Svetlana Alilujeva je najpoznatiji prebeg iz Sovjetskog Saveza u Sjedinjene Američke Države. Kada je, u svojoj 41. godini, odlučila da pobegne iz senke imena svog oca, komunističkog diktatora Josifa Visarionoviča Staljina, iza sebe je ostavila tragičnu prošlost. Majka Nadežda je izvršila samoubistvo, jedan polubrat je ubijen u Drugom svetskom ratu, drugi je umro od alkoholizma, u progonima su stradali i ostali njeni rođaci i prijatelji. Nadala se da će na Zapadu moći da izgradi miran život, ali nije uspela.

Kanadska profesorka književnosti Rozmeri Salivan najveću međunarodnu pažnju je privukla knjigom „Staljinova ćerka: Neobičan i buran život Svetlane Alilujeve“. Opsežna biografija je nastala na osnovu višegodišnjeg istraživanja, uz korišćenje arhiva CIA, KGB i sovjetskih državnih fondova, kao i intervjua sa članovima porodice, uključujući i Svetlaninu ćerku. Za ovo delo, Salivan je dobila više prestižnih nagrada, među kojima su RBC Taylor Prize, Plutarch Award i Hilary Weston Writers Trust Prize. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najzanimljivije delove knjige o Svetlani Alilujevoj.

Rozmeri Salivan

Tokom života u Americi, Svetlana je mnogo vremena provodila listajući fotografije iz ranog detinjstva. Njena majka Nadežda (Nađa) je napravila album u kome su se nalazile zarobljene uspomene na porodična okupljanja. Na fotografijama svi su bili tako živi, tako mladi i veseli.

Prvih šest i po godina njenog života, do smrti njene majke 1932, u Svetlaninom umu su osvetljene Suncem. Kasnije, često se prepuštala posetama „tom sunčanom mestu, koje se zove detinjstvo“. Nostalgija je vodila tamo čak i nakon što je shvatila da su njeni srećni detinji dani obezbeđeni surovim krvoprolićem, koje je sprovodio njen otac.

Svetlana je odrasla u Kremlju, carskoj tvrđavi na obali reke Moskve, gotovo izdvojenim naseljem sa impozantnim crkvenim kulama i palatama sa masivnim kapijama koje se otvaraju ka Crvenom trgu i gradu iza njega. Kad se rodila, 28. februara 1926. godine, kao drugo dete Josifa i Nadežde Staljin, javnost je Svetlanu videla kao princezu iz Kremlja. Međutim, boljševička disciplina njenog oca diktirala je relativno skroman život.

Staljinovi su živeli u starom Potešnom dvorcu, trospratnoj zgradi podignutoj 1652. godine. Zgrada je bila poznata kao „Zabavna kuća“ jer su u njoj održavane komične pozorišne predstave sve dok u 19. veku u nju nisu smeštene kancelarije Ohrane, carske tajne policije. Potešni je zadržao svoje elegantne lustere i stepenište prekriveno tepihom, uz koje su se Staljinovi peli do svog mračnog stana sa visokim plafonom na drugom spratu. Svetlana se sećala tog stana: „Tu je bila soba za guvernantu i trpezarija dovoljno velika da se u nju stavi veliki klavir. Postojala je i biblioteka. Pored sobe mojih roditelja nalazila se očeva spavaća soba sa stolom na kome je bilo nekoliko telefona. Kuhinja, dva kupatila i dve dečje sobe. Svoju sobu sam delila sa dadiljom. Peći na drva su grejale ceo stan sa buržoaskim nameštajem. Bilo je udobno.“

Porodice drugih boljševičkih vođa živele su preko puta ulice, u zgradi Konjičke garde. U skladu sa partijskom ideologijom, nije bilo privatne svojine. Sve je pripadalo državi, i čaše za vino ili pribor za jelo, što je naposletku značilo da je sve na raspolaganju za krađu. U ranim godinama posle revolucije, čak su i partijski funkcioneri imali kupone za hranu. Ali, u zemlji u kojoj je stanovništvo gladovalo, oni su uvek imali dovoljno hrane za intimne večere partijskih šefova. Svaki vođa je dobio po jednu seosku daču, čiji vlasnici su pobegli pred revolucionarima.

Kada se rodila, Svetlana je ušla u već prepuno domaćinstvo. Osim njenih roditelja, tu je bio i njen pet godina stariji brat Vasilij. Svetlana je kasnije čula priče kako je njena mama Nađa, demonstrirajući boljševičku strogost i gvozdenu volju, posle večere, 21. marta 1921, otišla u bolnicu da se porodi. Kada je to obavila, telefonirala je kući da čestita Staljinu. U porodičnom domu je živeo i Svetlanin polubrat Jakov Džugašvili, Staljinov sin iz prvog braka. Jakov je bio 11 godina stariji od Svetlane i bio je njen verni zaštitnik sve do svoje smrti u nacističkom logoru za ratne zarobljenike. Porodični život je imao čehovljevski kvalitet, sa rođacima iz obe ženske linije, od Alilujevih i Svanidzeovih. Članovi Nađine porodice su stalno dolazili u posete. Dolazio je ceo klan: Nađini roditelji Olga i Sergej Alilujev, njena braća Fjodor i Pavel, kao i njegova supruga Evgenija (Ženja), sestra Ana i njen muž Stanislav Redens. Svi su imali tragične uloge u Staljinovoj drami.  

Kao senke iz Staljinove prošlost, u Kremlj su dolazili i članovi porodice Svanidze. Još dok je bio samo lokalni komunistički agitator pod šifrovanim imenom Soso, Josif Staljin se 1906. oženio sestrom školskog druga i saborca iz revolucionarnog podzemlja Aleksandra Svanidzea. U tim danima, kada je trijumf boljševika izgledao nemoguć, tri Svanidzeove sestre su vodile modnu kuću u Tbilisiju, pod nazivom „Atelje Ervje“. Čekaonica je uvek bila puna grofova, generala i policajaca. Dok su sestre krojile haljine za žene carskih oficira u jednoj sobi, revolucionari su pravili planove za akcije u drugoj, a tajne dokumente su skrivali unutar stilskih lutaka. 

Najmlađa sestra, izuzetno lepa Ekatarina Svanidze, koju su svi zvali Kata, zaljubila se u misterioznog i duhovitog druga Sosa. On je tada predvodio boljševičku frakciju u Tiflisu, pa nije bilo iznenađenje što ga je progonila carska policija. Kata je rodila Jakova u martu 1907. Ubrzo posle toga dobila je tifus. Sa samo 22 godine, Kata je umrla u Staljinovom naručju 22. novembra 1907. Na sahrani, očajni Soso se bacio u grob, na kovčeg. Dva meseca je tugovao. Niko nije znao gde se nalazi i kroz šta prolazi.

Prisećajući se prošlosti, Staljin je znao da svojoj ćerki Svetlani kaže da je Kata bila „veoma lepa i slatka, otopila mi je srce“. Ali srce mu nije bilo dovoljno otopljeno da preuzme odgovornost za njihovog sina. Jakova je ostavio na brigu svoje svekrve i sestara Svanidze. Staljin je retko kontaktirao sa njima. Ostalo je sačuvano samo jedno njegovo pismo iz Sibira, u vreme predrevolucionarnog progonstva, u kome je tražio da mu pošalju vino i pekmez.

Tokom posete Gruziji 1921. godine, kad je već bio vođa boljševika, porodica Svanidze je podstakla Staljina da svog četrnaestogodišnjeg sina povede sa sobom u Moskvu. Aljoša Svanidze, Staljinov zet, takođe je došao u Kremlj, a sa sobom je poveo svoje sestre Maricu i Sašicu. Evropeizovani Gruzijac Aljoša, koji je studirao u Nemačkoj, bio je neka vrsta „dendija“. Njegova prelepa ekstravagantna supruga Marija, koja je poticala iz bogate jevrejske porodice, pre udaje je pevala u tiflijskoj operi. I Marija je došla u Moskvu. Za sve njih bilo bi mnogo bezbednije da su ostali u Gruziji.

Nađu i Josifa Staljina je povremeno posećivao njihov usvojeni sin Artjom Sergejev. Njegov otac je poginuo 1921. godine dok je testirao novi brzi voz, koji je pokretan avionskim motorom. Iako je Artjomova majka bila živa, Staljin je usvojio dečaka, u skladu sa boljševičkim običajem da se preuzme briga o siročati članova partije. Artjom je postao blizak prijatelj Svetlaninog brata Vasilija.

Jedina osoba iz te široke familije koja je uvek odsustvovala sa svih porodičnih okupljanja bila je Staljinova majka Jekatarina, od milošte zvana Keka. Nađa je svojoj svekrvi slala ohrabrujuća pisma: „Čini se da je ovde sve u redu, veoma smo dobro. Deca odrastaju… Sve u svemu, imamo užasno malo slobodnog vremena, Josif i ja… Ipak, ne žalim se i za sada se sa svim tim nosim prilično uspešno.“ Jevrosima je jednom posetila Kremlj da bi se sastala sa Nađom. Nije prihvatila predlog da napusti svoju voljenu Gruziju. Živela je u staroj kneževskoj palati u Tiflisu, u sobi u prizemlju, pored prostorija za sluge. U stanovima na spratovima živele su porodice partijskih funkcionera.

Svetlana je, izgleda, samo jednom prilikom bila u poseti Gruziji, kada je videla Keku, baku po ocu. Keka je za nju bila stranac, zato se retko pominje u porodičnoj mitologiji. Ali, Svetlana je znala ponešto i o pokojnom dedi, Visarionu Džugašviliju, koga su zvali Beso. Nadimak je dobio po dominantnoj crti svog karaktera. Uvek pijan, taj obućar je bes iskaljivao na sinu Josifu, koga je brutalno prebijao sve dok ga Keka nije izbacila iz kuće. Keka je sakupila novac da pošalje Josifa u tiflijsku bogoslovoju, s nadom da će postati sveštenik. Svetlana je uvek govorila da je ozloglašena brutalnost pravoslavnih sveštenika, koji su kažnjavali svoje učenike dugim boravcima u samicama, oblikovali sklonost njenog oca ka nasilju i okrutnosti.

Kao odrasla osoba, Svetlana je samo u retkim prilikama komentarisala postupke svog oca. Jedna od stvari koje je ponavljala bila je tvrdnja da se Staljin nikada nikoga nije plašio osim svoje majke.

U toj porodici je sve bilo mistifikovano do te mere da čak ni Svetlana nije znala tačan datum rođenja svog oca. Zvanične informacije navode da je Staljin rođen 6. decembra 1878. godine. U nekim dokumentima, koje je sam falsifikovao, u skladu sa navikom da izmišlja veći deo svoje biografije, Staljin je izabrao 21. decembar 1979. godine za dan kada je rođen. Porodica je 21. decembar slavila kao njegov rođendan.

Svetlana je tvrdila da se u centru njenog detinjeg sveta nalazila njena majka. Nađa je umrla kad je Svetlana imala samo šest i po godina. Šta dete može da pamti o majci koja je nestala kad se ono nalazilo u tom uzrastu? Ipak, Nađa je postala ključ za razumevanje Svetlaninog emocionalnog života.

Svetlana je najviše volela fotografiju na kojoj je njena majka drži u naručju dok je bila beba. To je bio dokaz da ju je majka volela. Svetlana nije upamtila oblik majčinog lica, osmeha i grimasa, ali sećala se mirisa njenog Šanel parfema, koji je Nađa nosila uprkos Staljinovom neodobravanju. Kad bi majka ušla u njenu sobu da joj poželi laku noć, dodirnula bi njeno lice, a ona bi zaspala obavijena mirisom parfema. Međutim, Svetlana se nije mogla setiti nijednog slučaja da ju je majka poljubila ili pomilovala po kosi. Njena majka se ponašala strogo, u skladu sa partijskom disciplinom, koja je isključivala izlive emocija čak i prema vlastitom detetu. To se primećuje i u pismu, koje je Nađa poslala Svetlani sa odmora u Sočiju, nakon što joj se brbljivi Vasilije požalio da ga sestra ne sluša. „Zdravo, Svetlanočka! Dobila sam pismo od Vasje u kojem je napisao da se moja devojčica ponaša užasno nevaljalo. Mrzim da dobijam takva pisma… Kada je mama otišla, njena devojčica je dala mnogo obećanja, ali se sada ispostavlja da ih ne ispunjava. Molim te, piši mi i javi mi da li si odlučila da budeš dobra ili ne. Ti odluči. Ti si velika devojčica i možeš sama da razmišljaš. Da li čitaš nešto na ruskom? Čekam da čujem. Tvoja mama.“ Nađa je ovo pismo poslala Svetlani kada je ona imala samo četiri i po godine. To je bilo jedino pismo koje je ikada dobila od svoje često odsutne majke.

Svetlana je celog života patila zbog nedostatka nežnosti u majčinom ophođenju prema njoj. Ali dobro je zapamtila jedan događaj. Majka joj je prstom nacrtala mali kvadrat preko srca i rekla: „Tu moraš da zakopaš svoje tajne“.

Nađa je neuhvatljiva figura u Staljinovom univerzumu. Bila je šesnaestogodišnja devojka kada se, prema rečima njene ćerke, ludo i strastveno zaljubila u tridesetdevetogodišnjeg Staljina, koji je tada bio verni Lenjinov saveznik i sve sjajnija zvezda na boljševičkom nebesnom svodu. Na veliko nezadovoljstvo svojih roditelja, pobegla je sa njim 1918. godine. Nađa je bila tvrdoglava puritanka, koja nije odustupala od svojih ideala. Ljudima je delovala hladno, ali tom spoljašnošću je skrivala strastven i nestabilan temperament.

Kad je rodila Svetlanu, Nađa je odmah našla dadilju da vodi brigu o bebi. Kasnije je angažovala nemačku guvernantu iz Letonije, Karolinu Til, kojoj je prepustila da se brine za stan u Kremlju. Uz nekoliko učitelja, Svetlana je do svoje šeste godine naučila da čita i piše nemački i ruski, i da svira na klaviru.

Sa izvesnim negodovanjem, Svetlana je isticala da „u to vreme nije bilo uobičajeno da žena, posebno ako je član partije, provodi mnogo vremena sa svojom decom“. Sve žene iz Kremlja su imale svoja zaduženja u partiji. U slobodno vreme, neke su se bavile tenisom na travnjacima ruskih dača. Bila je to zapanjujuća replika načina života stare carske aristokratije.

Staljin i Nađa su se često svađali. Godinama nakon Nađine smrti, njena bliska prijateljica Polina Molotova rekla je Svetlani: „Tvoj otac je bio grub prema tvojoj majci i ona je imala težak život s njim. Svi su to znali. Iako brak nije bio srećan, njih dvoje su proveli dosta godina zajedno.“

Svetlana se sećala da ju je majka udarila samo jednom. Novi stolnjak sa vezovima u obliku diskova visio je sa trpezarijskog stola. Kada je Svetlana uzela makaze i isekla jedan disk, majka ju je ošamarila. Bio je to strašan šok. Staljin je čuo njen plač. Dotrčao je da je uteši. Svetlana mu je uzvraćala ljubav i pažnju. Kada bi se njeni roditelji svađali, ona bi prišla ocu i svojim malim rukama obgrlila bi ga oko noge. To bi uvek smirilo Staljina.

Ako joj je majka bila hladna, Svetlana je od svog oca dobijala emotivni odgovor za kojim je žudela. Bila je Staljinova miljenica. Zvao ju je svojim „malim vrapcem“ ili „malom mušicom“. Letela je oko njegovih nogu i dobijala poljupce i milovanja koje joj je majka uskratila. U to vreme, pa i dugo posle majčine smrti, Svetlana nije mogla ni da pretpostavi kakvu krvavu diktaturu je zaveo njen voljeni otac.

(U sledećem broju: Milioni žrtava crvenog terora)