Mnogi evropski političari i uticajni mediji predstavljaju Evropsku uniju kao „veliki projekat“, koji se zasniva na ideji globalizacije celog sveta. Autori knjige „Velika obmana“, Buker i Nort, raskrinkavaju sofisticiranu propagandu koja pod maskom demokratije nameće fundamentalističke stavove i skriveni cilj o stvaranju „nadnacionalne vlasti“ na koju ne mogu da utiču nacionalne vlade, političari i građani. Kao glavne elemente obmane, ili samoobmane, autori ističu stvaranje mita, izmišljanje prošlosti, odbacivanje svake konkurencije, manipulaciju ljudima i prikrivanje pravih namera birokratizovanih vladara Evropske unije.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Bukerove i Nortove knjige „Velika obmana – Tajna istorija Evropske unije“.

Kristofer Buker

Ričard Nort

Ujutro, 28. februara 2002, masa političara, službenika i novinara slivala se u kompleks Evropskog parlamenta u Briselu na otvaranje konvencije na kojoj je trebalo da se izradi nacrt ustava Evropske unije.

Događajem je dominirao 76-godišnji predsednik konvencije Žiskar d’ Esten, koji je u prepunoj sali rekao da je njegov zadatak da „nađe konsenzus oko predloga ustavnog sporazuma“. Realizaciju tog zadatka kontrolisalo je 12-člano predsedništvo u kome nije bilo predstavnika nekih manjih država članica i desetak novih članica EU. Protokol nije predvideo mogućnost glasanja o nacrtu ustava. Predsedništvo je trebalo samo da odluči da li postoji konsenzus. Ako ga ne bude bilo, nema ni nacrta ustava.

Posle d’ Estena, prvi govornik je bio Romano Prodi, predsednik Evropske komisije. Prodi nije gubio vreme, delegatima je odmah rekao da želi evropsku demokratiju utemeljenu na narodima i državama Evrope, a ne samo na „zakonima najvećih, najjačih i najstarijih članica“. Istakao je da, isto tako, ne želi da se stvori nova Liga naroda, koja nije imala snage da rešava probleme zbog nejedinstva država koje su koristile pravo veta za ostvarivanje svojih, a ne zajedničkih interesa.

U tom istorijskom trenutku već je bilo puno govora o paralelama sa konvencijom, koja se 1787. okupila u Filadelfiji kako bi napravila ustav Sjedinjenih Američkih Država. Ali svakome ko je znao o čemu se raspravljalo u Americi 1787. bilo je jasno da postoje suštinske razlike u odnosu na briselsku konvenciju.

Kada su se predstavnici 13 američkih izvornih saveznih država okupili u Filadelfiji, vodila su ih tri osnovna načela. Prvo, nameravali su da stvore ustav koji bi, radi sprečavanja jednostrane tiranije, bio utemeljen na „čistim računima“ između tri glavne državne institucije. Izvršna vlast američkog predsedništva bila je ograničena zakonodavnom vlašću, Kongresom. Obe grane vlasti proveravalo bi pravosuđe, Vrhovni sud. U vreme formiranje „Sjedinjenih Evropskih Država“ već se pokazalo da te tri vlasti ne prave protivtežu jedna drugoj i trećoj, već se nalaze na istoj strani vage. Cilj izvršne vlasti (Komisija), zakonodavne (Evropski parlament) i pravosudne (Evropski sud pravde) nije bio delovanje u uzajamnoj kontroli ovlašćenja već u jačanju zajedničkih interesa. Rezultat toga je bilo dodatno komplikovanje odnosa između Saveta Evropske unije i Saveta ministara, koji su istovremeno imali ulogu izvršne i zakonodavne vlasti, dok su se na suprotnoj strani nalazili Komisija i Parlament.

Drugo dominantno pitanje 1787. svodilo se na pronalaženje mehanizma koji bi očuvao ravnotežu prava pojedinačkih saveznih država i ovlašćenja nove federalne vlade. To se postiglo jasnim definisanjem ovlašćenja federalne i saveznih država. Suprotno tome, pravi cilj evropskog projekta bilo je prenošenje sve više ovlašćenja sa država članica EU na „nadnacionalnu“ vladu u Briselu.

Treće pitanje u Filadelfiji bilo je postizanje ravnoteže između samih saveznih država, kako bi se sprečilo da veće dominiraju nad manjima. To je rešeno tako što je Kongres dobio gornji dom, Senat, u kome je svaka savezna država bila jednako zastupljena bez obzira na veličinu, tako da je sićušni Rod Ajland bio ravnopravan moćnom Njujorku. U Predstavničkom domu svaka savezna država je imala određeni broj kongresmena, srazmeran broju stanovnika. Upravo po tom pitanju, u Evropi se otvorio ozbiljan sukob između manjih država, koje su nadnacionalnu Komisiju doživljavale kao svog zaštitnika, i većih država, predvođenih Francuskom, koje su želele da dominiraju.

Usledili su dugi i mučni pregovori oko svih pitanja, koja su morala da budu rešena pre nego što se iskleše nacrt ustava Evropske unije. Problemi su neprestano uvećavani otvaranjem novih tema ili oživljavanjem starih, nikad rešenih pitanja. Britanska vlada je izvršila još jedan ritualni pokušaj uskakanja u jedinu „federalnu“ politiku, kojoj je do tada izmicala: u raspravu o evropskoj valuti, o evru. Premijer Bler je u intervjuu za BBC izjavio kako bi „imao problem s tim da ga istorija upamti kao čoveka koji je odbacio funtu“, pa zato odbija svaku ideju o tome da je ulazak u evro-zonu izdaja britanskog nacionalnog interesa.

Iako je Britanija optuživala briselsku Komisiju za „politiku paralize“, Bler je pokušao da progura predlog o izboru „predsednika Evrope“. Tu ideju je odmah odbio nemački kancelar Gerhard Šreder, pa je Bler oprobao sreću u pregovorima sa francuskim predsednikom Žakom Širakom. Predsednik Evropske komisije, Romano Prodi, oštro je reagovao, odbacujući taj predlog kao „nepotreban i štetan“, jer bi mogao da dovede do „stvaranja drugačije vrste Evrope“. Prodi je pred konvenciju izneo zahtev da se ustavnim rešenjima Evropska komisija odredi kao „središte gravitacije“ Evropske unije. Uz vlastitu spoljnu politiku, zatražio je ukidanje nacionalnih veta i veća ovlašćenja u kažnjavanju država koje rasipaju budžet. Njegovi zahtevi su loše primljeni. Britanski i nemački predstavnici na konvenciji odmah su ih proglasili za „mrtvorođenu utopiju“.

Druga svađa nastala je oko Pakta o stabilnosti i rastu, jer je javna potrošnja u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji izmicala kontroli. Sukob se pojačao kad je Širakov novi premijer Žan-Pjer Raffarin stavio smanjenje poreza iznad Pakta o stabilnosti, pokazujući da evropski dokument „nije uklesan u kamen“. U Portugalu je budžetski deficit probio plafon, a ta opasnost je pretila još nekim državama. Činilo se da se raspada plan o jedinstvenoj evropskoj poreskoj politici, a to je značilo i propast ključnog projekta – evra.

Uz sve to, kad je Danska preuzela predsedavanje, svojim glavnim prioritetom je proglasila rešavanje problema koje donosi proširenje Evropske unije. Ako pristupni pregovori ne bi bili završeni do septembra 2002, rok za prijem novih članica bi se pomerio za najmanje dve godine. Dansko nametanje te teme nije naišlo na dobar odjek čak ni kandidata za učlanjenje. Buduće nove članice počele su shvatati da im EU nudi „najgori od svih svetova“. S jedne strane, morali su da preuzmu sve troškove prilagođavanja nacionalnog zakonodavstva evropskim standardima i ukinuti carinu na robu iz zemalja EU. S druge strane, suočili su se sa uslovom da se njihovim građanima, na sledećih sedam godina, ukine pravo da rade u članicama EU, kao i da njihovi poljoprivrednici dobiju samo 25 odsto subvencija koje su namenjene zapadnim kolegama. To bi uništilo poljoprivredu u zemljama kandidatima, čiji proizvodi ne bi bili konkurentni ni na domaćem, ni na evropskom tržištu. Planovi o proširenju su se našli u ozbiljnom rasulu.

Međutim, lideri vodećih zemalja EU nastavili su da ističu da se „Evropa treba i hoće“ integrisati. To se naročito odnosilo na borbu protiv kriminala i ilegalne imigracije, u sprovođenju ekonomskih reformi, u stvaranju jedinstvene odbrambene i bezbednosne politike… Naglašavali su potrebu za nadnacionalnim institucijama, bez kojih EU ne može da funkcioniše. Reforme, prema njihovom mišljenju, nisu moguće bez ukidanja veta i omogućavanja donošenja odluka glasanjem kvalifikovanom većinom, kao i jakon Evropskom komisijom, koja ima ovlašćenja za nezavisno delovanje.

Dok su trajale političke i medijske debate o tim temama, Prodi je pripremao plan pod kodnim imenom „Penelopa“. U konačnoj verziji tog dokumenta, na 142 stranice, izneti su nadnacionalni argumenti: evropska vojska, Komisija koju biraju evro-parlamentarci, brisanje nacionalnog veta… Spoljna politika, pravosuđe i unutrašnji poslovi trebalo bi da budu stavljeni pod kontrolu Brisela. Na kraju, uvrštena je i klauzula „uzmi ili ostavi“, kojom bi svaka zemlja koja bi blokirala usvajanje novog sporazuma bila osuđena na napuštanje Unije.

Britaniji je trebalo pet meseci da se probudi i reaguje na plan Romana Prodija, koji je ocenjen kao „nacrt tiranije“. Političari i analitičari su isticali da „evrokrate iz Brisela uporno i podmuklo razvijaju ustav koji bi – bez preterivanja – mogao da uništi britansku naciju“. Ukoliko bi bio usvojen „Prodijev ustav“, Brisel bi preuzeo kontrolu nad celom Velikom Britanijom, nad granicama, bankama, privredom, trgovinom… Opozicija je zahtevala da se raspiše referendum na kome će se Britanci izjasniti o „de facto i de jure stvaranju jedinstvene evropske države“. Premijer Bler je odbacio taj zahtev sa objašnjenjem da nije bilo referenduma ni kad je usvojen Jedinstveni evropski akt i Sporazum iz Mastrihta. Kritičari su podsetili Blera da je podržao referendum o tome da li gradić Hartlpul treba da ima gradonačelnika, a sada ne želi da dozvoli Britancima da se odrede prema dokumentu, koji će „otpisati hiljadu godina britanske suverenosti“. Istraživanja su pokazala da više od 80 odsto Britanaca smatra da odluku treba da donese britanski narod, a ne britanska vlada. Mediji su objavljivali rezultate anketa u kojima je više od 60 odsto ispitanika tvrdilo da Britanija treba doneti odluku o izlasku iz Evropske unije.

Na sastanku u Londonu, Toni Bler je rekao Žiskaru d’ Estenu da neće pristati na bilo kakvo slabljenje britanskog veta na poresku i odbrambenu politiku, što je nazvao svojim „crvenim linijama“. D’ Esten je napravio ustupak Britaniji. Iz konačnog nacrta ustava uklonjena je reč „federalno“, što je Bler naduvao kao dokaz da Evropska unija više nema nikakvih ambicija da postane „federalna superdržava“.

Žiskar d’ Esten je tada izvukao keca iz rukava. Objavio je drugi deo nacrta ustava, koji je uključivao Povelju o temeljnim pravima. Dokument, koji je do tada tretiran kao beznačajan zbir preporuka, odjednom je predstavljen kao svojevrsni zakonik Evropske unije. Dalje, konvencija je zatražila formiranje institucija Evropskog javnog tužilaštva, povećanje ovlašćenja Evropskog parlamenta i ukidanje dvadesetak sektora u kojima je postojala mogućnost stavljanja veta. Bler je sateran u ćošak.

Pregovori su ubrzani, kako bi nacrt ustava mogao da bude predat Evropskom savetu do 20. maja 2004. godine. Ali, to je uveliko bila samo predstava. Žiskar d’ Esten će sam odlučiti da li je postignut konsenzus i da li Evropska unija ima ili nema ustav. Tada je trebalo da predstavi i treći, poslednji deo nacrta. Međutim, bivši francuski predsednik je predao nedovršen tekst. Drhteći od emocija, rekao je: „Ovaj rezultat nije savršen, ali je više od onoga čemu sam se mogao nadati. Umesto poluoblikovane Evrope imamo Evropu sa pravnim identitetom, zajedničkim pravosuđem, jedinstvenom valutom, Evropu koja će imati vlastitu odbranu.“ D’ Esten je tada „prorokovao“ da će „Evropa kad-tad postići konsenzus oko ovog ustava“. D’ Esten je šefovima nacionalnih vlada predao po primerak svog nacrta, uvezanog u plavu kožu. Svakoga je upozorio da ne sruše tu ideju.

Šefovi država članica Evropske unije su u Rimu, 29. oktobra 2004. godine. potpisali „Ugovor o Ustavu za Evropu“. Međutim, taj ugovor nikada nije stupio na snagu. Sledeće godine je odbačen na referendumima u Francuskoj i Holandiji, a nije ratifikovan ni u parlamentima još nekoliko država. Umesto toga, mnoge institucionalne reforme, koje su unete u taj dokument, kasnije su ugrađene u Lisabonski ugovor, koji je potpisan 13. decembra 2007, a stupio je na snagu 1. decembra 2009. godine.

Osamdeset godina nakon što su intelektualni očevi Evropske unije, Selter i Mone, poverovali da imaju odgovor na evropske probleme, do danas nije pronađen put za rešenje fatalnog sukoba između dve nekompatibilne filozofije: suverenizma i nadnacionalizma. Dok god bude preživljavao san o ujedinjenoj Evropi, neizbežno će trajati i otpor, koji će ga rušiti.

(Kraj feljtona)