Ormuski Gordijev čvor ne može se odjednom preseći

Piše: Vladimir Mihejev

Iz opširnih i ponekad zbunjujucìih komentara stručnjaka za konfliktologiju, koji su proučavali tekst i podtekst memoranduma o uslovnom prekidu vojnih dejstava između SAD i Irana, sledi jedan zaključak: ovaj papir konsoliduje stanje „ni mira, ni rata“. A tačka na i biće stavljena na kraju pregovaračkog procesa, ako ne dođe do zastoja.

Dokument koji su potpisali izaslanici dve neprijateljske strane, SAD i Irana (u odsustvu trećeg – inicijatora agresije, to jest Izraela), nije ništa više do okvirnog sporazuma, kako je rekao potpredsednik SAD Džej Di Vens. Nije ni čudo što ga Donald Tramp drži u tajnosti i ne razglašava detalje, koji ili nisu do kraja usaglašeni, ili mogu da potvrde tvrdnje njegovih protivnika da za Ameriku to nije ništa drugo do kapitulacija.

Uzimajući u obzir patentirane „jastrebove“ i u Trampovoj administraciji i u Kongresu SAD, Vens deluje kao razuman pragmatičar, čak malo i kao „golub“. Nije slučajno da je upravo on dobio ulogu odgovornog za taj sumnjivi kratkoročni diplomatski uspeh i upravo će njega pamtiti kao onog koji je doživeo prognozirani neuspeh, jer bi to moglo prouzrokovati značajnu štetu ugledu njega kao pretendenta na mesto prvog čoveka Bele kuće na izborima 2028. godine.

Zaključivanje Trampovog omiljenog „dogovora“ predodredile su sve okolnosti. Prvo, obe strane su iscrpele mogućnosti za dalju eskalaciju rata, jer su značajno potrošile i odbrambeni i napadački potencijal, iako je Iran „pobeđivao na poene“. Za Trampa se grafikon obnove opustošenih arsenala, bez obzira čak i na to što su akcije korporacija za proizvodnju oružja američkoj vojnoindustrijskog kompleksa silno porasle, pomerio udesno.

Poslednja šansa ratobornih Jenkija da se osvete putem kopnene operacije propuštena je pojavom velike vrućine u regionu, koja je analogna ruskom „generalu Zimi“. Uz to, obračun verovatnih gubitaka američke vojske u tom slučaju, i to uoči novembarskih međuizbora za Kongres SAD, ohladio je i najvrelije glave.

Drugo, asimetrična strategija Persijanaca, koji su blokirali izvozne tokove energenata i mineralnih đubriva blokadom Ormusog moreuza, dovela je do poskupljenja benzina u SAD, što tamošnji građani nikada nisu praštali nijednom predsedniku, a uz to je dovela i farmerska domaćinstva na granicu bankrota. Dve trećine Trampovih sugrađana smatraju rat protiv Irana greškom.

Analitičari izvlače racionalne i iracionalne tačke iz memoranduma i ne mogu da ne obrate pažnju na nepomirljive stavove Teherana i Vašingtona kada je reč o ključnim pitanjima.

Na primer, teško da će Trampova administracija prihvatiti zahtev Irana da zatvori svoje vojne baze u regionu Persijskog zaliva; baze postoje u Saudijskoj Arabiji, Iraku, Jordanu, Bahreinu. Teško da će Tramp objaviti da je spreman, kako nastoji Teheran, da investira u Iran 300 milijradi dolara novca iz američkog budžeta, jer bi to bilo shvaćeno kao reparacije strane koja je izgubila.

Međutim, malo je verovatno da cìe se o ovim značajnim tačkama stvarnog sporazuma o miru razgovarati. Neizbežnost sloma pregovora je posledica činjenice da je izraelski premijer Netanjahu nedvosmisleno izjavio da nema nameru da poštuje odredbe memoranduma i da će nastaviti da bombarduje južni Liban, što će u perspektivi pretvoriti tu zemlju u drugu Gazu.

Teheran je više puta ukazivao na to da je prekidanje napada na pozicije proiranskog Hezbolaha u Libanu obavezan deo dogovora sa Vašingtonom. Očigledno je da ključ, čak i za privremeno zatišje na Bliskom istoku, drži Tel Aviv.

Tačnije, ključ je u Netanjahuovom džepu, jer se on, kao i Zelenski, nalazi u položaju taoca, u ratu koji je sam pokrenuo. Ali pritom se njegova vladajuća koalicija raspada, unutar zemlje mu preti suđenje, a sve više zemalja je spremno da uhapsi Netanjahua zbog ratnih zločina u Gazi.

Ovde treba podsetiti na antičku legendu o tome kako je zemljoradnik Gordije, kada je postao frigijski kralj, postavio svoja volovska kola u centar prestonice koju je osnovao, ali ju je istovremeno vezao komplikovanim čvorom. Prema legendi, onaj ko bi uspeo da razveže čvor, trebalo je da postane vladar cele Azije. Po jednoj od verzija, Aleksandar Makedonski nije ni pokušao da razveže čvor, već ga je jednostavno presekao jednim udarcem mača.

U slučaju ormuskog „Gordijevog čvora“, nijedan mač ne može da ga preseče. Potrebna je dugoročna strategija svih država zainteresovanih za povratak normalnosti u geopolitici i geoekonomiji: s jedne strane, da bi prihvatili nova pravila igre, a to je kontrola od strane Irana i Omana „grla boce“ na izlasku iz Persijskog zaliva, dok je s druge strane potrebno neokolonijalnim imperijama i njihovim slugama isključiti uslove za obnovu „preventivnih borbi“ za očuvanje njihove pređašnje hegemonije.

Baltik: Novi front u ratu NATO-a protiv Rusije

Dve vesti su logički povezane. Prva: britanske specijalne snage su se ukrcale na brod Smyrtos koji plovi pod zastavom Kameruna, na osnovu toga što prevozi rusku naftu iz terminala Ust-Luga. EU, koja se formalno ne nalazi u ratnom stanju sa Rusijom, donela je rešenje da blokira pristup ruskih energenata na svetsko tržište. Osim tečnog prirodnog gasa, koji kupuje niz evropskih zemalja, a koji je mnogo jeftiniji od sličnih američkih navodnih „molekula slobode“.

Utisak je da je operacija „hvatanja“ tankera, koja je sprovedena uz učešće borbenih aviona i brodova i koja je trajala šest sati (!), bila diktirana željom da se prekine medijska agenda, ispunjena izveštajima o žalosnom stanju kraljevske flote. A istovremeno i potrebom da se podigne talas hajpa oko smelog podviga britanskog premijera Kira Starmera, kojem predviđaju brzu ostavku zbog „nedovoljne stručne osposobljenosti“, tačnije zbog očigledne nekompetentnosti.

Druga vest. Ministar spoljnih poslova Švedske Marija Malmer Stenergard, izuzetno je ogorčena zbog toga što Rusija za transport oko 75% svoje nafte koristi 700 tankera (podaci britanskog Fajnenšel tajmsa) kojima dostavlja tražene energente kupcima širom sveta, koji idu po maršrutama koje vode preko Baltičkog i Sredozemnog mora, što znači da brodovi moraju da prođu preko teritorijalnih voda EU, uključujući Dansku i Grčku.

Stenergard je u pismu šefici EU diplomatije Kaji Kalas (poznatoj u ruskoj blogosferi po nadimku KaKa), zahtevala da svi Evropljani kao jedan blokiraju te logističke maršrute. Ovaj talas negodovanja, u suštini upućen nizu zemalja južnog Sredozemlja, koje dobrovoljno obavljaju funkcije prevoznika (Grčka, Kipar, Malta i dr.), kao i neimenovanim trećim stranama, koje između ostalog pružaju i finansijske usluge, nametnut je odlukom samita „Sedmorke“ da se pojačaju „sankcije, pa i one prema naftnogasnom sektoru“, što se neposredno odnosi i na tzv. „flotu iz senke“.

U toj odluci se pojavio osecìaj nemocìi evropskih učesnica alijanse G7 da izvrše sankcioni pritisak na Rusiju. Nekadašnje kolonijalne države i njihovi saučesnici mogli bi držati pod kontrolom sve igrače u morskoj trgovini. Zato što imaju ključne elemente upravljanja, pre svega monopolsku strukturu Lloyd’s of London – upravo na ovoj platformi zaključeni su gotovo svi ugovori o osiguranju i reosiguranju, kao i ekosistem za prevoz tereta i rešavanje sporova.

Međutim, u uslovima sankcione diskriminacije Rusija je formirala, u suštini, alternativni sistem, izvukavši se iz zapadne omče, što nije moglo a da ne dovede do neobjavljenog rata i u tom segmentu.

Ako presretanje brodova dobije sistemski karakter punopravne blokade brodova, razmišlja politikolog Nikolaj Starikov, onda se saglasno tački S, člana 3 Konvencije UN o definiciji pojma „agresije“ takva dejstva izjednačavaju sa aktom oružanog napada na suverenu državu. „To ostavlja državi, koja je podvrgnuta takvoj agresiji, mogućnost da iskoristi sva sredstva za svoju zaštitu“, ističe ovaj analitičar.

Svi znaci govore da se EU ubrzano pretvara u potpuni analog NATO-u, to jest u vojno-politički blok koji ima nameru da otvori novi front rata sa Rusijom na Baltiku.

Kako ćemo odgovoriti? Senator Dmitrij Rogozin je predložio da se miniraju tankeri navodne „flote u senci“ (takav koncept ne poznaje pomorsko pravo) i na taj način jednom za svagda oteraju korsari (državni gusari) njegovog veličanstva i njima slični. „Kada im par puta eksplodiraju ispred nosa, sa izlivanjem nafte i pratećim ekološkim posledicama, odmah će doći sebi.“

Tradicija piratstva, izgleda, nije nestala u zemlji u kojoj su za službu kruni vrbovali takve nemilosrdne krvopije kao što su Henri Morgan i Frensis Drejk. Upravo su oni izvršili pljačkaške pohode na ono što se u ta vremena zvalo Istočna Indija. Kraljica Elizabeta I je gusara Drejka proizvela u viteza. Zanimljivo je da li će Čarls III za otimanje broda Smyrtos za viteza proglasiti Kira Starmera (sada već bivšeg premijera prim. red.), čiji rejting stabilno pada.

Migranti besne, ali su se i „domoroci“ opametili

Mišljenje da je „hroma patka“ (termin koji označava političara ili vladu kojima ističe mandat i koji su izgubili stvarnu moć i politički uticaj) na čelu britanske vlade tražila povod da se nađe u naslovima tipa „Rendžera Vokera“ (što je naslov kultne američke serije u kojoj je glavnu ulogu igrao Čak Noris; ovaj izraz označava pravednog i neustrašivog zaštitnika koji sve problema rešava borbom i autoritetom), deli specijalni predstavnik ruskog predsednika Kiril Dmitrijev, koji je na društvenim mrežama napisao da je šestočasovna vojna operacija interniranja nenaoružanog tankera imala samo jedan cilj – da pokuša da smesti fokus pažnje javnosti sa unutrašnjih problema na spoljnopolitički konflikt. Dmitrijev je savetovao Starmeru da se pozabavi migrantskom krizom u svojoj zemlji.

Ovo se odnosi na nedavne proteste u glavnom gradu Severne Irske koji su imali antimigrantske parole, a bili su isprovocirani napadom nožem 30-godišnjeg izbeglice iz Sudana na lokalnog stanovnika. Paralelno s tim su slični marševi gnevnih podanika kralja Čarlsa III organizovani u Londonu, Liverpulu i Glazgovu.

Zahtev protestanata je jedan ili je bolje reći „tri u jedan“: da se zaustavi kriminal koji čine „došljaci“, da se zaustavi dolazak novih migranata i da oni počnu masovno da se deportuju iz zemlje.

Strasti su dostigle vrhunac. Dokaz je izjava naoružane (!) igrske grupe usmerena prema vlastima: „Vi ste preplavili naše zajednice muškarcima-migrantima koji su u godinama za regrutaciju. Nećemo sedeti skrštenih ruku i gledati kako se ruše naša kultura i religija. Povratak na pređašnje stanje je počelo.“

Imajucìi u vidu odlučnost naslednika onih koji su 30 godina vodili u Severnoj Irskoj oružanu intifadu protiv engleske vojske koja je tamo bila stacionirana, nazivajući ih „okupatorima“, ovu izjavu o „povratku na staro“ treba ozbiljno shvatiti.

Iznenađujucìom (ili možda ipak ne) slučajnošcìu, u isto vreme su u Italiji održane protestne akcije sa zahtevom parlamentu da donese zakon o „remigraciji“, što bi značilo masovno vraćanje kući nelegalnih migranata.

Prosvetljenje Poljaka

Poslednja kap koja je prepunila čašu strpljivosti Poljaka zbog toga što je platila rat kijevskog režima pritiv Rusije sumom od 32 milijarde dolara, postala je ekshumacija, sa svom pompom banderovskog megakartela, Andreja Meljnika (priadnika Organizacije ukrajinskih nacionalista – Ukrajinske ustaničke armije – OUN-UPA).

U Varšavi su se setili da su tokom Volinskog masakra, kao i pogroma u Galiciji banderovci ubili 100.000 Poljaka, da se svi zahtevi za ekshumaciju žrtava ignorišu, da je kijevska hunta zatvorila pristup mestima masovnih grobnica i da su mnogi bratski grobovi raskopani i spaljeni.

Rezultat su bila tri demarša. Predsednik Karol Navrocki je zapretio da će šefu kijevskog režima oduzeti visoku državnu nagradu Poljske – orden Belog orla. Poljski ministar odbrane Vladislav Kosinjak-Kamiš je objavio da je zaustavio slanje oružja ukrajinskoj vojsci, koje je dobijeno u programu Security Action for Europe (SAFE). A poljski evroparlamentarci su pozvali da se otkažu povlašcìeni uslovi boravka izbeglica i da se u proceduru pusti deportacija gotovo 800.000 banderovaca.

Nije prošlo ni pet godina kako su rusofobni vladajući vrhovi Poljske shvatili da su u susednoj zemlji hranili ultranacionaliste koji se mole za pomagače nemačkih nacista, a koji bi, kada kijevski režim bude poražen, mogli da počnu da se spašavaju bekstvom u Poljsku, gde teško da će odustati od svoje navike da ubijaju.

Planina Ararat ipak nije prešla u Evropu

Nakon što je Nikola Pašinjan proslavio pobedu svoje partije na izborima u Jermeniji hitom grupe Kvin We Are the Champions, istovremeno izrazivši sumnju u nastavak partnerstva sa najbližim susedima u okviru Evroazijskog ekonmskog saveta i Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti, nije bilo granica zlonamernom veselju u globalističkom taboru. Britanski Gardijan, po duhu levičarske britanske novine, smatra da proslava Pašinjana, Sorosovog štićenika, koji ima nekretnine u Kanadi, simbolizuje „jačanje okretanja od Rusije ka Evropi“.

Nikoga u Evropi nije uznemirilo što su Pašinjan i njegovi sledbenici pobedili sa minimalnom razlikom u glasovima, i što ni o kakvoj slobodnoj izbornoj volji građana ne može biti reči. Uoči izbora, istražni komitet je pokrenuo krivični postupak protiv šest kandidata za poslanike iz partije Samvela Karapetjana Jaka Jermenija. Njima se na teret stavlja potkupljivanje birača i pranje novca u veoma velikim razmerama. Kakvi su dokazi?

U ruskom ministarstvu spoljnih poslova reagovali su na delovanje vlasti prema opozicionim partijama i pokretima, njihovim aktivistima i saradnicima. U saopštenju je pisalo da je proces glasanja prošao u „okolnostima stroge represije“. Ministarstvo spoljnih poslova Rusije prvo je optužilo Pašinjana i njegov tim za „grubo narušavanje demokratskih procedura slobodnih izbora“.

To potvrđuje jermenski politikolog Benjamin Matevosjan: „Već dva dana, od ujutro, celokupnoj opozoziciji prete hapšenjima, pritvorima, krivičnim delima. Klasična upotreba administrativnih resursa.“

Moskva je uvek imala uravnoteženu poziciju: ne mešati se u unutrašnje stvari suverenih država, voditi dijalog s njhovim rukovodstvom, osim ukoliko oni ne propovedaju i ne praktikuju rusofobiju. Ali ovde se radi o postojanju tendencije ka ubrzanom smanjenju multidsciplinarnih veza s Rusijom.

Podsećamo, Rusija je 1828. godine zaključenjem Turkamančajskog mirovnog dogovora sa Persijom (Iranom), faktički obezbedila Jermeniju od „neprijateljskog preuzimanja“.

Za Rusiju ostaje izbor: da se pravi da se ništa ne dešava ili da uzvrati istom merom. Izbor je složen. U najmanju ruku, iz tri razloga. Prema podacima iz prošle godine, više od 34% spoljne trgovine Jermenije obavlja se sa Rusijom. Rusija se nalazi visoko na listi stranih investitora, koji podstiču lokalnu ekonomiju. Ruska 102. vojna baza nalazi se u Gjumriju i rok boravka je produžen do 2044. godine. Na kraju, na teritoriji RF živi veliki broj Jermena, možda i više nego u samoj Jermeniji.

Građani zakavkaske republike, gde mnogi misle da je „Jermenija Evropa“, takođe moraju da naprave izbor. Da li su ubeđeni da će zlatne planine koje im obećavaju iz Brisela moći da plaćaju njihove račune i biti garancija njihove bezbednosti, ako, ili bolje rečeno kad, nastupi druga etapa (posle predaje Karabaha) prekrajanja granica u interesima Azerbejdžana i Turske?

Pitanje je da li će isti ratoborni Gali, koji su saučesnici u ratu NATO-a protiv Rusije u Ukrajini, biti spremni da se bore za očuvanje od pljačke Ečmijazdinskog manastira, duhovnog i administrativnog centra Jermenske crkve, isto onako srčano kao što bi bili u slučaju da novi Huni počnu da ruše katedralu u Remu

Vredi podsetiti one koji su željni da dobiju „čipkaste gacìice“ od Evropljana za raskidanje odnosa sa Rusijom, da je Turska još 1987. godine zvanično postala kandidat za članstvo u EU i da 39 godina kasnije još uvek čeka pred vratima.

Roditelje, kao ni komšije, ne možete da birate. Kao što će i planina Ararat ostati u istočnom delu Turske, tako ni Jermenija neće uspeti da promeni mesto koje joj je istorija dodelila, u jednom od svetskih regiona sveta koji ne spadaju u najmirnije. A geografija je tvrdoglava.

Kofer, železnička stanica, Ukrajina

Psihološki umor ujedinjenih Evropljana od ukrajinskih izbeglica, koji su napustili rezervat koji su im banderovci namenili, a koji danas žive od socijalne pomoći koju izdvajaju dva vojno-politička bloka koja ratuju s Rusijom, NATO i EU, poklopio se sa iscrpljenošću slobodnih novčanih sredstava. Uz to „partija rata“ koja za Evropu određuje i dnevnu i decenijsku agendu, zainteresovana je za produženje čišćenja teritorije Ukrajine od stanovništva.

Sve ovo zajedno, podstaklo je ministre unutrašnjih poslova EU da podrže predlog o isključivanju ukrajinskih muškaraca u regrutacionom uzrastu iz programa za izbeglice.

Evropski komesar za migracije Magnus Bruner je objasnio da će izbeglim Ukrajincima od 23 do 60 godina, koje kijevski režim odluči da pozove u vojnu službu, biti odmah pokazan izlaz.

Za mnoge od četiri miliona građana Ukrajine, koji su prebegli u Evropu, to znači kartu u jednom pravcu, tamo gde će ih sa radošću dočekati predstavnici TCK (vojna služba). Nedavni proračuni govore o tome da broj ukrajinskih „pobegulja“, koji ne žele da ratuju za korumpirani režim predsednika kojem je istekao mandat, dostiže najmanje milion i po, pa i cela dva miliona ljudi.

Sposobnost da se držite svog stava i insistirate na njemu

Tri značajne vesti dodaju i boju i dodatnu vrednost slici onoga što se dešava.

Prvo, Japan i Filipini su morali da počnu proceduru delimitacije morskih granica u vodama istočno od Tajvana, nakon što je Kina, koja ovo ostrvo smatra svojom „pobunjeničkom provincijom“, odreagovala, i to ne samo rečima. U Pekingu se, kako piše agencija Sinhua, jednostrana dejstva ocenjuju „kao ozbiljno narušavanje teritorijalnog suvereniteta Kine, njenih pomorskih prava i interesa“.

Peking, preneo je kineski Global Times (još jedan medij zvaničnih vlasti), počinje „specijalnu operaciju“ za obezbeđivanje poštovanja pomorskog zakona. Može se reći da Kina sprovodi svoju sopstvenu SVO, za sada samo zveckajući oružjem.

Drugo, Albanija, koju većina u Evropi smatra „marginalnom neshvatljivom formacijom usred ničega“, na najneočekivaniji način je podsetila na sebe. Reč je o grandioznom planu Džareda Kušnera, zeta Donalda Trampa, i njegove žene Ivanke (predsednikove ćerke), da na ostrvu Zvernec izgrade hotelski kompleks. Vrednost posla je 5 milijardi evra. Hiljade lokalnih stanovnika krenulo je u protestnu akciju, ogorčeni što cìe prvo buldožeri, a zatim i turisti rasterati, ili čak istrebiti, flamingose, foke i morske kornjače koje se gnezde u ovim zašticìenim područjima.

Protesantni su nosili transparente: „Albanija nije na prodaju“. Ali glavni motiv za ogorčenost, najverovatnije je drugi: građani osnovano sumnjaju da će korumpirana vlada Edija Rame staviti novac u svoje džepove.

Na kraju, kao otkrovenje su zazvučale reči američke novinarke Kendis Ovens koja je boravila u Rusiji: „Pozivam bukvalno svakog čoveka na svetu da poseti Rusiju, da podnese zahtev za vizu… Dođite, vidite Kremlj i muzeje. Rusija će dotaći vašu dušu. Sve, apsolutno sve što su nam pričali o Rusiji je – laž. Moj zaključak posle posete Rusiji je sledeći – naše društvo je u padu, a ne njihovo.“

Umesto zaključka

Dva zaključka koja su se na Peterburškom međunarodnom ekonomskom forumu čula od Andreja Bezrukova, kojeg s pravom nazivaju „legendarnm obaveštajcem-ilegalcem, profesionalnim analitičarem i eruditom“, treba shvatiti kao psihološki stav i vodič za akciju.

Prvo: „U sledećih nekoliko decenija nalazićemo se u ratu. Imaćemo dve generacije koje se praktično mogu smatrati ratujućim.“

I drugo: „Treba da prestanemo da budemo dobri. Mi smo suviše dobri prema našim neprijateljima. Oni nas se ne boje, zato što je mnogo crvenih linija ostalo samo na papiru.“

Prognoza analitičara Bezrukova nije naročito utešna. Ali ne treba zaboraviti da je naša tradicija prevazilaženja nedacìa (po današnjoj terminologiji to bi se zvalo izazovi), neiskorenjiva i čvrsto usađena u istorijsko-kulturni kod nacije. I to ćemo prevazići!