Visa i Sluše i rečice Tjasmina u Dnjepar. Od strane Senata mu je stalno određen general-major Glebov, koji je imao da brine o svemu što je potrebno za osnivače naselja i o strateškom razmeštaju i utvrđivanju pograničnih mesta. Odmah po svom dolasku Horvat je formirao jedan kovački puk, koji se nazvao „Husarski Horvatov puk“ i jedan regularni pešački „Pandurski puk“. Husarski puk je naselio u severozapadnom delu Nove Srbije i uzeo sam komandu nad njim, a Pandurski puk u severoistočnom delu i dao komandu nad njim svom starijem bratu, potpukovniku Mihajlu Horvatu, koji je za svoje štabno mesto i sedište izabrao šanac Krilov, baš na samom ušću rečice Tjasmina u Dnjepar. U sporazumu sa Gljebovim naznačio je Horvat „čanceve“ ili „rote“ (čete) i rasporedio po selima svoje oficire sa malim brojem vojnika, koliko se u početku zateklo kod sedla. Zatim je Gljebov oficirima i vojnicima, prema njihovom činu, po dobijenoj instrukciji, podelio zemlju i odmah je u naselju počeo intenzivan rad na utvrđivanju čanceva, podizanju kuća i obrađivanju zemljišta.

Horvatova prva briga bila je na početku života novog naselja da dovede u Novu Srbiju što više doseljenika, u prvom redu Srba iz Ugarske, pa onda i drugih pravoslavnih Slovena. Radi toga je, ne čekajući ishod diplomatske intervencije ruskog poslanika kod bečkog dvora da se izradi dozvola za javno vrbovanje 500-1000 ljudi za seobu u Rusiju, u isto vreme poslao pod raznim izgovorima u monarhiju nekoliko misija da tajno vrbuju doseljenike u Novu Srbiju. U proleće i u leto 1752. ruska propaganda je među Srbima u Južnoj Ugarskoj, odlučno potpomognuta od ruskog poslanika u Beču grofa Bestuževa, silno razvila svoju delatnost. U isti mah su tri misije sastavljene od ranijih Srba isečenih ka poslate od ruske vlade i generala Horvata u Južnu Ugarsku da tamo, među svojim saplemenicima i drugim ugarskim Slovenima vrbuju nove doseljenike za Novu Srbiju. Iz razloga spoljne politike, samo da se nestalna carica Jelisaveta i dalje održi u savezu protiv Fridriha II i Turske, bečka vlada morala je da trpi rovareće ruske emisare među svojim podanicima, ali kad su njihovi zahtevi prevršili meru, proterala je jednu rusku misiju iz države i time izazvala diplomatski sukob koji je u daljem razvoju ugrozio i sam opstanak saveza sa Rusijom. Upornom nastojanju austrijske diplomatije da makne iz Beča energičnog grofa Bestuševa, koji se u pitanju emigracije Srba i suviše eksponirao, pošlo je, uz učestvovaœe same Marije Terezije, za rukom da izazove njegov premeštaj u Drezden, ali ruska vlada je svoje intervencije u pitanju emigracije Srba iz Ugarske i dalje nastavljaala tako da odlaskom Bestuševa emigracija nije prekinuta, nego samo usporena…

Dok su tako vladajući krugovi u Beču vodili savetovanja o držanju prema Srbima s obzirom na savez s Rusijom, počeli su javno i tajno stizati u monarhiju Horvatovi emisari radi vrbovanja za Novu Srbiju. Svi su oni bili snabdeveni ispravnim pasošima, u kojima je obično stajalo da putuju u Ugarsku radi nabavke raznih potreba za vojsku ili ruski dvor, samo da im vlasti ne čine smetnje. Po dobijenim naredbama vojne i civilne vlasti na kretanje svih ruskih podanika u monarhiji strogo pazile i o svemu u Beč izveštavale. U svom projektu carici Jelisaveti o organizaciji srpskog naselja, Horvat je obećao da će njegov brat Mihajlo Horvat i major Čorba nameravati da i oni o svom trošku prevedu u Rusiju po 1000 ljudi.

No Mihajlo Horvat se razboleo i uskoro umro, ostavivši za sobom sina Dimitrija, koji je dobio potpukovniči čin i komandnu funkciju nad Pandurskim pukom, mada je imao tek sedamnaest godina. Što ga je poslao sam u Austriju major Nikola Čorba u pratnji kapetana Teodora Čorbe i poručnika Mirkovića da pokuša ostvariti svoju nameru. Na put su dobili ispravne pasoše u kojima je kao svrha njihove putovanja stajalo zabeleženo: uređenje porodičnih imovinskih ivinskih prilika i nabavka obmundirovanih potreba za novoustrojene pukove. Čim su stigli u Beč i prijavili se vojnim vlastima, izdale su ove područne komande u Banatu zapovest da im budu na ruci, kako bi se što pre mogli natrag vratiti. Međutim, major Čorba je odmah po dolasku u Beč podneo carici molbu da se izda pasoš za Rusiju lajtnantu Sabovu, koga je kao siroče uzeo njegov otac pod svoje i ostavio mu polovinu nasledstva. U isti mah je i kapetan Čorba tražio pasoš za svog rođaka Teofila Ogrzanovića i njegovu ženu, navodeći da ovaj već davno ne stoji u vojnoj službi. Ne čekajući rešenja, dvojica od tih trojice otišla su u Banat i delom sami, delom preko pouzdanika počeli da nagovaraju razvajačene morićke i potiške graničare na seobu u Rusiju. U tome su imali uspeha, jer posle kratkog bavljenja u Banatu podnela su sva trojica carici molbu da se najbližim rođacima u Rusiju iseljenih Srba graničara izdaju pasoši da i oni za njima mogu poći u Rusiju.

Marija Terezija je već bila voljna da iz političkih razloga dopusti odlazak ovih 70 srpskih porodica kad je u to stigla lažna vest barona Pretlaka, da je ruski dvor napustio srpsku stvar. Kad je prilikom jednog prijema na dvoru sama carica to ruskom poslaniku, grofu Bestuševu spomenula i tom prilikom dodirnula i molbu obojice Čorbe, dodajući da je ne može ispuniti „jer i sami trebaju ljudi“, odgovorio je Bestušev da je on dobio ponovni ukaz da se postara za otpust Srba, prema tome izveštaj barona Pretlaka nije tačan. Carica se na to začudila i odvratila: „Ili Pretlak mene obmanjuje ili kod drukčije govori.“ Posle toga incidenta naglo se promenilo držanje bečke vlade prema ruskim emisarima: dotadašnju trpeljivost prema njima počele su zamenjivati oštre protivmere, koje su dovele do otvorenog diplomatskog sukoba. Bartenštajn, koji je umesto kancelara Ulfelda referisao carici o molbi obojice Čorbe, odbacio je ovaj put svoj dotadašnji ton, kojim je s puno snishodljiva obzira i popuštanja prema Rusiji pisao svoje mnogobrojne izveštaje carici povodom seobe Srba, u Rusiju i oštrim, bezobzirnim tonom koji je pre nekoliko godina mnogo naškodio dobrim diplomatskim odnosima Austrije s podneo joj sudbonosni predlog o izgonu tih Srba, ruskih oficira, iz države.

U tom referatu (od 22. maja 1752) naziva ih otvoreno buntovnicima i potajnim agentima koji i protiv nedavno u svim naslednim zemljama objavljene generalne zabrane, da niko od podanika ma kog staleža i časti bio ne sme bez izričite dozvole zemaljskog gospodara tuđe civilne i vojne službe primati, svoj posao teraju. Odlučno preporučuje da se njihov zahtev odbije a oni iz države izgone, da u roku osam dana imaju napustiti monarhiju, i to kroz nemačke nasledne zemlje tako da uopšte Ugarsku ne dodiruju, u protivnom postupiće se s njima kao protiv buntovnika i potajnih agenata. Carica je taj predlog o izgonu potvrdila i opunomoćeni nacionalni agent Orengi je odmah taj nalog o izgonu sve trojice dostavio kapetanu Čorbi lično u ruke u njegovu stanu u Beču, u Kurfeldovu dućanu.

Među zastupnicima stranih država na bečkom dvoru taj izgon ruskih oficira izazvao je najveće čuđenje. Na tako oštar i odlučan korak nagnala je bečku vladu i ta činjenica što je jedan od te trojice, lajtnant Mirković, na poziv majora Čorbe doputovao u Temišvar i kod generala Engelhofena protestovao protiv hapšenja ruskog lajtnanta Riste Hrnića i jednog njegovog kaplara, koji su uhapšeni zbog vrbovanja. U isto vreme su vojne vlasti uhvatile i ruskog vahtmajstera Pavla Vujića čim je prešao Moravu. Istragom se utvrdilo da su mu njegovi pretpostavljeni, major Perić i kapetan Tekelija, koji su se u to vreme bavili u Erdeču navodno radi kupovine erdečkih koža i hrtova turske pasmine za ruski carski dvor, dali dopust da poseti svoje rođake u Banatu.

Usled akcije tolikih emisara, emigracioni pokret u Pomoravlju i Potisju neprestano je rastao. Pojedini su već i Srbe u Slavoniji počeli da zaplašuju. Iz Osjeka je mitropolit Nenadović carici (7. juna 1752) pisao, kako je čuo da i provizor u Dalju Mihajlo Teofilović hoće da moli pasoš za Rusiju, stoga on moli da mu se taj pasoš ne da, da drugi ne krenu za njegovim primerom; njegovo je mišljenje da bi već trebalo izdati carsku zapovest kako bi se ta seoba suzbila. 

Emigracionom propagandom među Srbima u Ugarskoj upravljao je iz ruskog poslanstva u Beču sekretar Čeršejev, vezu s čim održavali su Srbi preko sveštenika poslanstva Mihajla Vanija, koji je pre toga bio kaluđer u Hodošu, a sam poslanik grof Bestušev vodio je diplomatske transakcije, za drugi rad nije bio sposoban jer je već bio star i bolećiv, imao je 63 godine i toliko patio da se mesecima nije mogao micati iz sobe. Kao sprovodna stanica za iseljenike služila je ruska ekspozitura u Tokaju radi nabavke tokajskog vina za ruski carski dvor, pod komandnom ruskog pukovnika Srbina Viščeveskog. Zajedničkim delovanjem svih tih činilaca, emigracioni pokret je toliko nabujao da se početkom jula među Srbima u Banatu digla čitava pobuna, zahtevao se slobodan prolaz za Rusiju.

Zlo je već toliko napredovalo, da je komandant u Banatu general Engelshofen morao pozvati u pomoć obližnji puk kirasira (oklopnika) i poslati ga u distrikt gde je pobuna najviše maha uzela. Odmah je poslan zaseban kurir austrijskom poslaniku u Petrogradu sa nalogom da od ruske vlade zatraži da se poslaniku Bestuševu u Beču i pukovniku Višnjevskom u Tokaju zabrani da ubuduće primaju bilo kog Srbina ili ove na seobu nagovaraju, a najmanje da ih uzimaju u zaštitu. Međutim, Bestušev je i kod ruske vlade svojim forsiranjem emigracionog pitanja sebi već onemogućio opstanak u diplomatiji na bečkom dvoru. Čim je čuo za izgon spomenutih oficira i video odluku u kojoj se oni nazivaju „bunjivcima“ i tajnim agentima, pošao je Mihailo Bestušev u ministarstvo da traži objašnjenje. U odsustvu kancelara primio ga je vicekancelar grof Koloredo i dao mu prazan, rastegnut odgovor. Za zastupnika savezničke sile bio je to veliki udarac. Odmah je izvestio svoju vladu o tome, tražeći represalije. U Beču svi već znaju za izgon ruskih oficira…Pisao je brat Bestuševa u Petrograd, ruskoj carici Jelisaveti, i svi su se jako čudili tako prezrivom postupku bečkog dvora, znajući dobro da odbrana Austrije zavisi jedino od njenog carskog veličanstva: „Kad su ovde pre 4-5 godina uhvaćeni Rusi-uhode, ni sa njima se zbog straha od Fridriha nije tako postupalo, nego su im dali znak da se uklone…“ Stoga je predloženo carici da ruska vlada traži da se digne naredba o nepropuštanju ruskih oficira i da rođaci srpskih iseljenika u Rusiji budu otpušteni.

„Bečkom dvoru trebalo bi dati jako osetiti nezadovoljstvo njenog veličanstva hladnim prijemom barona Pretlaka i drugim sredstvima, što su ovde svi toga mišljenja ako se u toj stvari istupi ozbiljno, ovdašnji dvor će sve učiniti da njeno veličanstvo zadovolji, jer mu je savez sa Rusijom neophodan. Inače bi žalosno bilo da briga Petra Velikog za te narode ostane bez ploda baš u trenutku kad je moguće bilo da se udobno uberu plodovi. A i tvrdnju barona Pretlaka kako se meni šalju sasvim drugi izveštaji trebalo bi pobiti, jer na mene je time nabačena mržnja ovog dvora, što svi misle da srpsku stvar vodim sam od sebe, a ne po ukazu.“

Na tu notu svog starijeg brata, kancelar Bestušev je carici predao jedan kompromisni izveštaj, kojim je hteo, prikazujući narodni značaj i vrednost rusko-austrijskog saveza za obe države, da deluje ublažujuće. On piše „da je smutnja potekla iz nepojmljivog nesporazuma“. U reskriptima poslaniku Bestuševu nije data nikakva dozvola da traži dopuštenje za vrbovanje 500-1000 ljudi, nego mu je prosto napisano da zatraži da ne ometaju Srbima prelazak u rusku službu i seobu u Rusiju ako oni na to budu imali volje i slobode, tako ni u ekstraktu datom baronu Pretlaku nije ništa više bilo napisano. Bečki dvor bio je dužan da pokaže kako predstavka ruskog poslanika nije u skladu sa izveštajem barona Pretlaka: jedan traži regrutovanje 500-1000 ljudi, a drugi piše samo o nesmetanom otpustu onih koji mogu imati volju i slobodu da se sele, od čega se više ni ovde nije želelo.

(Nastavak u sledećem broju)