Dolaze uskoro posledice jednog događaja u Kijevu, od 15. jula 2026. godine, gde se našao i izgubljeni srpski diktator. Te posledice će prvo da oseti on i njegov najbliži ljudi, a za njima čitava lažna piramida njegove moći. Tog dana, Aleksandar Vučić nije potpisao zajedničku deklaraciju o nastavku političke, vojne, finansijske i bezbednosne podrške Ukrajini i jačanju pritiska na Rusiju, ali to ga nije amnestiralo zbog naoružavanja režima u Kijevu i odlaska „na noge“ neprijateljima Rusije. Zašto je samo dva dana posle samita u Kijevu srpski diktator imao sastanak sa agentima ruske službe (GRU), zašto su evropske bezbednosne službe organizovale međusobni sastanak takođe odmsah nakon samita u Kijevu, kako je ovaj odlazeći tiranin dugo sarađivao u kriminalnim poslovima sa ukraijinskim režimom i kakvi odgovori ga na sve ovo ubrzo čekaju, i sa Istoka i sa Zapada.

Nikola Vlahović

Na dan 15. jula 2026. godine, u Kijevu, peti put od početka rata u Ukrajini održan je samit pod nazivom „Jugoistočna Evropa – Ukrajina“, gde su se okupili predsednici država ili vlada sa juga evropskog kontinenta. Među njima se našao i srpski diktator Aleksandar Vučić (mada ga na službenim, zajedničkim fotografijama, nigde nije bilo). Potpisana je tom prilikom jedna deklaracija koja predviđa dalje naoružavanje režima u Kijevu i drugu vojnu podršku.

Na veliko iznenađenje, jedini koji tu deklaraciju nije potpisao bio je prisutni srpski diktator. Bila je to, što se tiče Evrope, već prepunjena čaša…Naime, poziv za učešće na ovom samitu značio je i potpisivanje deklaracije o daljoj vojnoj pomoći Ukrajini…Vučićev režim je o tome bio obavešten, znao je da dolazak u Kijev znači i potpisivanje te deklaracije. Računalo se na njega, jer je u skorijoj prošlosti „bratskom režimu“ u Kijevu on lično prodao tone naoružanja i opreme poslednjih godina rata, što preko raznih posredničkih off shore kompanija, što preko Izraela i njegovih „prodajnih mreža“.

Uglavnom, ovaj njegov gest u Kijevu, zatvorio mu je sva vrata na Zapadu, a što se Putinove Rusije tiče, ta vrata su odavno zatvorena, a komunikacija sa njim svedena je na najniži nivo, preko bivšeg i višestruko kompromitovanog KGB agenta, Aleksandra Bocan Harčenka (još uvek u svojstvu ambasadora RF u Srbiji).

U redovnim ciklusima Harčenko ga službeno posećuje (ili poziva u ambasadu) kad god treba da mu prenese loše vesti iz Moskve. „Poslednji pozdrav“ je dobio na sastanku u Beogradu sa dvojicom visokih funkcionera GRU (Glavno obaveštajno upravljanje Generalštaba Oružanih snaga Ruske Federacije) dana 17. jula 2025, samo dva dana po povratku iz Kijeva. Uzgred, dve najpoznatije jedinice GRU su 29155, specijalizovana za sabotaže i atentate u inostranstvu i Jedinica 74455, sajber-operacije, a često (ili uglavnom) deluje paralelno sa FSB-om (unutrašnja bezbednost) i SVR-om (spoljna obaveštajna služba).

Harčenko je takođe prisustvovao ovom sastanku, ali, tek kao prisutnigrađanin.

U diplomatskim krugovima ali i prema navodima izvora MT, AV je morao da „položi račune“ zbog „nenajavljenog“ odlaska u Kijev i suoči se sa reakcijom Moskve na neispunjena očekivanja tokom proteklih godina njegove vladavine. Razgovor je išao loše, a loša je i perspektiva tih odnosa. Zapravo, označen je kraj svake dalje saradnje. Od toga će mnogo zanimljivija biti dalja politika Rusije prema Srbiji i čitavom regionu…

Međutim, igra srpskog diktatora sa Evropom je takođe konačno završena u Kijevu, 15. jula 2026. Odmah nakon samita „Jugoistočna Evropa – Ukrajina“, održan je sastanak nekoliko čelnih ljudi evropskih bezbednosnih institucija (ovom prilikom Frontex, Evropska odbrambena agencija-EDA u koordinacija sa Evropskom policijskom agencijom za borbu protiv organizovanog kriminala, terorizma, sajber kriminala i trgovine ljudima).

 Prema saznanjima ozbiljnog izvora MT iz predstavništva OSCE u Beču, razmatraju se modeli potpune izolacije vladajućeg režima u Srbiji, kao i potpuna izolacija njegovih članova sa Aleksandrom Vučićem „u paketu“. Prema ovom izvoru, udruženo će u tu akciju stupiti sve službe EU, od obaveštajnih, policijskih, pograničnih (Frontex), do Evropskog tužilaštva koje već raspolaže impresivnom količinom dokaza da su Aleksandar Vučić i njegov režim duboko povezani sa međunarodnim organizovanim kriminalom i da su njegova važna „karika“ na evropskom kontinentu.

Prema stavu evropskih bezbednosnih struktura, Vučićeva Srbija je nakon pada Viktora Orbana u Mađarskoj postala glavni centar za distribuciju antievropske propagande na Balkanu i regionu jugoistočne Evrope. Ovo danas glavno mesto širenja dezinformacija, postalo je nepodnošljivo čak i onima u EU koji su Vučića i njegov režim videli kao „prelazno i privremeno rešenje“.

 Prošlo je skoro deceniju i po, a jedan deo savremene evropske istorije je potrošen u nezapamćenoj brizi za očuvanje najcrnjeg tiranina koga savremena Evropa pamti. I sad je tome došao kraj. Na Vučićevom režimu će evropska bezbednost pokazati da li postoji ili ne.

A, ni simboličan kraj „ljubavi“ između Vučića i korumpiranih evropskih lidera u proteklih 14 godina, nije nimalo slučajno okončana baš u Kijevu.

Naime, veze između kriminalnih struktura u Ukrajini i Srbiji nisu nove, ali su se intenzivirale i modernizovale kroz sadašnje digitalne, finansijske i migracione kanale posle 2022. godine. Znatno ranije, još devedesetih gdoina, nakon raspada SSSR-a i Jugoslavije, Ukrajina i Miloševićeva SR Jugoslavija, postale su ključne tačke na balkanskoj i crnomorskoj ruti za šverc heroina iz Avganistana ka zapadnoj Evropi.

 U obe zemlje razvio je lokalne crne tržišne mreže koje su se povezale kroz trgovinu narkoticima, falsifikovanje dokumenata i krijumčarenje ljudi. O tome je napisana čak i jedna studija objavljena u Journal of Balkan and Black Sea Studies (2026) koja ukazuje da su te mreže imale veliki uticaj na pad društvenog bića u Srbiji i korupciju kao način života u njoj.

Postoje brojne dokumentovane veze između ukrajinskih i srpskih kriminalnih mreža, naročito u oblastima trgovine drogom, oružjem i ljudima, koje su se razvile kroz balkanske i crnomorske rute očuvane do današnjih dana (samo su se kriminalne vođe i njihova „politička krila“ menjali). Te veze su se u poslednjim godinama transformisale pod uticajem rata u Ukrajini i sankcija prema Rusiji, što je dovelo do premeštanja i reorganizacije kriminalnih mreža širom istočne Evrope.

Vučićeva Srbija, zbog potpune suspenzije države i njenih institucija, postala je raj za „istočnu mafiju“…Prema SOC ACE (autori: Kupatadze & Marat, 2026), istraživačkom projekat koji se bavi transnacionalnim organizovanim kriminalom i njegovim vezama sa državnim strukturama u postsocijalističkim zemljama, posebno u istočnoj Evropi, na Kavkazu i Balkanu, došli su do podataka o direktnom učešću Vučićevog režima i njemu pripadajućih i dobro poznatih mafijaških grupa u distribuciji narkotika, naoružanja i pranju novca u iznosima koji se mere milijardama evra i dolara.

Inače, projekat je deo incijative pod nazivom Social and Criminal Actors in Central and Eastern Europe (SOC ACE), koju vodi Gavin Slade (Vilnius University), njegov saradnik Alexander Kupatadze (King’s College London) i Erica Marat (National Defense University, Washington DC).

U njihovom zajedničkom izveštaju,  Vučićeva Srbija se opisuje kao „laboratorija post-socijalističkog kriminalnog kapitalizma“, koja je nasledila kriminalne grupe iz devedesetih i promenila „formu“ ulazeći u poslovne strukture povezane sa državnim ugovorima i partijskim finansiranjem. Kupatadze navodi da današnja Srbija ima najdužu liniju kontinuiteta između ratnog kriminala i političke elite, što je čini modelom za razumevanje svake „državno-kriminalne simbioze„.

U tom smislu se navode kriminalne grupe oko režima u Ukrajini i one oko Vučićevog režima, pa čak i načini na koje recimo kontrolišu puteve droge (luke Odesa, Bar i Kotor kao tranzitne tačke). Jedan od posebno važnih poslova za Vučičevu mafiju, prema ovim istraživanjima, bilo je falsifikovanje ukrajinskih pasoša za potrebe migrantsko-švercerske mreže. Grupa ovih istraživača tvrdi da su u dužem periodu ukrajinski pasoši (zavisno od potreba) štampani u državnoj štampariji u Topčideru.

 Sve to, i mnogo drugih razloga, dovelo je Evropsku uniju, Savet Evrope, OSCE i Evropsku komisiju „pred svršen čin“. Ili će da obuzda bolesnog manijaka u Beogradu, ili će pandemija ovako drskog kriminala iz državnih vrhova, da se širi kao „model“ na druge labave režime kontinenta. Interpol je gore nabrojanim institucijama polovinom jula 2026. stavio do znanja da se radi o bezbednosnom izazovu koji zahteva koordinisanu reakciju svih mehanizama samoodbrane. Ukratko, Vučićev režim je uspeo da se konačno promoviše onakvim kakav jeste: podmuklim neprijateljem Evrope i svih njenih još uvek živih vrednosti.

Unutar Srbije, unutar umirućeg režima radikalskog zlotvora, od njegovih stvarnih saveznika ostali su samo domaći „abonenti“ naviknuti na finasiranje iz budžeta, i pojedini saradnici stranih propagandnih centara.

Na sceni su i dalje njegovi prirodni saveznici, ličnosti iz takozvane GONGO grupe kojom se poslednjih par godina intenzivnije bave bezbednosne strukture EU. Radi se o lažnim nevladinim organizacijama koje plaća Vučićev režim direktno iz državnog budžeta. Mada se formalno predstavljaju kao nezavisne NVO, njih zapravo osniva, finansira i kontroliše vladajući režim radi sopstvenih političkih, ekonomskih ili međunarodnih ciljeva). GONGO grupe su tako „dizajnirane“ da izgledaju kao glas takozvanog civilnog društva, dok u praksi služe kao produžena ruka vlasti. Zadatak im je da kroz navodni kritičku formu promovišu režimsku politiku u zemlji i inostranstvu. Stvaranje privida pluralizma i „glasova naroda“.

Posao im je neutralisanje ili potiskivanje autentičnih NVO i aktivista. Finansiraju se iz državnog budžeta ili državnih kompanija. Njihova rukovodstva se biraju direktno u Vučićevom kabinetu, gde im se deli i i propagandni zadaci.

GONGO grupe sarađuju sa stranim organizacijama, predstavljaju jedan razbojnički i krvavi režim kao „evropsku desnicu“, koriste međunarodne forume poput onih u organizaciji Ujedinjenih nacija, (UN) da bi se legitimisali kao „civilno društvo“. U Srbiji deluju i srodne strane grupacije, poput Chinese Students and Scholars Association – pod kontrolom kineske vlade. Takođe, IHH (Humanitarian Relief Foundation) koji kontroliše i finansira vlada Republike Turske.

Tu je i američlka National Endowment for Democracy (NED) finansirana od strane američke vlade. Sve one sarađuju blisko sa GONGO grupama u Srbiji i svima je cilj gušenje bilo kakve demokratije u Srbiji radi lakšeg i nekontrolisanog ulaska stranog kapitala i pratećih službi u ovu centralno balkansku i evropsku državu.

Novcem i propagadnom, svi zajedno i u zemlji i u inostranstvu stvaraju lažnu sliku da građani masovno podržavaju politiku vlasti.  U okviru lokalnih GONGO grupa deluju čak četiri američke grupe povezane sa pokretom Make America Great Again (MAGA) i sve one su učestvovale u „posmatranju“ lokalnih izbora u Srbiji 2023. godine, kako bi omogućile Aleksandru Vučiću da ih lakše lažira. Nisu bili u pitanju puki posmatrači nego „delatne grupe“ koje sasvršeno barataju informatičkim manipulacijama.

Danas rade neke druge poslove, ali su i dalje u Srbiji i na zadatku. U pitanju su predstavnici Young Republican National Federation, International Organization for the Family, Republicans for National Renewal, First Policy Institute…Ove organizacije su sarađivale sa Centrom za društvenu stabilnost (CZDS) – domaćom GONGO grupom bliskom Srpskoj naprednoj stranci (SNS). CZDS je poznat po kampanjama protiv nezavisnih medija i NVO, a Aleksandar Vučić ih je javno hvalio kao „prave patriote“.

Prema portalu VSquare, ruske obaveštajne strukture (SVR i GRU) sprovodile su svoje sajber-operacije protiv Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), nezavisnog think-tanka. Napadi su otišli predaleko pa su otkriveni (i brzo otktriveni) pokušaje infiltracije i praćenja komunikacija radi kompromitovanja nezavisnih NVO i jačanje proruskih GONGO struktura koje podržavaju stav o „suverenitetu protiv Zapada“.

 U potpuno koruptivnom mehanizmu, novac se domačim GONGO organizacijama preusmerava ka povezanim firmama i političkim strukturama. Kao lažni „civilni sektor Srbije“, pod kontrolom Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića, dugi niz godina deluje Centar za društvenu stabilnost (CZDS), učestvuje u međunarodnim „posmatračkim misijama“ sa američkim MAGA grupama, često nastupa u provladinim medijima.

Vodeće ličnosti su Predrag Marković, Aleksandar Pavić (finansira ih Ministarstvo kulture i lokalni gradski budžeti (Novi Sad, Beograd), javna preduzeća (Telekom Srbija, EPS). Dobijaju sredstva kroz konkurse za „promociju patriotizma“ i „očuvanje nacionalnog identiteta“. Tu je i „državna NVO“,  Institut za nacionalnu i međunarodnu bezbednost (INMB) na čijem je čelu Darko Obradović, čovek koga predstavljaju kao „stručnjak za bezbednost“. Povezan je sa državnim institucijama i projektima, Ministarstvom odbrane, Savetom za nacionalnu bezbednost, projektima sa državnim univerzitetima, učestvuje u projektima o „bezbednosnoj kulturi“ i „digitalnoj suverenosti“. Ali, to su tek neki primeri iz desetina drugih koji se rodovno nalaze na državnim i lokalnim konkursima za donacije. Poslednji izveštaji kažu da je GONGO grupama samo Ministarstvo informisanja i telekomunikacija dalo oko pola milijarde dinara na devet konkursa. Telekom ‘Srbija,EPS,PoštaSrbije) i oko 2 milijarde dinara kroz marketinške ugovore (oko 17 miliona evra). U poslednjih pet godina režim je medijima bliskim vlasti dao 297 miliona evra, čime je pokrio oko 80% medijskog prostora u Srbiji.

I to je takođe, tek mali deo novca koji se daje za rad Vučićeve zastrašujuće propagandne mašine u kojoj i dalje ključnu reč ima RTS (jedan od glavnih promotera pomenutih GONGO grupa). Zbog njih i nekih sličnih propagandnih poslova koje obavlja, RTS je doneo interni pravilnik koji isključuje primenu Zakona o javnim nabavkama za programske sadržaje.

Inače, Radio-televizija Srbije (RTS) danas ima oko 2428zaposlenih, prema podacima kuće za procenu boniteta, Company Wall objavljenim 2026. godine. Novinarsko i uredničko osoblje čini blizu 1000 ljudi (RTS?1, RTS?2, RTS Svet, RTS Kultura, RTS Drama). Tehnička i produkcijska služba: oko 800zaposlenih (kamera, ton, montaža, režija, IT). Administracija i menadžment:?oko?400?zaposlenih.

Regionalni centri (Niš,?Novi?Sad,?Kragujevac,?Priština):?oko?30 zaposlenih. Inače, prema zvaničnim podacima o potrošnji na propagandu, procene pokazuju da se potrebe za prikazivanjem Aleksandra Vučića i kontrolu medija godišnje troši između 50 i 70 miliona evra. Iz EU fondova (oko 250 miliona evra godišnje) do sada isplaćivanih, trećina tih sredstava završavala je u projektima koji služe propagandi vlasti.

Ranije je AV režim izdašno davao i do pola milijarde evra godišnje na propagandu, ali, grafikon njegovog sunovrata, ne samo finansijskog, nezadrživo ide prema dnu državne kase i dnu raznih crnih, sivih i mutnih fondova. Mada propada sva dublje, svakim danom boravka na vlasti, njegovo ludilo takođe ide progresivno: na kraju jula meseca 2026., pokrenuo je inicijativu da ustanovi grupe „Gradskih pozornika“ koji se u pratećim dokumentima i izjavama sada već nazivaju „Gradske jedinice bezbednosti“ ili „Lokalni bezbednosni asistenti“.

To je u 20 veku radio samo Adolf Hitler sa SA jedinicama. SA jedinice (njem. Sturmabteilung-,„Jurišni odredi“) bile su paravojna organizacija Nacional-socijalističke partije (NSDAP) u Nemačkoj, koju je Hitler osnovao 1921. godine. Služile su kao partijska vojska zadužena za obezbeđenje skupova, zastrašivanje političkih protivnika i demonstraciju moći na ulicama. Vučićeve SA jedinice imaju (prema njegovoj ideji) nekoliko slojeva, od javno deklarisanih do prikrivenih.

Planirano je da svaka opština ima desetine uniformisanih pozornika, koji nisu policajci, ali imaju ovlašćenja da prijavljuju, evidentiraju i zadržavaju sumnjive građane, navodno „do dolaska MUP“).  Finansiranje tih jedinica planirano je da ide preko Ministarstva unutrašnjih poslova i lokalnih budžeta, uz podršku Telekoma Srbija (za kamere i komunikacione sisteme). „Pozornici“ se regrutuju iz stranačkih omladina, obezbeđenja i privatnih agencija povezanih sa vladajućom partijom.

 Prema ličnoj zamisli AV, planirano je da se time gradi mreža kontrole na lokalnom nivou, koja može da služi za nadzor građana, pritisak na opoziciju i mobilizaciju tokom izbora. Upravo kao i Hitlerove SA jedinice.

U nekim opštinama (npr. Novi Beograd, Zemun) već su testirane pilot jedinice koje funkcionišu kao „produžena ruka“ lokalnih SNS odbora. Procene govore o budžetu od najmanje 30 miliona evra godišnje za opremu, uniforme, vozila i obuku. Deo sredstava dolazi iz projekta „Bezbedna Srbija“, koji formalno vodi MUP, ali se finansira i iz Telekomovih donacija i opštinskih fondova za javni red.

Model podseća na ruske „dobrovoljne narodne patrole“ i mađarske „civilne straže“, koje su korišćene za političku kontrolu i propagandu. U Srbiji, to može značiti institucionalizaciju partijskog nadzora pod izgovorom bezbednosti. Projekat se uklapa u Vučićevu strategiju „vertikalne kontrole“ od medija, preko lokalne uprave, do fizičke prisutnosti na ulicama.

U poslednje dve godine režim Aleksandra Vučića povećao je broj policajaca za oko 650 novih službenika, prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. To predstavlja rast od približno pet odsto u odnosu na prethodni broj aktivnih policajaca, uz najavu daljeg zapošljavanja radi „ojačavanja javne bezbednosti“.

Prema dostupnim podacima iz budžeta Republike Srbije i izveštajima Ministarstva odbrane, Vučićev režim je u poslednje dve godine (2024-2026) potrošio između 1,2 i 1,5 milijardi evra na naoružavanje vojske i policije čime je Srbija postala najveći vojno-policijski potrošač na Zapadnom Balkanu.

Kraj svake brutalne diktature ne dešava se ni u pacifističkim skupovima niti u „gandijevskom nenasilnom otporu“. Kraj takvih krvavih tiranija dešava se uvek greškom tiranina: kad krene silom, batinom i oružjem na narod, onda je sebi odsvirao kraj. To upravo čini i srpski diktator, spremajući se za poraz koji neće moći da izbegne.