I. 25

Većini građana je već postalo jasno da što više Vučić proziva „ustaše“, a Plenković „četnike“, to sigurno znači da je saradnja nikad bolja. Sveže je u sećanju ostala ceremonija na mostu preko Dunava kada je Aleksandar Vučić nosio cveće tadašnjoj hrvatskoj predsednici Kolindi Grabar-Kitarović. Cela ta ujdurma organizovana je kako bi se pažnja javnosti odvukla od kampa kod Bogojeva, preko kojeg su u sadejstvu srpska i hrvatska državna mafija prebacivale desetine hiljada migranata i to uredno naplaćivale po svakom čoveku koji se dočepao tla Evropske unije. Prelaz kod Bogojeva smatrao se VIP rutom, pa je otuda sa strane Srbije izgrađen luksuzni ugostiteljski objekat koji je služio za smeštaj migranata sa dubljim džepom, a ujedno i kao pokriće za noćne akcije transporta.

Migranti više nisu tako unosan posao za braću Vučić, ali narkotici, cigarete i ostala akcizna roba jesu. Međutim, nakon odlaska sa vlasti mađarskog premijera Viktora Orbana značajno se zakomplikovao transport preko severne granice, tako da je Hrvatska ostala najbolji pravac za mutne poslove. Iz tog razloga je koordinator naprednjaka za Bačku, Dragan Popović, od Andreja dobio zadatak da napravi spisak svih firmi koje se bave prevozom u regionu uz hrvatsku granicu. Cilj im je da iskoriste već postojeće rute kako bi bili manje sumnjivi.

Jedna od takvih firmi je „Džimi komerc“ iz Prigrevice kod Apatina. Ova firma posluje već duže od dvadeset godina i slovi za relativno uspešnu. Takođe, kvalitet više joj je i to što ima redovne ture ka Hrvatskoj u okviru kojih prevozi tečni treber koji nastaje prilikom proizvodnje piva u Apatinskoj pivari. Ovaj vid transporta omogućava relativno lako prikrivanje narkotika i cigareta koje se mogu uroniti u tečni treber i na taj način biti veoma dobro sakrivene. Prednost „Džimi komerca“ je i u tome što je suvlasnik i zakonski zastupnik izvesni Mile Samardžija iz Apatina, koji je naprednjak do srži. Prepune su društvene mreže njegovih fotografija sa skupova SNS-a, na koje redovno vodi i tridesetak zaposlenih. Andreju se posebno svidelo i to što je Samardžija bio spreman da 15. marta prošle godine u Ćacilend pošalje nekoliko bagera, kao i da svojim kamionima prevozi traktore iz Bačke i dovozi ih ispred Predsedništva.

Jedini problem koji stoji pred značajnijom ekspanzijom „Džimi komerca“ u prljavim SNS poslovima jeste to što je Samardžija vlasnik svega 50 odsto firme, dok drugu polovinu već duže od dvadeset godina poseduje Ljilja Teslić. Kako bi mogli da sprovedu Andrejeve zamisli, Mile Samardžija i Dragan Popović napravili su šemu po kojoj su krenuli u akciju preotimanja vlasničkog udela u firmi. Prvi korak bio je otkaz koji je Ljilja Teslić dobila u preduzeću čiji je zakonski suvlasnik sa 50 odsto udela. Drugi je nalog koji je od strane Dragana Popovića dat svim inspekcijama i nadležnim sudovima u Somboru da ne smeju da vrše zakonom predviđene radnje u postupcima koji su pokrenuti protiv Mileta Samardžije. Na ovaj način jedan od suvlasnika u potpunosti je onemogućen da pokrene bilo koji mehanizam zaštite sopstvenih prava i imovine.

I konačno, Samardžija je uz blagoslov Dragana Popovića (inače komšije Andreja Vučića i čoveka od njegovog velikog poverenja) krenuo u akciju sistemskog zastrašivanja gospođe Teslić najstrašnijim pretnjama ubistvom nje i čitave njene porodice, uključujući i dvoje unučića. O tome je uredno obaveštena policija u Apatinu, koja je po službenoj dužnosti obavestila tužilaštvo u Somboru, koje je pak pod političkim pritiskom odbacilo krivičnu prijavu protiv Samardžije. Da pretnje nisu bezazlene govori i to što je Samardžija već robijao zbog pokušaja ubistva, kao i činjenica da je nedavno kupio kuću odmah do porodične kuće Teslića u naselju Prigrevica i da u pijanom stanju, pred mnoštvom svedoka, govori kako je to uradio da bi mogao da ih pobije sve na gomili.

Apatinska policija i somborsko tužilaštvo imaju sve relevantne dokaze i činjenice. Desetine radnika više puta su čule sve pretnje koje Samardžija javno iznosi, ali su zastrašeni pa o tome ne smeju javno da govore jer su svesni da on ima političku zaštitu. Ali očito je braći Vučić od života ljudi važnije da prevoze robu preko granice u Hrvatsku, kao i da za njih skupljaju sigurne glasove i batinaše.

A. 2

Kako se u Kostolcu invalidska penzija deli sa konsultantskim honorarom

BEZBEDNOST NA PAPIRU, PRIVILEGIJE U DŽEPU

M. H.

Vest da je Zoran Janković – Pasulj, bivši pripadnik policije i invalidski penzioner, navodno sklopio ugovor kao konsultant za bezbednost u kostolačkom ogranku Elektroprivrede Srbije (EPS), ponovo otvara bolno pitanje partijskog kadrovanja i sistemskog izigravanja zakona. Slučaj u kom se čovek sa skromnim kvalifikacijama – čije se radno iskustvo vezuje za pozicije običnog policajca i pomoćnog radnika – promoviše u bezbednosnog savetnika energetskog giganta, predstavlja školski primer kako lokalni politički i bezbednosni klanovi troše resurse građana.

?Dok prosečni građani godine provode na biroima ili pod izuzetno rigoroznim kontrolama PIO fonda dokazuju invaliditet, za politički podobne pravila očigledno ne važe. Prema saznanjima iz lokalnih krugova, ključnu ulogu u ovom aranžmanu odigrale su njegove bliske veze sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS), uz svesrdno „kumovanje“ pojedinaca iz lokalne vlasti u Požarevcu i bezbednosnog sektora.

?Ovakav aranžman otvara najmanje tri duboka problema:

?Sumnja u zakonitost i status penzije: Invalidska penzija se po zakonu dodeljuje licima kod kojih je utvrđen potpun gubitak radne sposobnosti. Ako je neko zdravstveno nesposoban za rad u policiji, postavlja se pitanje kako je odjednom sposoban da pruža visokoanalitičke i odgovorne konsultantske usluge u strateški važnom sistemu kao što je EPS?

?Apsurd stručnosti i kompromitovanje bezbednosti: Energetski kompleks u Kostolcu predstavlja objekat od vitalnog nacionalnog značaja. Postavljanje lica bez adekvatnog visokog obrazovanja i bezbednosnih referenci na savetodavne funkcije direktno urušava bezbednosni sistem preduzeća i pretvara odgovorne funkcije u puku formu za izvlačenje novca.

?Privatizacija javnih resursa od strane partijskih klanova: Sprega lokalnih političkih moćnika i pojedinaca iz bezbednosnih struktura godinama služi kao kanal za zbrinjavanje „zaslužnih“ kadrova. U tom lancu, EPS ne služi kao generator razvoja, već kao priključak na opštinsku i stranačku infuziju